АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
РАЗМИШЉАЊЕ ПРИ ЗАЛАСКУ СУНЦА
 
Велелепно светлило дана је превалило свој дневни пут, приближило се заласку. Спустило се до самог мора, и сад, тобоже колебајући се над њим, баца опроштајне зраке на земљу, спремно да урони у бескрајно море. Посматрам тај величанствени призор кроз окна моје келије, из окриља тихог обиталишта! Преда мном су и Кронштат, и наспрамна обала Финске, и море, ишарано пругама. Над морем лебди румено сунце, крајевима већ додирује морску површину. Сунце на заласку допушта човечијем оку да га гледа, а читаво време свог дневног путовања остаје недоступно оку, ограђује се од њега неиздрживом, заслепљујућом светлошћу.
Какво созерцање ће донети овај призор осамљеном монаху? Какво надахнуће ће се излити у моје груди при читању овог листа руком самог Бога написане свете књиге – природе?
Та књига се стално отвара за оне који не престају да очишћују себе покајањем и удаљавањем од сваког грешног подухвата, и грубог и једва приметног. Она се отвара за оне који су се одрекли земаљских наслада, сујетне расејаности. Она се отвара за следбенике и ученике Јеванђеља, за љубитеље небеске славе и вечних наслада, за љубитеље скромне и тихе осаме, који су заволели осаму да би у њој задобијали обилно богопознање уклањањем из себе свега што од нас заклања и удаљава Бога.
Велика књига природе запечаћена је за читаоце који су нечисти, које је грех обавио тамом, покорио, потопио у телесне насладе, а празна забава вртоглаво завртела, помутила. Узалуд, због своје гордости, они мисле да су и они њени читаоци! Они у њој читају мртво, голо слово; не читају Бога. Садржај књиге природе: Бог је неописано описан, опеван песмама Духа, громким, а нечујним за телесно ухо, свечаним, светим, песмама које захватају и освајају слух препорођене душе.
Пред том књигом појавиће се на суду, по учењу великог апостола незнабожаца, на дан страшног суда Божијег, племена и народи свих векова живота света који су остали у жалосном, смешном идолопоклонству, у јадном незнању Бога, и она ће их осудити. Када се оно што је на Богу невидљиво телесним очима гледа у Његовом делу – природи, онда се јасно види његова вјечна сила и божанство, да немају изговора.[1]
Постоји књига виша и божанственија, блаженија и страшнија од књиге природе: Јеванђеље.
Оштроумног и разборитог читаоца, који ту књигу живота чита животом, Јеванђеље приводи самом Богу, сједињује човека са Богом; књига природе поставља свог читаоца у збор анђела, и чини га гледаоцем и проповедником Божије величине. Чим су видели књигу видљиве природе, издату у чину стварања, анђели су отпевали песму хвале Творцу; слично њима, и човек који очишћеним оком гледа природу у песмама велича и славослови Бога. Јеванђеље строже од природе осуђује читаоца када не разуме. Замислите – говори апостол – колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за невјесту држи, и духа благодати вријеђа. Моја је освета,ја ћу узвратити, говори Господ.[2] Хришћанину ће бити суђено по Јеванђељу, то је Господ објавио: Ријеч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан.[3] Иако се у књизи природе чита Бог, Творац и Доброчинитељ, свемогући, премудри, свеблаги, бесконачно виши од сваке твари, достојан да му се поклони разумна твар, ипак се чита Бог по својој суштини недоступан за сазнање, за стварање било каквог одређеног појма о Њему, виши од сваког сазнања и појма. Јеванђеље нам открива Бога по суштини једног и триипостасног; открива начело – Оца, открива рођеног од Оца, савечног Оцу, Сина, открива Оног који од Оца исходи, са Оцем и Сином слављеног и поклоњења достојног Духа, Њима равног, једносушног Њима; открива и благовести Искупитеља, приводи човека и ка поклоњењу истинитом Богу, али и ка усиновљењу Богу, ка сједињењу са Богом. Књигу природе обасјава видљиви, величанствени див, огромно и лучезарно сунце; у Јеванђељу и из Јеванђеља сија сунце истине – Бог, који се унизио до очовечења, до јасала и пећине, до погубљења од руке злочинаца, Прворођени из мртвих, Отац будућег века, Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Слепи човек не може да буде гледалац чуда природе: помрачен грехом,слуга света и господар овога света не може да позна Христа и Његово свето Јеванђеље. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости. А ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему. Сваки који одриче Сина, ни Оца нема.[4]
Залазеће сунце жива је слика стања хришћанства у нашем времену. Сија исто сунце истине, Христос, Он испушта исте зраке; али оне више не лију ни ону светлост, ни ону топлоту као у претходним временима. То је стога што зраке не падају право на нас, него иду према нама само косо, само пролете, промакну преко нас. Зраке Сунца Истине, Христа, јесу Дух Свети: “Светлост и давалац светлости људима, кроз кога се Отац познаје и Син прославља и од свих се познаје.”[5]
Свети Дух је налазио међу првим хришћанима много живих сасуда, живих храмова, достојних да се Он у њих усели, да у њима обитава. Такви су били апостоли; такав је био првомученик Стефан; такви су били скоро сви чланови Цркве, коју су утврдили апостоли; такви су били свети свих времена. Нашавши хришћанина верног Христу, Свети Дух је силазио на њега, обнављао га по обличју Новог Адама тако што је у његову душу и његово тело уводио непропадљиву светост од Бога и испуњавао свој храм духовним даровима. Духоносни људи су обилно ширили Христово учење силом духовне речи, утврђиване силом дарова Духа, пружали су својој браћи брзо и оплемењујуће напредовање, учећи – говори апостол – свакога човјека свакој мудрости, да бисмо показали свакога човјека савршена у Христу Исусу.[6]
Данас, када се увећао број богатих знањима, вештинама, свим материјалним, данас неста преподобнога.[7] Погледујући на синове човечије, тражећи достојан сасуд у тој маси самозваних образованих, просвећених, православних, Свети Дух изговара о њима жалосну осуду: Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе; нема га који чини добро, нема баш ниједнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и Горчине. Ноге су им брзе да проливају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим. И пута мирна не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим.[8]
Ето разлога због којих се Дух Божији клони нас, а Он је, уистину, истинско наследство истинских хришћана, које је за све нове Израиљце стекао њихов свесвети Родоначелник. Дух Божији јесте Свет, и почива у самим светима, који су себе распели за свет, који су распели тијело са страстима и жељама.[9] Још је у Старом завету о Њему јављено: Неће се Дух мој до вијека прети с људима, јер су тијело.[10] Тај свеблаги Дух је у раној Цркви сишао на оглашеног Корнилија само у облику крсне речи, и испунио га разним духовним даровима, а сада се клони нас већ умивених крштењем, намерних да будемо верујући и православни; клони се нас, мада Он, као Бог, не гледа ко је ко; клони се да нас не би учинио још више грешнима припајањем тешког греха жалошћења осталим нашим греховима, а тај грех жалости Светога Духа и приморава на удаљавање.[11]
Данас зраке Сунца истине не падају право на људе! Због све чешћег материјалног, телесног живота, ретко, ретко се налази на земљи живи сасуд Светог Духа. Људска срца су, због своје нечистоте, постала неспособна за непосредно примање и ношење Његових слова; способнија од срца, тих нерукотворених таблица, за то је постала беживотна ствар, барем неопогањена грехом. Где данас почивају речи Духа? У књигама Светог писма и светих угодника Божијих, у књигама написаним по наговору и под утицајем Светог Духа. Дух Свети је преносио својим изабраницима разне духовне дарове, назначавао им разна служења. Једне је назначио за пророштво, друге за апостолство, треће за пастирство и учитељство, четврте за мучеништво за Христа, пете за очишћење себе монашким подвизима Христа ради. Дарови су различити, различита су и служења, али почетак, извор је исти: Дух Свети, који је свакоме доделио дар, свакоме назначио служење по Својој вољи и власти, као Бог. И књиге светих Божијих људи написали су, уз помоћ различитих дарова Духа, сасуди Духа, који су имали различито служење, но све су написане или по наговору, или под утицајем Светог Духа. Свети Дух већ тиме показује степен славе својих живих храмова, и из једнога блиста светлије, из другога сија умереније. Као што се звезде на видљивом, небеском своду разликују[12] једна од друге у слави, тако је разноврсно и духовно напредовање светих Божијих људи који сијају на црквеном небу. Њиховом духовном напредовању саобразна је и светлост коју исијавају њихове књиге: но све су оне на небу, све дају светлост, миомирис Светог Духа. Управо те књиге јесу светлост залазећег Сунца истине коју је свеблаги Бог одредио да осветљава последње часове хришћанског дана. Браћо! Распознајмо знаке времена по заповести Спаситељевој: Господ разобличава фарисеје јер не распознају те знаке.[13] Обратимо дужну пажњу на поуку коју је Спаситељ упућивао Њему савременим Јудејцима: Још је мало времена свјетлост са вама; идите док свјетлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. Док свјетлост имате, вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости.[14] Са вером се вежбајмо у читању књига светих Божијих угодника, и тиме црпимо из њих просвећивање и живот душе. Удаљавајмо се, као од смртоносног отрова, од књига чији је извор мутно и смрдљиво и лажно названо знање, то наследство човекове пале природе, којег је она својим падом донела из брака са одбаченим анђелима. Да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском,и лукавством ради довођења у заблуду.[15]
Иду, иду страшније од таласа светског потопа, који је истребио цео људски род, иду таласи лажи и таме, окружују са свих страна, спремни да прогутају васељену, истребљују веру у Христа, руше на земљи Његово царство, гуше Његово учење, наносе штету животу, затупљују, уништавају савест, успостављају власт свезлобног господара овога света. Као средство нашег спасења употребимо бежање, које је Господ заповедио.[16]
Где је та блажена барка, слична барци праведног Ноја, куда би се могло побећи од таласа који све захватају, где би се могло наћи сигурно спасење? Та барка је света Црква: она носи изнад таласа моралног потопа, она и у мрачној, бурној, грозној ноћи, непомућеног духа поуздано води ка небеским светилима: делима светих Божијих угодника. Светлост тих светила не може да скрије никаква магла, никакви облаци.
Барка ће приспети у луку блажене вечности, донеће тамо срећно све који су њој поверили своје спасење.
Ако презреш ту барку, ако, због слепе гордости и уображености, мислиш да ћеш пребродити страшне таласе на крхкој барци сопственог разума, ако пренебрегнеш смерно покоравање истинитој Цркви, ако седнеш у друге лађе, оштећене лажним учењем, пробијене прелешћу лукаве змије, ако одбациш вођство Светог Духа, или се само хладно и дводушно будеш руководио заветним и Светим писмом, а у њему самом је учење Духа – погинућеш.
Док свјетлост имате, вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости. Амин.
 
Сергијева пустиња, 1846. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Pим 1,20.
  2. Jeв 10,29, 30.
  3. Jн 12, 48.
  4. Jн 1,5; Jн 3, 20 и 36; 1 Jн 2, 23.
  5. Стихира на вечерњи свете Педесетнице
  6. Кол 1,28.
  7. Пс 11,1
  8. Pим 3, 11-18.
  9. Гал 5, 24.
  10. Пост 6, 3.
  11. Еф 4, 30; 1 Сол 5, 19.
  12. 1Kop 15,41.
  13. Мт 16, 3.
  14. Jн 12, 35, 36.
  15. Eф 4, 14.
  16. Mт 24, 16.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!