NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 3
 
Duhovna stremljenja mladog podvižnika, njegova revnost, usrdnost u molitvi, našli su se na teškoj proveri. Prvi neprijatelji na putu njegovog spasenja bili su njegovi ukućani. Aleksandar Semjonovič postavio je na služenje njegovom sinu čoveka koji mu je bio predan do samozaborava. To je bio starac od šezdeset godina, po imenu Dorimedont, koji je čitav svoj vek služio svom gospodinu u veri i pravdi. On je bio, takoreći, nadzornik svih postupaka Dimitrija Aleksandroviča, i prenosio ih je Aleksandru Semjonoviču. Te vesti su bile teške za roditelja. On se tada setio želje sina, koju je izrazio na putu za Petrograd, i sada se uverio da to nije bio dečiji kapric. On je pak tada o svemu pisao upravniku škole, grofu Siversu, svom starom prijatelju sa kojim je bio u službi paža, i molio ga da nadgleda pitomca Brjančaninova; pisao je takođe i svojoj rođaki Suharevoj, moleći je da odvuče njegovog sina od onoga što je namerio. Školska uprava je preduzela svoje mere, premeštajući Brjančaninova iz privatnog stana u državni, u zidine Mihajlovskog inženjerskog zamka, pod strogi nadzor, a Suhareva – uticajna osoba, pobrinula se da obavesti tadašnjeg mitropolita petrogradskog Serafima, da se njen rođak Brjančaninov, ljubimac vladara cara, upoznao sg monasima Lavre, da ga duhovnik Lavre, Atanasije, nagovara na monaštvo, i da, ako se o tome sazna na dvoru, ni on – mitropolit – neće izbeći neprijatnosti. Mitropolit je pozvao duhovnika Atanasija i strogo mu prigovorio, zabranivši mu da prima Brjančaninova i Čihačova na ispovest. Za Dimitrija Aleksandroviča su bile teške te okolnosti, koje su ograničavale slobodu njegove duhovne delatnosti; on je odlučio da se sam predstavi mitropolitu i lično mu objasni. Mitropolit u početku nije verovao u nekoristoljubivo stremljenje mladića, kada mu je ovaj, u razgovoru, saopštio svoju neizostavnu želju da stupi u monaštvo; ali potom, pažljivo saslušavši iskrene molbe mladog čoveka, mitropolit mu je dozvolio da, kao i ranije, odlazi kod duhovnika u Lavru.
Takva je bila težnja Brjančaninova ka monaškom životu; to nije bila ćudljiva želja da se pokaže originalnim u društvu, nije bila posledica prostog razočarenja u život, čiju gorčinu i zadovoljstva on još nije uspeo da iskusi: to je bila čista namera, strana svakom svetovnom preračunavanju – iskreno, sveto osećanje božanske ljubavi, koja jedina može tako snažno ovladati suštinom duše da je nikakve prepreke ne mogu savladati.
Praksa monaškog života jasno pokazuje da su oni koji su ga čistog srca izabrali spremni na svako požrtvovanje i potpuno samoodricanje. Evo kakva osećanja se izlivaju u „Plaču“ gde autor „Asketskih ogleda“ ovako govori:
„Ohladilo se moje srce prema svetu, prema njegovim službama, prema njegovim veličinama, prema njegovim sladostima! Odlučio sam da napustim svet, kako bih zemaljski život posvetio poznanju Hrista, prihvatanju Hrista. Sa tom namerom, ja sam počeo da razmatram manastirsku i svetovnu duhovnost. I tu sam susreo muku, koja je kod mene još bila uvećana zbog moje mladosti i neiskustva. Ali sve sam jasno video, i kada sam stupio u manastir nisam našao ništa novo, neočekivano. Koliko prepreka je bilo za to stupanje! Neću svega da se sećam; samo telo mi je vapilo: ‘Kuda me vodiš? Ja sam tako slabo i bolesno. Ti si video manastire, ti si ih blisko upoznao, život u njima je neizdržljiv za tebe i zbog moje slabosti, i zbog tvog vaspitanja, i zbog svih ostalih razloga.’ Razum je potvrđivao argumente tela. Ali postojao je glas, glas u srcu, mislim – glas savesti, ili možda anđela čuvara, koji mi je govorio volju Božiju, jer glas je bio odlučan i zapovednički. On mi je govorio: ‘Tako ćeš ispuniti tvoju dužnost, neizostavnu dužnost.’ Glas je bio toliko silan da su predstave razuma, žalosne, pouzdane, po svoj prilici – plotska mišljenja, pred njim delovale ništavno.“[1]
Pored događaja i okolnosti koji su zavisili od volje ljudi, i sama priroda je postavila prepreke blagočestivim namerama mladog Dimitrija. U proleće 1826. godine, on je oboleo od teške plućne bolesti, koja je imala sve simptome tuberkuloze, tako da nije mogao da izlazi. Vladar car Nikolaj Pavlovič naredio je sopstvenim lekarima da posećuju bolesnika i da ga svake nedelje izveštavaju o toku bolesti. Doktori su saopštili Dimitriju Aleksandroviču opasnost njegovog stanja, i on sam je smatrao da je na pragu života, i čestim molitvama se pripremao za prelazak u večnost. Ali nije se dogodilo tako kako su predviđali znameniti lekari iz prestonice; bolest je doživela povoljan preokret, i poslužila je bolesnome kao dokaz toga da bez volje Božije ni najpostojaniji zakoni prirode nemaju silu da deluju na nas.
Svi blagočestivi napori Dimitrija Aleksandroviča bili su priprema za ovaj odlučni preokret koji je on morao učiniti kako bi ostvario svoje davnašnje namere i želje. Ali da bi ostvario taj preokret, tj. da bi potpuno prekinuo sve svoje veze sa svetom, bio je potreban čovek koji bi pomogao taj raskid, koji bi snagom svog duha poveo za sobom – bio je potreban Mojsije, kako bi izveo novog Izrailjca iz Egipta svetovnog života. Taj Mojsije, za Dimitrija Aleksandroviča, postao je gorepomenuti jeromonah Leonid.[2] O. Leonida je odlikovala duhovna mudrost, svetost života, iskustvo u monaškom podvigu; pod njegovim rukovođenjem obrazovani su mnogi istinski podvižnici pobožnosti i učitelji monaštva. Dimitrije Aleksandrovič se mnogo naslušao o tom starcu od monaha iz Lavre. Na kraju, dogodilo se da se upozna sa njim. O. Leonid je zbog svojih poslova boravio u Petrogradu i smestio se u Nevskoj lavri. Tamo je Dimitrije Aleksandrovič, u jedinom razgovoru sa tim predstavnikom tadašnjeg monaškog podvižništva, osetio takvu naklonost prema tom starcu, kao da je proveo čitav vek sa njim: to su bili veliki minuti u kojima ga je starac duhovno rodio kao sina… O doživljaju tog prvog razgovora, Dimitrije Aleksandrovič je kasnije govorio svom drugu Čihačovu ovako: „Srce mi je oteo o. Leonid – sada je odlučeno; daću ostavku u službi i poći ću za starcem; njemu ću se predati svom dušom i tražiću jedino spasenje duše u usamljenosti.“ Posle tog prvog susreta, Dimitrije Aleksandrovič već više nije pripadao svetu, odlučni preokret se dogodio, bilo je potrebno samo neko vreme, kako bi definitivno pokidao svetske veze.
Pošto je namerio da potpuno napusti službu i ode u manastir, Dimitrije Aleksandrovič je prvo morao izdržati veliku duhovnu borbu sa svojim roditeljima, sa jedne strane, i sa moćnicima ovoga sveta, sa druge. Ta borba ga je stajala velikih napora. Kako su njegove fizičke snage stalno bile podrivane bolestima, on je sada morao duhovno da se pripremi, kako bi izdržao pritisak od strane roditeljske i državne vlasti, koje su želele da uguše, da unište ono što je za njega bilo draže i poželjnije od svega. On je izdržao dvostruku borbu u svojim mladim godinama – fizičku i duhovnu; i kako je u prvoj, silom svog duha uvek trijumfovao nad slabošću tela, tako se i u drugoj pokazao kao iskusan i pouzdan borac sa zemaljskim stihijama, koje su mu obećavale mnogo toga slasnog, velikog i slavnog. U toj poslednjoj borbi, konačno se pokazao njegov tvrdi karakter, koji je neophodan da bi se proživeo zahtevni monaški život, koji traži samoodricanje, naročitu nepokolebljivost volje, neustrašivost, postojanost i spremnost na svaku krajnost. To su ta vrata, kroz koja je trebalo da mladi podvižnik stupi na uski i tegobni put monaštva.
U junu 1826. godine, Dimitrije Aleksandrovič je dobio tromesečni otpust iz službe i, kako bi popravio zdravlje, odlazi u zavičaj, u dom svojih roditelja. Znajući častoljubive namere oca i ne želeći, pritom, da ožalosti svoje roditelje tako što će im odlučno saopštiti svoju volju, Dimitrije Aleksandrovič se trudio da ih postepeno i obzirno pripremi na nameravanu promenu života, ali ni to nije pomoglo; Aleksandar Semjonovič nije mogao da se pomiri sa mišlju o monaštvu svog prvenca. On se ljutio na njega, kategorički odbijajući, odstranjujući ga od sebe kao neposlušnog sina. Sve je morao podneti krotki i osetljivi mladić, poslušan zapovesti Spasitelja: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt 10,37). Sa dubokom tugom, ne dobivši željeni pristanak, on je otputovao iz roditeljskog doma u prestonicu. Sada mu je predstojala obaveza da ponovo položi završni ispit u inženjerskoj školi, što je učinio krajem decembra, i mada bez konkurencije drugova iz generacije, koji su ispit položili mnogo ranije, i tu je sačuvao svoje prvenstvo po broju bodova; a zatim je, oslobodivši se podređenosti školi, dao ostavku u službi. Tu ga je susrela nova nevolja: morao je imati posla sa višim vlastima, morao je čak braniti svoju zavetnu želju pred monarhom, kome je u celosti dugovao
svoje vaspitanje, obrazovanje i zahvalnost za vrlo blagonaklono zanimanje za njega. Bilo mu je teško da uveri svetovne ljude u iskrenost svojih duhovnih stremljenja, shvaćenih samo od strane nekoliko monaha u Nevskoj lavri; tu je bila potrebna odvažna rešenost; bilo je potrebno suprotstaviti se jedino samoodricanjem i snagom volje, a ne argumentima i očiglednim ukazivanjima. Jasno je, spor je bio neravnopravan: bilo je potrebno ili predati se, popustiti ili pokazati primer nepokolebljive hrabrosti, mučeničkog junaštva, pravog ispovedništva.
Car imperator Nikolaj Pavlovič, saznavši za molbu koju je predao Brjančaninov, i za njegovu želju da ide u manastir, poručio je svom avgustovskom[3] bratu, velikom knjazu Mihailu Pavloviču, da svima omiljenog pitomca odgovori od takvog poduhvata. Prvih dana januara 1827. godine, Dimitrije Aleksandrovič je pozvan na dvor velikog kneza. Tamo je bila sabrana sva viša uprava inženjerske škole. Devetnaestogodišnji mladić, sa trepetom u srcu, ali čvrste volje, stao je pred sabranje. Veliki knez mu je saopštio da car imperator, znajući njegove sposobnosti u službi, umesto ostavke, ima nameru da ga prevede u gardu i da mu da takav položaj koji će zadovoljiti i samoljublje Brjančaninova i njegovo častoljublje. Mladi čovek je na to rekao da, budući da nema dovoljno novčanih sredstava, on ne može služiti u gardi. „Brigu o tome, car je preuzeo na sebe“, prekinuo je veliki knez. – „Moje narušeno zdravlje“, nastavio je mladić, „kao što je poznato Njegovom veličanstvu, po vestima lekara koji su me lečili, dovodi me u potpunu nemogućnost da nosim terete službe, i predviđajući skoru smrt, moram se pobrinuti o pripremanju sebe za večnost, zbog čega i biram monaški poziv.“ Veliki knez je primetio da on može dobiti službu u južnoj klimatskoj oblasti Rusije i da je daleko časnije spasavati svoju dušu ostajući u svetu. Brjančaninov je odgovorio: „Ostati u svetu i želeti da se spaseš, to je Vaše visočanstvo isto kao stajati u vatri i želeti da ne izgoriš.“ Ne obazirući se na ubeđivanja velikog kneza, koji je pribegavao i laskanjima i pretnjama, Brjančaninov je ostao čvrst u svojoj nameri, i molio je da mu se učini milost – da ga otpuste iz službe. Tada mu je veliki knez odlučno rekao da mu se, budući da on ostaje nepopustljiv u svojoj tvrdoglavosti, saopštava najviša volja: car imperator odbija da ga oslobodi službe, i čini mu bar tu milost, da njemu samom ostavlja da izabere utvrđenje u koje će biti poslan na službu. Brjančaninov je odbacio taj dobrovoljni izbor. Veliki knez se obratio grofu Opermanu, svom pomoćniku, koji je po zvanju bio general-inspektor inženjera: on je predložio Dinaburg. Veliki knez je prihvatio predlog, i iste te večeri sačinjeno je postavljenje Brjančaninova u Dinaburšku inženjersku komandu, sa naredbom da u toku dvadeset četiri časa iz Petrograda otputuje u mesto nove službe.
Upravnik Dinaburške komande u to vreme bio je generalmajor Klimenko; njemu je rečeno o nastrojenju Brjančaninova i bilo mu je naloženo da ima strog nadzor nad njegovim ponašanjem. Drugovi iz službe, u početku, nisu se sasvim sa poverenjem odnosili prema Dimitriju Aleksandroviču, ali su posle promenili svoje mišljenje, uvidevši njegovo istinsko blagočešće, krotost i blagorazumnost. Oni su mu čak postali predani, raspodeljujući njegove službene obaveze zbog njegovog bolešljivog stanja. Službeni posao Brjančaninova bilo je nadgledanje izvođenja raznih građevina i zemljanih radova u utvrđenju; on je tada bio slabog zdravlja, pa je bio prinuđen po nekoliko nedelja zaredom da ostaje u stanu, ne izlazeći, i zato mu je bila neophodna pomoć drugova u ispunjavanju službenih dužnosti. Jedino je prepiska sa o. Leonidom održavala Dimitrija Aleksandroviča u toj duhovnoj usamljenosti, jer je bio odvojen i od svog voljenog druga Čihačova. U jesen 1827. godine, veliki knez Mihail Pavlovič je posetio Dinaburško utvrđenje i, uverivši se u fizičku nesposobnost oficira Brjančaninova za vršenje službe, priklonio se njegovoj neizostavnoj želji da bude otpušten.
 


 
NAPOMENE:

  1. Asketski ogledi, tom 1.
  2. Kao shimnik dobio je ime Lav.
  3. lat. carski (prim. prev.)

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *