NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
VERA I DELA
 
Pokajte se i vjerujte u jevanđelje[1] – poučava nas Jevanđelje.
Jednostavna, istinita, sveta je ta pouka: treba da se pokajemo, da ostavimo grešni život, da bismo postali sposobni da pristupimo Jevanđelju. Da bismo primili Jevanđelje, treba da poverujemo u njega.
Suštinu celokupne propovedi sveti apostol Pavle je smestio u propoved pokajanja i vere. On je objavljivao svima, i Judejcima, i Jelinima, pokajanje pred Bogom i vjeru u Gospoda našega Isusa Hrista.[2]
Jevanđelje, kao otkrivenje Boga, koji je iznad svakog poimanja, nedostupno je palom čovečijem razumu. Neobuhvatni Božiji um obuhvata se verom: vera može da primi sve – i nesaznajno razumu, i protivrečno razumu. Za veru je sposobna samo ona duša koja je odlučnom voljom odbacila greh, uputila se celom svojom voljom i svojom snagom prema Božijem dobru.
Ja u svijet dođoh kao svjetlost,[3] rekao je o sebi Gospod. Ta Svetlost je stajala pred Judejcima, obučena u telo; pred nama Ona stoji obučena u Jevanđelje.
Stoji ta Svetlost pred nama da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni: Koji u njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen.[4]
A ko ne veruje u Sina Božijeg? Onaj što otvoreno, odlučno odbacuje Boga, ali i onaj koji se naziva hrišćaninom a provodi grešni život, juri za telesnim nasladama; onaj za koga je bog utroba; onaj za koga je bog srebro i zlato; onaj koji je iskazao poštovanje zemaljskoj mudrosti, neprijateljskoj Bogu, kao bogu. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova,jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova, jer su u Bogu učinjena.[5]
Čovek koji ne može da se odrekne samog sebe nije sposoban za veru; njegov pali razum se protivi veri i drsko traži objašnjenje od Boga za Božija dejstva i dokaze za istine koje je Bog otkrio čoveku; palo srce hoće da živi životom pada, a vera teži da umrtvljava taj život: telo i krv, bez obzira na grob koji ih čeka svakog časa, takođe hoće da žive svojim životom, životom raspadljivosti i greha.
Upravo zato je Gospod objavio svima koji žele da se priključe Njemu i da Njega slede živom verom: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga.[6]
Pad se toliko usadio u celokupno ljudsko biće da bi odbacivanje tog pada izgledalo kao odbacivanje života. Bez tog odbacivanja nemoguće je naći veru – taj zalog večnog, blaženog, duhovnog života; a ko hoće da oživi strasti srca ili tela, da se naslađuje njima, ko želi da oživi svoj pali razum, taj će otpasti od vere.
Živa vera je hod u duhovni mir, u mir Božiji. Ona ne može da obitava u onome koji je prikovan za zemaljski svet, gde vladaju telo i greh.
Vera – to su vrata ka Bogu. Nema drugih vrata prema Njemu: A bez vjere nije moguće ugoditi Bogu.[7] Ta vrata se postepeno otvaraju pred onim koji čisti sebe neprestanim pokajanjem; širom su otvorena ona pred čistim srcem, a zatvorena za greholjupca.
Jedino verom možemo da pristupamo Hristu; jedino verom možemo da sledimo Hrista.
Vera je prirodno svojstvo čovečije duše, koje je Bog zasadio u njoj prilikom njenog stvaranja.[8] To prirodno svojstvo izabrao je Bog pri iskupljenju kao granu drveta najbolju da se na nju nakalemi blagodat.
Opravdano je Bog izabrao veru za oruđe spasenja ljudi: mi smo izgubili život čim smo poverovali lažnim rečima neprijatelja Božijeg i našeg. Začula se nekada u raju buka reči iz usta zlotvora, uslišili su ih naši praroditelji, poverovali u njih – i bili izgnani iz raja; sada, u dolini izgnanstva, razleže se za njihove potomke glas reči Božije – Jevanđelje – i opet ulaze u raj oni koji usliše i veruju u Jevanđelje.
Neverniče! Okreni se od neverja svoga. Grešniče! Obrati se od grešnog života svoga. Mudrače! Obrati se od lažne mudrosti svoje! Obratite se! Svojom nezlobivošću i nelukavstvom postanite slični deci, sa dečijom prostodušnošću poverujte u Jevanđelje.
Mrtva vera, priznavanje Hrista jedino nevoljnim intelektualnim ubeđenjem, može biti i stvar demona! Takva vera služi tom „verniku“ samo za još veću osudu na sudu Hristovom. Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse Nazarećanine, vapio je duh nečisti Gospodu. Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, Svetac Božiji.[9]
Vera u Jevanđelje mora biti živa; moramo verovati umom i srcem, ispovedati veru rečima, ispoljavati, dokazivati je životom. Pokaži mi vjeru tvoju bez djela tvojih,[10] govori apostol nekom čoveku koji se hvali samo mrtvom verom, samim golim znanjem Božijeg života.
„Vera“ – rekao je prepodobni Simeon Novi Bogoslov – „u širem smislu te reči, sadrži u sebi sve božanstvene Hristove zapovesti: nju obeležava ubeđenje da u Božijim zaćovestima nema nijedne crte bez značenja, da sve u njima, do poslednje jote, jeste život i uzrok večnog života.“[11]
Veruj u dogmate koje propoveda Jevanđelje, razumej ih i ispovedaj po istinitom učenju pravoslavne, istočne Crkve, jedine koja sadrži jevanđelsko učenje u svoj njegovoj čistoti i pravilnosti.
Veruj u tajne koje je sam Gospod ustanovio u Crkvi, koje Istočna crkva čuva u svoj njihovoj punoći.
Veruj u svete, životvorne jevanđelske zapovesti, i znaj da možeš pravilno da ih ispunjavaš jedino u okrilju istinske Crkve, i da njihovo ispunjavanje, po svetim ocima, čini delatnu veru hrišćanina.[12]
U dogmama je sadržano bogoslovlje koje je preneo sami Bog. U odbacivanju dogmi sadržano je huljenje na Boga poznato pod imenom neverovanje; u izopačavanju dogmi sadržano je huljenje na Boga poznato pod imenom jeres.
Kada se um – koji se još nije očistio kroz pokajanje, i još luta u oblasti i mraku pada, kojeg još nije prosvetio i ne vodi Sveti Duh – drzne da sam od sebe, sopstvenim bolesnim snagama, iz mraka gordosti rasuđuje o Bogu, tada on neminovno upada u zabludu. Takva zabluda je bogohuljenje. O Bogu možemo da znamo jedino ono što nam je On po velikoj milosti svojoj otkrio.
Kroz tajne hrišćanske Crkve verujući se privodi u jedinstvo sa Božanstvom, u čemu i jeste suštinsko spasenje, obeležavanje vere delom vere, čime počinje primanje zaloga večnih dobara.
Ko se radi vere u Hrista odriče đavola, greha i sveta, taj umire za život pale prirode, koji je do sada živeo u neverovanju i grešnosti; pogružavajući se u svetoj vodi krštenja, on se sahranjuje za ovaj život; on izlazi iz svete vode ponovnim rođenjem za novi život, za život u Hristu.
Krštenjem se hrišćanin sjedinjuje sa Hristom, oblači se u Hrista; pričešćivanjem svetim Hristovim tajnama sjedinjuje se sa Hristom. Tako, posredstvom tajni, on postaje sav Hristov.
Kršteni u Hrista već ne živi kao samosvojno biće, nego kao biće koje je svu punoću života pozajmilo od drugog bića – Hrista. Niste svoji – govori apostol hrišćanima – jer ste kupljeni skupo. Tjelesa vaša udovi su Hristovi. Proslavite Boga tijelom svojim i duhom svojim, jer su Božiji[13]
Ako održava životvorne jevanđelske zapovesti, hrišćanin ostaje sjedinjen sa Hristom.[14] Udovi Hristovi ne mogu da ostanu u jedinstvu sa Hristom nikako drukčije nego delujući iz Njegove volje, iz Njegovog uma. I volja i um Hristov izobraženi su u jevanđelskim zapovestima.
Svakom biću svojstveno je da deluje, u sebi i izvan sebe, saobrazno svojoj prirodi. Tako je i obučenom u Hrista, novom čoveku, svojstveno da misli, oseća i deluje onako kako misli, oseća i deluje Hristos. Rukovođenje mislima i osećanjima starog čoveka – makar, spolja gledano, i dobrim – za njega je protivprirodno.
Rukovodilac hrišćanina mora biti Sveti Duh, kao što su telo, krv i lukavi duh rukovodioci starog čoveka. Prvi čovjek Adam postade duša živa, a poslednji Adam duh koji oživljuje.[15] Sve pomisli, osećanja i dejstva hrišćanina moraju da proizilaze iz Svetog Duha: to troje ne sme biti sopstveno, duševno, po prirodi starog Adama. Ti ćeš to dostići kada budeš potpuno raspoređivao život po jevanđelskim zapovestima, po njegovim najsvetijim rečima: Riječi koje vam ja govorim – govori Gospod – duh su i život su.[16]
Pravoslavna vera u Hrista, zapečaćena tajnom krštenja, sama je dovoljna za spasenje, bez dela, kada čovek nema vremena da ih učini: zato što vera zamenjuje čoveka Hristom, a dobra dela čovekova Hristovim zaslutama.
Ali u nastavku zemaljskog života neizostavno su potrebna dela. Za hrišćanina su dobra jedino ona dela kojima on ispunjava jevanđelske zapovesti, dela kojima se hrani, od kojih živi njegova vera, koja drže njegov život u Hristu: jer jedini delatnik u hrišćaninu mora da bude Hristos.
Kršteni nema pravo da postupa po osećanjima srca, zato što ona zavise od uticaja tela i krvi na srce, ma kako ti uticaji izgledali dobri: od njega se prihvataju jedino ona dobra dela na koja Duh Božiji i reč Božija podstiču srce da ih učini, koja pripadaju prirodi obnovljenoj Hristom.
Pravednik će od vjere živjeti.[17] Istinska vera u Hrista je jedino sredstvo spasenja, ali živa vera, dakle vera koju iskazuje celokupno čovekovo biće.
Tu živu veru traži od hrišćanina sveti apostol Jakov kada objavljuje da je vera bez dela mrtva, i da se vera ostvaruje kroz dela.[18]
Protivljenje dela veri izobličava druga verovanja, tajno i zlikovački ugneždena u čovečijem srcu.
Veličajući delo patrijarha Avrama, sveti Jakov veliča delo njegove vere – prinošenje na žrtvu sina po zapovesti Božijoj, delo potpuno protivno svojstvima pale prirode, i to upravo onim svojstvima koja se nazivaju dobrim. Snagu za izvršenje tog dela dala je vera, a delo je iskazalo snagu vere: tako se objašnjava suština Avramovog postupka u tumačenju dvojice apostola, Jakova i Pavla.[19]
Slepi su oni koji daju veliku cenu dobrim – po njima dobrim – delima pale prirode. Ta dela imaju svoju pohvalu, svoju cenu, u vremenu, među ljudima, ali ne pred Bogom, pred kojim svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše.[20] Koji se uzdaju u dobra dela pale prirode, ti nisu poznali Hrista, nisu razumeli tajnu iskupljenja, upetljavaju se u mreže sopstvenog lažnog umovanja time što protiv svoje polumrtve i kolebljive vere iznose besmislen prigovor: „Zar je Bog toliko nepravedan da dobra dela koja su učinili idolopoklonici i jeretici neće nagraditi večnim spasenjem?“ Nepravilnost i nemoć svog suda te sudije prenose na sud Božiji.
Kada bi dobra dela – ali dobra po osećanjima srca – donosila spasenje, onda bi Hristov dolazak bio izlišan, iskupljenje čovečanstva stradanjima i krsnom smrću Bogočoveka nepotrebno, jevanđelske zapovesti bile bi nepotrebne. Koji smatraju da spasenje mogu da donesu sama dela pale prirode, ti, očigledno, uništavaju značenje Hrista, odbacuju Hrista.
Nezakonito su ustajali protiv vere Judejci kada su zahtevali od verujućih da ispune obredne uredbe starog zakona; nezakonito sinovi Bogu neprijateljskog sveta, daleki od tajanstvenog i ujedno suštinskog poznanja Hrista, zahtevaju od verujućih u Hrista dobra dela po razumu i osećanjima pale prirode.
Onaj ko veruje u Hrista izvukao je iz korica mač Hristov protiv osećanja srca: on prisiljava svoje srce time što mačem poslušanja Hristu poseca ne samo očigledne poročne težnje no i one težnje koje su naizgled dobre, a u suštini su protivurečne jevanđelskim zapovestima. A takva je sva čovekova delatnost koja je udešena po težnjama pale prirode.
Prividno dobra dela – dobra po sklonosti pale prirode – gaje u čoveku njegovo ja, uništavaju veru u Hrista, neprijateljska su Bogu; dela vere umrtvljuju samoživost u čoveku, gaje u njemu veru, veličaju u njemu Hrista.
Jer ako ispovijedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u srcu svojemu da ga Gospod podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje.[21]
Istinska živa vera, samo ako je čovek ispoveda ustima, donosi mu spasenje. Donela je ona spasenje razbojniku na krstu; donela je ona spasenje, posredstvom pokajanja, mnogim grešnicima u poslednjim, predsmrtnim trenucima njihovog života.
Tako je važno, tako neophodno za spasenje ispovedanje ustima iskrene vere i duševnog ubeđenja da su sveti mučenici svih vekova hrišćanstva, od samih apostola Hristovih, radije pristajali da pretrpe užasna i dugotrajna stradanja, da proliju svoju krv kao vodu, nego da izgovore da se odriču Hrista, čak samo prividno, jedino ustima, bez učešća srca.
Bog traži od čoveka za njegovo spasenje samo živu, istinsku veru. Ona, kao zalog spasenja i večnog blaženstva, mora biti hrišćaninu draža od njegovog zemaljskog života.
Mučeništvo je bilo plod istinskog bogopoznanja, koje daruje vera. Mučeništvo je bilo delo vere. Na to delo hulili su i hule oni koji visoko cene dela pale čovečije prirode: taj velikodušni, najsvetiji, čovečanstvu od Boga darovani podvig oni, u svojoj zaslepljenosti, nazivaju posledicom ludila.
Tako je važna svaka misao od Boga predanih dogmata da su sveti ispovednici, baš kao i mučenici, obeležili pravoslavno ispovedanje dogmata teškim stradanjima i potocima krvi.
Zbog važnosti vere u delu spasenja i grehovi protiv nje imaju posebnu težinu na vagi pravednosti Božije: svi oni su smrtni, to jest oni donose i smrt duše, i sledi im večna pogibija, večne muke u adskim bezdanima.
Smrtni greh je neverovanje: on odbacuje jedino sredstvo spasenja – veru u Hrista.
Smrtni greh je odricanje od Hrista: on lišava odricatelja žive vere u Hrista, koju otkriva i zadržava ispovedanje usta.
Smrtni greh je jeres. ona sadrži u sebi huljenje na Boga – zbog nje se zaraženi njome kloni istinske vere u Hrista.
Smrtni greh je očajanje: on je odbacivanje delatne, žive vere u Hrista.
Isceljenje od svih ovih smrtnih grehova je sveta, istinska, živa vera u Hrista.
Suštinski je važno u delima vere ispovedanje ustima: čim je veliki zakonodavac Izrailjaca, bogovidac Mojsije, u delu vere izgovorio reč sa nekim prizvukom sumnje, odmah je bio lišen ulaska u Obećanu zemlju.[22]
Čim je učenik nekog egipatskog pustinožitelja, u besedi sa Jevrejem, izgovorio, zbog svoje prostodušnosti, dvosmislenu reč o hrišćanskoj veri, blagodat krštenja je istog trena odstupila od njega[23].
Istorija Crkve priča da su u prvim vremenima hrišćanstva, u vreme gonjenja, neki neznabošci neiskreno, šale radi i smeha, izgovarali ustima ispovedanje Hrista – i najednom ih je osenila blagodat Božija: u trenu su se ti okoreli neznabošci pretvorili u revnosne hrišćane, i kasnije obeležavali krvlju to ispovedanje, koje su u početku izgovorili kao svetogrđe.[24]
Stradanja i smrt za jevanđelske zapovesti takođe su delo žive vere u Hrista, takođe mučeništvo.[25] Prvenstveno svetim monasima pripada to mučeništvo.
Nošeni živom verom, svetitelji, monasi, kao i Avram, ostavljali su domovinu i rodni dom; kao i Mojsije više su voleli da stradaju za Hrista nego da uživaju u zemaljskim nasladama; kao Ilija, poluobnaženi, izabrali su da provode život u pustinji i pećinama; očima vere gledali su na nebesko dobijanje nagrade.
U svojim pustinjama, daleko od ljudi, daleko od rasejanosti i propadljivih zanimanja, oni su stupili u podvig protiv greha, izbacili ga iz svojih postupaka, pomisli, osećanja, i u njihove čiste duše sišao je Duh Sveti, ispunio ih blagodatnim darovima. Živa vera u Hrista i u Jevanđelje darovala je prepodobnima snagu da izdrže podvig protiv greha, učinila ih sasudima Svetog Duha.
Vera je majka trpljenja, majka hrabrosti, snaga molitve, voditeljka ka smirenju, davateljka nade, lestvica prema prestolu ljubavi.
Vera u Hrista, koju pokazujemo i ispovedamo vidljivim i nevidljivim ispunjavanjem Hristovih zapovesti, čuva netaknutim zalog spasenja, a onima koji su napustili svet da 6i celog sebe posvetili jevanđelskoj delatnosti pruža hrišćansko savršenstvo.
U onima koji su dostigli hrišćansko savršenstvo pojačana vera, po dejstvu Svetog Duha, gleda naročito jasno na obećanja Božija, kao da vidi, kao da dodiruje večna blaga. Ona je, po učenju apostola, u punom smislu osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.[26]
Oni koji su obogaćeni živom verom u Hrista menjaju svoj odnos prema vidljivom svetu i zemaljskom životu: zakon propadljivosti, osuđenost na propadanje, menjanje i kraj propadljivih predmeta vidljivog sveta postaju očigledni za čiste poglede; kratkotrajne zemaljske prednosti pred tim čistim pogledima su ništavne.
Oni koji su obogaćeni živom verom u Hrista preleću, kao da imaju krila, preko svih nevolja, preko svih najtežih okolnosti. Ushićeni verom u svesilnog Boga, oni u trudu ne vide trud, u bolestima ne osećaju bolest. Oni smatraju da je Bog jedini delatnik u vaseljeni, oni su Njega učinili svojim živom verom u Njega. Onaj koji veruje u Hrista, ako i umre zbog greha, oživeće kroz pokajanje.[27] Vidimo da su i mnogi sveti bili pali sa visine svetosti u bezdan teških grehova, i da su se zatim, pomoću vere i pokajanja koje ona uliva u dušu, oslobodili iz smrdljivog i mračnog bezdana i ponovo seli na visinu čistote i svetosti.
Očajanje izobličava neverovanje i samoživost, unapred učinjene u srcu: ako veruješ u sebe i polažeš nadu na sebe, znaj da nećeš ustati iz greha kroz pokajanje; ustaće kroz pokajanje onaj koji veruje u Hrista, svesilnog Iskupitelja i Lekara.
Vera biva od propovijedi:[28] slušaj Jevanđelje, koje tebi govori, i svete oce, koji objašnjavaju Jevanđelje; slušaj ih pažljivo, i, malo-pomalo, useliće se u tebe živa vera – ona će tražiti da ispuniš jevanđelske zapovesti, a za to ispunjenje nagradiće te nadom u nesumnjivo spasenje. Ona će učiniti da budeš sledbenik Hristov na zemlji, sanaslednik Njegov na nebu. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mk 1, 15.
  2. Dap. 20,21.
  3. Jn 12,46.
  4. Jn 3, 16, 18.
  5. Jn 3,20, 21.
  6. Mt 16, 24, 25.
  7. Jev 11,6.
  8. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo o veri, Dobrotoljublje, tom 1
  9. Mk 1,24.
  10. Jak 2, 18.
  11. Slovo III, str. 42. Izdanje Optine pustinje, 1852. god.
  12. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, Dobrotoljublje, gl. 16, deo 2.
  13. 1 Kop 6, 19, 15,20.
  14. Jn 15, 10.
  15. 1 Kop 15. 45.
  16. Jn 6, 63.
  17. Jev 10. 38.
  18. Jak 2, 17,22.
  19. Jak2, 21-23 i Rim 4, 1,3.
  20. Rim 3. 12.
  21. Rim 10, 9, 10.
  22. Bp 20, 10-12.
  23. Žitije prepodobnog Pajsija Velikog, Četi minej, 19. jun.
  24. Stradanje svetog mučenika Filimona, Četi minej, 14. decembar.
  25. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 1, Dobrotoljublje, tom 1.
  26. Jev 11,1.
  27. Jn 11,25.
  28. Rim 10, 17.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *