NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O JEVANĐELSKIM BLAŽENSTVIMA[1]
 
Ispunjenje jevanđelskih zapovesti stvara u duši osećanja tuđa paloj prirodi, koja nisu po njenim zakonima. Što je rođeno od Duha, duh je;[2] a pošto Hristove zapovesti jesu Duh,[3] onda i osećanja koja one proizvode moraju biti duhovna.
Koje osećanje prvo nastaje u duši od ispunjenja jevanđelskih zapovesti? Siromaštvo duhom.
Čim hrišćanin poželi da u svojim delatnostima, spoljašnjim i unutrašnjim, izvršava jevanđelske zapovesti, on uviđa da je njegova priroda ozleđena, da ustaje protiv Jevanđelja i da mu se uporno suprotstavlja.
Hrišćanin pri svetlosti Jevanđelja vidi u sebi pad čovečanstva.
To viđenje prirodno rađa smerno mišljenje o sebi, nazvano u Jevanđelju siromaštvo duhom.[4]
Siromaštvo duhom je blaženstvo, prvo u jevanđelskom poretku, prvo u poretku duhovnog napredovanja, prvo duhovno stanje, prvi stepenik na lestvici blaženstava.
Svako osećanje i stanje svojstveno obnovljenoj prirodi nužno čini i blaženstvo, jer predstavlja projavu u duši Carstva nebeskog, zalog spasenja, predosećanje večnog blaženstva.
O siromaštvu duhom sveti David je rekao: Žrtvaje Bogu duh skrušen; srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti.[5]
Siromaštvo duhom je so za sve duhovne žrtve i svespaljenice. Ako one nisu posoljene tom solju, Bog ih ne prima.
Viđenje svog pada već je blaženstvo za palog čoveka.
Ako vidiš svoj pad, ti si sposoban da priznaš neophodnost spasenja, Spasitelja – sposoban si da živom verom poveruješ u Jevanđelje. Takvo stanje dar je blagodati, dejstvo blagodati, njen plod, stoga i blaženstvo.
Siromašnome je svojstveno da se žalosti zbog siromaštva svoga.
Siromaštvo duhom rađa blaženstvo koje sledi za njim: plač.
Plač je pobožna žalost verne duše koja gleda u ogledalo Jevanđelja i vidi u tom ogledalu bezbrojne mrlje svoga greha.
Takva duša pere svoje mrlje svetom vodom – suzama; oriše mrlje svetom žalošću.
Neiskazana uteha, neiskazana lakoća izliva se u srce posle prolivanja spasonosnih suza zbog grehova, zbog pada – suza koje nastaju zbog osećanja siromaštva duhom.
Ako ovde, na zemlji, pobožni plač donosi takvu, ni sa čim uporedivu duhovnu utehu, kakvo će tek blaženstvo on pripremiti u budućem veku?
O onima koji pobožno plaču Hristos je rekao: Blaženi koji plaču.[6]
Učinio si greh? Prolij suze.
Ako si zauzet dubokim razmatranjem samog sebe, ako vidiš da si opoganio sebe nebrojenim gresima, ako priznaješ da si dostojan večnih muka, i već sebe oplakuješ kao osuđenika na večne muke, onda ti malo vidiš ili uopšte ne vidiš nedostatke u bližnjem, lako praštaš one nedostatke koje vidiš, rado, od srca praštaš sve uvrede i ponižavanja.
Stanje duše u kome su iz nje uklonjeni gnev, mržnja, zlopamćenje i osuđivanje jeste novo blaženstvo: ime mu je krotost.
Blaženi krotki – objavio je Spasitelj – jer će naslijediti zemlju.[7]
Kakva je to zemlja?… Posle čovekovog pada, Bog je nazvao zemljom Adama, a u Adamu je nazvao zemljom i mene: Prah si i u prah ćeš se vratiti.[8]
Pošto sam zemlja, ja sam ujedno lišen i vlasti nad tom zemljom: otimaju je od mene razne strasti, naročito luuti gnev, kome se, protivno mojoj volji, strasno predajem; lišen sam celokupne vlasti nad sobom. Krotost mi vraća tu vlast, omogućuje mi da vladam mojim nasleđem, mojom zemljom, samim sobom, mojim telom, mojom krvlju, mojim porivima. Krotki će naslediti zemlju, i uživaće u mnoštvu mira.[9]
Kad ponovo ovladam zemljom, počinjem da želim nebo: ulazim u novo stanje, koje blagodat uređuje za mene, u novo blaženstvo, postajem gladan i žedan pravde[10] Božije, a ne besadržajne čovečije pravde.
Božanska pravda otkrila se čovečanstvu u Božijoj milosti, i zapovedila nam da postanemo slični Bogu posredstvom savršene milosti,[11] ne nekom drugom vrlinom.
Milost nikoga ne osuđuje, voli neprijatelje, daje život za prijatelje, čini čoveka sličnim Bogu. To stanje je opet blaženstvo.[12]
Srce puno milosti ne može imati nikakve pomisli o zlu; sve njegove pomisli su blagost.
To srce u kome se razvija samo dobro jeste čisto srce, sposobno da vidi Boga. Blaženi čistim srcem, jer će Boga vidjeti.[13]
„Šta znači: čisto srce?“ – upitali su jednog velikog učitelja monaha. On je odgovorio: „Srce koje, kao i samog Boga, pokreće bezmerno osećanje milosti prema svemu stvorenome.“[14]
U čisto srce silazi mir Božiji, sjedinjuje do tada razdvojene um, dušu i telo, presazdaje čoveka, čini ga potomkom Novog Adama.
Mir Božiji je cilj života svetitelja Božijih: posredstvom svetog mira hrišćanin se, prešavši polje pokajanja, miri sa Bogom, sa svim okolnostima, sa svim bližnjima, sa samim sobom; on postaje sin Božiji po blagodati.[15]
Mir Božiji uvek prati očito prisustvo Svetog Duha u čoveku; tačnije, mir Božiji je učinak, plod Svetog Duha.
Ako nalaziš u sebi mir Božiji, onda si sposoban za preostala blaženstva: za dobrodušno trpljenje, za radosno trpljenje sramoćenja, kleveta, izgnanstava i ostalih nevolja.
Ako nalaziš mir Božiji, onda se ne plašiš spoljašnjih talasa: na vagi tvog srca blagodatna uteha uništila je svu vrednost zemaljski velikog i sladosnog, svu težinu zemaljskih nevolja i gorčina.
Razgledaj veličanstvenu duhovnu lestvicu jevanđelskih blaženstava, razgledaj svaki stupanj. Dobro je biti na visini te lestvice; no uistinu je blažen i onaj koji se nalazi makar na prvom stepeniku.
Na toj lestvici skokovi nisu mogući: neizostavno se mora prelaziti sa stepenika na stepenik.
Božija blagodat vodi po njima: ona uzvodi čoveka na sledeći stepenik, ali ne onda kada on udostoji sebe toga, nego kada ona smatra da je dostojan.
Dostojni uzvišenja su smireni.
Ne čini sam sebi blaženstva: gorda i glupa uobraženost može da načini za čoveka takvo blaženstvo, i ono će te celog života obmanjivati, lagati – lišiti istinskog blaga na zemlji i na nebu.
Išti siromaštvo duhom. Dozvoljeno je i hvale vredno da išteš to blaženstvo. Ono je osnova, donosilac svih ostalih blaženstava. Kada se ta osnova zaljulja, tada se i onaj sa najvišeg stepenika duhovnog napredovanja survava, često razbija i gine.
Siromaštvo duhom se zadobija izučavanjem Jevanđelja, ispunjavanjem njegovih zapovesti, sravnjivanjem svojih dejstava i svojstava sa jevanđelskim zapovestima, primoravanjem svog srca na velikodušno podnošenje uvreda, prekorevanjem samog sebe, molitvom za dobijanje skrušenog i smirenog srca.
Gorde molitve Bog odbacuje, nepotrebne ne ispunjava – no kada delo Njegovo moli od Njega dar suštinski koristan i neophodan, On taj dar šalje iz svojih riznica u kojima nema oskudice.
Siromaštvo duhom je suštinski koristan, čoveku preko potrebni duhovni dar od Boga. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Preuzeto iz otačkih dela, prvenstveno iz prve knjige svetog mučenika Petra Damaskina, Dobrotoljublje, tom 3.
  2. Jn 3, 6.
  3. Jn 6, 63.
  4. Mt 5, 3.
  5. Ps 50, 19.
  6. Mt 5, 4.
  7. Mt 5, 5.
  8. Post 3,19.
  9. Ps 36,11.
  10. Mt 5, 6.
  11. Mt 5,48.
  12. Mt 5, 7.
  13. Mt 5, 8.
  14. Prepodobni Isak Sirijski, Slovo 48.
  15. Mt 5, 9.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *