NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
POSETA VALAMSKOM MANASTIRU
 
Velelepna je bura na Ladoškom jezeru, kada pod vedrim nebom, uz sijanje sunca, vetar premešta vlažne brežuljčiće po površini dubokog, širokog jezera. Ta nepregledna površina sva je obasuta nebesko-plavim brežuljčićima i njihovim nežno belim, srebrnastim grebenima. Uznemireno burom, jezero stvara utisak da je živo.
Po takvoj buri 1846. godine, početkom septembra, plovio sam iz Konevskog manastira u Valamski, parobrodom što nosi ime ostrva na kome se nalazi Valamski manastir.[1] Vetar je bio veoma hladan i jak; brzo su nebom promicali beličasti oblaci u zasebnim grupama, kao jata ptica kad se sele u jesen i u proleće. Veličanstvena je bura na otvorenom jezeru; i na obalama ona ima svoju čarobnu lepotu. Tamo se svirepi talasi i vetrovi, u večitoj svađi, ljute, žestoko prepiru – a ovde, razjareni na zemlju, imaju smelu zamisao. „Gledajte kako se talas uspinje na obalu“ – reče konevski starac koji me je pratio. Tačno: talas se „uspinje“ na obalu. To je pravi izraz za ono što talas radi. I ne samo da se svojeglavo uspinje na blagu obalu, na ogromnu granitnu liticu koja okomito stoji nad bezdanom i od pamtiveka spokojno gleda na svirepe bure kao na dečije igre: za hvat,[2] za dva hvata uzleće talas uz liticu, a onda, iznemogao, pada u njeno podnožje, sasut u mnoštvo sićušnih čestica, kao razbijeni kristal; zatim ponovo započinje svoj neprestano uporni, bezuspešni pokušaj.
Pre nekoliko godina video sam buru na Ladoškom jezeru po tmurnom vremenu. Tada slika gubi mnogo od svoje živopisnosti. Vode su obojene u sivo; pena nije srebrnasta, već mutna i žućkasta; magla sužava okvir slike; nema ni one živosti, ni one raznovrsnosti – rečju, nema onog života. Kako su potrebne sunčeve zrake da bi ova pažnje dostojna i nadahnuća puna slika bila dovršena! Kako je i samo sunce prekrasno kada gleda na zemaljsku buru sa čistog, nedosežnog neba!
Ostrvo Valam je, nesporno, najživopisnije mesto stare Finske. Nalazi se na severnom kraju Ladoškog jezera.[3] Prilazite mu: dočekuje vas potpuno nova priroda, kakvu nije imao prilike da vidi onaj koji je putovao samo po Rusiji: divlja, tiha priroda koja privlači poglede samom svojom divljinom, iz koje proviruju zanosne, čiste lepote. Vidite okomite, visoke, gole litice, koje gordo izlaze iz bezdana: stoje kao divovi na isturenoj straži. Vidite strmine, prekrivene šumom, koje se srdačno spuštaju prema jezeru. Tu je neki pustinjak izašao sa posudom u ruci da zahvati vode: pometnuvši na zemlju posudu, gleda u prostrano jezero, osluškuje govor talasa, napaja dušu duhovnim sozercanjem. Vidite zalive, odasvud ograđene granitnim, samoniklim liticama, u kojima mirno dremaju kao ogledalo čiste vode, dok u jezeru besni strašna bura; tu se sklonio od brodoloma galijot[4], ili sojma[5], čeka u zatišju povoljan vetar, a vlasnik jedrenjaka već ravnodušno gleda razjarene, hučne talase jezera – te što su nedavno hteli da zdrobe njegovu lađu u koju je on uložio sav svoj imetak, svu sudbinu, i svoju i svoje porodice. Plovite vijugavim tesnacima, u kojima se dve naspramne litice sastaju tako blisko da ostavljaju samo uzani prolaz za sami galijot. Spuštate visak, merite dubinu u toj uzini: dubina tu iznosi mnogo hvati. Ulazite sa severne strane u zaton koji duboko zalazi u unutrašnjost ostrva; plovite tim zatonom: desno je gusta šuma na kamenitim, ogromnim izbočinama, koje okomito, a neke sa nagibom, izranjaju iz tamnih voda. Od neprozirnih silueta tih šuma i tog kamenja voda je u zatonu izuzetno tamna, i predeo dobija veoma preteći izgled. Zaton se postepeno širi, i najzad formira oval velikih dimenzija. Sklanjate pažnju od te neobične slike koja izaziva u duši nevoljni, ali prijatni užas od koga ne želite da se rastanete; okrećete se na suprotnu stranu: pred vama je veliki manastir na visokoj, dugoj, granitnoj litici, kao lagano breme na plećima giganta. Liticu je ranije prekrivala beličasta mahovina. Monasi su skinuli mahovinu; sada na granitu nema sivkasto belih sedina koje su visile niz njegovo preplanulo čelo; on je veličanstven i strašan u svojoj obnovljenoj mladosti i nagoti. Iz pukotina u liticama izrasle su lipe, javori, brestovi; po litici vijuga bršljan, a ispod litice podignut je voćnjak, nad kojim se njišu i šume istaknuti zeleni vrhovi drveća, reklo bi se spremni da se sruše na vrt, ali ih zadržava korenje, duboko prodrlo u liticu. Kakva zadivljujuća, velelepna slika! Kako je prijatno videti čovekovu naseobinu, njegovu ruku, komadić zemlje zaliven njegovim znojem, ukrašen njegovim mnogim radom, usred ogromnih masa netaknute, grandiozne prirode! Pristajete u luku, izlazite na obalu: na strmoj padini brda sagrađeno je granitno stepenište; njime se penjete prema manastiru smeštenom na vrhu brda, na prostranoj zaravni. Na tu zaravan sa južne strane vodi strma padina; prema zapadu, prema zatonu, zaravan preseca okomita litica.
Manastirske zgrade formiraju dva četvorougla, od kojih je jedan smešten u drugom. Kad se granitnim stepeništem popnete na zaravan, idete alejom prema svetoj kapiji na spoljašnjem četvorouglu; naspram te kapije je druga, uunutrašnjem četvorouglu. Ulazite na kapiju: pred vama je na desnoj strani saborna crkva Preobraženja Gospodnjeg, na gornjem spratu, a na donjem crkva valamskih čudotvoraca Sergija i Germana, gde i njihove mošti počivaju na skrivenom mestu. Saborna crkva je povezana galerijom sa toplom crkvom Uspenja Majke Božije; u galeriji se nalazi riznica. Na drugom kraju, koji formira jugoistočni ugao, nalazi se crkva svetog Nikolaja. Na levoj strani, suprotno od linije hramova, nalaze se kelije nastojatelja i neke braće. Naspram nas su zajednička trpeza i kuhinja, a u onoj liniji u kojoj je kapija, i gde, pretpostavljam, vi stojite, nalaze se kelije črednih jeromonaha. Nad svetom kapijom vanjskog četvorougla nalazi se crkva Petra i Pavla. U toj liniji, sa leve strane, nalazi se gostoprimnica; sa desne kelija duhovnika i prostrana manastirska ruholjnja (tako se u manastirima naziva ostava za odeću). U naspramnoj liniji nalazi se manastirska bolnica, sa znatnim brojem kelija, u koje se smaštaju svi prestareli i sakati. Pri bolnici su crkve: na gornjem spratu Presvete Trojice, a na donjem Živonosnog istočnika. U liniji, okrenutoj prema zatonu, sa jedne strane je nastavak gostoprimnice, a sa druge manastirska kancelarija. U istočnoj liniji, sa jedne strane je nastavak ostave, a sa druge manastirska biblioteka, u poređenju sa bibliotekama drugih manastira bogata, sa dosta rukopisa, skoro isključivo dela svetih otaca koji su pisali o monaškom životu. Neće se u toj biblioteci naći obilje materijala za istoriju Valamskog manastira. Ona je opremljena krajem prošlog i početkom ovog veka; drevne rukopise, kao i sve drevno u Valamskom manastiru, uništili su požari i Šveđani. Nema zdanja na celom ostrvu, čak ni kapele, koje nije navršilo bar sto godina.
Osnivanje i postojanje Valamskog manastira seže u duboku rusku starinu: do takvog zaključka dovode neke istorijske činjenice. Prepodobni Avramije, osnivač i arhimandrit rostovskog Bogojavljenskog manastira, došao je još kao neznabožac u valamsko obitalište 960. godine posle Hristovog rođenja; tu je kršten i postrižen u monaštvo.[6] U Sofijskom letopisu rečeno je: „Leta 6671. (1163. posle Hristovog rođenja) nađene su i prenete mošti prepodobnih otaca naših, Sergija i Germana Valamskog.“[7] Drugi letopisac pominje da je 1192. godine iguman Martirije sagradio kamenu crkvu na Valamskom ostrvu.[8] Lokalno predanje, potkrepljeno tim i njima sličnim oskudnim podacima koji su do nas došli, smatra da su Sergije i German grčki monasi, savremenici ravnoapostolne velike kneginje Olge. Ako uzmemo u obzir odlučnost sa kojom su drevni monasi težili ka najdubljem usamljivanju, tu pogodnost za usamljivanje koju Valamsko ostrvo pruža sada, i koju je, tim više, pružalo tada – onda se moramo složiti da u doseljenju grčkih monaha ovamo nema ničega čudnog i neostvarivog. U svim istorijskim osvetljenim tačkama, nažalost retkim, u kojima se s vremena na vreme pojavljuje postojanje Valamskog manastira vidi se da su monasi provodili najstroži monaški život, da su tamo postojali i opštežiće i otšelnici, i da je svim monasima upravljao iguman. Ovde je u četrnaestom veku živeo izvesno vreme prepodobni Arsenije Konevski, koji je kasnije otišao na svetu Atonsku goru i osnovao Konevski manastir. Na ovo tlo je u drugoj polovini petnaestog stoleća kročio kao mladić prepodobni Aleksandar Svirski: on je najpre obavljao razne poslove u opštežiću, a zatim je tihovao na svetom ostrvu, u tesnoj pećini, prirodnoj ili isklesanoj u litici – ne zna se. Sveto ostrvo je kamena gora; ona se podiže iz jezera, završava se na severu visokim oštrim grebenom i pripada grupi malih ostrva koja sa raznih strana okružuju glavno ostrvo, kao sateliti svoju planetu. U prvoj polovini petnaestog stoleća živeo je ovde izvesno vreme prepodobni Savatije Solovecki, koji je kasnije prešao na Belo more, na daleki sever, radi dubokog osamljivanja u pustinji Soloveckog ostrva, dotle nenastanjenog. Tamo je tražio isto ono, i sa istim neustrašivim samopožrtvovanjem, što su tražili Grci Sergije i German na Valamskom ostrvu, i našao svoj Aton i svoj Olimp, već prenaseljen, mada je ta prevelika naseljenost iznosila svega skupinu monaha.[9]
Više puta su Šveđani pustošili Valamski manastir; više puta su njegovi monasi padali pod oštricom mača, i zemlju, orošenu molitvenim znojem, orošavali mučeničkom smrću; više puta su goreli sveti hramovi i monaške kolibice jer ih je zapalila ruka neprijatelja ili neopreznosti. No predeo Valamskog manastira, njegove raznovrsne pogodnosti za sve vidove monaškog života, njegovi monasi su ubrzo obnavljali. Kao da je sama priroda odredila, osvetila Valam za mesto bogosluženja. Drevno predanje, no koje, izgleda, ima osnova, govori da se ovde, u tom davno prošlom vremenu, kad je ova zemlja bila u mraku neznaboštva, vršilo poklonjenje idolima.[10] Kada pogledaš na te tamne, duboke vode, na te mračne, guste šume, na te gorde, moćne litice, na svu tu veličanstvenu sliku koja se neprestano menja i neprestano ostaje živopisna; kada pročitaš u njoj duboko pesničko nadahnuće, uporediš raskošni predeo Valama i oskudni predeo okolne Finske – reći ćeš: „Da, morao je ovde kamenosrdni i ratoborni Skandinavac da svoja ratna, surova razmišljanja i osećanja preinačuje u pobožnost; morala je ovde duša da se ispunjava svime što uznosi ljudsku dušu ka najvišim osećanjima, koja pruža religija.“ Isto to predanje dovodi ovde svetog apostola Andriju, koji je, po Nestorovom kazivanju, prešao iz Kijeva u Novgorod, i vratio se morskim putevima u južnu Evropu, gde ga je u Ahaji čekao mučenički venac. On govori da je apostol rekom Volhov došao na Ladoško jezero, preko jezera stigao do Valama, obratio tamošnje žrece u hrišćanstvo i osnovao hrišćansku crkvu. To predanje naziva Sergija pratiocem apostola, a po apostolovom odlasku, učiteljem tih krajeva u hrišćanstvu.
Šta je tu čudno? Po svoj zemlji iziđe glas njihov, i do krajeva vaseljene reči njihove,[11] svedoči Pismo o putovanjima apostola. Njihovi trudovi su pripadali celom ljudskom rodu, a ne samo jednom narodu; njihovu brižnu pažnju, ljubav njihovog srca nije privlačila obrazovanost, građansko uređenje ili sila, nego nesreća palog čoveka, bio on Skit ili varvarin, Judejac ili Jelin.[12] Šta je to zbog čega bi sveti apostol Andrija imao razloga da ne priđe našim praocima, Slovenima, i susedima Slovena, Skandinavcima? Šta je to što bi ga sprečilo da poseti mesto osvećeno za narodno bogosluženje, da tamo zasadi istinsko bogopoznanje i bogosluženje? Zašto ne bismo dozvolili mišljenje da je sam Bog došapnuo apostolu tu visoku, svetu nameru, dao mu snagu da je izvrši? Nenaseljenost, nepoznatost zemlje, daljina, teškoće putovanja ne mogu biti dovoljan, čak nimalo jak razlog za odbacivanje ovog predanja. Nedugo posle apostolskih putovanja jezdile su tim putevima cele vojske: pa zašto da ne prođe njima apostol, vođen Božijom desnicom i apostolskom revnošću?
To je već predanje, i to ne mutno, ne sumnjivo, već sigurno, čisto istorijsko. Monaški život na Valamu i istočno ispovedanje hrišćanske vere u toj zemlji procvetali su mnogo ranije i snažnije nego što bi mogao da zaključi putnik nakon prve posete kraju, nakon kratkotrajnog pogleda na njega. Treba pogledati usredsređenije, treba žrtvovati dovoljno vremena, oslušnuti pažljivo kazivanja valamskih otaca i priobalnih žitelja, iz njih izvući podatak dostojan da ga istorija unese u svoje tablice, da ga savremena obrazovanost usliši, a obrazovano potomstvo ne zaboravi. Monaški život na valamskom ostrvu se toliko razvio da je svoje izdanke prebacio preko jezera, na suprotnu obalu, na kojoj se sada nalazi Serdobolj. Na toj obali je bilo dvanaest skitova: sve su ih osnovali valamski monasi, svi su bili pod upravom i duhovnim rukovodstvom valamskog igumana. Priobalni žitelji su ispovedali pravoslavnu istočnu veru upravo zato što su njeno poznanje uzeli iz Valamskog manastira; po obali, do samog Keksholma, nalazili su se pravoslavni hramovi. Korelci sa te obale Ladoškog jezera bili su pravoslavci, kao što su pravoslavci sada Korelci sa suprotne obale, žitelji Olonecke gubernije. I jedni i drugi su govorili istim jezikom: njihovi dijalekti su se međusobno toliko malo razlikovali da nisu predstavljali prepreku da oni razumeju jedni druge, da razgovaraju jedni sa drugima; imali su i istu veru. No došlo je zlo vreme – Finci su se priklonili Luterovom učenju. Na mestima na kojima su blistali pravoslavni hramovi, gde je vršeno pravoslavno bogosluženje, gde je božanska liturgija zbližavala nebo i zemlju, sada stoje luteranske crkve, koje se oglašavaju jedino praznom propoveđu hladnog pastora. Govoreći narodu u svojoj propovedi samo površno, učeno znanje o Iskupitelju i Njegovim moralnim poukama, on svaki put kao da drži nadgrobni govor nad tim ljudima i mestima koji su izgubili istinu, živu veru i Crkvu. Osim usmenih predanja, koja jednoglasno svedoče o činjenicama, postoji još i živo svedočenje. To su cela naselja Finaca, hiljade Finaca koji danas ispovedaju pravoslavnu veru. Za njih se bogosluženje vrši na slovenskom jeziku, po našim crkvenim knjigama; vrše ga naši sveštenici, koji jedino propoved govore narodu na njegovom maternjem, finskom jeziku. Zar je bilo teško Šveđanima da pored te prostodušne vere uvedu ovde luteranstvo? Trebalo je samo da proteraju ili pobiju ruske sveštenike i primoraju luteranskog pastora da maskira svojom propoveđu strašni gubitak, koji je zaboravljen zbog samog vremena i zbog toga što nije bio potpuno shvaćen.
Nadam se da će ovaj podatak biti prijatan mnogima! Malo je verovatno da mnogi znaju da je u nedrima Finske još živo pravoslavlje, da ono nije nanovo zasađeno: tamo ono živi od starina, ostatak je zajedničke drevne hrišćanske religije, koja je zamenila neznaboštvo. Mnogi današnji priobalni Finci čuvaju ljubav prema Crkvi predaka, otrgnutih od nje na prevaru ili nasiljem. Oni bi želeli da se vrate u spasonosna nedra, no nikakav glas ih ne poziva, i oni se mahinalno vuku prema Luteranskoj crkvi zbog, reklo bi se, još neprekinutog uticaja nasilja.
A kada se desio taj zli prevrat? Religiozna sudbina finske obale povezana je sa sudbinom Valamskog manastira, iz koga je, vidi se, uvek tekao religiozni život za celu tu zemlju, cvetao i umanjivao se saobrazno tome da li mu je mnogo ili malo sila davao Valamski manastir. Početkom sedamnaestog veka švedski vojskovođa Pontus de la Gardi, koji je toliko zla naneo Rusiji, razorio je valamsko obitalište; crkve i kelije predao je plamenu, monahe oštrici mača; neki su uspeli da pobegnu i ponesu mošti svetih osnivača manastira. Sličnu sudbinu doživela je i leva obala Finske: pravoslavni hramovi su spaljeni, sveštenoslužitelji pobijeni ili prognani, među stanovništvom je prošireno luteranstvo, čije su se pristalice još predavali fanatičnoj strasti prema svojoj tek rođenoj veri, spremni da se umiju u krvi Tridesetogodišnjeg rata. Vredna je pomena činjenica da se naselja koja su sačuvala pravoslavnu veru ne nalaze ni na samoj obali Ladoškog jezera ni na putu zavojevača, nego dublje u Finskoj, iza planina, iza močvara, tih prirodnih ograda zemlje: tamo su se oni pritajili, spasili od pogleda i religije protestanata. Tada su mnogi Finci prebegli u Rusiju da bi sačuvali veru: njihove pravoslavne potomke srešćete u Novgorodskoj i Tverskoj guberniji.
Kada je Božiji promisao oružjem Petra Velikog kažnjavao Šveđane zato što su, ušavši u Rusiju kao saveznici, verolomno pogazili Božiji zakon i narodna prava, i iz saveznika prešli u neprijatelje i osvajače, tada je Valamski manastir, zajedno sa Korelijom, ispod njemu rodnog krova ruske države, prešao da sirotuje pod tuđom vlašću oko sto godina. Od 1717. godine, po pozivu pobedonosnog cara, monasi Kirilo-belozerskog manastira došli su na zgarište bivšeg Valamskog manastira; opet je tamo podignut hram Božiji, postavljene su kelije. Za vreme vladavine carice Jelisavete Petrovne drvene manastirske zgrade nestale su u požaru. Carica je obnovila manastir o državnom trošku. Nove zgrade su, kao i prethodne, bile sagrađene od drveta. Video sam crtež tog manastira; dopao mi se. Mislim da drvene zgrade pristaju pustinjskoj obitelji kakva je Valamska. Kako pogled raduju monaške kolibice svojom skromnošću kad su izgrađene od drveta! Podesne su za monaška zanimanja: čuvaju zdravlje, kome ovde prete surova klima, oštri vetrovi, sama hrana, podvizi, raspoloženje duha, koje istanjuje, iscrpljuje telo. Da je u Valamskom manastiru bio od kamena veliki saborni hram, koji bi na dva sprata sadržavao toplu i hladnu crkvu, i da je kamena bila ograda, koja bi štitila unutrašnjost manastira od vetrova, tada bi same kelije mogle biti drvene: one bi stajale na dovoljnom rastojanju jedna od druge, radi bezbednosti u slučaju požara, i tako bi okruživale crkvu sa svih strana. Prelep je taj raspored: uz pogodnosti koje pruža, on pokazuje da žitelji takvih kolibica, okrenutih prema hramu Božijem, imaju za jedini cilj da služe Bogu, da smatraju da su stranci na zemlji, da je Bog njihova jedina potreba – zato su oko Skinije i postavili svoje šatore. Tako su raspoređene zgrade u Glinskoj pustinji, u Belobereškoj, u Optinskom skitu, i u nekim drugim.
Obnova Valamskog manastira tekla je sporo; uspeh je bio neznatan. Manastir je dugo bio malo naseljen. Ljubitelje osamljivanja nije privlačilo ovamo to što su za obnovu obitališta bili uzeti monasi nedovoljno obogaćeni poznavanjem monaškog života. Sama osama nije dovoljna za moralno i duhovno blagostanje obitelji, mada osamljivanje jeste jedan od glavnih, osnovnih uslova za to blagostanje: prilikom osamljivanja neophodno je duhovno rukovođenje i poučavanje braće; bez toga uništavaju se sve koristi koje donosi upravo osamljivanje. Suprotno ovome, duhovno rukovođenje i poučavanje prenosi koristi osamljivanja u obitalištima koja su smeštena u naseljima i mnogoljudnim gradovima. Tako su procvetali manastiri koji su se nalazili u Konstantinopolju i njegovoj okolini; oni su iznedrili znamenite oce, po duhovnim darovima ravne ocima vaspitanicima besplodnih pustinja.[13]
Najvažniju, osnovnu potrebu Valamskog manastira oštroumno je uočio mitropolit sanktpeterburški Gavrilo. Da bi udovoljio toj potrebi, on je 1785. godine pozvao iz Sarovske pustinje starca Nazarija, čuvenog po duhovnim znanjima i opitnosti, i poverio mu da bude nastojatelj Valamskog manastira. Mitropolit je prihvatio svetu obitelj pod posebno arhipastirsko pokroviteljstvo, i pružao joj je pomoć i upravnim odlukama i materijalnim sredstvima. Valamski manastir je počeo brzo da izniče, da se širi i ispunjava onima koji su dali i onima koji žele da daju monaške zavete. Uređeni su opštežiće i skit; pojavili su se i pustinožitelji i otšelnici. Sam iguman Nazarije imao je otšelničku keliju: u nju se udaljavao, ponekad i na nekoliko sedmica, da bi pažljivije pogledao u sebe, da bi podrobnije otkrio u sebi čoveka, da bi zatim, iz sopstvenih životnih iskustava i opažanja, crpeo pouke za podređene, da bi ih vodio ka onome što je određeno u Jevanđelju – ka ispravljanju života i napredovanju. Otac Nazarije, postrižnik i vaspitanik Sarovske pustinje, sav ispunjen duhom te obitelji, prihvatio se da u Valamskom manastiru predano i precizno pretače u delo sve ono čemu se tamo naučio. Sva zdanja u Sarovskoj pustinji su od kamena – on je počeo da uvodi kamenu gradnju i u Valamski manastir. On je sagradio unutrašnji četvorougao: spoljašnji su podigli njegovi prethodnici. Milostiva i dobra dela careva Pavla Petroviča i Aleksandra Pavloviča obezbedila su materijalnu snabdevenost manastira; on je prvog reda – njime upravlja iguman, igumana biraju braća, a potvrđuje mitropolit sanktpeterburški.
Po svom ustrojstvu, u monaškom smislu, Valamski manastir je verna kopija manastira rane hrišćanske Crkve. On ima monahe svih vidova istočne, pravoslavne Crkve; ima i opštežiće, i skit, i pustinjake, i otšelnike. U glavnom manastiru, o kojem smo govorili, postoji opštežiće u pravom smislu reči. Monasi koji obitavaju u njemu učestvuju u zajedničkom bogosluženju, zajednički obeduju, imaju zajedničke, iste odežde, trude se u pojedinačnim i zajedničkim poslušanjima.
Prvo poslušanje je služenje nastojatelja: predlaže ga celo bratstvo, potvrđuje ga i blagosilja eparhijski arhijerej. To nije vlast ovoga sveta. To breme je lako, a ujedno i teško. Ta ramena moraju da nose nemoći celog bratstva. Kakva samo snaga mora da postoji u tim ramenima! Kakvu velikodušnost mora da ima nastojatelj, kakvo samopožrtvovanje, kakvo potpuno zaboravljanje svoga ja, da ta dva[14] uglasta, oštra slova ne bi ranila, pogotovo ne ubijala nikoga od bližnjih! Drugo poslušanje je poslušanje namesnika: njega već bira nastojatelj, iz saveta braće, a potvrđuje eparhijski arhijerej. Namesnik je glavni nastojateljev pomoćnik u svim oblastima manastirskog upravljanja. Treće poslušanje je blagajnik: on nadzire manastirski novac, četvrto je rizničar: on rukovodi riznicom. Nakon rizničara slede duhovnici; osim njih niko od jeromonaha ne može da prima na ispovest ni braću ni posetioce manastira. Kao i namesnika, i blagajnika, i rizničara i duhovnika potvrđuje eparhijski arhijerej; oni zajedno čine takozvani sabor ili stariju braću; njih nastojatelj poziva na dogovor i učestvovanje u nekim veoma važnim poslovima, o kojima donosi odluku eparhijsko starešinstvo, a ono u takvim slučajevima daje nalog nastojatelju i starijoj braći. Dalja poslušanja su: red sveštenosluženja, koje vrše svi jeromonasi, osim namesnika i blagajnika, i jerođakona. Crkvenjaci se biraju iz redova monaha i poslušnika, a po osnovu najčistijeg i najskromnijeg života. Sposobni za crkveno čitanje i pojanje određuju se da im to bude poslušanje. U poslušanju pojanja učestvuju neki jeromonasi i jerođakoni kada nije njihov red za sveštenosluženje. Za ostala poslušanja određuju se monasi i poslušnici. Spomenućemo i ta poslušanja da bismo upoznali čitaoca sa organizacijom manastira. Neka braća šiju odežde za celo bratstvo; neki šiju obuću; neki rade u kuhinji, u pekari, neki peku prosfore, neki rade u trpezariji; neki se bave stolarskim, kovačkim i bravarskim poslom, neki love ribu, neki rade u baštama, povrtnjacima, na poljima> neki peru veš – rečju, valamsko opštežiće najvećim delom samo podmiruje svoje potrebe. Svako takvo pojedinačno zanimanje naziva se poslušanjem. U zavisnosti od potrebe, jedno poslušanje vrši jedan brat, a drugo vrši više njih. Tako se u biblioteci, u apoteci, u podrumu nalazi po jedan, već iskušani brat. U kuhinji, u perionici, u ostavi, i u drugim takvim prostorijama radi po nekoliko braće: u valamskom opštežiću glavnog od njih obično nazivaju gazdom, a ostale njegovim pomoćnicima. Ima poslušanja koja se nazivaju zajedničkim, kao što su: pripremanje drva, skupljanje sena, vršidba, sadnja, zalivanje i branje povrća. Za ta zajednička poslušanja uzimaju se braća koja nisu sposobna za posebna poslušanja za koja je, kako se vidi iz rečenog, potrebno veće ili manje poznavanje poverenog posla. Kada neko od onih koji žele da stupe u obitelj bude primljen, on se prvo šalje na zajednička poslušanja, u kojima se lakše otkrivaju njegov karakter, navike i ponašanje; ako on kasnije pokaže da je sposoban za neko posebno poslušanje, određuju ga za pomoćnika i, tek posle mnogih godina i iskušavanja, poveravaju mu, shodno njegovom znanju ili profesiji, neki zasebni deo. Sva braća, naročito početnici (dakle oni koji su nedavno stupili u manastir), nalaze se u čestim odnosima sa duhovnicima; upravo na tom odnosu zasnovano je i drži se dobro moralno ustrojstvo mlađe braće; u onima koji napreduju ono se podržava povrh toga i usredsređenim čitanjem svetootačkih dela i brižljivim uvođenjem u bogosluženja. Bibliotekar izdaje, po odluci nastojatelja, knjige koje odgovaraju duševnom ustrojstvu svakoga. Braća koja se nalaze u poslušanjima tokom svih prazničnih dana prisustvuju svim službama u crkvi, a ostalim danima u sedmici dolaze na jutrenje i, odslušavši ga do šestopsalmija, idu na svoje poslove, a posle večere učestvuju u zajedničkom večernjem pravilu.
Bogosluženje se vrši po manastirskom tipiku, i sastoji se od jutrenja, ili svenoćnog bdenija uoči praznika, liturgije – rane i pozne – večernje i pravila, koje se vrši posle večere, i sastoji se od čitanja molitava pre spavanja, pomena, i od nekoliko poklona. Napev je znameni,[15] ili takozvani stari ruski stolpovi.[16] Tonovi tog napeva su veličanstveni, lagani, setni: odražavaju jecaje duše koja se kaje, i u zemlji svog izgnanstva uzdiše za blaženom, željenom zemljom večnog radovanja, čistog i svetog naslađivanja. Da, samo ti tonovi, a ne drugi, moraju da se čuju u tom obitalištu čija sama zdanja imaju izgled tamnice određene za ridanje, za plač zbog svog ropstva, za duboke misli, za razmišljanja o večnosti. Ti tonovi se harmonično slažu sa divljom, čistom prirodom, sa gromadnim masama granita, sa tamnom šumom, sa dubokim vodama. Ti tonovi se rastežu čas tužno, setno, kao pustinjski vetar, čas postepeno iščezavaju, kao odjek među liticama i klisurama, čas grme neočekivano; čas kroz tihi bol prinose žaljenje zbog grešnosti, izražavaju mučnu i izjedajuću žalost zbog grešnog bremena, čas, reklo bi se, od nepodnošljive težine tog bremena, od udaraca greha, počinju da vapiju i pozivaju pomoć neba: tada oni grme! Veličanstveno Gospode pomiluj slično je pustinjskom vetru: tako je ono tužno, dirljivo, dugo! Pali čovek je kroz osamljivanje i samoposmatranje osetio svoj pad, ugledao ga u sebi, uverio se u njega, i predao se neprestanom uzdisanju, u nadi na pomilovanje. Pesma Tebi pevamo završava se dugim prelivajućim tonom, koji se postepeno stišava i neprimetno gubi pod svodovima hrama, onako kako se odjek gubi u vazdušnom prostoru. A kada braća zapevaju na večernji Gospode, Tebe dozivam, usliši me, tada ti tonovi najpre, reklo bi se, izlaze iz duboke provalije, zatim se brzo i gromovito istržu iz nje, uznose se prema nebu, nose tamo misli i želje, plamene kao munje – tada oni grme! Umetnik će u valamskom pojanju naći mnogo neujednačenosti, nedostataka u izvođenju, ali upravo on shvata da u tom pojanju potpuno preovladava pobožnost, strahopoštovanje, shvata neobičnu energiju koja i raznežuje i potresa dušu. Sve ovde mora da bude važno, grandiozno. Sve veselo, lako, razigrano bilo bi čudnovato, nakazno. Ne uplašite se ovog kazivanja, istinitog kazivanja. Ne pomislite samo da ovde živi nesreća, da može da živi nesreća. Ne! I ovde postoji uteha: uteha onih koji plaču, javljena u Jevanđelju.
U Valamskom obitalištu ima sedam zasebnih hramova. Među njima se saborna crkva ističe lepotom i unutrašnjom uređenošću; donji red ikona na njenom ikonostasu prekriven je srebrnim rizama. Veći broj crkava (zbog čega nijedna, ne isključujući ni sabornu, ne bi mogla da primi sve koji žive u Valamskom manastiru), raznovrsne freske sabornog hrama i trpeze, služe kao obrasci iskonskog, obrazovanošću neprečišćenog ukusa ruskog čoveka, žitelja Evrope i suseda Azije. Bolje bi bilo da umesto tolikih crkava jedno veliko zdanje sadrži u sebi i toplu i hladnu crkvu, kao, na primer, u Konevskom manastiru. Mogla bi da bude još i crkva pri bolnici. Tako bi se potpuno zadovoljila sada nezadovoljena suštinska potreba manastira sadržana u tome da sva braća i posetioci mogu da stanu u crkvu i učestvuju u bogosluženju. Nisu ovako razmišljali graditelji manastira.
Njihova usrdnost je imala potrebu za zasebnim hramovima: svetitelja Nikolaja, apostola Petra i Pavla, Živonosnog istočnika. I stoje ti hramovi bez bogosluženja: u svakom od njih ono se vrši samo jednom godišnje, na praznik tog hrama. Ali u zasebnoj crkvi Presvete Trojice čak ni na njen hramovni praznik ne može da se vrši služba Božija zbog velike teskobe – zato se služba vrši u sabornoj crkvi.
Po završetku liturgije svi odmah idu u trpezariju, u kojoj se postavlja obična hrana, ali zdrava, dovoljna, po zapovestima manastirskog tipika, to jest za praznične dane riba, u obične dane na ulju, a sredom i petkom, radnim danima za vreme Velikog posta, bez ribe i bez ulja: samo biljna hrana. Za vreme obeda pokazuje se duboko ćutanje – jasni glas čteca javlja sabranom bratstvu samopožrtvovanje, vrline, podvige svetih Božijih ugodnika. Večera je posle večernje: tokom večere isto tako se vrši čitanje poučno za dušu. Za velike praznike, sat pre večernje, u trpezariji, postavlja se čaj za sve: valamski starčići su to nazivali gozba. Dirljivo je videti kako žure na tu gozbu, sa drvenim šoljama u rukama, oronuli, nesigurnog hoda, i u detinjstvo pristigli starčići; njihova krv se ledi i žarko čezne da je vrela voda oživi. Mnogo je u običajima Valamskog manastira prostodušnosti, patrijarhalnosti. Prijatno i nežno izbijaju ti običaji iz naše maternje starine, ruske starine, u kojoj promatrač često nalazi da je prostodušno sjedinjeno sa svetim.
Manastirsku riznicu ukrašavaju darežljivi darovi gospodara cara Aleksandra Pavloviča: on je gajio naročitu simpatiju prema Valamskom manastiru, kojeg je 1819. godine blagovoleo da obraduje svojom posetom. Godine 1844. manastir je posetio veliki knez Konstantin Nikolajevič, i za uspomenu na svoju posetu darovao mu skupocene sasude. Na prostoru koji zaokružuje unutrašnji četvorougao manastirskih zgrada, na kome prebiva neko posebno, tiho, pobožno osećanje, monasi su podigli mermerni spomenik sa natpisom. Natpis kazuje savremenicima i čuva za potomstvo događaje: posetu manastiru gospodara cara Aleksandra Pavloviča i velikog kneza Konstantina Nikolajeviča.
Natpis u sabornoj crkvi označava mesto na kome je Aleksandar Blagosloveni stajao tokom bogosluženja, ne doživljavajući kao opterećenje dužinu trajanja manastirskog bogosluženja. Natpis u gostoprimnici ukazuje na one sobe u kojima se vladar nakratko zadržavao. Mermerni četvoroutaoni kamen sa natpisom, oko koga je zasađeno cveće, nalazi se u vrtu, na mestu sa koga je veliki knez Konstantin Nikolajevič pravio skicu manastira. Isti takav kamen postavljen je na drugoj strani zaliva, u šumi, u gustoj senci jela i borova, na mestu na kome je veliki knez dovršavao svoj crtež započet u vrtu: odavde je pogled na manastir posebno veličanstven i živopisan. Stavljajući to kamenje, i urezujući te natpise u kamenju, valamski monasi su iskazivali osećanje svog srca, ono osećanje ljubavi i odanosti carevima i carskom domu, dakle ono što je u svim vekovima ruske istorije odlikovalo naše sveštenstvo.
Odeća valamskih monaha, kao i njihova hrana, jednostavna je ali prilična. Ona i materijali za nju čuvaju se u ostavi za odeću. Tu ostavu sačinjava niz soba u kojima su složena sukna, nankinzi,[17] platna, konci, kože, šiveno rublje, gotove rase, podrasnici, mantije, krzneni kaputi – i sve to u znatnom broju. Iznošena odeća se vraća u tu ostavu, a umesto nje izdaje se nova. Onome koji je došao iz sveta u manastir izdaje se potrebna posteljina, odeća i obuća. Valamska ostava za odeću može u svakom trenutku da opremi svim potrebnim do sto ljudi. Tolike zalihe iz svih oblasti gazdinstva neophodne su u Valamskom manastiru zbog mnogobrojne braće, zbog udaljenosti od gradova, napokon zato što je u proleće, kada puca led, a naročito u jesen, kada se on formira, saobraćaj sa obalom dugo otežan i čak nemoguć. Jezero između Serdobolja i Valama se zamrzava, ali ne pre polovine januara; do tada bezbrojne sante leda plove u raznim pravcima po celoj vodenoj površini, tako da bi lađu koja bi se odlučila da se uputi u jezero led svakako zarobio i sprštio.
Manastirska biblioteka ima sve knjige koje su potrebne za sticanje potpunih znanja u monaškom životu. Osim knjiga štampanih na slovenskom i ruskom jeziku, nalaze se mnoge rukopisne knjige. Navešćemo znamenite rukopise. Prvo mesto među njima po svojoj retkosti zauzimaju dva Katihizisa prepodobnog Teodora, igumana konstantinopoljskog Studitskog manastira, ili Besede braći. Ta knjiga je veoma obimna. Crkva je priznala njenu korist: monaškim tipikom je određeno da se u određene dane Velikog posta ona čita u crkvi na crkvenim službama.[18] To pravilo odnosi se upravo na manastir. Studitove besede odišu ljubavlju koju je on gajio prema svom bratstvu: on ih naziva svojim očevima i učiteljima, i braćom, i decom; njegovo učenje je neobično jednostavno, dostupno svačijem razumevanju, posebno pristaje monasima iz opštežića, pošto njegov isključivi predmet čine razne obaveze i prilike u opštežiću. Postoje rukopisne knjige otaca koji su opisali podvig umne molitve. To su rukopisne knjige Grigorija Palame, Kalista Anti-Likudija, Simeona Novog Bogoslova, prepodobnog Nila Sorskog, ruskog pisca. Postoje knjige za vođenje žitelja skita, pustinjaka i otšelnika: takvi su otačnici, knjiga znamenitog učitelja tihovatelja Isaka Sirijskog, knjiga Cvetnik jeromonaha Doroteja, ruskog pisca, koji je, kako se vidi iz same knjige, živeo u doba patrijaraha.[19] Navešćemo iz poslednje knjige, olakšavajući razumevanje slovenskog jezika prevodom na ruski, neke navode zbog, moralne i asketske vrednosti knjige, a naročito zbog toga što je pisac naš sunarodnik kojeg smo zaboravili. Samo neka pustinjak čita i iščitava tu nadahnutu knjigu, ispunjenu dragocenim duhovnim savetima. Neka se razlegne i za nas glas jeromonaha iz groba, u koji ga je sahranio naš zaborav. Tom glasu, koji javlja duboke istine, dolikuje da se razlegne iz jednostavne valamske obitelji.
„O, ljubljeni moj čitaoče“ – tako počinje svoju knjigu jeromonah – „pokazaću ti, ako hoćeš, nešto vrednije od čistoga zlata, i srebra, i mnogocenog bisera, i dragog kamena! Ničim ne možeš naći i kupiti Carstvo nebesko, buduće radosti i počinak, osim ovim. To je osamljeno čitanje i usredsređeno i usrdno slušanje svetih knjiga božanskog Pisma. Ne može, ne može se spasiti onaj koji ne bude često čitao bogonadahnuto Sveto pismo. Kao što ptica bez krila ne može da uzleti u visinu, tako ni um bez knjiga, samim svojim pomišljanjem, ne može da smisli kako da dobije spasenje. Čitanje u osami i usredsređeno i usrdno slušanje svetih knjiga Božijeg Pisma roditelji su i početak svih vrlina i svakog dobrog dela zato što se sve vrline rađaju od njih, od njih počinju. Osamljeno čitanje i usredsređeno i usrdno slušanje svetih knjiga Božijeg Pisma sa ciljem delanja i svog spasenja rađa svaku vrlinu, služi kao izvor dobara, odgoni od nas svaku grešnu i zlu strast, svaku grešnu požudu, želju i delovanje, svoje i demonsko. Sveti oci smatraju da su osamljeno čitanje i usredsređeno i usrdno slušanje svetih knjiga božanskog Pisma starešina i car svih vrlina.“ .. Pod Božijim Pismom jeromonah ne razume samo svete knjige Starog i Novog zaveta nego i dela svetih otaca; u tom smislu on se izražava isto kao i prepodobni Nil Sorski. Takva osnova je neobično, dragoceno važna: njome jeromonah priznaje neophodnost neprekidnog pridržavanja ne samo dogmatskog nego i moralnog crkvenog predanja; njome on stupa u savez jednodušnosti sa svim asketskim svetim piscima Istočne crkve. Svi oni jednoglasno tvrde da je za nepogrešivi hod putem monaških podviga neophodno rukovođenje delima svetih otaca, da je to jedini način spasenja koji nam preostaje zbog sve manjeg broja duhovnih učitelja. Od prvih reči jeromonah izvodi čitaoca na prave, svete, bezbedne, od Crkve propisane i blagoslovene staze, daje svom učeniku karakter koji ga određuje kao sina Istočne crkve, uvodi ga u duhovno zajedničarenje sa svetim monasima svih hrišćanskih vekova, udaljava od svega tuđeg, od svega krivotvorenog. Kako je izvrstan karakter sina Istočne crkve! Kako je on prostodušan, veličanstven, svet! Protestant je hladnouman; rimokatolik je ushićen, oduševljen, zanosi se; sin Istočne crkve je prožet svetom istinom i krotkim mirom. Prva dva karaktera su zemaljska, poslednji je sišao s neba, i stoji pred našim očima u Jevanđelju. Taj karakter se odgaja u pravoslavnom hrišćaninu čitanjem Svetog pisma i dela svetih otaca; napajajući se tim čitanjem hrišćanin postaje naprsnik Istine i pričasnik Svetog Duha, koji daje tu Istinu.
Oštroumno je skrenuo pažnju jeromonah na njemu savremeno monaštvo; dragoceno je njegovo zapažanje: „Često sam se čudio tome kako su sveti drevni oci za kratko vreme dostizali spasenje, pristizali u savršenstvo, nalazili blagodat, a danas je tako malo onih koji se spasavaju! Ali evo čime su svi sveti oci dostigli savršenstvo i spasenje, našli blagodat, udostojili se dara čudotvorstva: oni su svom dušom sledili reči i zapovesti Gospodnje, iznad svega se starali da ih čuvaju, da ih uvek imaju u svom umu… Prvo moramo da čuvamo zapovesti Hristove zato što sveto Jevanđelje predstavlja usta Hristova, koja nam svakoga dana govore, a zatim da čuvamo predanja svetih otaca, da izvršavamo dela koja su oni zapovedili, i da tim delima umaramo svoja tela… Bez ispunjenja svetih, strahopoštovanja punih i svetlih zapovesti Gospodnjih naša predanja i pravila su sujetna… Ako ne čuvaš zapovesti Gospodnje, ako ozleđuješ i ubijaš svoje velike trudove, ti se lišavaš savršenstva, spasenja i blagodati. Ako ne čuvaš zapovesti Gospodnje i ne stvaraš u sebi mesta za blagodat, ti ne možeš da dođeš u savršenstvo i primiš blagodat. Daleko je od duhovne mudrosti onaj koji prednjači u telesnim podvizima a ne haje za zapovesti Gospodnje! Ništa naše nije prijatno Bogu bez ispunjenja zapovesti Gospodnjih. Kako su ih brižno i neumorno čuvali sveti oci, tako i mi moramo da ih čuvamo, koliko nam snage dozvoljavaju.“[20] Kakva pouka, duši najkorisnija! Neizbrisivim slovima trebalo bi da je zapiše na tablici srca svaki monah koji se priprema za blaženu večnost.
Prekrasna jeromonahova duša govorila je od suviška srca, i često neusiljeno izlivala predivne reči – reči koje osvajaju. Neka njegova mesta ukrasila bi stranice najboljih pisaca. Kako su izvrsni sledeći redovi: „Kada stvaramo besmrtni život, ne moramo se bojati iskušenja, oskudnosti u telesnim potrebama, ni same smrti. Rekao je Gospod: Ne brinite se, dakle, Jovoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Jer sve ovo nekršteni, neznabošci, koji Boga ne znaju, ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vam treba sve ovo. Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati.[21] Upravo tako dao je On obećanje! ‘Ja sam’, govori On, ‘tvoja hrana i odeća; ja ću ti poslužiti u tvojoj nemoći, kao otac i majka, i iskreni prijatelj. Ja ću ti dati sve što ti je potrebno i služiću ti svojom blagodaću. Samo veruj u mene svom dušom i nesumnjivo, meni služi nepokolebivo, i nadaj se da mogu ispuniti ono što cam obećao.“‘[22]
Zbile su se nad jeromonahom reči bogonadahnutog Davida, koji je rekao: Izgovoriće usta moja pesmu, kada me naučiš zakonima Tvojim.[23] Kada sama Božija blagodat, nastanjena u srcu, počne da uči čoveka zakonu Duha, tada on postaje nadahnut. Njegove misli i osećanja oživljava novi život Duha, njegov razgovor nosi pečat najuzvišenije poezije. Takva su mnoga mesta u jeromonahovim delima, između ostalih i početak XI glave, u kojoj on govori svojoj duši: „Ljubljena dušo moja, ne odlaži godinu po godinu, mesec po mesec, dan za danom: ne provodi ih u uzaludnom očekivanju! Da ne bi morala da uzdahneš od sveg srca i potražiš nekoga ko bi mogao da učestvuje u tvojoj žalosti, i ne nađeš ga! Ah, koliko ćeš tada početi da se kidaš, da plačeš, ridaš i tuguješ, da se uzaludno kaješ! Danas možeš da učiniš dobro: ne odlaži ga za sutra! Ne znaš šta će doneti sutrašnji dan. Neće li te stići ove noći neka nesreća! Ne znaš šta nosi dan, a šta noć. Dušo moja, sada je vreme trpljenja nevolja! Sada je vreme ispunjavanja Gospodnjih zapovesti i otačkih vrlina! Sada je vreme plača i ridanja, suza koje donose sladost i radost! O, dušo moja, ako istinski želiš spasenje, zavoli nevolje, kao što si pre volela naslađivanje; živi tako što ćeš umirati svakoga dana. Brzo prolazi naš život, i nestaje kao senka oblaka koju stvara sunce. Dani našeg života razlivaju se kao dim u vazduhu.“ Cvetnjak je jedna od najuzvišenijih asketskih knjiga; tom vrednošću ona se približava znamenitoj knjizi Isaka Sirijskog. Dva pisca Ruske crkve pisala su o umnom delanju: Nil Sorski i jeromonah Dorotej. Knjiga prvog je veoma korisno rukovodstvo za one koji počinju podvig tihovanja, a knjiga drugog – za one koji su napredovali i približavaju se savršenstvu. Učenje o umnoj molitvi izloženo je u Cvetnjaku neobično jasno, jednostavno, potpuno. Svuda se vidi obilno duhovno napredovanje i zdrav razum ruskog čoveka: zapleteno on pojednostavljuje, najuzvišenije duhovno učenje izlaže neobično prirodno, izuzetno razumljivo i lepo! Naročito su takve njegove pouke o čistoti srca, uma, i duše, o bestrašću, o pomračenju uma, o trezvenosti uma, o svetoj čistoj molitvi. Zbog uzvišenosti i svetosti tih predmeta, koji imaju svoje vreme i mesto, ne usuđujemo se da iznosimo navode; onoga koji želi da se upozna sa njima upućujemo na samu knjigu. Već i sami naslovi pouka mnogo govore. Radi nekih duhovnih zanimanja uznapredovali monasi prelaze iz opštežića u skitski i otšelnički život.
Skit Valamskog manastira udaljen je trista vrsta od glavnog obitališta. Put do njega vodi i vodom i obalom. Treba se spustiti iz manastira niz granitno stepenište do luke. Tu sednete u brzi čamac i istim zalivom kojim ste stigli u manastir plovite dalje, u dubinu ostrva, u skit. Zaliv se čas sužava čas širi; neprestano s obe strane vidite krajolike koji menjaju oblik a čuvaju sumorni ton. Najzad ulazite u veliki oval, okružen blago nagnutim obalama, na kojima raste mnogo brezica, oskoruša, javora; litice su se gotovo skrile od vas; ponegde u daljini iza jela i borova proviruje kamen. Vode ovala nisu tamne: u njima se ugodno ogleda nebesko plavetnilo. Zelene livade, išarane bezbrojnim divljim, a mirisnim cvetovima, predstavljaju pravu gozbu za oči. Ovde nema vetra, onog surovog vetra u naletima: gore, na uzvišenoj otvorenoj zaravni, na kojoj je glavni manastir, on se retko stišava. Sve je ovde tako gostoljubivo, srdačno! U duši ste radosni; osećate da se odmarate. I postaje vam jasno da je divlja priroda svojim slikama, koje izazivaju užas, koje ste do sada neprestano gledali, dovela vaša telesna i duševna osećanja u napregnutost. Penjete se stazom koja vijuga blago nagnutom livadom, ulazite u šumski čestar: pred vama je, najednom, osamljeni skit. U sredini skita kamena crkva vizantijskog stila sa dva nivoa; oko crkve zasebne kelije za braću, takođe kamene, i kamena ograda. Sa svih strana skita je šuma; u njoj vlada neobična tišina. Kada uđete u skit obuzme vas potpuno drukčije osećanje od onoga prilikom ulaska u manastir. Tamo sve odiše životom, čistim životom – a ovde pak vlada neki neobjašnjivi mir, sličan miru blaženo usnulih u Gospodu. U skitu se vrši bogosluženje dva puta sedmično: nedeljom i subotom; ostalim danima braća tihuju po kelijama, predaju se molitvi, čitanju, razmišljanju o Bogu, ručnim radovima, a u hramu jedan monah čita Psaltir i pomen za počivšu braću i dobrotvore Valamskog manastira. To čitanje i pominjanje vrši se neprekidno dan i noć tako što braća koja žive u skitu zamenjuju redom jedan drugoga.
Hrana se postavlja u zajedničkoj trpezariji: mnogo oskudnija od manastirske, skoro isključivo biljna. Na Vaskrs i ostale velike praznike skitska braća dolaze u manastir, učestvuju sa manastirskom braćom u prazničnom bogosluženju, i dele sa njima u zajedničkoj trpezariji praznični ručak, a on u samom manastiru sadrži najviše četiri jela. Riblja čorba, zatim sama riba, parče piroga – to je obeležje velikog praznika na trpezi valamske braće. Jela pržena u tiganju isključena su iz jelovnika: oni ih smatraju nedopustivim lakomstvom. U skitu živi do dvanaestoro braće, ili malo više. Kopneni put koji vodi iz skita prema manastiru takođe je slikovit: vodi obalom zaliva kroz šumarke, preko brežuljaka i brdašaca – i takav je da često počinju da lupkaju točkovi kočije na golom granitu.
Na raznim mestima na ostrvu u dubokoj osami, uz ivicu šume na brežuljku ili na maloj livadi usred šume, nalaze se usamljene, od debala načinjene kolibice pustinjaka. Broj pustinjaka uopšte nije veliki. Otšelnički život može biti dozvoljen jedino najopitnijim u monaštvu, zrelim po uzrastu i duhovnom znanju. Pustinjaci, kao i skitska braća, dolaze u manastir na velike praznike.
Posetioci manastira smeštaju se u gostoprimnici. Postoji posebno prihvatilište i za siromahe, kojih ima dosta u tom delu Finske.
Siromasima je dozvoljeno da budu na Valamu dva dana, da imaju obed, koji se naročito priprema u prihvatilištu za njih, a za put daju svakome po dva komada ražanog hleba. I radi tog sledovanja Finac ide četrdeset, pedeset vrsta u Valamski manastir! Leti, čim se očisti put po jezeru, mnoge desetine čunića svakoga dana donose siromahe po burnoj pučini u manastir. Jedni odlaze, a na njihovo mesto već su stigli drugi. Zimi, čim nastane led, cele gomile siromaha kreću peške na teško putovanje, ne obazirući se ni na ljuti mraz ni na daljinu puta. Idu polugoli po ledu! Idu i oronuli starci, i deca, i žene sa odojčadima. Često nalaze na ledenoj stepi smrznuta tela tih siromaha: mislili su da će pobeći iz gladi, a mraz ih je ubio.
Ne možemo, na kraju, da izbegnemo obavezu da kažemo koju reč o bolnici, tom mirnom utočištu ne samo ostarelih i nedužnih valamskih monaha nego i monaha cele Peterburške eparhije. Pri bolnici postoji zasebna crkva, posebna trpezarija, posebna posluga i mala apoteka, snabdevena najnužnijim lekovima.
Valamsko ostrvo sa okolnim malim ostrvima nije ništa drugo do celoviti, iz Ladoškog jezera uzdignuti kamen: njegova uzvišenja formiraju litice, brda i klisure, a udubljenja zalive, tesnace, jezera. Uverićete se u to merenjem dubine jezera. U zalivima, tesnacima, na celom prostoru između glavnog ostrva i sitnih ostrva, ta dubina iznosi pet, deset, u najdubljim mestima dvadeset hvatova; no čim uplovimo u čisto jezero, dubina stotinjak metara od obale dostiže već do sedamdeset, sto hvati, i dolazi skoro do dvesta. Tlo svuda čini sami kamen, prekriven slojem zemlje, na kome ima vegetacije, od četvrt aršina, ponegde i više. Retko, i u maloj količini, u plićaku ima peska i gline. Sloj zemlje koji pokriva ludu – tako valamski monasi nazivaju svoj kamen – neobično je plodan: blizu manastira podignuta su dva voćnjaka: jedan pod liticom na kojoj stoji manastir, a drugi desno od granitnog stepeništa koje vodi iz luke u obitalište. U tim voćnjacima snažna, puna stabla jabuka svedoče da je zemljište dobro, a jabuke, koje sazrevaju možda jednom u deset godina, podnose žalbu na klimu, na slabost ovdašnjih sunčevih zraka. U toj žalbi učestvuju sa njima krupne lubenice i dinje koje rastu u valamskim baštama; one su veoma sočne, no njihov sok je mrtav: sunce ne zagreva u njemu nimalo sladosti. Povrtarski proizvodi su veoma dobri; rode toliko da je to sasvim dovoljno za celokupno brojno bratstvo, za mnoge radnike koji žive u manastiru, za mnoge posetioce manastira. Seju određenu količinu raži i ovasa, no glavnu zalihu žita kupuju u Sankt Peterburgu i dopremaju ga u manastir na galiotima. Sena nakose dovoljno. Drva na ostrvu ima u izobilju; ovde najviše raste bor, zatim jela, mnogo manje breza, javor, lipa. Blagodarimo im! Nežnim cvetovima svojih listova oni ublažavaju sumornost litica; tamnim, večnim zelenilom to isto čine i jele i borovi. U dolinama,gde je sloj zemlje dublji, šuma je odraslija, ali na brdima,gde je sloj zemlje tanak, šuma je kržljavija – ona ne može da dostigne potrebnu visinu; njeno korenje uzaludno traži da prodre dublje u zemlju: dočeka ih luda, oni se šire, prepliću po njoj da bi skupili potrebnu hranu za sebe, i ne nalaze je.Zato na brdima skoro isključivo raste samo bor, po pitanju tla najmanje probirljiv i najmanje zahtevan. Šta još da kažemo? Posmatram vode, neizmerne vode Ladoge, drevnog Neva, Varjaga i Slavjanina, iz davnina slavnih po svojim burama i bojevima; i te duboke, velike vode saglasne su sa osamljenim ostrvom, punim čistog nadahnuća, da se na ostrvu, ograđenom vodom, monaška zajednica spašava i čuva. One ga ograđuju i svojim prostranstvom, i burama, i ledom. One u svojim neizmernim nedrima sadrže i hrane nebrojena jata raznih riba,predaju ih u varljive mreže, spremaju na trpezu pustinjaka jelo čiju vrednost ne čine ni začini, ni veština, nego obilje i svežina zaliha!
Kada me je laki manastirski čamac, po povoljnom, prijatnom vetru odnosio iz Valama, bio sam bolestan. Osećaju bolesti pridružili su se i mnogi drugi osećaji. Moj pogled, pun neodređene tuge, u kojoj je bilo neke naslade, okrenuo se prema Valamu, prikovao se za njega. Mislim da je to bio pogled kojim sam se zauvek opraštao od njega! Bezglasno sam posmatrao Valam sa lakog čamca dok je čamac klizio zalivom. Podizao sam glavu čas prema jednoj litici, čas prema drugoj: drukčije se i ne može gledati u njih – tako su visoke. Moćna priroda, koja je uvek u meni izazivala zaprepašćen>e, uvek me gledala strogo i surovo, prijateljski se – rekao bih – nasmejala. Ili joj je taj osmeh dalo sunce, koje je baš tada pustilo živonosne zrake duž zaliva, na vode, na kamenje, na gustu šumu. Na ivici granitne stene na kojoj stoji manastir, tačnije na ogradi od pruća koja ograđuje tu ivicu, nanizala su se braća. Bili su tu i zreli muževi, očvrsli u borbama sa sobom, i mladići koji su tek stupili u manastir, koje tek čeka borba, i oronuli starci, pokriveni sedinama, čija su srca i misli već spokojni, kojima je venac spleten i grob već iskopan. Malo im je bilo što su srdačno primili, umirivali putnika: trebao im je još ispraćaj, pomešan sa tugom ljubavi, koju je razblažila suza žaljenja zbog rastanka. Razlegala se veličanstvena zvonjava manastirskih zvona, a sa raznih strana tesnaca kamenih gora pratio ju je višeglasni odjek. Isplovio je laki čamac iz zaliva, kao iz zamka visokih kamenih zidina: ostale su litice na svojim mestima, otkrilo se pogledu prostrano jezero, u daljini se jedva nazirala serdoboljska obala; u drugim pravcima obale nema – plavetnilo vode stapa se sa plavetnilom neba. Dignuta su jedra; brzo je pojurio laki čamac po blagim talasima. Ubrzo smo stigli na drugu obalu; odatle sam se osvrnuo na Valam: na svojim prostranim, plavim, beskrajnim vodama, meni se on pričinio kao planeta na svetloplavom nebu.
Da, zaista – tako je on daleko od svega! Kao da nije na zemlji! Njegovi žitelji mislima i željama visoko su se podigli iznad zemlje! Valam je zasebni svet! Mnogi njegovi monasi su zaboravili da postoji bilo kakva druga strana! Srešćete tamo starce koji sa svog Valama nikud nisu otišli i po pedeset godina, koji su zaboravili sve osim Valama i neba.
Vojsko duhovna, blaženi žitelji svetog ostrva! Neka siđe na vas blagoslov neba zbog toga što ste zavoleli nebo! Neka počine na vama blagoslov putnika zato što ste zavoleli gostoljublje! Neka Bog usliši vaše molitve, neka Njemu budu prijatne vaše pohvalne pesme zato što su vaše molitve i pesme pune svete pobožnosti! Neka budu blagoslovene žitnice vaše i imanje vaše zato što siromah uvek nalazi kod vas i komad hleba, i parče odeće za prikrivanje svoje nagote! Braćo, dobri deo ste izabrali! Ne okrećite se nazad, neka vas opet ne privlači svetu neka sujetna, prolazna prijatnost sveta! U njemu je sve tako nesigurno, tako nepostojano, tako kratkotrajno, tako propadljivo! Vama je darovao promisao Božiji zasebno, od svih sablazni udaljeno naselje, veličanstveni, nadahnuti Valam. Držite se tog pristaništa koje ne uznemiruju talasi mora života; hrabro trpite u njemu nevidljive bure; ne dajte blagoj revnosti da se hladi u vašim dušama; obnavljajte je, podržavajte je čitanjem svetih otačkih knjiga; bežite u te knjige umom i srcem, osamljujte se u njima mislima i osećanjima – i Valam, na kome vidite granitne grebene i visoke gore, postaće za vas stepenica prema nebu, ona duhovna visina sa koje je udoban prelazak u obitalište raja.
Putnik koji je pisao ove redove i u njih izlio svoja osećanja prema vama i vašem stanu, putnik koji je više puta posetio vaš manastir sa iskrenom brigom o njemu, o njegovom i vašem napretku, izmoljava sebi život u molitvenom sećanju na vas do groba – i s one strane groba.
 


 
NAPOMENE:

  1. Taj parobrod nosi naziv „Valam“. Od otvaranja plovne sezone na Ladoškom jezeru do jesenjeg olujnog vremena parobrod dvaput sedmično ide u Valamski manastir, i svaki put polazi iz Šlizelburga.
  2. Hvat = 2,134 m.
  3. Ostrvo Valam udaljeno je oko 25 vrsta od najbliže obale, od finskog grada Serdobolja oko 40, od Konevskog manastira oko 80; obim mu iznosi oko 30 vrsta; pripada Sankt-peterburškoj eparhiji, a po civilnoj teritorijalnoj podeli pripada Viborskoj guberniji Velike finske kneževine.
  4. Stari dvojarbolni, jezerski ili rečni transportni jedrenjak (prim. prev.).
  5. Stari ruski rečni ili jezerski teretni jedrenjak (prim. prev.).
  6. Rukopisno žitije svetog Avramija Rostovskog i Rečnik ruskih svetih.
  7. Rečnik ruskih svetih.
  8. Rukopis biblioteke Valamskog manastira. Možda će finski arhivi vremenom dostaviti podatke o istoriji Valama koji su određeniji i podrobniji od ovih koje pružaju danas poznati izvori.
  9. Boravak prepodobnih Arsenija, Savatija i Aleksandra na Valamu su pouzdane činjenice, sačuvane u njihovim žitijima. U žitiju prepodobnog Svirskog,koje je napisao njegov učenik Ilarion, rečeno je prilično podrobno i veoma pohvalno o podvižništvu valamskih monaha, a u žitiju prepodobnog Arsenija – da je u manastiru bilo brojno bratstvo.
  10. Rukopis biblioteke Valamskog manastira, koji se poziva na drevni rukopis nazvan „Opoved“.
  11. Ps 18, 5.
  12. Kol 3, 11.
  13. Prepodobni Nil Sorski, Predgovor za Slova.
  14. Neprevodiv izraz: ruska reč „я“ sadrži jedno slovo (prim. prev.).
  15. Znameni napev, ili raspev, jeste staro rusko crkveno pojanje po „znameniяm“ tj. po drevnim notama, a ne po sluhu; glavne karakteristike su mu osmoglasje, razumljivost i razgovetnost izgovaranja, jasnoća i izražajnost misli i teksta, jednostavnost muzičke građe, mirnoća i ozbiljnost koje zahteva tradicija crkvenog bogoslužbenog pojanja (prim. prev.).
  16. Stolpovo ili stolpno pojanje je običan napev, sličan čitanju na raspev; „osnovno“ i najstarije pojanje u Pravoslavnoj crkvi, obrazac crkvenog pojanja; oslanja se na zakon osmoglasja; naziv potiče iz samog načina starog pisanja nota – kukicama, tj, stolpovima (prim. prev.).
  17. Nanking je bila kineska pamučna tkanina, veoma gusta i jaka, obično žute boje, tako nazvana po kineskom gradu Nankingu (prim. prev.)
  18. Crkveni tipik, ponedeljak Svete četrdesetnice.
  19. Cvetnik, glava 54, o monaškom opštežiću. U tom veoma obimnom članku jeromonah, između ostalog, govori da se u opštežićima neizostavno mora slediti predanje svetih otaca, osnivača monaškog opštežića; oni koji gaze predanje svetih otaca neće ugledati svetlost Hristovu. Jeromonah ostavlja u zavet onome koji namerava da ponovo podigne manastir da izdejstvuje blagoslovenu gramatu od svetoga patrijarha i ogradi manastir patrijarhovim blagoslovom. Cvetnik su posebno uvažavali ruski monasi koji su najuzvišeniji monaški podvig razvijali do navike. Po toj knjizi obučio se Isusovoj molitvi znameniti solovecki podvižnik Isus Golgotski; po njoj se obučavao Isusovoj molitvi prepodobni Joasaf Kamenski, vologodski čudotvorac, što se vidi iz njegovog rukopisnog žitija. Poslednja okolnost pokazuje da je jeromonah živeo u Doba prvih patrijaraha i doživeo otadžbinske nemire, o čemu se može zaključiti na osnovu kratkih ukazivanja na savremenost prisutnih u njegovoj knjizi. Navodi su ovde uzeti iz knjige koju su pravoslavci štampali u Grodnji, 1687. godine, dvadeset godina nakon zbacivanja patrijarha Nikona, uz očuvan stari pravopis. Da su knjigu štampali pravoslavci dokazuje zavet koji u njoj čitamo: on se odnosi na blagoslov svetog patrijarha, što raskolnici nikako ne bi dopustili. Smatramo da je ova napomena neophodna: iskustvo je pokazalo da površan pogled na ortografiju može da izazove sumnje po pitanju pravoslavlja knjige, tim pre što će se pri takvom pogledu na nju veoma lako skriti njen suštinski značaj, zbog kojeg ju je pisac nazvao Cvetnik – pre svega zbornik i objašnjenje izreka drevnih otaca, bez imenovanja tih otaca. Treba poznavati oce da bi se otkrilo kome od njih pripadaju navodi u zborniku.
  20. Cvetnik, glava VI.
  21. Mt 6, 31, 32, 33.
  22. Cvetnik, glava X.
  23. Ps 118, 171.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *