NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
ODNOS HRIŠĆANINA PREMA SVOJIM STRASTIMA
 
Jedan veliki podvižnik je rekao: „Treba trpeti svoje nedostatke isto onako kako trpimo nedostatke drugih, i biti blag prema svojoj duši u njenim nemoćima i nesavršenostima. No to ne znači da se treba prepuštati nemaru: treba se usrdno brinuti o ispravljanju i usavršavanju sebe.“[1]
„Ne zbunjuj se, ne upadaj u nedoumicu“ – rekao je jedan sveti otac – „kada primetiš da u tebi dejstvuje neka strast. Kada se strast pojavi, tada deluj protiv nje, staraj se da je obuzdaš i iskoreniš smirenjem i molitvom.“[2]
Zbunjenost i nedoumica u nastupu dejstva strasti dokazuju da čovek nije poznao samog sebe.[3]
Uz svetlost reči Božije razmotrimo naš odnos prema našim strastima i slabostima da bismo stekli pravilno mišljenje o sebi i na osnovu toga pravilno upravljali sobom.
Čovek se začinje u bezakonjima, rađa se u gresima:[4] dakle, strasti ili grešne bolesti duše i tela svojstvene su našoj paloj prirodi.
Strasti su protivprirodne našoj neporočnoj, dakle prvostvorenoj prirodi; strasti su protivprirodne i obnovljenoj prirodi; one su prirodne paloj prirodi. Tako su svakoj telesnoj bolesti prirodna svojstva te bolesti; tako su bolesti i smrt prirodni našem telu koje je izgubilo besmrtnost i svojstva besmrtnosti. Do pada besmrtnost je bila prirodna našem telu – bolest i smrt bile su neprirodne.
Drugim rečima, strasti su greh, u najširem smislu te reči. Kada apostol govori o grijehu koji živi u meni,[5] on pod rečju greh razume zlo, koje je kao zaraza zahvatilo celokupnu čovečiju prirodu, razume strasti. To stanje naziva takođe tjelesnim[6] i smrću.[7]
Čovek nije mogao da se protivi strastimaučak i da je hteo, sve dotle dok Gospod nije iskupio naš rod: one su ga nasilno zanele, one su imale vlast nad njim protiv njegove volje. Posredstvom svetog krštenja hrišćanin zbacuje sa sebe jaram strasti; on dobija snagu i mogućnost da se suprotstavlja strastima, da ih satire.[8] No i iskupljenom čoveku, obnovljenom čoveku, nastanjenom u duhovnom raju – u Crkvi – data je sloboda: po svojoj slobodnoj volji on može ili da se protivi strastima i pobedi ih, ili da im se pokorava i potčinjava. Tako je i u čulnom raju dato bilo na slobodnu volju prvosazdanom čoveku ili da se povinuje zapovesti Božijoj ili da je prestupi.
Svaki otpor pružen strasti slabi strast; stalno pružanje otpora ruši strast. Svaka ljubav prema strasti jača samu strast, stalna ljubav prema strasti dovodi dotle da ljubitelj strasti postaje rob strasti.
Hrišćanin mora da se suprotstavlja strastima do raspinjanja tijela sa strastima i željama;[9] izabrani duhovni borci moraju da se suprotstavljaju do prolivanja krvi: daj krv i primi Duh.[10] Samo onaj koji postrada tijelom, prestao je da griješi.[11] To znači: samo onaj koji se zlopati telom u voljnim ili nevoljnim podvizima, sposoban je da se suprotstavlja grešnim željama tela, da ih uguši i ugasi u sebi. Ako telo vodi brigu i pazi kako će sebi da priušti razne naslade i ugađanja, onda je ono stan strasti.
Za nas stradali i raspeti Bogočovek traži od svojih učenika i sledbenika da se ugledaju na Njegova stradanja, da žrtvuju sve prolazno radi večnog, propadljivo radi nepropadljivog, da budu učenici i sledbenici Bogočoveka samim životom.
Podvig jeste preko potreban hrišćaninu, ali podvig ne oslobađa hrišćanina od vlasti strasti: oslobađa ga desnica Svevišnjeg, oslobađa ga blagodat Svetog Duha.
Obuzdavanje i umrtvljavanje tela, trudovi pobožnosti i pomno držanje jevanđelskih zapovesti donose hrišćaninu istinsko smirenje. Istinsko smirenje sastoji se u potpunom odbacivanju samoga sebe, u potpunoj predanosti Bogu, u neprestanom služenju Bogu. Takvo smirenje privlači Božiju blagodat u dušu. Božija blagodat osenjuje dušu, predaje joj duhovno osećanje, i tako strasti, ta telesna i grešna osećanja i sklonosti, ostaju prazne.[12]
Za telesnog čoveka strasti su izvor zadovoljstva, a za duhovnog čoveka one su teške, mučne i izazivaju u njemu najveće gađenje. Čim se strast pojavi, čim se i najmanje podigne, on beži od nje kao od grabljive, ljute zveri, kao od ubice, beži pod okrilje molitve, pod okrilje jevanđelskog učenja, pod okrilje Božije.
Duša neobrađena jevanđelskim zapovestima i telo neobrađeno trudovima pobožnosti nisu sposobni da budu hram Božije blagodati, hram Svetog Duha.
Suština podviga sastoji se u ispunjenju zapovesti. Ako ne obuzdavaš svoje telo trudovima, postom, bdenjem, molitvenim stajanjima, ako, stoga, prepuštaš telesnom mudrovanju da vlada u njemu, ako u sebi hraniš i podržavaš strasti, onda ti ne možeš da postaneš izvršilac zapovesti.
Smrt, jedino smrt potpuno oslobađa od uticaja greha, čak i svetitelje Božije. Bestidne su strasti: one moguda se pojave i u čoveku na samrti. Čak ni na samrti nije nam dopušteno da prekinemo straženje nad sobom. Poveruj da u tvom telu nema strasti onda kada ga spuste u grob.
Strasti doprinose duhovnom napredovanju hrišćanina time što prebivaju u njemu, što ga stalno primoravaju da bude na straži i stalno pozivaju na borbu. Prepodobni Marko Veliki je rekao da zlo, po premudrom uređenju Božijeg promisla, zlom namerom doprinosi dobru.[13]
Grubi i teški žrvanj melje pšenična zrna u brašno, i time pšenicu čini spremnom da se od nje pečehleb. Teška borba protiv strasti melje čovekovo srce, mrvi njegov nadmeni duh, primorava ga da prizna stanje pada tako što mu opitno otkriva to stanje, primorava ga da prizna neophodnost iskupljenja, uništava nadu u sebe, prenosi svu nadu na Iskupitelja.
Treba verovati da je u prvorodnom grehu sadržano seme svih strasti, da se rađamo sa sklonošću prema svim vrstama greha: zato pojava i buđenje bilo koje strasti ne treba da nas čudi kao nešto neobično i strano.
U zavisnosti od svojstava duše i tela, od uticaja okolnosti, u jednom čoveku deluje i razvija se posebno snažno jedna strast, u drugom druga; u jednome je posebno primetna naročita sklonost ka srebroljublju, u drugome ka jelu; jedan se sav predao telesnim željama, drugi žarko želi sujetne počasti. Ko nije predao sebe nijednoj strasti, taj ne treba da misli da u njemu nema te strasti: samo nije bilo prilike da se ona otkrije.
Uvek moramo biti spremni da se suprotstavimo svim strastima. Naročito treba paziti na one strasti koje preovlađuju, koje se ispoljavaju češće od drugih strasti i najviše uznemiruju čoveka.
Treba znati da postoji veoma velika razlika između strasti svojstvenih paloj prirodi i strasti koje je svaki čovek sam i dobrovoljno prihvatio. Druge su neuporedivo jače od prvih. No pokajanje, taj svemoćni lek, dobijen od svemogućeg lekara – Boga, isceljuje čoveka koji dobrovoljno i zakonito uzima taj lek, isceljuje ga potpuno od svake bolesti tj. greha.
Neke strasti samo su početak i uzrok drugih strasti; takve su: prekomerno uzimanje hrane, razneženost, razveseljavanje, raskoš, srebroljublje, slavoljublje, neverovanje. Njihove posledice su: sladostrašće, tuga, gnev, zlopamćenje, zavist, gordost, zaboravljanje Boga, napuštanje vrlinskog života.
U duhovnom podvigu treba se pre svega naoružati protiv početnih strasti: njihove posledice biće uništavane same po sebi. Ako si se odrekao telesnih naslada, ljudske slave, rasejanog života, onda se nećeš predavati gnevu i tuzi, neće te obuzeti ni gordost, ni zavist; nesmetano ćeš hoditi putem zapovesti Božijih ka spasenju, ka velikom bogopoznanju, dostupnom jedino onima čistog srca.
Vođa svih strasti je neverovanje. Ono otvara ulaz u dušu i srebroljublju, i častoljublju, i nečistim željama, i gnevu, i tuzi, i ispunjenju zala – očaju.
Vođa i vrata svih istinskih hrišćanskih vrlina je vera.
Strasti žive tajno u ljudima koji provode rasejan, neusredsređen život; oni ih najčešće zadovoljavaju, najčešće opravdavaju, često smatraju najčistijim, najuzvišenijim vrlinama.
Istinski hrišćanin – koji stalno pazi na sebe i poučava se u zakonu Gospodnjem dan i noć, koji se stara da potpuno revnosno ispunjava jevanđelske zapovesti – jedini može da uvidi svoje strasti. Što se više očišćuje i napreduje, tim se više strasti razotkrivaju pred njim. Posle svega, pred očima uma, kojeg je Jevanđelje iscelilo, otkriva se strašna provalija čovečijeg pada. Hrišćanin vidi u sebi pad čovečanstva zato što vidi svoje strasti. Strasti su znak grešne, smrtonosne bolesti koja je pogodila celokupno čovečanstvo.
U kakav položaj dovodi hrišćanina viđenje svojih strasti, svoga pada? Dovodi ga u plač zbog sebe, u gorki, neutešni plač. Nikakva zemaljska radost ne može da zaustavi, da prekine taj plač. Jedino ga Božija blagodat zaustavlja povremeno, i pruža ojađenom i rastrzanom srcu nadu u spasenje, duhovno umirenje i nebesko naslađivanje, koji izviru iz mira Hristovog.
U kakav položaj dovodi hrišćanina u njemu otkriveno dejstvo strasti? Ono ga pokreće u oštru bitku protiv strasti. Podvižnik Hristov udvostručuje svoje molitve, svoj post, svoja bdenja, svoja klečanja, i, pokazujući umno svoju nesreću Bogu, počinje da moli posredstvom neiskazane skrušenosti i bolesti srca za pomilovanje. A ja – govori božanstveni David – kada mi oni dosađivahu, odevah se u vreću (žalosti) i postom smirivah dušu moju, i molitva moja u nedra moja vratiće se. Plačući i setujući, tako se smirivah.[14]
Čime se otkrivaju strasti? Pomislima, maštanjima i grešnim osećanjima. Pomisli i maštanja ponekad se najednom otkriju umu, a ponekad mu se, kao lopov, prikradaju; slično ovome nastaju i osećanja u srcu i telu. Grešne pomisli, maštanja i osećanja vuku čoveka u činjenje greha na delu, ili, u najmanju ruku, u naslađivanje i robovanje grešnim pomislima, maštanjima, osećanjima, u činjenje greha u mislima i osećanjima.
Podvižnik Hristov je dužan da se odrekne činjenja greha delom, ali i činjenja greha u mislima i osećanjima. Naslađivanje u strasti, izvršavanje nezakonitih zahteva i predloga njenih tajnih duševnih pobuda jača samu strast. Strast ispunjena na samom delu, kao i strast ukorenjena u dušu, jer je u njoj dugo nalazila i hranu i blagonaklonost, dobija vlast nad čovekom. Potrebno je mnogo vremena, potreban je krvavi podvig, potrebna je posebna milost Božija, naročita pomoć Božija da bi se zbacio jaram strasti, dobrovoljno prihvaćene strasti, koja je dobila vlast nad čovekom ili zbog čovekovog pada u smrtni greh, ili zbog nedopuštenog, svojevoljnog naslađivanja u grehu u skrivenom duševnom stanu posvećenom Hristu.
Nemoguće je da se strasti koje žive u čoveku ne ispoljavaju u njegovim pomislima, rečima i delanjima. Ta ispoljavanja strasti, praćena bilo kakvim zanosom, nazivamo i smatramo padovima[15] na trkalištu istinskog hrišćanskog podvižništva, koje stremi ka savršenstvu. Oni se isceljuju neodložnim pokajanjem.
Takvi padovi su neodvojivo svojstvo nemoći starog Adama, tj. čovekove prirode, pale i zaražene grehom. Naročito podvižnik početnik ne može da se ne predaje grešnim pomislima, maštanjima i osećanjima; on ne može da ne sagreši grešnim mislima, maštanjima i osećanjima; on ne može da ne sagreši rečju i samim delom. Ta sagrešenja se isceljuju neodložnim pokajanjem.
Nije ovde reč o padovima u smrtne grehove i o dobrovoljno odabranom grešnom životu, koji je sav pad: ovde govorimo o lakim padovima zbog slabosti, o oprostivim padovima, kojih se ni sami pravednici nisu potpuno oslobodili.
Pismo svedoči: Ako i sedam puta padne pravednik, opet ustane[16] kroz pokajanje. Saobrazno očišćenju posredstvom pokajanja smanjuju se i zanosi, no ujedno oni postaju prefinjeniji, neprimetniji, ponekad sablažnjuju i obmanjuju ljude ispunjene Božijom blagodaću.[17] Ti zanosi čuvaju od preuznošenja, služe kao uzrok smirenja, zadržavaju na spasonosnom pašnjaku pokajanja.[18]
Kada promatramo sebe iz takvog poznavanja sebe i otkrijemo da u nama deluje strast, moramo čuvati duševni mir, ne smemo nikako padati u zbunjenost, ni padati duhom, ni dolaziti u nedoumicu. Ponekad je to delovanje slabo, a ponekad veoma snažno. Hrabro se suprotstavimo strastima.
Neće one prestati da ustaju i napadaju na nas do groba! Pripremimo se da im se suprotstavljamo do kraja života, čvrsto uvereni da ne možemo biti stalni pobednici nad strastima, da zbog prirodne nužnosti moramo prihvatati i nevoljne poraze, da sami ti porazi doprinose napredovanju kada u nama podržavaju i pojačavaju pokajanje i smirenje kao plod pokajanja.
Ne verujmo našim pobedama nad strastima, ne ushićujmo se tim pobedama. Strasti su, baš kao i njihova oruđa – demoni, lukave: one se pretvaraju da su pobeđene da bismo se pogordili i da bi zbog našeg preuznošenja pobeda nad nama bila lakša i odlučnija.
Pripremimo se da i na naše pobede i na naše poraze jednako gledamo: hrabro, hladnokrvno, nepristrasno.
Predao si se potpuno grešnim maštanjima, nasladio si se grešnim pomislima, izgovorio si praznu, bezumnu rečenicu, uzeo si mnogo hrane, ili učinio šta drugo slično ovome? Ne padaj u zabunu, ne budi malodušac, nemoj dodavati štetu na štetu.[19] Pokaj se neodložno pred poznavaocem srca – Bogom, nastoj da se ispraviš i usavršiš, uveri se u neophodnost najstrožeg nadzora nad sobom, i, čuvajući duševni mir, snažno i nepopustljivo nastavljaj da ideš svojim duhovnim putem.
Naše spasenje je naš Bog, a ne naša dela. Delima vere, to jest ispunjenjem jevanđelskih zapovesti, mi dokazujemo istinu naše vere i našu vernost Bogu.
Ne obraćaj pažnju na pomisli lažnog smirenja, koje, zbog tvoje zanetosti strastima i tvog pada, izazivaju u tebi osećaj da si zauvek razljutio svoga Boga, da je Bog okrenuo svoje lice od tebe, da te je ostavio, zaboravio. Poznaj izvor tih pomisli po njihovim plodovima. Njihovi plodovi su: uninije, oslabljenost u duhovnom podvigu, a često i ostavljanje podviga zauvek ili nadugo.
Ako je ljudima dostupno znanje da svakom podvižniku na dugom i veoma teškom poprištu duhovnog podviga neizbežno predstoje i pobede i porazi, da nije moguće da naša ograničenost, slabost, grešnost ne dođe do izražaja, tim više zna to Sazdatelj naš i ustanovitelj podviga – Bog. Sa milošću gleda On na spoticanja svoga podvižnika, i za velikodušnu postojanost i vernost priprema mu venac pravde, pobede, slave.
Kako je željena čistota srca i tela! Njome gleda Bog.[20] Ta čistota se zadobija stalnim i veoma teškim podvigom protiv nečistote. Da bi se otpočeo podvig protiv nečistote, neophodno je da se ona otkrije pred očima uma. Ona se otkriva kroz telesne pomisli, maštanja, osećanja. Ako se nikada nisi borio protiv nečistote, ako je ne poznaješ i smatraš da si čist, onda se nalaziš u najopasnijoj samoobmani, podesan si da se neočekivano za samog sebe stropoštaš u provaliju smrtnih grehova: nečistota je bitna osobina pale prirode, a čistota je dar blagodati Božije i zadobija se pravilnim trudom – čišćenjem sebe.
Treba znati da postoji veoma velika razlika između greha koji činimo namerno, zbog naklonjenosti prema grehu, i greha koji činimo zbog zanosa i slabosti, uz blagonaklonost da ugađamo Bogu. Provoditi grešni život, provoditi život zadovoljavajući sve svoje želje, sve svoje strasti nije nimalo isto što i spoticati se zbog slabosti, ograničenosti, zbog grešne zaraze, hodeći putem Božijim.
Opasno je preuranjeno bestrašće! Opasno je preuranjeno dobijanje naslađivanja blagodaću Božijom. Natprirodni darovi mogu da upropaste podvižnika, nenaučenog, zbog sopstvene nemoći, na padove, neiskusnog u životu, neveštog u borbi protiv grešnih pomisli, neupoznatog detaljno sa lukavstvom i zlobom demona, sa prevrtljivošću čovečije prirode. Čoveku je data sloboda da odabere dobro ili zlo; makar i bio sasud Božije blagodati, čovek može da zloupotrebi samu Božiju blagodat. Zbog nje on može da se preuznosi nad bližnjima; zbog nje može da počne da se uzda samo u sebe. Posledica uzdanja samo u sebe obično je nemarnost, slabljenje u podvigu, ostavljanje podviga. Za nemarom najednom pomahnitalo ustaju telesne želje u duši i telu osvećenih, odvlače kao podivljala bujica, bacaju u ambis bludnih posrtanja, često u samu duševnu smrt.
Čovekoljubivi Bog, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine,[21] dopustio je svojim služiteljima, dopustio je ljubljenim svojim da se tokom celog svog zemaljskog stranstvovanja bore protiv spoljašnjih i unutrašnjih nevolja. Borba protiv strasti i stradanja koji rastu iz te borbe neuporedivo je teža od svih iskušenja izvana. Mučenje i podvig u koje hrišćanina uznosi nevidljiva, unutrašnja borba po svom značenju uspinju se do podviga mučenika. Daj krv i primi Duha, ponavljamo izreku otaca, koji su se opitno upoznali sa tom borbom. Jaram takvog podviga nose jedino revnosni izvršioci jevanđelskih zapovesti, jedino istinrsi služitelji Hrista. „Kroz ispunjavanje zapovesti čovek saznaje svoje slabosti,“ rekao je prepodobni Simeon.[22] Na poznanju i saznanju slabosti zasniva se celokupno zdanje spasenja.
„Čudno!“ – kaže površni pogled. „Kroz ispunjavanje zapovesti čovek saznaje svoje slabosti!“ – to su reči opita. Jedino revnosno ispunjavanje Hristovih zapovesti omogućava čoveku da zapazi mnoštvo svojih strasti; jedino revnosno ispunjavanje Hristovih zapovesti omogućava čoveku da se uveri da je stari Adam bio potpuno nemoćan za delatnost novog, da je opravdano određenje izneto u duhovnom zakonu, određenje da je milosrđe Hristovo jedino što može da ispuni taj zakon.[23]
U svemogućoj desnici promisla sam greh – koji živi u čoveku, i koji je zahvatio celo njegovo biće, sve delove duše i tela – doprinosi njegovom napredovanju, ako taj čovek jeste istinski hrišćanin.
Siromaštvo duhom, saznanje da smo pali, saznanje da imamo preku potrebu za Iskupiteljem, stremljenje celokupnog bića da ispoveda onoga koji nas je iskupio, Sina Božijeg i Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista – to su plodovi borbe protiv strasti. Ti plodovi su zalog večnog blaženstva.
Siromaštvo duhom, pad čovečanstva, živo ispovedanje Iskupitelja – ništa od toga ne poznaje sin ovoga veka. On funkcioniše kroz strasti, smatra da ima obilje dobrih osobina, vidi vrline – on ili ništa ne očekuje na nebu jer ne pomišlja nikada o nebu, ili tamo očekuje nagrade, kao dut, jer ništa ne zna o jedinoj vrlini koja dobija nagradu na nebu. Ta vrlina je hrišćanstvo.
Ispunjavajući jevanđelske zapovesti sluga Božiji sve više i više otkriva svoje strasti, i dok blagodat Svetog Duha stvara u njemu blažena duhovna stanja, siromaštvo duhom, plač, krotost, milost, celomudrenost, duhovni um, on smatra da je najveći grešnik, da nije učinio nikakvo dobro, da je krivac za mnoga sagrešenja, da je dostojan večnih muka u paklu ognjenom zbog neprestanog narušavanja Božijih zapovesti.
Videvši da duhovni plod u njima raste od borbe sa strastima, sveti oci nisu želeli da prekinu tu borbu; želeli su da u njoj trpe hrabro, velikodušno.[24] O blaženi, vi niste tražili drugo savršenstvo do savršenstvo u smirenju; niste tražili nadu spasenja u nečemu svome – tražili ste je u Hristu. Gde nema smirenja, tamo nema hrišćanskih vrlina, a gde je istinsko smirenje, tamo su sve vrline u svoj njihovoj punoći; tamo je Hristos; tamo strasti i neprijatelj, to jest oruđe njihovo, đavo, neće uspeti nad služiteljem Hristovim, i sin bezakonja, greh, neće uspeti da ga zlostavlja.[25]
Sledimo stope otaca, i stići ćemo u pristanište večnog blaženstva. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Duhovne pouke bl. starca Serafima Sarovskog, gl. 10, O podvizima, 1844.
  2. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13, O trpljenju iskušenja.
  3. Isto.
  4. Ps 50, 7.
  5. Rim 7, 14; 17, 20.
  6. Rim 7, 14; 8, 8.
  7. Rim 7, 24; 8, 2.
  8. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta.
  9. Gal 5,24.
  10. Četvrta izreka ave Longina, Nezaboravna kazivanja.
  11. 1 Pt 4,1.
  12. Sv. Isak Sirijski, Slovo 43.
  13. Slovo 4, gl. 6.
  14. Ps. 34,13, 14.
  15. Prepodobni Nil Sorski naziva ih padovima u mislima. Slovo 3.
  16. Prič 24, 16.
  17. 1 Dn 21,1.
  18. Prepodobni Nil Sorski, Slovo 3.
  19. Starac Serafim, glava 10.
  20. Mt 5, 8.
  21. 1 Tim 2,4.
  22. Bogoslovske i delatne gpave, gl. 4, Dobrotoljublje.
  23. Prepodobni Marko Podvižnik, O zakonu duhovnom, gl. 32.
  24. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13.
  25. Ps 88, 23.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *