NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 4
 
Godine 1827, 6. novembra, Dimitrije Aleksandrovič je dobio željeni otpust. Bio je otpušten u činu poručnika i smesta se, kroz Petrograd, uputio u Aleksandro-svirski manastir, o. Leonidu, kako bi pod njegovim rukovođenjem počeo monaški podvig. Došavši u Petrograd, obučen kao prost čovek, u kožuhu, našao se u stanu Čihačova. Ovde su se dogovorili da obojica stupe u manastir i to odmah, po mogućnosti. Čihačov je istog trenutka napisao molbu, navodeći kao razlog prilike u domu, ali nije dobio udovoljenje i morao je još ostati u službi.
Napuštanje službe Dimitrija Aleksandroviča dogodilo se bez znanja roditelja, i zato je, prirodno, navukao na sebe njihov gnev. Oni su sinu ukinuli materijalnu pomoć, i prekinuli su sa njim čak i pismene odnose. Na taj način, ulazak Dimitrija Aleksandroviča u manastir pratilo je potpuno materijalno siromaštvo; on je bukvalno ispunio zapovest o nesticanju u samom početku monaštva, i mogao je potpuno opravdano reći sa apostolom, kao istinski učenik Hristov: Eto, mi smo ostaviti sve i za tobom pošli (Mt 19,27). U svom „Plaču“ on je ovako izrazio svoja osećanja, sa kojima je stupio na taj novi životni put: „Ja sam stupio u manastir, kao što se izbezumljeni, pokrivši oči i odloživši razmišljanje, baca u oganj, ili na pučinu, kao što vojnik, nošen srcem, juri u krvavi boj, u očiglednu smrt. Moja zvezda vodilja, dobra misao, došla je da mi svetli u samoći, u tišini, ili tačnije u mraku, u manastirskim burama.[1]
Bespogovorno poslušanje i duboko smirenje odlikovali su vladanje poslušnika Brjančaninova u manastiru. Za prvo poslušanje određeno mu je služenje pri kuhinji. Kuvar je bio nekadašnji kmetski kuvar Aleksandra Semjonoviča Brjančaninova. Istog dana kada je stupio u kuhinju, dogodilo se da je bilo potrebno ići u ambar po brašno. Kuvar mu je rekao: „No šta, brate, idemo po brašno!“ i bacio mu je džak za brašno, tako što ga je svog zasuo belom prašinom. Novi poslušnik je uzeo džak i pošao. U ambaru, raširivši džak sa obe ruke, i, po uputstvu kuvara, prihvativši ga i zubima, kako bi bilo lakše sipati brašno, on je u srcu osetio novo, nepoznato duhovno kretanje, kakvo još nikada nije iskusio: sopstveno smireno vladanje, potpuno zaboravljanje svoga „ja“, što mu je tada pričinilo takvo zadovoljstvo, da je on čitavog života pominjao taj događaj. Između ostalih poslušnika, bio je određen da postavi veliku ribarsku mrežu u jezero Svirskog manastira. Jednom, mreža se nekako zamrsila u dubini. Monah, koji je bio od prostih ljudi, čije zaduženje je bio lov, znajući da Brjančaninov zna da pliva i da može dugo ostati pod vodom, poslao ga je da razmrsi mrežu. Ne obazirući se na jaku jesenju hladnoću, Dimitrije Aleksandrovič je bespogovorno ispunio naredbu, koja se krajnje ubitačno odrazila na njegovo slabo zdravlje – on je jako ozebao. Slični slučajevi poslušanja i smirenja učinili su da je sva manastirska bratija počela očigledno da se odnosi sa uvažavanjem prema Brjančaninovu, ukazujući mu prednost nad ostalima, što je njega veoma mučilo, zato što se, živeći u manastirskom bratstvu, on čak trudio da prikrije svoje poreklo i obrazovanje, radujući se kada su ga, ne znajući, smatrali za nesvršenog bogoslova.
Stupivši u manastir, Dimitrije Aleksandrovič se svom dušom predao starcu o. Leonidu, u duhovno rukovođenje. Te odnose je odlikovala iskrenost, otvorenost, i bili su savršena slika drevnog poslušništva, u kome nije učinjen korak bez znanja ili dozvole učitelja. Svaki pokret unutrašnjeg života takvih poslušnika odvija se pod neposrednim nadzorom starca; svakodnevna ispovest pomisli daje im mogućnost da savesno paze nad sobom, i čuva monaha početnika od štetnog delovanja onih pomisli koje kada se ispovede, poput pokošene trave, ne mogu više nicati sa ranijom silom. Iskusni nadzor starca duhovnika otkriva najskrivenije tajne duše, i ukazuje na strasti koje su se tamo ugnezdile, i na taj način izuzetno pomaže samokontroli.
Ispovest čistoga srca, svagdašnja predanost starcu i svecelo odsecanje volje pred njim, nagrađuju se duhovnom utehom, lakoćom i mirnim stanjem duha, koji su svojstveni bestrašću.
Taj vid prvobitnog podvižništva i u drevno vreme, kada su pustinje i manastiri obilovali duhovnim starcima, bio je udeo malog broja poslušnika, a još ređe se sreće danas, kada je primetno manje duhovnih staraca. Dimitrije Aleksandrovič, kao što je rečeno, u svemu se povinovao volji svog duhovnog oca, sva pitanja i nedoumice je rešavao neposredno sa njim. Starcu nije bilo teško da poučava svog mladog pitomca, vodio ga je putem spoljašnjeg i unutrašnjeg smirenja, učeći ga delatnom životu.
„Jednom“, pripoveda I. A. Barkov, veoma blagočestiv čovek, dostojan svakog poverenja, „došao je kod mene, iz Svirskog manastira, o. Leonid, zimi: bio je žestok mraz i mećava, i starac je došao u saonicama. Kada je on ušao kod mene, ja sam potrčao da donesem samovar i pomislio: starac nije došao sam, verovatno ima neki kočijaš – i ja sam počeo da molim starca da i njemu dozvoli da uđe. Starac se složio. Ja sam pozvao neznanca, i nisam bio malo iznenađen kada je pred mene izašao mlad, lep čovek, sa svim obeležjima plemićkog porekla. On se smireno zaustavio kod praga. ‘A ozebao si, plemiću’, obratio mu se starac, a zatim je meni rekao: ‘Znaš li ko je to?’ – To je Brjančaninov.’ Tada sam se lagano poklonio kočijašu.“
O. Leonid je preduzeo taj krajnje smirujući način rukovođenja svog učenika, mladog oficira Brjančaninova, bez sumnje zbog toga da bi pobedio u njemu svako visokoumlje i samomnjenje, koji obično prate svakog čoveka plemićkog porekla i obrazovanog čoveka koji dolazi među proste ljude. Starac je postupao kao nelicemerni nastavnik, u duhu istinskog monaštva, po primeru svetih otaca; neprekidno je podvrgavao svog učenika iskušenjima, a takvo okušanje smirenja nije moglo da se ne dopadne plemenitom poslušniku, koji se sa iskrenom ljubavlju prema Bogu predao monaškim podvizima.
Kasnije te godine, javila se potreba da se o. Leonid sa svim učenicima preseli iz Svirskog manastira, zbog mnogobrojnosti te obitelji, na drugo mesto. Oni su se uputili u Plošćansku pustinju, u Orlovskoj eparhiji; Dimitrije Aleksandrovič je pošao sa starcem, zajedno sa ostalim učenicima. U to vreme, u Plošćansku pustinju je pristigao i Čihačov. Drugovi su razmenili srdačne pozdrave, obradovali se što su se ponovo sjedinili u tihom utočištu manastirske usamljenosti, i počeli su živeti kao ranije, zajedno, vezujući se savezom najsvetijeg prijateljstva. Takav život udvoje, odvojeno od drugih učenika, blagoslovio je i starac Leonid.
 


 
NAPOMENE:

  1. Asketski ogledi, tom 1.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *