АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ОДНОС ХРИШЋАНИНА ПРЕМА СВОЈИМ СТРАСТИМА
 
Један велики подвижник је рекао: “Треба трпети своје недостатке исто онако како трпимо недостатке других, и бити благ према својој души у њеним немоћима и несавршеностима. Но то не значи да се треба препуштати немару: треба се усрдно бринути о исправљању и усавршавању себе.”[1]
“Не збуњуј се, не упадај у недоумицу” – рекао је један свети отац – “када приметиш да у теби дејствује нека страст. Када се страст појави, тада делуј против ње, старај се да је обуздаш и искорениш смирењем и молитвом.”[2]
Збуњеност и недоумица у наступу дејства страсти доказују да човек није познао самог себе.[3]
Уз светлост речи Божије размотримо наш однос према нашим страстима и слабостима да бисмо стекли правилно мишљење о себи и на основу тога правилно управљали собом.
Човек се зачиње у безакоњима, рађа се у гресима:[4] дакле, страсти или грешне болести душе и тела својствене су нашој палој природи.
Страсти су противприродне нашој непорочној, дакле првоствореној природи; страсти су противприродне и обновљеној природи; оне су природне палој природи. Тако су свакој телесној болести природна својства те болести; тако су болести и смрт природни нашем телу које је изгубило бесмртност и својства бесмртности. До пада бесмртност је била природна нашем телу – болест и смрт биле су неприродне.
Другим речима, страсти су грех, у најширем смислу те речи. Када апостол говори о гријеху који живи у мени,[5] он под речју грех разуме зло, које је као зараза захватило целокупну човечију природу, разуме страсти. То стање назива такође тјелесним[6] и смрћу.[7]
Човек није могао да се противи страстимаучак и да је хтео, све дотле док Господ није искупио наш род: оне су га насилно занеле, оне су имале власт над њим против његове воље. Посредством светог крштења хришћанин збацује са себе јарам страсти; он добија снагу и могућност да се супротставља страстима, да их сатире.[8] Но и искупљеном човеку, обновљеном човеку, настањеном у духовном рају – у Цркви – дата је слобода: по својој слободној вољи он може или да се противи страстима и победи их, или да им се покорава и потчињава. Тако је и у чулном рају дато било на слободну вољу првосазданом човеку или да се повинује заповести Божијој или да је преступи.
Сваки отпор пружен страсти слаби страст; стално пружање отпора руши страст. Свака љубав према страсти јача саму страст, стална љубав према страсти доводи дотле да љубитељ страсти постаје роб страсти.
Хришћанин мора да се супротставља страстима до распињања тијела са страстима и жељама;[9] изабрани духовни борци морају да се супротстављају до проливања крви: дај крв и прими Дух.[10] Само онај који пострада тијелом, престао је да гријеши.[11] То значи: само онај који се злопати телом у вољним или невољним подвизима, способан је да се супротставља грешним жељама тела, да их угуши и угаси у себи. Ако тело води бригу и пази како ће себи да приушти разне насладе и угађања, онда је оно стан страсти.
За нас страдали и распети Богочовек тражи од својих ученика и следбеника да се угледају на Његова страдања, да жртвују све пролазно ради вечног, пропадљиво ради непропадљивог, да буду ученици и следбеници Богочовека самим животом.
Подвиг јесте преко потребан хришћанину, али подвиг не ослобађа хришћанина од власти страсти: ослобађа га десница Свевишњег, ослобађа га благодат Светог Духа.
Обуздавање и умртвљавање тела, трудови побожности и помно држање јеванђелских заповести доносе хришћанину истинско смирење. Истинско смирење састоји се у потпуном одбацивању самога себе, у потпуној преданости Богу, у непрестаном служењу Богу. Такво смирење привлачи Божију благодат у душу. Божија благодат осењује душу, предаје јој духовно осећање, и тако страсти, та телесна и грешна осећања и склоности, остају празне.[12]
За телесног човека страсти су извор задовољства, а за духовног човека оне су тешке, мучне и изазивају у њему највеће гађење. Чим се страст појави, чим се и најмање подигне, он бежи од ње као од грабљиве, љуте звери, као од убице, бежи под окриље молитве, под окриље јеванђелског учења, под окриље Божије.
Душа необрађена јеванђелским заповестима и тело необрађено трудовима побожности нису способни да буду храм Божије благодати, храм Светог Духа.
Суштина подвига састоји се у испуњењу заповести. Ако не обуздаваш своје тело трудовима, постом, бдењем, молитвеним стајањима, ако, стога, препушташ телесном мудровању да влада у њему, ако у себи храниш и подржаваш страсти, онда ти не можеш да постанеш извршилац заповести.
Смрт, једино смрт потпуно ослобађа од утицаја греха, чак и светитеље Божије. Бестидне су страсти: оне могуда се појаве и у човеку на самрти. Чак ни на самрти није нам допуштено да прекинемо стражење над собом. Поверуј да у твом телу нема страсти онда када га спусте у гроб.
Страсти доприносе духовном напредовању хришћанина тиме што пребивају у њему, што га стално приморавају да буде на стражи и стално позивају на борбу. Преподобни Марко Велики је рекао да зло, по премудром уређењу Божијег промисла, злом намером доприноси добру.[13]
Груби и тешки жрвањ меље пшенична зрна у брашно, и тиме пшеницу чини спремном да се од ње печехлеб. Тешка борба против страсти меље човеково срце, мрви његов надмени дух, приморава га да призна стање пада тако што му опитно открива то стање, приморава га да призна неопходност искупљења, уништава наду у себе, преноси сву наду на Искупитеља.
Треба веровати да је у првородном греху садржано семе свих страсти, да се рађамо са склоношћу према свим врстама греха: зато појава и буђење било које страсти не треба да нас чуди као нешто необично и страно.
У зависности од својстава душе и тела, од утицаја околности, у једном човеку делује и развија се посебно снажно једна страст, у другом друга; у једноме је посебно приметна нарочита склоност ка среброљубљу, у другоме ка јелу; један се сав предао телесним жељама, други жарко жели сујетне почасти. Ко није предао себе ниједној страсти, тај не треба да мисли да у њему нема те страсти: само није било прилике да се она открије.
Увек морамо бити спремни да се супротставимо свим страстима. Нарочито треба пазити на оне страсти које преовлађују, које се испољавају чешће од других страсти и највише узнемирују човека.
Треба знати да постоји веома велика разлика између страсти својствених палој природи и страсти које је сваки човек сам и добровољно прихватио. Друге су неупоредиво јаче од првих. Но покајање, тај свемоћни лек, добијен од свемогућег лекара – Бога, исцељује човека који добровољно и законито узима тај лек, исцељује га потпуно од сваке болести тј. греха.
Неке страсти само су почетак и узрок других страсти; такве су: прекомерно узимање хране, разнеженост, развесељавање, раскош, среброљубље, славољубље, неверовање. Њихове последице су: сладострашће, туга, гнев, злопамћење, завист, гордост, заборављање Бога, напуштање врлинског живота.
У духовном подвигу треба се пре свега наоружати против почетних страсти: њихове последице биће уништаване саме по себи. Ако си се одрекао телесних наслада, људске славе, расејаног живота, онда се нећеш предавати гневу и тузи, неће те обузети ни гордост, ни завист; несметано ћеш ходити путем заповести Божијих ка спасењу, ка великом богопознању, доступном једино онима чистог срца.
Вођа свих страсти је неверовање. Оно отвара улаз у душу и среброљубљу, и частољубљу, и нечистим жељама, и гневу, и тузи, и испуњењу зала – очају.
Вођа и врата свих истинских хришћанских врлина је вера.
Страсти живе тајно у људима који проводе расејан, неусредсређен живот; они их најчешће задовољавају, најчешће оправдавају, често сматрају најчистијим, најузвишенијим врлинама.
Истински хришћанин – који стално пази на себе и поучава се у закону Господњем дан и ноћ, који се стара да потпуно ревносно испуњава јеванђелске заповести – једини може да увиди своје страсти. Што се више очишћује и напредује, тим се више страсти разоткривају пред њим. После свега, пред очима ума, којег је Јеванђеље исцелило, открива се страшна провалија човечијег пада. Хришћанин види у себи пад човечанства зато што види своје страсти. Страсти су знак грешне, смртоносне болести која је погодила целокупно човечанство.
У какав положај доводи хришћанина виђење својих страсти, свога пада? Доводи га у плач због себе, у горки, неутешни плач. Никаква земаљска радост не може да заустави, да прекине тај плач. Једино га Божија благодат зауставља повремено, и пружа ојађеном и растрзаном срцу наду у спасење, духовно умирење и небеско наслађивање, који извиру из мира Христовог.
У какав положај доводи хришћанина у њему откривено дејство страсти? Оно га покреће у оштру битку против страсти. Подвижник Христов удвостручује своје молитве, свој пост, своја бдења, своја клечања, и, показујући умно своју несрећу Богу, почиње да моли посредством неисказане скрушености и болести срца за помиловање. А ја – говори божанствени Давид – када ми они досађиваху, одевах се у врећу (жалости) и постом смиривах душу моју, и молитва моја у недра моја вратиће се. Плачући и сетујући, тако се смиривах.[14]
Чиме се откривају страсти? Помислима, маштањима и грешним осећањима. Помисли и маштања понекад се наједном открију уму, а понекад му се, као лопов, прикрадају; слично овоме настају и осећања у срцу и телу. Грешне помисли, маштања и осећања вуку човека у чињење греха на делу, или, у најмању руку, у наслађивање и робовање грешним помислима, маштањима, осећањима, у чињење греха у мислима и осећањима.
Подвижник Христов је дужан да се одрекне чињења греха делом, али и чињења греха у мислима и осећањима. Наслађивање у страсти, извршавање незаконитих захтева и предлога њених тајних душевних побуда јача саму страст. Страст испуњена на самом делу, као и страст укорењена у душу, јер је у њој дуго налазила и храну и благонаклоност, добија власт над човеком. Потребно је много времена, потребан је крвави подвиг, потребна је посебна милост Божија, нарочита помоћ Божија да би се збацио јарам страсти, добровољно прихваћене страсти, која је добила власт над човеком или због човековог пада у смртни грех, или због недопуштеног, својевољног наслађивања у греху у скривеном душевном стану посвећеном Христу.
Немогуће је да се страсти које живе у човеку не испољавају у његовим помислима, речима и делањима. Та испољавања страсти, праћена било каквим заносом, називамо и сматрамо падовима[15] на тркалишту истинског хришћанског подвижништва, које стреми ка савршенству. Они се исцељују неодложним покајањем.
Такви падови су неодвојиво својство немоћи старог Адама, тј. човекове природе, пале и заражене грехом. Нарочито подвижник почетник не може да се не предаје грешним помислима, маштањима и осећањима; он не може да не сагреши грешним мислима, маштањима и осећањима; он не може да не сагреши речју и самим делом. Та сагрешења се исцељују неодложним покајањем.
Није овде реч о падовима у смртне грехове и о добровољно одабраном грешном животу, који је сав пад: овде говоримо о лаким падовима због слабости, о опростивим падовима, којих се ни сами праведници нису потпуно ослободили.
Писмо сведочи: Ако и седам пута падне праведник, опет устане[16] кроз покајање. Саобразно очишћењу посредством покајања смањују се и заноси, но уједно они постају префињенији, неприметнији, понекад саблажњују и обмањују људе испуњене Божијом благодаћу.[17] Ти заноси чувају од преузношења, служе као узрок смирења, задржавају на спасоносном пашњаку покајања.[18]
Када проматрамо себе из таквог познавања себе и откријемо да у нама делује страст, морамо чувати душевни мир, не смемо никако падати у збуњеност, ни падати духом, ни долазити у недоумицу. Понекад је то деловање слабо, а понекад веома снажно. Храбро се супротставимо страстима.
Неће оне престати да устају и нападају на нас до гроба! Припремимо се да им се супротстављамо до краја живота, чврсто уверени да не можемо бити стални победници над страстима, да због природне нужности морамо прихватати и невољне поразе, да сами ти порази доприносе напредовању када у нама подржавају и појачавају покајање и смирење као плод покајања.
Не верујмо нашим победама над страстима, не усхићујмо се тим победама. Страсти су, баш као и њихова оруђа – демони, лукаве: оне се претварају да су побеђене да бисмо се погордили и да би због нашег преузношења победа над нама била лакша и одлучнија.
Припремимо се да и на наше победе и на наше поразе једнако гледамо: храбро, хладнокрвно, непристрасно.
Предао си се потпуно грешним маштањима, насладио си се грешним помислима, изговорио си празну, безумну реченицу, узео си много хране, или учинио шта друго слично овоме? Не падај у забуну, не буди малодушац, немој додавати штету на штету.[19] Покај се неодложно пред познаваоцем срца – Богом, настој да се исправиш и усавршиш, увери се у неопходност најстрожег надзора над собом, и, чувајући душевни мир, снажно и непопустљиво настављај да идеш својим духовним путем.
Наше спасење је наш Бог, а не наша дела. Делима вере, то јест испуњењем јеванђелских заповести, ми доказујемо истину наше вере и нашу верност Богу.
Не обраћај пажњу на помисли лажног смирења, које, због твоје занетости страстима и твог пада, изазивају у теби осећај да си заувек разљутио свога Бога, да је Бог окренуо своје лице од тебе, да те је оставио, заборавио. Познај извор тих помисли по њиховим плодовима. Њихови плодови су: униније, ослабљеност у духовном подвигу, а често и остављање подвига заувек или надуго.
Ако је људима доступно знање да сваком подвижнику на дугом и веома тешком попришту духовног подвига неизбежно предстоје и победе и порази, да није могуће да наша ограниченост, слабост, грешност не дође до изражаја, тим више зна то Саздатељ наш и установитељ подвига – Бог. Са милошћу гледа Он на спотицања свога подвижника, и за великодушну постојаност и верност припрема му венац правде, победе, славе.
Како је жељена чистота срца и тела! Њоме гледа Бог.[20] Та чистота се задобија сталним и веома тешким подвигом против нечистоте. Да би се отпочео подвиг против нечистоте, неопходно је да се она открије пред очима ума. Она се открива кроз телесне помисли, маштања, осећања. Ако се никада ниси борио против нечистоте, ако је не познајеш и сматраш да си чист, онда се налазиш у најопаснијој самообмани, подесан си да се неочекивано за самог себе стропошташ у провалију смртних грехова: нечистота је битна особина пале природе, а чистота је дар благодати Божије и задобија се правилним трудом – чишћењем себе.
Треба знати да постоји веома велика разлика између греха који чинимо намерно, због наклоњености према греху, и греха који чинимо због заноса и слабости, уз благонаклоност да угађамо Богу. Проводити грешни живот, проводити живот задовољавајући све своје жеље, све своје страсти није нимало исто што и спотицати се због слабости, ограничености, због грешне заразе, ходећи путем Божијим.
Опасно је преурањено бестрашће! Опасно је преурањено добијање наслађивања благодаћу Божијом. Натприродни дарови могу да упропасте подвижника, ненаученог, због сопствене немоћи, на падове, неискусног у животу, невештог у борби против грешних помисли, неупознатог детаљно са лукавством и злобом демона, са превртљивошћу човечије природе. Човеку је дата слобода да одабере добро или зло; макар и био сасуд Божије благодати, човек може да злоупотреби саму Божију благодат. Због ње он може да се преузноси над ближњима; због ње може да почне да се узда само у себе. Последица уздања само у себе обично је немарност, слабљење у подвигу, остављање подвига. За немаром наједном помахнитало устају телесне жеље у души и телу освећених, одвлаче као подивљала бујица, бацају у амбис блудних посртања, често у саму душевну смрт.
Човекољубиви Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине,[21] допустио је својим служитељима, допустио је љубљеним својим да се током целог свог земаљског странствовања боре против спољашњих и унутрашњих невоља. Борба против страсти и страдања који расту из те борбе неупоредиво је тежа од свих искушења извана. Мучење и подвиг у које хришћанина узноси невидљива, унутрашња борба по свом значењу успињу се до подвига мученика. Дај крв и прими Духа, понављамо изреку отаца, који су се опитно упознали са том борбом. Јарам таквог подвига носе једино ревносни извршиоци јеванђелских заповести, једино истинрси служитељи Христа. “Кроз испуњавање заповести човек сазнаје своје слабости,” рекао је преподобни Симеон.[22] На познању и сазнању слабости заснива се целокупно здање спасења.
“Чудно!” – каже површни поглед. “Кроз испуњавање заповести човек сазнаје своје слабости!” – то су речи опита. Једино ревносно испуњавање Христових заповести омогућава човеку да запази мноштво својих страсти; једино ревносно испуњавање Христових заповести омогућава човеку да се увери да је стари Адам био потпуно немоћан за делатност новог, да је оправдано одређење изнето у духовном закону, одређење да је милосрђе Христово једино што може да испуни тај закон.[23]
У свемогућој десници промисла сам грех – који живи у човеку, и који је захватио цело његово биће, све делове душе и тела – доприноси његовом напредовању, ако тај човек јесте истински хришћанин.
Сиромаштво духом, сазнање да смо пали, сазнање да имамо преку потребу за Искупитељем, стремљење целокупног бића да исповеда онога који нас је искупио, Сина Божијег и Бога, Господа нашег Исуса Христа – то су плодови борбе против страсти. Ти плодови су залог вечног блаженства.
Сиромаштво духом, пад човечанства, живо исповедање Искупитеља – ништа од тога не познаје син овога века. Он функционише кроз страсти, сматра да има обиље добрих особина, види врлине – он или ништа не очекује на небу јер не помишља никада о небу, или тамо очекује награде, као дут, јер ништа не зна о јединој врлини која добија награду на небу. Та врлина је хришћанство.
Испуњавајући јеванђелске заповести слуга Божији све више и више открива своје страсти, и док благодат Светог Духа ствара у њему блажена духовна стања, сиромаштво духом, плач, кротост, милост, целомудреност, духовни ум, он сматра да је највећи грешник, да није учинио никакво добро, да је кривац за многа сагрешења, да је достојан вечних мука у паклу огњеном због непрестаног нарушавања Божијих заповести.
Видевши да духовни плод у њима расте од борбе са страстима, свети оци нису желели да прекину ту борбу; желели су да у њој трпе храбро, великодушно.[24] О блажени, ви нисте тражили друго савршенство до савршенство у смирењу; нисте тражили наду спасења у нечему своме – тражили сте је у Христу. Где нема смирења, тамо нема хришћанских врлина, а где је истинско смирење, тамо су све врлине у свој њиховој пуноћи; тамо је Христос; тамо страсти и непријатељ, то јест оруђе њихово, ђаво, неће успети над служитељем Христовим, и син безакоња, грех, неће успети да га злоставља.[25]
Следимо стопе отаца, и стићи ћемо у пристаниште вечног блаженства. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Духовне поуке бл. старца Серафима Саровског, гл. 10, О подвизима, 1844.
  2. Преподобни ава Доротеј, Поука 13, О трпљењу искушења.
  3. Исто.
  4. Пс 50, 7.
  5. Рим 7, 14; 17, 20.
  6. Рим 7, 14; 8, 8.
  7. Рим 7, 24; 8, 2.
  8. Преподобни ава Доротеј, Поука 1, О одбацивању света.
  9. Гал 5,24.
  10. Четврта изрека аве Лонгина, Незаборавна казивања.
  11. 1 Пт 4,1.
  12. Св. Исак Сиријски, Слово 43.
  13. Слово 4, гл. 6.
  14. Пс. 34,13, 14.
  15. Преподобни Нил Сорски назива их падовима у мислима. Слово 3.
  16. Прич 24, 16.
  17. 1 Дн 21,1.
  18. Преподобни Нил Сорски, Слово 3.
  19. Старац Серафим, глава 10.
  20. Mт 5, 8.
  21. 1 Тим 2,4.
  22. Богословске и делатне гпаве, гл. 4, Добротољубље.
  23. Преподобни Марко Подвижник, О закону духовном, гл. 32.
  24. Преподобни ава Доротеј, Поука 13.
  25. Пс 88, 23.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!