NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
FARISEJ
 
DRUGI DEO
 
Gospod je izgovorio u svetom Jevanđelju mnogo zapovesti, i sve one uvode u čoveka misli i osećanja potpuno suprotna dušepogubnom, čovekomrskom farisejstvu. Te zapovesti uništavaju sama načela na kojima se farisejstvo temelji i zasniva. Pazite se i čuvajte se – govori Gospod – kvasca farisejskog.[1] Jevanđelist Matej objašnjava da je rečima kvasac farisejski Gospod nazvao farisejsku nauku,[2] a jevanđelist Luka razume pod tom rečju njihovo licemerje.[3] To je jedno te isto: iz licemernog ponašanja nastaje farisejski način mišljenja i farisejsko učenje i obrnuto: farisejsko učenje i farisejski način mišljenja odgajaju licemera, a za njega nikakav greh nije strašan, nikakva vrlina nije dostojna uvažavanja; on se nada da svaki greh može da se prikrije, oprosti, opravda, da licemerje može da zameni svaku vrlinu.
Gospod je predao svojim učenicima pravo, iskreno ponašanje, utvrđeno na svetoj mudrosti, a ne na lukavstvu – ponašanje iz koga svetli čista vrlina i koje svojom nebeskom lepotom privlači ljudske poglede i srca. Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.[4] Fariseji su, suprotno ovome, želeli da samo izgledaju pravedni, brinuli su isključivo o tome da pred ljudima, pred masom, obično malo razboritom, predstave i predstavljaju da su upravo oni sluge Božije. I danas se može videti da fariseji pribegavaju svim mogućim smicalicama da bi njihova samo naizgled dobra dela blistala što jače pred ljudima, a zlodela bila opravdana političkom nužnošću, maskom pravednosti i mudre dalekovidosti, željom da se dopuštanjem manjeg zla spreči veće, i ostalim opravdanjima koja tako obilno izviru iz srca ispunjenog lukavstvom. Gospod zabranjuje takvo ponašanje veoma snažnim izrazima. Vi ste – govori On – oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bogzna srca vaša;jer što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom.[5] Fariseji su nastojali da zakonima prikrivaju svoje duševne strasti, dejstva, njihove plodove. Duševne strasti u senci i hladu zakona obično puštaju duboko korenje u dušu, postaju debelo drvo jer obuhvataju granama svu čovekovu delatnost, to jest prodiru u sve njegove misli, u sva osećanja, u svako delovanje. Sveti Pimen Veliki je rekao: „Ako čovekovoj grešnoj volji pomognu zakoni, on se predaje razvratu i propada.“[6]
Ako čovek ne traga, i to bezinteresno, za vrlinom pred Bogom, nego, naprotiv, traži slavu vrline pred ljudima, u njihovom bezvrednom, nepostojanom, promenljivom mišljenju, onda on nije sposoban da pozna hrišćansku veru, da primi Hristovo učenje, jer je za to učenje potrebno srce koje priznaje da je grešno, i ispoveda svoj greh. Kako vi možete vjerovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite?[7] Gospod oduzima u svojim učenicima svaku hranu za slavoljublje. On hoće da srce žrtvenik bude očišćeno od nečistog idola, od svega što pripada idolopoklonstvu. Gospod zapoveda da činimo sva dobra dela u tajnosti. I milostinja, po Njegovoj zapovesti, neka bude u tajnosti, i post neka bude u tajnosti, i molitva – u zatvorenoj kleti! Naša dobra dela moraju biti sakrivena od ljudi, ali i od nas samih, da ljudi ne bi kvarili našu dušu pohvalama i da nas samo naše srce ne bi varalo i vršilo preljubu, i time narušavalo sveti savez sa svetim smirenjem. Da ne zna ljevica tvoja šta čini desnica tvoja.[8] To nije dovoljno! Gospod je zapovedio da se odreknemo sebe u kratkotrajnom zemaljskom životu, da narušimo sve zakone, svaku pravdu radi jevanđelske pravde. A u čemu se sastoji jevanđelska pravda? U stradanjima, u krstu! Ka njima priziva Spasitelj svoga učenika i tu vrši odabir među zvanima, tu odvaja kukolj od pšenice, tu obeležava svojim pečatom izabrane! I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga.[9]
Braćo! U podnožju Hristovog krsta složimo i sahranimo sva mišljenja sveta o časti, o uvredama, o poniženjima, o gubicima, o nepravdi, o ljudskim zakonima i o ljudskoj pravednosti. Postanimo jurodivi Hrista radi! Postavimo svoje obraze da nas po njima pljuju, udaraju! Naša stara, zemaljska čast neka se prospe u prah uniženja! Ne gledajmo sa žaljenjem i brigom na naše propadljivo imanje: neka ga razgrabe i raznesu vihori, kada budu dopušteni! Ne požalimo naše telo u voljnim podvizima i u nevoljnim stradanjima! Naučimo se od Gospoda Isusa Hrista Njegovom tajanstvenom ćutanju, tom najuzvišenijem bogoslovlju i govorništvu, koje zadivljuje i anđele! Svet nije priznao da On, Bog ovaploćeni, jeste pravedan: zar od sveta da tražimo pravednost? Odrecimo se nje u podnožju Hristovog krsta! Ne budimo zveri koje lovci i druge zveri napadaju, ranjavaju i ujedaju, no postanimo slični Jagnjetu Božijem ovde na zemlji, za vreme našeg kratkotrajnog zemaljskog stranstvovanja – i On će nas učiniti sličnima Sebi u večnosti, u kojoj našem blaženstvu neće biti kraja i mere. I ovde, u zemaljskom izgnanstvu, vernom Isusovom učeniku prilazi Duh Sveti, Utešitelj, nanosi na njegovu dušu neiskazano blaženstvo budućeg života, a ono oduzima od njega osećaj stradanja i uvodi ga u nevidljivo, sveto naslađivanje, nezavisno od čoveka i okolnosti. Pred tim naslađivanjem ništavne su sve zemaljske naslade, čak i one zakonite.
Glavna karakteristična osobina licemera, prva strela koju on pušta na bližnjeg, jeste sablazan i iz sablazni proizašla osuda bližnjeg. U naumima zlotvora sablazan je često pritvorna, izmišljena, kao tobože opravdan izgovor za zlodelo, koji blagovremeno priprema i zlodelo i opravdanje zlodela; sablazan u onima koji su još zaraženi starim Adamom, makar oni bili dobronamerni i težili ka spasenju, jeste osobina starog čoveka i veoma ozbiljna i uporna bolest. Ta bolest sprečava pokajanje, od koga dolazi očišćenje. Sablazan je bolesni pogled na slabosti bližnjeg, pri kome te slabosti narastaju do nesagledive, nakazne veličine. Sablazan je čedo samoljublja, i useljava se u onu dušu koja se kloni ljubavi prema bližnjem i pravilne ljubavi prema sebi. Gospod je tu bolest uporedio sa brvnom, prema kome svako javno sagrešenje bližnjeg predstavlja tek trun. Ne sudite – rekao je Gospod – da vam se ne sudi. Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; i kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti… Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa ćeš, onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga.[10] Moramo na silu odvlačiti sebe od osuđivanja bližnjih tako što ćemo strahom Božijim i smirenjem ograđivati sebe od tog osuđivanja. Da bismo oslabili i, sa Božijom pomoći, potpuno iskorenili iz svog srca sablažnjavanje o bližnjeg, moramo se uz svetlost Jevanđelja udubljivati u sebe, paziti na svoje slabosti, ispitivati svoje grešne težnje, pobude i stanja. Kada naš greh privuče na sebe naše poglede, nećemo imati kada da nadgledamo nedostatke bližnjeg, da ih primećujemo. Tada će nam svi bližnji izgledati prekrasni, sveti; tada će svaki od nas smatrati da je najveći grešnik u svetu, jedini grešnik u svetu, tada će nam se široko otvoriti vrata, naručje istinskog, stvarnog pokajanja.
Veliki Pimen je govorio: „Mi i naša braća smo kao dve slike. Ako čovek, gledajući sebe, nalazi u sebi nedostatke, onda on u svom bratu vidi savršenstvo. A ako sam sebi izgleda savršen, onda, poredeći sa sobom brata, nalazi da je brat loš.“[11] Najveći Božiji ugodnici naročito su brinuli o tome da vide da su grešnici, toliki grešnici da su sagrešenja bližnjih, javna i velika, njima izgledala beznačajna, oprostiva. Prepodobni Sisoje je rekao avi Oru: „Daj mi pouku.“ „Imaš li ti poverenja u mene?“ – upita ga ava Or. „Imam“ – odgovori Sisoje. „Idi“ – reče mu ava Or – „i čini ono što ja činim.“ „A šta je to što ti činiš, oče?“ – upita ga ava Sisoje. Starac reče: „Ja vidim da sam gori od svih ljudi.“[12]
„Ako čovek dostigne to stanje“ – govorio je Pimen Veliki – „o kome je apostol rekao: Čistima je sve čisto,[13] onda će videti da je gori od svake tvari.“ Brat je upitao starca: „Kako mogu da mislim da sam gori od ubice?“ Pimen je odgovorio: „Ako čovek dođe do stanja na koje je apostol ukazao, i vidi čoveka koji je počinio ubistvo, reći će: ‘On je jednom učinio taj greh, a ja ubijam sebe svakog dana.'“ Brat je prepričao Pimenove reči drugom starcu. Starac je odgovorio: „Ako čovek dođe do stanja takve čistote, i uvidi grehove brata, onda će njegova pravednost progutati taj greh.“ Brat je upitao: „Kakva je njegova pravednost?“ Starac je odgovorio: „Svakodnevno okrivljivanje sebe.“[14]
Eto istinskih slušalaca i tvoraca jevanđelskog Zakona! Izgnavši iz svojih srca osuđivanje i sablazan, oni su ispunili sebe svetom ljubavlju prema bližnjem tako što izlivaju na sve milost, i milošću leče grešnike. Sveti oci su rekli za velikog Makarija Egipatskog da je bio kao zemaljski bog – sa tako silnim milosrđem podnosio je nedostatke bližnjih. Ava Amon je, udubljujući se neprestano u sebe i izobličavajući nedostatke svoje duše, došao u duboko smirenje i svetu prostodušnost. Od mnoštva ljubavi prema bližnjem on nije video u bližnjem zla, zaboravio je da zlo postoji. Jednom prilikom dovedoše kod njega – pošto je bio episkop – devojku koja je začela i rekoše mu: „Taj i taj je učinio ovo, naloži na njih epitimiju.“ Amon oseni krstom njen stomak, zatim naredi da joj daju šest pari belog platna, i reče: „Kada dođe vreme da rodi, ako umre ona sama, ili njeno dete, da se ima za sahranu.“ A oni što su optuživali devojku rekoše: „Šta činiš? Naloži na njih epitimiju!“ On odgovori: „Braćo! Ona je blizu smrti! Šta još da se radi s njom?“ – i otpusti je.
Došao je jednom prilikom ava Amon u jedno boravište monaha da bi sa njima obedovao. Jedan brat iz tog mesta se ponašao veoma zbunjeno: žena mu je došla u posetu. Saznala su to ostala braća; zbunili su se, a kad su se okupili na dogovor, odlučili su da isteraju brata iz kolibice. No kad su saznali da se tu nalazi episkop Amon, došli su kod njega i molili ga da i on pođe sa njima da pregledaju keliju tog brata. Doznao je to i brat: sakrio je ženu pod veliki drveni sud, i okrenuo dno suda prema gore. Ava Amon je to shvatio, i, radi Boga, pokrio sagrešenje toga brata. Kada je sa mnoštvom braće došao u keliju, seo je na taj drveni sud i naredio da pretraže keliju. Keliju su pretražili: ženu nisu našli. „Šta ovo znači?“ reče ava Amon braći: „Neka vam Bog oprosti vaše sagrešenje.“ Zatim se pomoli, i naredi svima da izađu. Za braćom izađe i on sam. Izlazeći, milostivo uze za ruku okrivljenog brata, i reče mu sa ljubavlju: „Brate! Pazi na sebe!“ Tako se sveti Amon udaljavao od osuđivanja bilo koga, i lečio je grešnike time što je omekšavao njihova srca i privodio ih milošću ka pokajanju.
Koliko nas Gospod odvodi od ponora sablazni i osuđivanja, koliko se istinske sluge Gospodnje udaljavaju od tog strašnog, pogubnog ponora, toliko nas, suprotno tome, đavo vuče u taj ponor, prikrivajući ga raznim opravdanjima. Jedno od satanskih opravdanja je nerazumna revnost, koju mnogi drže za pobožnu, svetu revnost.
Čovek kojeg vodi nerazumna revnost“ – govori sveti Isak Sirijski – „nikada neće moći da dostigne mir misli. Dalek je on od tog mira, od radosti. Ako mir misli jeste potpuno zdravlje, ako revnost jeste suprotna miru, onda lukava revnost nije ništa drugo do teška bolest. O čoveče! Ubeđen si da opravdanu revnost protiv tuđih nedostataka dovodiš do najvećeg stepena, a u stvari odgoniš zdravlje svoje duše. Postaraj se, postaraj se o zdravlju svoje duše! A ako želiš da lečiš bolesne, shvati da je bolesnicima više potrebna pažnja nego bezdušnost. Pri tome, dok ne pomažeš drugima, dovodiš sebe u stanje teške bolesti. Takva revnost u čoveku nije znak mudrosti nego bolesti duše, znak nedostatka duhovnog znanja, znak velikog neznanja. Početak premudrosti Božije, tihost i krotost, ta svojstva velike i snažne duše, plod su razumnog načina mišljenja, i upravo ona nose ljudske bolesti.“[15]
Greh sablazni i osuđivanja je tako podesan za ubijanje ljudi i zato tako omiljen đavolu da njemu nije dovoljno to što je izazvao u našem srcu lukavu i od jevanđelskog razuma daleku revnost, što je izazvao gorde pomisli, uvek povezane sa ponižavanjem i preziranjem bližnjega: ne, on sprema i očita lukavstva da bi ulovio nepažljive u sablazan i osuđivanje. Ava Pimen je govorio: „U Pismu je rečeno: Što videše oči tvoje, govori.[16] No ja vam savetujem da ne govorite čak ni o onome što ste opipali svojim rukama. Jedan brat je tako bio obmanut: učinilo mu se da njegov brat greši sa ženom. Dugo se on borio sa samim sobom; napokon je prišao, gurnuo ih nogom, misleći da su to baš oni, i rekao: ‘Prestanite, hoćete li još dugo?’ Ispostavilo se da su to bili snopovi pšenice. Zato sam vam i rekao: ‘Ne izlažite ruglu, čak i kad opipate svojim rukama’.“[17]
Greh osuđivanja je toliko protivan Bogu da se On gnevi i odvraća od samih svojih ugodnika kada oni sebi dozvoljavaju da osuđuju bližnjeg: On oduzima od njih svoju blagodat, a to se vidi iz mnogobrojnih primera koje su crkveni pisci sačuvali radi koristi i poučavanja hrišćanskih pokolenja. Nikakva pravednost ne daje pravo da osuđujemo brata koji greši: Gospod može veoma ugodno da mu daruje istinsku pravednost, neuporedivo veću od one koju mi mislimo da nalazimo u sebi. Možemo mi biti pravedni gotovo koliko i sam Bog; no čim osuđujemo bližnjeg, mi odbacujemo Božiju pravdu, umesto nje uvodimo svoju pravdu, ili pravilnije, bolest farisejstva. Ako osuđuješ bližnjeg, ti kradeš vlast Boga, vlast jedinog kome pripada sud nad Božijim tvarima – kradeš vlast Hristovu, koji će suditi živima i mrtvima u poslednjem danu.[18]
Čudesni Jovan Savait pripovedao je o sebi: „Jednom prilikom, dok sam živeo u pustinji nedaleko od manastira, došao je brat iz manastira da me poseti. Upitah ga: ‘Kako žive oci i braća?’ ‘Dobro, zbog tvojih molitava’ – odgovori on. Zatim ga upitah za jednog brata koga je bio loš glas. On mi odgovori: Veruj, oče, taj brat nastavlja da živi kao i pre.’ Na to rekoh: ‘Oh!’, i odmah dođoh u zanos. Vidim: stojim pred Golgotom, u Jerusalimu. Gospod naš Isus Hristos stoji na Golgoti, između dvojice razbojnika. Pohitam da se Njemu poklonim. Tada – vidim – Gospod se okrenuo prema anđelima koji stoje pred Njim, i govori im: ‘Oterajte ga – on je prema meni antihrist: predusrećući moj sud, osudio je svog brata.’ Dok su me izgonili, i dok sam izlazio, na vratima se zapetlja moja mantija, zape za njih. Tamo sam je i ostavio. Istog trena dođoh sebi, i rekoh bratu, ovom što je došao da me poseti: Težak je za mene ovaj dan.’ On me upita: ‘Zašto tako, oče?’
Svoje viđenje, koje sam mu otkrio, dopunio sam rečima da je skinuta mantija znak da je od mene oduzet pokrov Božiji i pomoć Božija. Od toga dana udubio sam se u pustinju, lutao u njoj sedam godina, ne uzimajući hleb, ne ulazeći pod krov, i ne besedeći ni sa jednim čovekom. Nakon tog vremena opet sam video Gospoda: On mi je vratio moju mantiju.“[19]
Braćo, pazimo na sebe! Postarajmo se da očistimo sebe od telesnih, a onda i od duševnih strasti, od slavoljublja, neverovanja, lukavstva, zavisti, mržnje, srebroljublja, i ostalih sličnih bolesti koje se razvijaju i dejstvuju, po svoj prilici, u samoj duši, bez učešća tela, zbog čega se i nazivaju duševnim. Rekoh „po svoj prilici“: one utiču i na telo, ali se taj uticaj ne da izmeriti, i zato je za mnoge neprimetan i nesaznajan. Dok budemo pazili na sebe i čistili sebe od tih strasti, zasejaće se postepeno u nama ljubav prema bližnjem, a od nje će oslabiti i uništiće se osećanje sablazni o bližnjeg i pomisao da ga osuđujemo. Nikad ne smećimo s uma da pravde ugodne Bogu nema izvan siromaštva duhom. Opravdavajmo bližnje, i osuđujmo sebe, da bi nam Bog darovao svoju blagodat i milost, dakle ono što On daruje jedino uniženima i milostivima. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt 16, 6.
  2. Mt 16, 12.
  3. Lk 12, 1.
  4. Mt 5,16.
  5. Lk 16, 15.
  6. Azbučni paterik.
  7. Jn 5,44.
  8. Mt 6, 3.
  9. Mt 10, 38, 39.
  10. Mt 7, 15.
  11. Azbučni paterik.
  12. Azbučni paterik.
  13. Tim 1, 15.
  14. Azbučni paterik.
  15. Slovo 89.
  16. U izvorniku: Prič 25, 8.
  17. Azbučni paterik.
  18. Žitije prep. Vasilija Novog, mitarstvo osuđivanja, Četiminej, 26. mart.
  19. Azbučni paterik.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *