NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
BLAŽEN ČOVEK[1]
 
Peva nadahnuti božanstveni pevač, udara u zvučne strune.
Dok me je zaglušivala buka sveta, tog pevača nisam mogao da čujem. Sada, u tišini samovanja, počinjem da osluškujem tajanstvenog pevača. I njegovi zvuci i njegova pesma postaju mi jasniji. U meni se otkriva nova sposobnost da ga čujem i razumem. Razabiram u njegovim zvucima novo osećanje, u rečima novi smisao, divan, predivan, kao premudrost Božija.
„Saule! Prestani da luduješ: neka odstupi od tebe duh lukavi…“ – peva sveti David, prebira prstima po skladnim guslama.
Saulom nazivam svoj um, kojeg uznemiruju, uzbunjuju pomisli gospodara ovoga sveta. Tebe je, ume moj, Bog odredio da budeš car, gospodar duše i tela; odredio je to kada je uspostavljao Izrailjsko carstvo, kada je stvarao, a zatim iskupljivao čoveka; a ti nisi slušao Boga, narušavao si Božije zapovesti, narušavao si jedinstvo sa Bogom, i zato si ostao bez dostojanstva i blagodati. Duševne i telesne sile neće da ti se pokore; sam si pod uticajem lukavog duha.
Peva sveti David, objavljuje reči neba. Zvuci njegovog psaltira doista su nebeski zvuci! Peva David o čovekovom blaženstvu.
Poslušajmo, braćo, božansku nauku izloženu u božanskom pesmopojanju. Poslušajmo reči, poslušajmo zvukove kojima nam nebo gromoglasno govori.
O vi koji tražite sreću, jurite zadovoljstva i žarko želite naslade! Priđite: poslušajte svetu pesmu, poslušajte spasonosnu nauku. Dokle ćete lutati, tumarati po brdima i dolovima, po neprohodnim šumama i beskrajnim pustinjama? Dokle ćete mučiti sebe neprestanim i zaludnim trudom koji ne donosi ploda niti išta pouzdano i trajno? Priklonite pokorno uho: poslušajte šta govori Sveti Duh kroz Davidova usta o čovekovom blaženstvu, ka kome streme, koga su gladni svi ljudi.
Neka zaćuti sve oko mene! I u meni neka zaćute same moje pomisli! Neka umukne srce! Neka živi, dejstvuje sama pobožna pažnja! Kroz nju neka ulaze u dušu sveti utisci i misli!
David je bio car, pa nije rekao da je carski presto ujedno i presto čovekovog blaženstva.
David je bio i vojskovođa, i junak; od mladih dana do starosti borio se protiv inoplemenika u krvavim okršajima; koliko bitaka je vodio, toliko pobeda je odneo; od obala Jordana do obala Eufrata proširio je granice svog carstva, pa nije rekao da je slava pobednika i osvajača čovekovo blaženstvo.
David je sabrao nemerljivo bogatstvo, sabrao ga je svojim mačem. Njegove ostave bile su prepune zlata i srebra. No David nije rekao da je čovekovo blaženstvo u bogatstvu.
David je imao sve zemaljske utehe; ni u jednoj od njih nije prepoznao čovekovo blaženstvo.
Kada je David bio mladić, kada je napasao ovce svoga oca Jeseja, neočekivano je, po zapovesti Božijoj, došao prorok Samuilo, svetim uljem pomazao ubogo čobanče za cara izrailjskog naroda. Čas svog pomazanja za cara David nije nazvao časom blaženstva.
Svoje detinjstvo David je provodio u divljoj pustinji. Tamo je počeo da oseća u sebi snagu gorostasa: bez oružja, golim rukama se bacao na lava i medveda, davio lava i medveda. Tamo je njegovu dušu počelo da pokreće, da ispunjava nebesko nadahnuće. Ruke koje su smrvile lava i medveda stvorile su Psaltir, doticale strune, zategnute i skladno podešene dejstvom Duha, i proizvele harmonične, milozvučne, duhovne, razložne zvuke. Daleko, daleko kroz vremena, kroz stoleća i milenijume razlegli su se ti zvuci, ponovili su ih i ponavljaju ih bezbrojni glasovi, i proslavljaju Davidovo ime po svim krajevima zemlje, u svim vekovima njene hrišćanske svakidašnjice. Usamljenički život, pun čudesnih podviga, čudesnog nadahnuća, David nije nazvao čovekovim blaženstvom.
Blažen čovek – veliča on pesmom, u kakvom god mestu, u kakvom god zvanju, u kakvom god stanju i činu bio taj čovek koji ne ide na veće bezbožnika, i na put grešnika ne stade, i na sedalište pogubnika ne sede.[2]
Bpažen čovek koji čuva sebe od greha i odbija od sebe greh, u kakav god oblik, u šta god bio zaodeven greh: u bezakonit postupak, u pomisao željnu bezakonja, ili u osećanje koje donosi nasladu i očaranost grehom.
Ako slabašna žena tako čvrsto i neustrašivo odbija od sebe greh, onda je i ona blažen čovek kojeg David opevava. Učesnici tog blaženstva, tog u Hristu zrelog uzrasta, jesu i ona deca i oni mladići koji su čvrsto suprotstavljeni grehu. Pravedni Bog ne gleda ko je ko.
Blažen čovek čija je sva volja u zakonu Gospodnjem.[3] Blaženo srce koje je sazrelo u poznanju Božije volje, koje je videlo da je dobar Gospod,[4] koje je zadobilo to viđenje time što je probalo zapovesti Gospodnje, srce koje je sjedinilo svoju volju sa voljom Gospoda. Takvo srce je čovek. Blaženo srce koje je Božija revnost raznežila! Blaženo srce koje izgara u nezasitoj želji za Božijom voljom! Blaženo srce koje sladosno i jako pati zbog ljubavi prema Bogu. Takvo srce je mesto, naselje, stan, presto blaženstva!…
Od ranog jutra stoji orao na vrhu visoke litice; njegove iskričave oči željno traže plen; zatim poleće u plavo nebo, krstari, raširenih širokih krila, ogromnim prostranstvima; traži plen. Čim ugleda plen, obrušava se na njega kao strela, kao munja, a onda se opet strelovito podiže sa njim i iščezava. Nahranio je svoje ptiće, i opet je na svojoj straži: na steni ili na nebu. Takvo je srce koje neizlečivo boluje od ljubavi prema Božijim zapovestima! I upravo u toj ljubavi je blaženstvo. U zapovestima nije samo delanje: u njima je skriveno, i posredstvom njih se otkriva duhovno znanje: od zapovesti Tvojih razumedoh – govori prorok. Svim srcem svojim tražih Te… Putem zapovesti Tvojih trčah, kada si raširio srce moje!… I poučavah se u zapovestima Tvojim, koje zavoleh veoma!… Dobar mi je zakonusta Tvojih, većma od hiljada zlata i srebra!… Radi toha zavoleh zapovesti Tvoje većma odzlata i topaza (dragog kamena)!… Usrcu svome skrihreči Tvoje, da ne bih strešio Tebi!… Obradovaću serečima Tvojim, kao koji nalazi dobit mnogu!… Vodi ž stazom zapovesti Tvojih, jer ovu voljom zavoleh.[5]
Sunce izlazi: ljudi žure na posao. Svako ima svoj cilj, svoju nameru. Što je duša u telu, to su cilj i namera u svakom čovekovom poslu. Jedan se trudi, nastoji da stekne propadljiva blaga; drugi da pruži sebi mnoge naslade; neki nastoje da zadobiju zemaljsku, sujetnu slavu; napokon, neko govori, misli da je državna i društvena korist cilj onoga što on radi. Miljenik Božijeg zakona u svim svojim zanimanjima, u svim svojim delima ima za cilj da ugodi Bogu. Svet za njega postaje knjiga Božijih zapovesti. Tu knjigu on čita delima, ponašanjem, životom. Što više čita tu knjigu delima, tim više se njegovo srce prosvetljuje duhovnim znanjem, tim više se zagreva za hod putem pobožnosti i vrline. Ono nalazi ognjena krila vere, počinje da satire svaki neprijateljski strah, preleće preko svake provalije, usuđuje se na svaki dobri poduhvat. Blaženo takvo srce! Blažen čovek takvog srca.
Dolazi noć, donosi senke i bledu svetlost noćnih nebeskih svetila, sakuplja ljude u njihove šatore, u njihova skloništa. U tim skloništima vlada dosada, praznina duše. Ljudi nastoje da svoje mučenje zagluše u bezumnim zabavama. Praznina i iskvarenost života prepuštaju čoveka bučnim veseljima. Sasude Božijeg hrama – um, srce, telo – Valtasar koristi i prestupnički upotrebljava. Sluga zemlje, sluga prolaznih životnih briga, tek istrgnut iz briga kojima se sav predavao u toku dana, priprema u noćnoj tišini nove brige za sledeći dan: njegovi dani i njegove noći, celokupni njegov život je žrtva sujete i propadljivosti. Tiho gori smireno kandilo pred svetim ikonama, razliva slabašnu svetlost u sobi pravednika. I on je sa svojom brigom: ona ne prestaje, ona ga izjeda. On donosi u sobu sećanje na ono što je činio tokom dana, upoređuje to sa Pismom, tim tablicama na kojima je ispisana ona Božija volja koja je otkrivena čoveku; nedostatke u svojim postupcima, u pomislima, u čežnjama srca on isceljuje pokajanjem, spira suzama; moli nebo da mu da nove sile, novu svetlost za obnavljanje i pojačavanje podviga. Blagodatna svetlost, natprirodna sila, silazi od Boga u takvu dušu jer ona prinosi molitve sa bolnim osećanjem da je čovek ništavan, slab, da lako pada. Tako dan danu govori reč, i noć noći objavljuje znanje.[6] Takav život je neprestani uspeh, neprekidno dobijanje, večno dobijanje. Blažen čovek koji tako živi.
Takav čovek će biti kao drvo zasađeno kraj izvora voda[7]. Takvo drvo ne strepi od vrelih sunčevih zraka, ne boji se suše: njegovo korenje je uvek puno vlage; ono ne čeka kišu, nikad ne trpi nedostatak hrane, nedostatak zbog koga drveće u planinskim i suvim mestima često boluje, često vene, umire. Drvetu izraslom na visini, izloženom uticajima vetra i sunca, žednom nebeske kiše, željnom da ga osvežava nebeska rosa sličan je čovek koji je naklonjen pobožnosti, ali koji vodi nepažljiv, rasejan život, malo i površno izučava Božiji zakon. I njega ponekad osveži rosa umiljenja, ponekad i na njegovu sasušenu dušu pada životvorna kiša suza pokajanja; ponekad i njegov um i srce ponese želja da krenu prema Bogu; ali to stanje nije, a i ne može biti postojano, čak ni dugotrajno. Religiozne misli i osećanja koji nisu prosvećeni jasnim i potpunim poznanjem Božije volje nemaju nikakvu određenost, nikakvo utemeljenje, i zato nemaju sile ni života. Ako se poučavaš u Božijem zakonu dan i noć, onda si kao Drvo zasađeno kraj izvora voda. Kraj samog njegovog korena neprestano biju prohladne, sveže vode; neprestano su um i srce – taj čovekov koren – pogruženi u Božiji zakon, napajaju se svetim Božijim zakonom; za njega neprestano izbijaju čisti, snage puni mlazevi večnog života. Te vode, ta sila, taj život – to je Sveti Duh, koji obitava u nepovredivom Svetom pismu, u jevanđelskim zapovestima. Ko se stalno udubljuje u Pismo, ko ga izučava smirenog duha i ne prestaje da moli Boga da mu da znanje, ko sva svoja dela, sve skrivene kretnje duše upravlja po jevanđelskim zapovestima, taj neizostavno postaje zajedničar Svetog Duha, koji živi u njima. Zajedničar sam – objavio je o sebi Sveti Duh – svih koji Te se boje, i koji čuvaju zapovesti Tvoje.[8]
Izučavanje Božijeg zakona zahteva trpljenje. To izučavanje je zadobijanje svoje duše: Trpljenjem svojim – zapoveda Gospod – spasavajte duše svoje.[9] To je nauka nad naukama! To je nebeska nauka! To je nauka koju je Bog objavio čoveku! Njene staze su potpuno odvojene od onih uobičajenih staza kojima idu zemaljske nauke, čovečanske nauke, nauke koje je naš pali razum iznedrio iz svoje sopstvene svetlosti za naše palo stan>e. Ljudske nauke čine um nadmenim, gordim; one ispunjavaju, odgajaju ljudsko ja! Božanska nauka se otkriva onoj duši koja je odbacila samu sebe i time postala pripremljena, skrušena, uravnana, toliko smirena da je gotovo lišena samobitnosti. Božanska nauka se otkriva onoj duši koja je postala ogledalo koje ne odražava nikakav lični lik, pa zato može da prima i odražava božanske likove. Božanska nauka je premudrost Božija, reč Božija. O njoj sin Sirahov govori: Premudrost uzdiže sinove svoje i podržava one koji je traže. Koji voli nju, taj voli život; koji nju traže od ranog jutra, te ispunjava radost; koji poseduje nju, taj nasleđuje slavu, i kuda god pošao Gospod ga blagosilja; koji služi njoj, taj služi Svetome, koji nju vole, te voli Gospod; poslušni njoj sudiće narodima, i koji sluša nju, živeće pouzdano.[10] Takva je božanska nauka! Takva je Božija premudrost! Ona je otkrivenje Božije! U njoj je Bog! Njoj se prilazi smirenjem! Njoj se prilazi odbacivanjem svog razuma! Ona je nedostupna čovečijem razumu!
Ona ga je odbacila; smatra ga bezumljem! A on, njen drski, gordi neprijatelj, bogohulno smatra da je ona sumanuta, sablažnjuje se na nju zbog toga što se javila ljudima na krstu, i što ih ozaruje sa krsta. Njoj se prilazi samoodbacivanjem! Njoj se prilazi raspećem! Njoj se prilazi verom! Nastavlja sin Sirahov: Koji veruje njoj, taj će je naslediti.[11]
Istinska, Bogu ugodna vera, u kojoj nema nikakve laži i obmane, sadržana je y ispunjavanju jevanđelskih zapovesti, u trudoljubivom i neprestanom zasađivanju zapovesti u svoju dušu, u borbi protiv razuma, protiv Bogu protivnih osećanja, kretnji srca i tela. I razum i srce i telo palog čoveka neprijateljski su nastrojeni prema Božijem zakonu. Pali razum ne prihvata ono čemu ga uči Božiji um; palo srce se protivi Božijoj volji; samo telo se pokorilo propadanju, i tako je sticalo svoju zasebnu volju: nju je telu dao grehopad, koji je neštedimice predao čoveku smrtonosno poznanje dobra i zla. Uzak je i žalostan naš put prema premudrosti Božijoj! Prema njoj nas vodi sveta vera tako što ruši, razbija protivljenje i palog razuma, i palog srca, i palog tela. Ovde je potrebno trpljenje! Ovde je potrebna čvrstina, postojanost, dugotrpeljivost! Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje. Ako hoćeš da doneseš duhovni plod, onda sa trpljenjem dovrši dugotrajni, raznim prevratima i nesrećama preispunjeni rat protiv greha! Plod Duha na drvetu svoje duše može da utleda jedino onaj koji brižno odgaji taj sveti, nežni plod mnogim i hrabrim trpljenjem! Poslušajmo, poslušajmo još premudroga! Premudrost će – objavljuje on – najpre poći s njime – s učenikom svojim – putevima krivim, strah i bojazan navešće na njega. Imučiće ga svojim vođstvom dok se ne uveri u dušu njegovu i ispita ga svojim zakonima; no zatim he izaći pred njega na putu pravom i obradovaće ga, u otkriće mu tajne svoje.[12]
Prolaze dani, meseci, godine, dolazi svoje vreme, Bogu poznato vreme, koje Otac zadrža u svojoj vlasti,[13] i drvo zasađeno kraj izvora voda donosi svoj plod. Taj plod je očigledno učešće Svetog Duha, što je Sin Božiji i obećao svima koji istinski veruju u Njega. Krasan je, predivan plod Duha! On menja celog čoveka! Sveto pismo se prenosi iz knjige u dušu; nevidljivi prst ispisuje na njene tablice – na um i srce – Božiju reč i Božiju volju, reč i Duh. Nad takvim čovekom zbiva se obećanje Sina Božijega: Iz utrobe njegove poteći će rijeke vode žive. A ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji veruju u ime njegovo[14] – objašnjava Spasiteljeve reči ljubljeni Njegov učenik, naprsnik Premudrosti i bogoslovlja koje Premudrost predaje. List takvog drveta neće otpasti.[15] List, po učenju otaca, predstavlja telesne podvige: i oni dobijaju svoju vrednost, netruležnost i život nakon obnovljenja, preporođenja duše Svetim Duhom. Volja takvog čoveka sliva se u jedno sa Božijom voljom: on želi samo ono što je Bogu ugodno, izvršava jedino samu Božiju volju. Upravo stoga on ima Boga za saradnika u svim svojim poduhvatima i sve što radi preuspeće.[16]
Ovo poređenje ne važi za bezbožnike! He poredi nadahnuti David bezbožnike sa drvećem, niti sa čim drugim što ima osobinu, obeležja života! Za njih važi drugo, sasvim drugo poređenje! Nisu takvi bezbožnici, nisu takvi – peva carski prorok – nego su kao prah koji vetar razmeće sa lica zemlje.[17] Bezbožnici! Vi ste beživotna prašina, koju olujni vetar – bučna sujeta sveta – podiže sa zemlje i kovitla u vazduhu. Vi ste ona prašina koju nosi gusti oblak i zaklanja sunce i svu prirodu.
He gledaj u taj oblak! He veruj obmani svojih očiju! Besadržajna, ništavna prašina lažno se predstavlja kao oblak. Zatvori na tren oči i proleteće oblak prašine, nošen silovitim, munjevitim duvanjem vihora, i neće ozlediti tvoj vid. Trenutak kasnije otvoriš oči, pogledaš – gde je veliki oblak? Potražiš njegov trag – i nema oblaka, nema nikakvog njegovog traga, nema nikakvog znaka da je postojao.
Groznom pesmom, groznim zvucima nastavlja David da izriče groznu odluku o bezbožnicima. Zato nećeustati bezbožnici na sudu, niti grešnici u saboru pravednih.[18] Bezbožnici neće moći da učestvuju u prvom vaskrsenju[19] – opisanom u Apokalipsi svetog Jovana – dakle, u duhovnom vaskrsenju, koje se zbiva za vreme zemaljskog života, kada svedelatni Duh dotakne dušu i obnovi je za novi život. Duša vaskrsava, oživljava za život u Bogu! Njen um i srce se prosvetljuju, postaju zajedničari duhovnog znanja. Duhovno znanje je osećanje besmrtnog života[20] – kažu oci duhonosci. Samo to znanje je znak vaskrsenja. Suprotno ovome, telesno mudrovanje je nevidljiva smrt duše.[21] Duhovno znanje je dejstvo Svetog Duha. Ono vidi greh, vidi strasti u sebi i u drugima, vidi svoju dušu i duše drugih, vidi mreže gospodara ovoga sveta, obara svaku pomisao koja se podiže protiv Hristovog znanja, odbija od sebe greh, u kakvom god obliku se on približio, zato što je duhovno znanje carstvo, svetlost Svetog Duha u umu i srcu. Neće ustati bezbožnici za duhovno rasuđivanje! To rasuđivanje je sabor samih pravednih, njihovo nasledstvo. Ono je nedostupno, nedokučivo bezbožnima i grešnima. Ono je viđenje Boga, i jedino će čisti srcem Boga vidjeti.[22]
Put bezbožnika je mrzak Bogu, toliko tuđ i odvratan Bogu da Pismo prikazuje Boga upravo kroz tu Njegovu oznaku: On se odvratio od takvog puta, On ne zna takav put. Suprotno ovome, put istine je toliko prijatan Bogu da Pismo govori: Zna Gospod put pravednih.[23] I zaista, On jedini zna taj put! Blaženi putu! Ti vodiš Bogu! Ti si skriven u beskonačnom Bogu! Tvoj početak je Bog, i kraj tvoj je Bog! Beskonačan si, kao što je beskonačan Bog.
Put bezbožnika ima granicu, ima žalosni kraj! Ta granica je na kraju dubokog, mračnog bezdana, večne tamnice večne smrti. I propašće put bezbožnika zauvek u tom strašnom bezdanu, propašće kada dovede do ivice bezdana i pogubi u bezdanu sve koji su hodili tim putem.
Zna Gospod put pravednih, i put bezbožnika propašće.[24] Blažen čovek koji ne ide na veće bezbožnika, ne zanosi se njihovim načinom mišljenja, njihovim moralnim pravilima, njihovim ponašanjem, nego je y zakonu Gospodnjem sva volja njegova.
Tako peva nebeski, čudesni pevač: pustinožitelj je osluškivao tu njegovu svetu, nadahnutu pesmu.
 
Nikolajevsko-babajevski manastir, 1847. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps. 1
  2. Ps 1,1.
  3. Ps 1, 2.
  4. Ps 33, 8.
  5. Ps 118, 104, 10,32,47,72, 127,11,162,35.
  6. Ps 18, 3.
  7. Ps 1, 3.
  8. Ps 118, 63. Tako objašnjava ovaj stih prepodobni Pimen Veliki; vidi: Skitski paterik.
  9. Lk 21,19
  10. Cip 4,12-16.
  11. Cip 4,17.
  12. Cip 4,18-21.
  13. Dap 1,7.
  14. Jn 7, 38-39.
  15. Ps 1,3.
  16. Ps 1, 3.
  17. Ps 1, 4.
  18. Ps 1,5.
  19. Otk 20.
  20. Sveti Isak Sirijski, Slovo 38
  21. Rim 8, 6.
  22. Mt 5,8.
  23. Ps 1, 6.
  24. Ps. 1,6.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *