NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
PLAČ MOJ
 
Koju reč da stavim na početak priče mog plača? Koju misao od žalosnih mojih misli prvu da iskažem rečima? Svaka ta misao je podjednako teška: svaka, kada stane pred um, izgleda najteža, svaka izgleda najbolnija za srce, kada se zabada u njega, kada ga probada. Uzdasi su se nagomilali u mojim grudima, tiskaju se u njima, hoće da se iščupaju iz njih, ali se, predusrećući jedni druge, vraćaju u grudi, izazivaju u njima čudno kolebanje. Ako obratim oči uma na moje prohujale dane – vidim niz zavaravanja, niz grehova, niz padova! Ako pogledam onaj deo života koji me još čeka na poprištu zemaljskogstranstvovanja – obuzima me jeza: nju izaziva moja nemoć, kojusu mi dokazali nebrojeni opiti. Ako pogledam na svoju dušu – ničeg utešnog nema u njoj! Sva je ona u ranama greha; nemagreha u kome ona nema udela, nema prestupa kojim ona sebenije obeležila! Telo moje, jadno telo! Osećam smrad tvojetruležnosti! Raspadljivost ne nasleđuje neraspadljivost.[1] Tvoj udes je da nakon smrti budeš u tamnici groba^a nakonvaskrsenja u tamnici pakla! Kakva sudbina očekuje moju dušu nakon njenog odvajanja od tela? Dobro bi bilo da mirni isvetli anđeo izađe pred nju, da se vine s njom u blažena obitališta Edema. No zašto da izađe? Koju vrlinu, koji podvigdostojan žitelja neba će naći u njoj? Ne! Pre će je opkolitigomile mračnih demona, palih anđela, naći će u njoj srodnostsa sobom, svoj pad, svoja grešna svojstva, svoju bogoprotivnuvolju – odvešće je, odvući će je u svoje stanove, u stanove večne, ljute nevolje, stanove večnog mraka i ujedno ognja neugasivoga, stanove neprekidnih, beskrajnih muka i uzdaha.
Takvim vidim sebe, i jecam. Čas tiho sitne kapi suza, slične kapljicama rose, samo orošavaju zenice mojih očiju, čas se kiša krupnih suza sliva niz obraze na odeću ili postelju, čas suze presahnjuju – sam bolesni plač obuzima dušu.
Plačem umom, plačem srcem, plačem telom, plačem celim svojim bićem; osećam plač i u svojim grudima, i u svim delovima svoga tela. Oni neobično i neiskazano učestvuju u plaču, boluju od njega.
Dušo moja! Pre no što nastupi odlučno, neumitno vreme prelaska u budućnost, pobrini se o sebi. Pristupi, prilepi se uz Gospoda iskrenim, stalnim pokajanjem – pobožnim životom po Njegovim svesvetim zapovestima. Gospod je mnogomilostiv, beskrajno milostiv: On prihvata sve koji pribegavaju Njemu, očišćuje grehove grešnika, isceljuje zastarele, smrdljive, smrtne rane, daruje blaženstvo svima koji veruju u Njega i pokoravaju se Njemu. Razmotri svoje zemaljsko stranstvovanje od samog njegovog početka, razmotri velika dobra dela koja je Bog izlio na tebe, Njemu poveri svoju sudbinu, išti da usadiš u sebe Njegovu svetu volju, pokori se Njegovim sveblagim i premudrim odlukama. Apostol opominje: Da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni.[2]
Niko, baš niko pre mog stvaranja nije se zauzimao pred mojim Tvorcem da me On svemogućom naredbom prizove u postojanje iz ništavila; jedini moj zastupnik pred Bogom bila je Njegova blagost, savečna Njemu. Rodio sam se ne znajući da postojim – počeo sam da postojim kao nepostojeći. Avaj! Rodio sam se kao već pali, počeo sam da živim kao već umrli: U bezakonjima se začeh i u grešnoj smrti rodi me mati moja.[3] Život i smrt bili su zajedno početak mog postojanja. Nisam znao, uopšte nisam shvatao da živim, da imam život, a da sam mrtav, da postojim, a da sam poginuo.
Kakva je to tajna: rađanje čoveka u grehu? Kako to: nije živeo, a već je mrtav, nije išao, a već je pao, ništa nije činio, a već je sagrešio? Kako su deca u utrobi praoca, odvojena od njega hiljadama godina, učesnici njegovog greha? Pobožno gleda moj um na sudove Božije, ne razume ih, ne usuđuje se da ih ispituje, ali ih vidi, divi im se – i slavoslovi nepostižnog, nesaznajnog Boga.
Moje rođenje u grehu bilo je nesreća gora od samog nepostojanja! Kako da ne bude nesreća roditi se radi nevolja brzoprolaznog zemaljskog života, a onda večno postojati u tami imukama pakla! Nema za mene zastupnika; sam nemam snage da seistrgnem iz bezdana pogibeljnog. Izbaviće me otuda desnica Boga moga. Rodivši me kroz roditelje moje radi postojanja,On me rađa radi spasenja: umiva me od nečistote greha, obnavlja me Duhom u vodi krštenja, prima obećanja moje vernostiiz usta mog kuma na krštenju, daje mi svoje Ime, pečati mesvojim pečatom, čini me pričasnikom svog Božanstva, naslednikom svog Carstva. Dešavaju se nada mnom čuda, izlivaju sena mene neizreciva dobročinstva dok ja ništa ne osećam,ništa ne razumem, ne shvatam čak ni da postojim. Pogledao si Ti na mene, Gospode moj, kada sam bio nemo odojče! Povijenu pelene, bez znanja, bez sposobnosti delovanja, šta sam Ti doneo? Kako si prihvatio moja obećanja? Kako si, prihvativši ih, izlio darove svoje? Gledam nesaznajnu blagost Tvoju i dolazim u nedoumicu! Ni sada ne mogu da činim ništa više od onoga kako sam i koliko sam činio dok sam bio odojče od nekoliko dana: u ćutanju jezika i uma, bez ijedne misli, prinosim Ti dečiji plač i suze.
Šta sam vratio za tolika dobra dela izlivena na mene tada kada ih nisam shvatao? Nastavio sam da ih ne shvatam, da ne znam za njih. Moje oči su se okrenule svetu; zadovoljstva i prolazna služenja u svetu izgledali su mi kao vrednost, kao čovekovo pozvanje. Smrt za mene nije postojala! Činilo mi se da je zemaljski život večan: tako je misao o smrti bila daleka mome umu. Večnost!… u njenu nedoglednu daljinu nisu se upućivali moji pogledi! Znao sam dogmate i učenje svete Istočne crkve, verovao sam u njih, no moje znanje i moja vera bili su mrtvi. U čemu se sastojao čovekov pad, u čemu se sastoji njegovo spasenje, koji su njihovi znaci, koji dokazi? Nisam imao o tome nikakvog opitnog, živog znanja. Smatrao sam da su deset starozavetnih zapovesti jedine Božije zapovesti, mislio sam da su zapovesti Spasitelja moga, svesvete reči Njegove, jedino moralno učenje, da je korisno i hvale dostojno da se ono sledi, ali ne i neizbežni dug.
Tako je na krštenju dati, neiskazivi dar blagodati bio zavijen, kao jevanđelski talant, uubrus neznanja, zakopan, duboko sakriven u zemlju, u brige o sticanju nepostojanih znanja nepostojanog sveta; zasipale su ga, kao prah, pomisli o zemaljskom napredovanju i prolaznim nasladama, o služenju sujeti i mračnom sjaju sujetnog veka.
Moje detinjstvo je bilo prepuno nevolja. Ovde vidim Tvoju ruku, Bože moj! Nisam imao kome da otvorim svoje srce: počeo sam da ga izlivam pred mojim Bogom, počeo sam da čitam Jevanđelje i žitija Tvojih svetih. Zavesa, tek ponegde prozirna, ležala je za mene na Jevanđelju; no Pimeni Tvoji, Tvoji Sisoji i Makariji ostavljali su na mene čudesan utisak. Misao koja je često lebdela prema Bogu molitvom i čitanjem počela je malopomalo da donosi mir i spokojstvo u moju dušu. Kada sam bio petnaestogodišnji mladić, neiskaziva tišina zalepršala je u mom umu i srcu. No ja je nisam shvatao – mislio sam da je to obično stanje svih ljudi.
Takav sam stupio u vojnu i ujedno naučnu službu, ne po svojoj želji i izboru. Tada nisam smeo, nisam umeo da šta želim jer još nisam bio našao istinu, još je nisam jasno video da bih je poželeo! Ljudske nauke, izumi palog ljudskog uma postali su predmet moje pažnje: prema njima sam ustremio sve snage svoje duše; nejasna religiozna zanimanja i osećanja ostajala su po strani.
Prošle su skoro dve godine u zemaljskim zanimanjima: rodila se i već odrasla u mojoj duši neka strašna praznina, pojavila se glad, pojavila se neizdrživa čežnja za Bogom. Počeo sam da oplakujem moj nemar, da oplakujem taj zaborav kojem sam predao veru, da oplakujem sladosnu tišinu koju sam izgubio, da oplakujem tu prazninu koju sam našao, koja me je mučila, užasavala jer me je ispunjavala osećanjem da sam siroče, da sam lišen života! I zaista – bilo je to mučenje duše koja se udaljila od Boga, od svog istinskog života. Sećam se: idem ulicama Peterburga u mundiru pitomca vojne akademije, i suze, kao grad, liju iz očiju!… Zašto sada ne plačem tako! Sada su mi potrebne suze! Stigao sam do polovine svog života: brže su potekli dani, meseci, godine – jure ka grobu, iz koga nema povratka, nakon koga nema pokajanja i ispravljanja.
Moja razmišljanja su već bila zrela; tražio sam pouzdanost u religiji. Instinktivna religiozna osećanja nisu me zadovoljavala; hteo sam da vidim ono nesumnjivo, jasno, Istinu. Tada su raznovrsne religiozne ideje zanimale i uzburkavale severnu prestonicu, bile predmet rasprava, borile se međusobno. Ni jedna ni druga strana nije se dopadala mom srcu, ono im se nije poveravalo, plašilo ih se. Dosegavši ozbiljna razmišljanja, skinuo sam mundir pitomca vojne akademije i obukao oficirski mundir. Žalio sam za mundirom pitomca: u njemu si mogao da u hramu Božijem stojiš u gomili vojnika, u masi običnih ljudi, da se moliš i plačeš koliko ti srce želi. Nije do veselja, nije do zabave stalo mladiću! Svet me nije ničim primamljivao: prema njemu sam bio tako hladan kao da u svetu sablazni uopšte nisu postojale! I zaista – za mene one nisu postojale: moj um je bio sav zadubljen u nauke, i ujedno je goreo od želje da sazna gde se skriva istinska vera, gde se krije istinsko učenje o njoj, daleko i od dogmatskih i od moralnih zabluda.
Shvatio sam, ipak, da su ljudska znanja ograničena i u najvišim, modernim naukama. Kada sam došao na te granice, pitao sam nauke: „Šta vi dajete u vlasništvo čoveku? Čovek je večan, i njegovo vlasništvo mora biti večno. Pokažite mi to večno vlasništvo, to sigurno bogatstvo koje bih mogao da ponesem s onu stranu groba! Do sada vidim samo znanja koja se daju, takoreći, samo za podršku, znanja koja se završavaju na zemlji i ne mogu da postoje nakon odvajanja duše od tela. Čemu služi proučavanje matematike? Njen predmet je materija. Ona otkriva određenu vrstu zakona materije, uči da je brojimo i merimo, da primenjujemo računanja i merenja za potrebe zemaljskog života. Ona ukazuje na postojanje beskonačne veličine, kao na ideju, s one strane materije. Tačno saznanje i određenje te ideje logički nije moguće ni za jedno razumno ali ograničeno biće. Matematika ukazuje na brojeve i veličine od kojih su neke toliko velike, a druge toliko male da izmiču svakom ljudski smislenom računanju, ukazuje da postoje saznanja prema kojima čovek ima urođenu težnju, ali nauka nema načina da ga uzdigne do njih. Matematika samo nagoveštava da postoje predmeti van domašaja naših osećanja. Fizika i hemija otkrivaju drugu vrstu zakona materije. Do pojave nauke čovek čak nije znao da postoje ti zakoni. Otkriveni zakoni su pokazali da postoje drugi bezbrojni, još neotkriveni zakoni. Neki od njih nisu objašnjeni i pored čovekovih napora da ih objasni, drugi i ne mogu biti objašnjeni zato što su čovekove snage i sposobnosti ograničene. ‘Izgleda’ – govorio je rečiti i umni profesor Solovjov,[4] na predavanju o uvodu u hemiju – ‘da mi proučavamo tu nauku upravo zato da bismo saznali da ništa ne znamo, i da ne možemo ništa znati: tako neobuhvatno polje saznanja otkriva ona pred očima uma, tako su ništavna znanja koja smo stekli na tom polju!’ Ona stvarno jasno dokazuje i uverava da materiju – mada ona, kao materija, mora imati svoje granice . čovek ne može da pojmi i odredi, kako zbog njene opsežnosti, tako i zbog mnogo čega drutog. Hemija prati i postepeno ulazi u tananu strukturu materije, dopire do tananosti jedva dostupnih ljudskim čulima; u tom tananom stanju materije još zapaža da je materija složena i sposobna da se razlaže na sastavne delove, još tananije, iako samo razlaganje više nije moguće. Čovek ne vidi kraja tananosti materije, baš kao ni uvećanju brojeva i veličina. On shvata da beskonačno mora biti i nematerijalno; suprotno ovome, sve konačno nužno mora biti materijalno. No ta ideja nije određena; određeno je njeno postojanje. Zato se fizika i hemija vrte oko same materije, šire saznanja o njenoj upotrebi za prolazne, zemaljske potrebe čoveka i ljudskog društva. Manje pozitivna od pomenute nauke je filosofija, kojom se posebno ponosi pali čovek. Prirodne nauke se neprestano oslanjaju na materijalni ogled, njime dokazuju tačnost svojih teorija, koje bez tog dokaza nemaju mesta u nauci. Filosofija je lišena najvažnijeg sredstva za čvrstu uverenost do koje dolazimo ogledom.
Mnoštvo različitih, međusobno nesuglasnih, čak protivrečnih sistema već dokazuju da ljudska ljubav prema mudrosti nema pozitivno saznanje istine. Kakav je samo prostor u filosofiji dat proizvoljnosti, sanjarenju, izmišljotinama, vrlo rečitom buncanju, svemu što egzaktna, stroga nauka ne podnosi! Pri svemu tome filosofija je obično veoma zadovoljna sobom. Sa njenom obmanljivom svetlošću ulazi u dušu preizobilna uobraženost, visokoumlje, preuznošenje, slavoljublje, preziranje bližnjih. Zaslepljeni svet obasipa je, kao svoju, pohvalama i počastima. Biti zadovoljan saznanjima dobijenim od filosofije znači ne dobijati pravilno mišljenje o Bogu, o samom sebi, o duhovnom miru, već, naprotiv, dobijati zarazu zvanu neispravno mišljenje, koja kvari um i čini ga nesposobnim za opštenje sa Istinom jer ga je, kako rekosmo, laž zarazila i ozledila.[5] Upremudrosti Božijoj svijet mudrošću ne pozna Boga![6] – govori apostol. Tjelesno mudrovanje je smrt; tjelesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pakmože,[7] jer mu to nije svojstveno. Braćo, pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prevarom, po predanju njudskom, po nauci sveta, a ne po Hristu, u kome su sakrivena sva bpaha premudrosti i znanja.[8] Filosofija, kao čedo ljudskog pada, izvrće taj pad, maskira ga, čuva i hrani. Ona se boji učenja Istine, kao smrtne osude za sebe.[9] Stanje u koje filosofija dovodi naš duh jeste stanje samoobmanjivanja, pogibije duše, što jasno proizilazi iz gorenavedenih reči apostola – svima koji žele da zadobiju istinsko poznanje od Boga, da odbace znanje kao plod ljubavi prema mudrosti palog čovečanstva on zapoveda: Niko neka se ne vara: ako neko među vama misli da je mudar u ovome vijeku, neka bude lud da bi bio mudar.[10] Istinska filosofija (ljubav prema mudrosti) sadržana je jedino u Hristovom učenju. Hristos je Božija premudrost.[11] Ko traži premudrost izvan Hrista, taj se odriče Hrista, odbacuje premudrost, nalazi i usvaja lažno znanje, nasleđe odbačenih duhova. Geografiju, geodeziju, naukuo jeziku, književnost, ostale nauke, sve umetnosti nećemo ni pominjati: sve su one zemaljska dela; potreba za njima u čoveku završava se prestankom zemaljskog života – a većinom mnogo ranije. Ako tokom celog zemaljskog života za sticanje imanja koristim znanja koja prestaju kad i zemaljski život, šta ću poneti sa sobom s onu stranu grube materije?… Nauke! Dajte mi, ako možete da date, bilo šta večno, određeno, dajte neuskrativo i pouzdano, dostojno da se nazove ‘čovekovim vlasništvom’!“ Nauke su ćutale.
Za zadovoljavajući odgovor, za nasušno potrebni, životni odgovor obraćam se veri. No gde se skrivaš, vero istinska i sveta? Nisam mogao da te prepoznam u fanatizmu: jevanđelska krotost nije ono što ga je obeležilo; sav je odisao silnim uzbuđenjem i preuznošenjem! Nisam mogao da te prepoznam u svojevoljnom, od Crkve odvojenom učenju, koje sklapa svoj novi sistem, i sujetno i oholo proglašava da je našlo novu, istinsku hrišćansku veru, osamnaest stoleća posle ovaploćenja Boga Logosa.[12] Ah, u kakvoj teškoj nedoumici je plivala moja duša, kako se užasno mučila, kakvi su se na nju podizali talasi sumnje, izazivani nepoverenjem u sebe, nepoverenjem u sve što je dizalo graju, vikalo oko mene zato što ne zna, ne vidi istinu.
I počeo sam često, sa suzama, da molim Boga da me ne preda na žrtvu zabludi, da mi pokaže pravi put kojim bih mogao da upravim prema Njemu nevidljivi hod umom i srcem. Neočekivano se javila misao… srce je krenulo ka njoj, kao u zagrljaj prijatelja. Ta misao me je nagovarala da upoznam veru u izvorima – u delima svetih otaca. „Njihova svetost“ – govorila mi je ona – „garantuje njihovu istinitost: njih izaberi za svoje vođe.“ Poslušao sam je. Našao sam način da dobijam dela svetih ugodnika Božijih; željno sam počeo da ih čitam, da duboko istražujem. Čim pročitam jedno, odmah se prihvatam drugog, čitam, ponovo čitam, izučavam. Šta me je pre svega zapanjilo u delima otaca Pravoslavne Crkve? Njihova jednodušnost, čudesna, veličanstvena jednodušnost. Osamnaest vekova u njihovim ustima jednoglasno svedoče isto učenje, božansko učenje! Kadaujesenjoj, vedroj noći posmatram čisto nebo, zasejano bezbrojnim zvezdama toliko različite veličine, i vidim da sve one isijavaju istu svetlost, tada govorim sebi: „Takva su dela otačka.“ Kada u letnjem danu posmatram prostrano more, pokriveno knoštvom raznih brodova, i njihova jedra, raširena poput bedih labudovih krila, brodove koji se brzo kreću po istom ve^gru, prema istom cilju, prema istom pristaništu, tada govorim sebi: „Takva su dela otačka.“ Kada čujem skladni, brojni hor, u kome razni glasovi u dražesnoj harmoniji pevaju istu božansku pesmu, tada govorim sebi: „Takva su dela otačka.“ Kakvo učenje, između ostalih, nalazim u njima? Nalazim učenje koje ponavljaju svi oci, učenje da jedini put ka spasenju jeste nepokolebivo sleđenje pouka svetih otaca. „Ako si video“ – govore oni – „nekoga koga je prelastilo lažno učenje, koji je poginuo zbog nepravilno izabranog podviga, onda znaj da je on sledio sebe, svoj razum, svoje mišljenje, a ne učenje otaca,“[13] od koga je sačinjeno dogmatsko i moralno predanje Crkve. Time, tim bescenim imanjem, prehranjuje ona svoja čeda.
Ta misao – poslata od Boga, od koga je svaki dar dobro, od koga je i misao dobra – i jeste početak svakog dobra. Tako tvrde oci, tako jasno proizilazi iz same suštine stvari.[14] Ta misao bila je za mene prvo pristanište u zemlji istine. U njoj je moja duša našla predah od talasa i vetrova. Kakva blaga, kakva spasonosna misao! Misao – besceni dar sveblagog Boga, koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine! Ta misao je postala kamen temeljac za duhovnu izgradnju moje duše! Ta misao je postala moja zvezda vodilja! Ona je počela neprestano da osvetljava za mene mnogo teški i mnogostradalni, tesni, nevidljivi put uma i srca prema Bogu. Pogledao sam religiozni svet iz te misli i video: uzrok svih zabluda sadržan je u neznanju, u zaboravu i odsustvu te misli.
Takva su dobra dela kojima je Bog moj bio milostiv prema meni! Takvo je nepropadljivo blago koje vodi u blaženu večnost, poslano meni odozgo od nebeskog prestola božanske milosti i premudrosti. Čime da zahvalim Dobročinitelju? Zar samo time što ću sav moj zemaljski život posvetiti istraživanju i traženju Boga, služenju Njemu! Da li ću time vratiti blagodarnost? Samo ću učiniti sebi novo, najveće dobro delo. Bog, sam Bog već me je blagom mišlju odvojio od sujetnog sveta. Živeo sam u svetu, ali nisam bio na uobičajenom, širokom, utabanom putu: blaga misao me je povela posebnom stazom prema živim, prohladnim izvorima voda, po zemljama plodonosnim, po predelu živopisnom, no često divljem, opasnom, ispresecanom provalijama, krajnje osamljenom. Retko putnik stranstvuje po njemu.
Čitanje otaca ubedilo me je potpuno jasno da je u nedrima Ruske Crkve spasenje nesumnjivo, da su tog spasenja lišene religije Zapadne Evrope jer nisu sačuvale u celosti ni dogmatsko ni moralno učenje prvobitne Crkve Hristove. Ono mi je otkrilo šta je Hristos učinio za ljudski rod, u čemu se sastoji čovekov pad, zašto je Iskupitelj neophodan, u čemu se sastoji spasenje koje je Iskupitelj pružio i koje pruža. Ono mi je ponavljalo: spasenje se mora razviti, osetiti, videti u sebi: bez njega vera u Hrista je mrtva, a hrišćanstvo – reč i naziv bez svog ostvarenja! Ono me je naučilo da gledam na večnost kao na večnost pred kojom je i hiljadugodišnji zemaljski život ništavan, a kamoli naš, koji traje nekih pedesetak godina. Ono me je naučilo da se zemaljski život mora provoditi u pripremanju za večnost, kao što se u predvorju pripremaju za ulazak u velelepne carske odaje. Ono mi je pokazalo da su sva zemaljska zanimanja, naslađivanja,
počasti, nadmoćnosti samo tričave igračke kojima se odrasla deca igraju i na kojima gube blaženstvo večnosti. Šta znači pred Hristom sve zemaljsko? Pred Hristom, svemogućim Bogom, koji daje sebe u posed, na večni dar i u vlasništvo trunčici – čoveku?… Nije vredan vidljivi svet da mu služimo, da se njime bavimo! Čime on nagrađuje svoje sluge? Najpre igračkama, zatim grobom, propadljivošću, mračnom neizvesnošću budućnosti, plakanjem bližnjih i uskoro njihovim zaboravom. Druge nagrade dobijaju sluge Hristove: one provode ovdašnji život tako što izučavaju istinu, obrazuju sebe njom. Presazdani njome, pečate se Svetim Duhom, stupaju u večnost, već ukratko upoznati sa večnošću, pripremivši sebi blaženstvo u njoj, obavešteni o spasenju. Duh Božiji – govori apostol – sve ispituje, i dubine Božije:[15] njihovo znanje On prenosi svojim pričasnicima. To potpuno jasno izlažu sveti oci u svojim svetim i divnim delima.
Ohladilo se srce prema svetu, prema služenju njemu, prema njegovom velikom, njegovom sladosnom! Odlučio sam da napustim svet, da zemaljski život posvetim poznanju Hrista, usvajanju Hrista. Sa tom namerom počeo sam da razmatram monaštvo i svetovno sveštenstvo. I ovde me je dočekala teškoća; još većom činila ju je moja mladost i neiskustvo. No video sam sve dobro, i po stupanju u manastir nisam našao ništa novo, neočekivano. Koliko je samo bilo prepreka za to stupanje! Neću navoditi sve; samo telo vikalo mi je: „Kuda me vodiš? Ionako sam slabo i bolesno. Video si manastire, nakratko si se upoznao sa njima: život u njima za tebe je nepodnošljiv i zbog moje nemoći, i zbog tvoga vaspitanja, i zbog svih ostalih razloga.“ Razum je potvrđivao dokaze tela. No postojao je glas, glas u srcu, mislim, glas savesti, ili, možda, anđela čuvara, koji mi je došaptavao volju Božiju, zato što je glas bio odlučan i zapovednički. Govorio mi je: „To da uradiš – to je tvoj dug, bezuslovni dug!“ Glas je bio tako snažan da su shvatanja razuma, žalosna, opravdana, reklo bi se, ubeđenja tela pred njim izgledala ništavna.
Bez ushićenja, bez revnosti, kao nevoljnik, predat neodređenom osećanju srca, nekom nepojmljivom i neiskazivom pozivu, stupio sam u manastir.
Stupio sam u manastir onako kako se preneraženi čovek, zatvorivši oči i odloživši razmišljanje, baca u oganj ili u bezdan, kako vojnik, ponet srcem, jurne u krvavu bitku, u sigurnu smrt. Zvezda moja vodilja, misao blaga, došla je da mi svetli u osami, u tišini, ili, pravilnije, u mraku, u burama manastirskim. Po učenju otaca, monaški život, jedini koji priliči našem vremenu, jeste život pod rukovodstvom otačkih dela i uz savet uznapredovale braće savremenika; taj savet opet treba proveravati po delima otačkim. Oci prvih vekova Crkve posebno savetuju monaha da traži bogonadahnutog vođu, da se njemu preda u potpuno, bezuslovno poslušanje; taj put oni nazivaju onakvim kakav on i jeste: najkraćim, najtvrđim, Bogu najomiljenijim. Oci hiljadu godina odvojeni od vremena Hristovog, ponavljajući savet svojih prethodnika, već se žale na retkost bogonadahnutih učitelja, na pojavljivanje mnogih lažnih učitelja, i predlažu za vođu Sveto pismo i dela otačka. Oci bliski našem dobu nazivaju bogonadahnute vođe nasleđem drevnosti, i već bez izuzetka zavetuju za vođu sveto i nepovredivo Pismo i savet braće savremenika iz istog manastira, proveravan po tom Pismu, i prihvatan sa najvećom obazrivošću i razboritošću. Želeo sam da budem pod rukovodstvom učitelja, no nije mi bilo suđeno da nađem učitelja kojim bih bio potpuno zadovoljan, koji bi bio živo učenje otaca. Čuo sam ja, uostalom, mnogo korisnog, mnogo suštinski nužnog, što je prešlo u osnovna načela napredovanja moje duše. Gospod neka upokoji u mestu svetlom, u mestu cvetnom, u mestu odmora usnule dobrotvore duše moje! Neka daruje veliko duhovno napredovanje, bezbolan i miran kraj života onima koji još trče na trkalištu zemaljskog stranstvovanja i podvizavanja!
Izneću ovde moje ubogo slovo o ruskim manastirima, slovo koje je plod dugogodišnjeg promatranja. Možda će, napisano na papiru, dobro doći nekome!
Oslabio je život monaški, kao i uopšte hrišćanski; oslabio je monaški život jer je neraskidivo povezan sa hrišćanskim svetom, a taj svet odvaja u monaštvo slabe hrišćane i zato ne može da zahteva od manastira velike monahe, slične drevnim, kada je i hrišćanstvo živeći u svetu preizobilovalo vrlinama i duhovnom silom. No još manastiri, kao ustanova Svetog Duha, isijavaju zrake svetlosti na hrišćanstvo; još u njima ima hrane za blagočestive; još se u njima drže jevanđelske zapovesti; još je u njima čisto i dogmatsko i moralno pravoslavlje; u njima se, mada retko, krajnje retko, nalaze žive tablice Svetog Duha. Značajno je da su svi duhovni cvetovi i plodovi uzrasli u onim dušama koje su, daleko od poznanstva izvan i unutar manastira, obradile sebe čitanjem Pisma i svetih otaca, uz veru i molitvu nadahnutu smirenim ali moćnim pokajanjem. Gde nije bilo tog obrađivanja, tamo je neplodnost.
U čemu se sastoji vežbanje monaha, za kojeg i jeste samo monaštvo? Ono se sastoji u izučavanju svih zapovesti, svih reči Iskupiteljevih, u usvajanju tih reči u umu i srcu. Monah vidi dve čovekove prirode: ozleđenu, grešnu prirodu vidi u sebi, a obnovljenu, svetu vidi u Jevanđelju. Dekalog Starog zaveta je odsekao grube grehove; Jevanđelje isceljuje samu prirodu koja boluje od greha i padom stiče grešna svojstva. Monah mora pri svetlosti Jevanđelja da stupi u borbu sa samim sobom, sa svojim mislima, sa osećanjima srca, sa osećanjima i željama tela, sa svetom, neprijateljskim Jevanđelju, sa gospodarima sveta, koji se trude da drže čoveka u ropstvu i tako zadrže svoju vlast nad čovekom. Svesilna Istina oslobađa čoveka;[16] oslobođenog od robovanja grešnim strastima sveblagi Duh Sveti obeležava, obnavlja, uvodi u potomstvo Novog Adama. Hrišćansko savršenstvo dostiže se u monaštvu: monasi služe kao svetlost za svoju braću koja žive u svetu, pa, zauzeta, okupirana brigama i služenjima sveta, ne mogu ni duboko da proniknu u Jevanđelje, ni da ga ožive u sebi u doličnom razvoju i punoći. Lakomislen i prezriv stav o hrišćanstvu može da ima jedino onaj koji se samo zove hrišćaninom, a o hrišćanstvu ima veoma površno, mrtvo mišljenje.
Da bi jevanđelska svojstva u monahu očvrsla i dozrela, neizostavno su nužne nevolje i iskušenja. Njegova krotost mora biti ispitana; njegovo smirenje mora biti ispitano; trpljenje i vera ispitani. Treba da bude ispitano da li su njemu Jevanđelje, reči i zapovesti Hristove, u kojima je život večni, dragocenije od prednosti, udobnosti i običaja sveta, da li su mu draže od samog života? Teškim isprva izgleda stupanje u iskušenja, no ne može se bez njih niko naučiti da prašta sve uvrede, da ljubi neprijatelje, da u svemu vidi promisao Božiji, da drži te najviše, završne jevanđelske zapovesti. Ako unutrašnji čovek ne bude prosvećen svim zapovestima, on ne može postati stan Svetog Duha. Privukoh Duha – govori sveti David – jer zapovesti Tvoje zaželeh.[17] Bez silaska Duha nema hrišćanskog savršenstva. Sveto pismo i oci smatraju nevolje i iskušenja najvećim darom Božijim, pripremnom obukom za tihovanje, u kome monah dostiže najdublje očišćenje, a stoga i najobilnije prosvećenje. Nevolje monaha koje prethode stupanju u tihovanje oci upoređuju sa pretkrsnim stradanjima Hristovim, a tihovanje sa raspećem na krstu i pogrebenjem, nakon kojeg sledi vaskrsenje.
Saznao sam ovo blagovremeno iz dela otačkih. Zadivio me je sveti poredak, sveti sistem kojeg je božanski promisao odredio za služitelje Božije. Privlačio sam se pomoću ljubavi srca sozercanju čudesnog sistema. Naročito mi se dopadalo učenje o tome Varsanufija Velikog. Činilo mi se da je ono izneto meni: samo po sebi usvajalo se ono u mojoj duši.
„Pazeći na reči apostolove: Na svemu zahvaljujte,[18] pripremi se da ‘na svemu zahvaljuješ'“ – pisao je Veliki jednom svom učeniku, kojeg je pripremao u iskušenju opštežića za život u zatvoru – „i ako budeš u žalosti, ili nevoljama, ili ugnjetavanjima, ili u bolestima i telesnim trudovima, za sve što te snalazi blagodari Bogu. Nadam se da ćeš i ti stići u počinak Njegov[19]: jer kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije.[20] Ne sumnjaj, dakle, u duši svojoj, i ne iscrpljuj srce svoje ni zbog čega, nego se sećaj apostolskih reči: Ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan.[21] Ako ne pretrpiš stradanja, nećeš se moći uspeti na krst. A kada podneseš najpre stradanja, ući ćeš i u pristanište počinka, i tihovaćeš bez ikakvih briga, jer ćeš imati dušu utvrđenu u Gospodu i uvek prilepljenu uz Njega.“[22]
Drugi brat izrazio je pred Velikim svoju želju da tihuje. Veliki mu je odgovorio: „Brate, čovek koji ima dug ostaje dužnik dok ne vrati dug, ma gde bio, kuda god pošao, gde god se nastanio, u gradu ili selu. Nigde on ne može da živi spokojno. A kada ga, zbog dugova, ljudi počnu^izlažu uvredama, i kada, postiđen, nekako dođe do novca i vrati dug, tada on, slobodan, smelo i sa mnogom hrabrošću može ili da ostane u ljudskom društvu, ili da živi u osami. Tako i monah: kada pohita da, shodno svojoj snazi, ponese nevolje, prekore, gubitke, tada se uči smirenju i duhovnom podvigu. Zbog smirenja i podviga opraštaju mu se gresi njegovi, kako svedoči Pismo: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehe moje.[23] Pomisli koliko uvreda i sramoćenja je podneo Gospod naš Isus Hristos pre krsta: pretrpevši ih, On se uspeo na krst. Slično ovome, niko ne može dostići istinsko i plodonosno savršenstvo ako pre toga ne postrada sa Hristom i ne pretrpi sva stradanja Njegova, opominjući sebe poukom apostolskom: Pošto s Njim stradamo, da se s Njim i proslavimo.[24] Ne prelasti se: drugog puta ka spasenju osim ovoga nema. Neka ti Gospod, po volji Svojoj, pomogne, neka postavi čvrst temelj tvojoj zgradi na čvrstoj steni, kako je zapovedao u Jevanđelju: A stijena bješe Hristos.“[25]
Ubrzo po mom stupanju u manastir počele su da pljušte po meni nevolje, kao voda očišćujuća. To su bile i unutrašnje bitke, i najezde bolesti, i pritisak potreba, i potresi zbog sopstvenog neznanja, neopitnosti, nerazboritosti; nevolje od ljudi bile su umerene. Da bi ih iskusio, bilo je potrebno posebno poprište. Nesaznajni sudovi promisla smestili su me u manastir, nadomak severne prestonice, koji dok sam živeo u prestonici nisam hteo čak ni da vidim, jer sam smatrao da on ni po čemu ne odgovara mojim duhovnim ciljevima. Godine 1833. pozvali su me u Sergijevu pustinju, i postao sam njen nastojatelj. Negostoljubivo me je primio manastir – Sergijeva pustinja. Prve godine po dolasku u manastir pogodila me je teška bolest, druge druga, treće treća: one su odnele ostatke mog krhkog zdravlja i neznatnih snaga, napravile od mene čoveka iznurenog od stalnih patnji. Ovde su se podigle, zasiktale zavist, ogovaranje, kleveta; ovde sam bio izložen teškim, dugim, ponižavajućim kaznama, bez suda, bez trunke ispitivanja, kao beslovesno marvinče, kao kip bezdušni; ovde sam video neprijatelje pune nepomirljive zlobe i želje za mojom pogibijom; ovde me je milosrdni Gospod udostojio da poznam rečima neiskazivu radost i mir u duši; ovde me je udostojio da okusim duhovnu ljubav i sladost baš tada kada sam sretao mog neprijatelja koji je tražio moju glavu – i postalo je lice tog neprijatelja u mojim očima kao lice svetlog anđela. Opitno sam upoznao tajanstveno značenje Hristovog ćutanja pred Pilatom i arhijerejima judejskim. Kakva je sreća biti žrtva kao Isus! Ili ne! Kakva je sreća biti raspet blizu Spasitelja, kako je nekada bio raspet blaženi razbojnik, i zajedno sa tim razbojnikom, od ubeđenja duše, ispovedati: Primam po djelima mojim, sjeti me se Gospode u Carstvu svome.[26]
Četrdesetogodišnjak, utučen bolestima, potresen mnogim nevoljama, oslabljen, zbog same iscrpljenosti telesnih snaga nesposoban za delatni život – šta da kažem o sojoj sudbini? Ne vidim pred sobom čoveka čiju bih sudbinu želeo i zavideo joj. Jesam ja grešnik, dostojan kazni, i privremenih i večnih, ali ne zavidim sudbini nijednog čoveka. Kada pogledam na svoje grehe, oni izazivaju u meni užas, ali i za užasne grešnike postoji Iskupitelj. Vladike zemaljske, pastiri Crkve, oci i braćo! Već sam nesposoban da vam služim. Za kakvo služenje je sposoban čovek okovan bolestima, prikovan za postelju, držan u keliji bez prava da izađe? Izbacite me, izbacite, kao roba nepotrebnog, kao nepotrebno opterećenje! Neću vas uznemiriti nikakvim molbama, nikakvom brigom o meni. Nije mi potreban vrt sa raskošnom hladovinom i miomirisnim cvetovima; nisu mi potrebne mnoge sluge; poslužiće mi radi imena Hristovog monah smireni, poslaće mi hranu i odeću hristoljubac; ne trebaju mi sobe gospodske, ne treba mi nikakvo uveseljavanje, kikakva zemaljska zabava. Otpustite me, otpustite bolesnog, potpuno nesposobnog! Naći ću sebi od prestoničke buke udaljeno, od gradova i ugleda udaljeno, malo poznato sklonište, osamljeno i tiho: tamo ću u samoći dovlačiti do groba svoje dane. Zbog moje bolesti tišina osame postaje moja preka potreba. Hoćete da znate: zar se u mojoj duši ne krije nikakva želja? Mogu da zadovoljim vašu radoznalost. Grešnik sam: žedan sam pokajanja.
Ostavljam ljude: oni su slepa oruđa u svemogućoj desnici promisla; dovode do ispunjenja ono što On zapoveda ili dopušta. Obraćanjem ljudima hteo sam da vratim dug ljubavi i uvažavanja prema bližnjem, dug najprijatniji, jer naslađuje srce onoga koji ga je vratio. Svet, zauzet svojom sujetom, svojim brigama, zabavom i napredovanjem, neće ni obratiti pažnju na moje reči: za njega je nerazumljiv i čudan glas duše koja je osetila potrebu za pokajanjem i tihovanjem.
Nesaznajni, svesilni, sveblagi, premudri Bože, Gospode moj, Sazdatelju i Spasitelju! U suzama i prahu, pred Tobom ništavnu trunku – mene, Ti si prizvao da živim, da osećam, dopustio si mi da razmišljam, želim! Ti vidiš moje srce; Ti vidiš da li se upravo u njegovoj skrivenoj dubini čuva reč koju nameravam da izgovorim umom i ustima! Ti znaš pre moje molitve šta želim da molim; u sudovima Tvojim već je odlučeno hoće li moja molitva biti uslišena ili odbačena. No Ti si mi darovao da vladam sobom, i ja se usuđujem da prinesem pred Tebe, da izgovorim pred Tobom želju mog okajanog, mog izmučenog, mog izranjavljenog srca! Ne slušaj moje srce, ne slušaj reči molitve moje, ne učini po mojoj volji – učini ono što je Tebi ugodno, što izabira i određuje za mene svesveta, premudra volja Tvoja. A reći ću, ipak, želje mog srca; izraziću rečima težnje mog vladanja sobom! Dveri pokajanja otvori mi, Čovekoljupče, bludno sam proživeo život svoj, doživeo sam jedanaesti sat; sve moje snage su iscrpljene, ne mogu da ispunjavam zapovesti i služenja mojim oslabelim telom: daruj mi da Ti prinesem makar pokajanje da ne bih morao da odlazim iz gostoprimnice sveta dalek od svake nade. Ti vidiš moju slabost, slabost duše i tela! Nisam mogao da stojim naspram lica strasti i sablazni! Izvedi me u osamu i tihovanje da bih tamo mogao da se pogruzim ceo, i umom i srcem, i telom, u pokajanje… Pokajanja sam žedan!… Milosrdni Gospode, utoli moju neugasivu žeđ, ne daj joj da me muči, daruj mi pokajanje! Ti koji si izlio na mene tolika, nebrojena dobra dela, ispuni ih i preispuni darom pokajanja! Gospode svesveti! Ne liši me dara zbog koga sam, dok ga ne dobijem, u bezumlju svome, toliko vremena Te molim, a u isti mah ne znam šta molim, ne znam jesam li sposoban da primim dar, ne znam da li ću ga sačuvati ako ga dobijem. Jedan služitelj Tvoj, osvećen i prosvećen Duhom Svetim, rekao je „Izvan tihovanja nema istinskog pokajanja.“[27] Pogodile su ove reči moju grešnu dušu, utvrdile se u pamćenju, probadaju me, kao mač, svaki put kad se obnove u sećanju. Ne vidim u sebi pokajanje i zato upadam u nedoumicu; primoravam sebe na pokajanje, no susrećem se nevoljno sa brigama, zabavom – one od mene otimaju pokajanje. Ne mogu da ga zadržim usred meteža i zabuna: odlazi, isklizava, ostavlja me sa prazninom i beznađem. Mnogomilostivi Gospode! Daruj mi pokajanje, taj plod tihovanja, pokajanje nepokolebivo, pokajanje koje može da očisti nečistote duše i tela, pokajanje darovano svima koje si izabrao i prizvao sebi, čija su imena označena za unos u knjigu života, kojima si odredio da večno gledaju slavu Tvoju i večno slavoslove milost Tvoju. Dar pokajanja meni je dragoceniji i željeniji od blaga vascelog sveta. Očišćen pokajanjem, ugledaću volju Tvoju neporočnu, put prema Tebi nepogrešivi, i obavestiću o njima braću moju!
Vi, iskreni prijatelji moji, povezani sa mnom nitima prijateljstva u Gospodu, ne požalite se na mene, ne žalostite se zbog mog odlaska. Odlazim telom, da bih se približio duhom, reklo bi se da me gubite, u suštini vi me zadobijate. Predajte me pokajanju: ono će vam vratiti mene očišćenog, prosvećenog, i objaviću vam reč spasenja, reč Božiju.
Dveri pokajanja otvori mi, čovekoljubivi Gospode, daruj mi spasenje večno sa svim prijateljima mojim, koji su zbog Tebe zavoleli mene, da svi u večnom blaženstvu, u radosti i naslađivanju neiskazanom, slavoslobimo Oca i Sina i Svetog Duha, Boga, jednog i triipostasnog, koji je pokazao rodu ljudskom ljubav i milost, neiskazanu, nesaznajnu! Amin.
 
7. janyap 1847. godine.
 
Tada je arhimandrit Ignjatije, zbog potpuno narušenog zdravlja, molio da ga razreše dužnosti nastojatelja Sergijeve pustinje i premeste u Nikolajevsko-babajevski manastir na počinak; no bio je poslat na dopust, i proveo deset meseci u pomenutom manastiru.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1 Kop 15, 50.
  2. 1Kop 11,31.
  3. Ps 50, 7.
  4. Profesor Sankt-peterburškog univerziteta, Mihail Teodorovič Solovjov, predavao je fiziku na nižoj, a hemiju na višoj oficirskoj klasi glavnog Inženjerskog učilišta, danas Nikolajevske akademije.
  5. 2 Tim 3, 8.
  6. 1 Kop 1, 21.
  7. Pim 8, 6, 7.
  8. Kol 2, 8, 3.
  9. 1 Kop 3,18.
  10. 1 Kop 3,18.
  11. 1 Kor 24, 30. „Bez Hrista nema istine, nema osvećenja, nema izbavljenja; svakapremudrost bez Hrista nije ništa drugo do ludost. Svaki mudrac bez Hrista bezuman je, svaki pravednik grešan je, svaki čisti nečist je… Šta je naše vlastito? slabost, truležnost, tama, zloba, gresi.“ Sveti Tihon Voronješki,tom XV, Pismo 11.
  12. Ovde se ukazuje na neke religiozne grupe koje su 1823. i 1824. godine skrenule na sebe pažnju severne prestonice.
  13. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 5.
  14. Sveti Jovan Zlatousti, Sedma molitva pre spavanja, deo drugi, prozba četvrta.
  15. 1 Kop 2, 10.
  16. Jn 8. 32.
  17. Ps 118, 131.
  18. 1 Sol 5, 18.
  19. Jev 4, 3.
  20. Dap 14, 22.
  21. 2 Kop 4,16.
  22. Odgovor 2.
  23. Ps 24,18.
  24. Pim 8,17.
  25. 1 Kop 10, 4; Odgovor 342.
  26. Lk 23, 41,42.
  27. Sveti Isak Sirijski, Slovo 41.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *