NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
PESMA U SENI KRSTA
(UZETO IZ XV GLAVE IZLASKA)
 
Sedam u svetu senu krsnog drveta, počinjem pesmu hvale, pesmu blagodarenja Tvorcu mome i Spasitelju.
Ne bežim u senu krsta zbog vrelih zraka veštastvenog sunca: bežim od znoja grehova, od znoja sablazni. Avaj, svet je prepun opasnih sablazni.
Prohladno je, radosno u seni svetog krsta! Ispod njegovih žila izbija izvor vode žive: učenje Hristovo.
Ne čuje se glas moje pesme u sujetnom svetu. Moj um i srce pevaju tajanstveno. Neka ih čuje moj Spasitelj.
Išao je nekada kroz vazduh pred skupom ljudi Izrailjevih stup od oblaka i stup od ognja, i vodio ih kroz surovu, strašnu pustinju. Za mene nevidljivi i ujedno vidljivi promisao Boga moga vodio me je teškom i žalosnom stazom zemaljskog življenja.
Ranije sam živeo u Egiptu. Faraon, car njegov, potrudio se da stalno budem zauzet pravljenjem opeka, ili drugim teškim poslovima, da budem zauzet neprekidnim staranjem o materijalnom. Kada mi je dolazila misao o služenju mome Bogu, faraon mi je prebacivao da besposličim, umnožavao moje staranje o prolaznom, zemaljskom, sujetnom, da ne bih mogao čak ni da pomislim na Boga.
Mojsije – tim imenom i likom izobražava se zakon Duha – izvukao me je na neobičan način iz Egipta: iz življenja za telo, za svet, u pustinju.
Težak je put kroz pustinju! Tamo je užareni, živi pesak pod nogama, tamo oštro kamenje i bodljikavo trnje ozleđuje noge; tamo vrelo sunce prži putnika, tamo je žeđ nepodnošljiva; tamo nema egipatskih kotlova i mesa; tamo su šatori, tamo nema udobnog i spokojnog skloništa; tamo mrtva priroDa mori, muči misao i oči.
Čim sam stigao do Crvenog mora, ugledao sam iza sebe neprijateljske konjanike i zatutnjala kola. Preda mnom je bilo more; ispred mene i iza mene bila je smrt, užasna, neizbežna.
No bio je tu i Bog moj. On je izvor života, i smrt je u njegovoj vlasti. Usred mora otvorio se meni put: u životu unutar sveta neočekivano se preda mnom pojavila staza spasenja.
Konjanici su jurnuli za mnom, kola su se ustremila ka meni: svi su oni izgubili život u moru. Pjevaću Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.[1]
Pomahnitali konj – to su beslovesne težnje, želje moga tela; konjanik na njemu – to je grešna pomisao.
Zatutnjala kola – to je sujetna slava sveta, ono njegovo veliko. Proći će ono, i umuknuće, potonuće u more zaborava. Šta je tako beznačajno kao lupa i škripa točkova i gvožđurije na kolima!
Jedino blago, jedino bogatstvo čovekovo jeste Bog, njegov Tvorac i Spasitelj, njegov život i naslada, njegovo večno imanje. Njemu hvala, Njemu slava! Gospod je velik ratnik; ime mu je Gospod. Što je ljudima nemoguće Bogu je moguće. Kola faraonova i vojsku njegovu vrže u more; izbrane vojvode njegove utopiše se u Crvenom moru,[2] u plaču čoveka zbog njegove grešnosti.
Stade u gomilu voda koja teče; stinuše se vali usred mora.[3] Sablazni sveta ostale su bez svoje sile, bačeno je u okove njihovo dejstvo, nisu one pokorile sebi moje srce; ono je prema njima postalo neosetljivo, prošlo je kroz vlažne vode, kao između kamenih hridina. Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desnica tvoja, Gospode, satr neprijatelja,[4] ona mi je darovala silu, oduzela silu od greha, koji se uzdizao nada mnom kao zid od talasa. Ti si skamenio talase, pune strašne želje da me progutaju, da uvuku moje beživotno telo u nedokučive bezdane pakla.
Pomoćniče moj i pokrovitelju.[5] Na mom putu prema Tebi, zemlji mojoj obećanoj, još me čekaju neprijatelji, sinovi inoplemenika. I oni su poznali da je nada mnom Tvoj sveti promisao, da me Tvoja ruka vodi i čuva, da se bori za mene; oni znaju da je ruka Tvoja silna. Oni se boje Tvoje ruke, a meni zavide, škrguću na mene zubima.
Čuće narodi milosti Tvoje prema meni, i zadrhtaće: muka će spopasti žitelje Filisteje; prepašće se starešine edomske; junake moavske spopašće drhtanje, uplašiće se svi koji žive u zemlji hananskoj.[6] Spasi me, Bože moj, od svih sinova inoplemenskih, od svih i od svakoga koga se Sveti Duh Tvoj kloni, koji zato za hrišćanina i jeste sin inoplemeni. Neka se moja noga ne zaplete ni u kakve mreže, neka se ne stropoštam ni u kakav meni nevidljivi, meni nepoznati, za mene nedokučivi kobni bezdan.
Oduzmi silu svim neprijateljima moje duše, kako si je oduzeo kolima i konjanicima faraonovim; skameni ih, da ne bi mogli da učine nikakav pokret, nikakvo dejstvo, onako kako si skamenio more. Spasi me, Gospode, Bože moj! Jaki su i veliki neprijatelji moji! Prepustiš li me meni samome – oni će me ubiti, kao što lav ubija slabašno jagnje; samleće me, kao što žrvanj melje zrno pšenično.
Od veličine ruke Tvoje neka zamuknu kao kamen[7] svi koji mrze moje spasenje, svi koji se protive mome hodu prema Tebi, dokle ne prođe narod Tvoj, Gospode, dokle ne prođe narod koji si zadobio. Odvešćeš ih i posadićeš ih na Gori nasljedstva svojega, na mjestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su Tvoje ruke utvrdile.[8]
Kada su vode Crvenog mora prekrile i potopile vojsku faraonovu, njegove konjanike, i kola njegova, tada je Marija proročica – sestra Aronova, prvosveštenika Izrailjaca, i Mojsijeva, zakonodavca njihovoga – praćena mnoštvom žena Izrailjevih, uzela bubanj u svoje ruke i otpevala im pesmu: Pjevajte Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.[9]
Duša koja prebiva u služenju Bogu, koja se dan i noć poučava Zakonu Božijem, sjedinjuje se u jedan duh sa Gospodom,[10] orođava se sa Njegovim svetim Zakonom, postaje sestra njegova, proročica, jer iz njega uzima blagodatno nadahnuće. Kada ona uvidi svoje izbavljenje od smrti, te plate za greh, od potapanja u sujetne brige i zanimanja sveta, od vlasti i nasilja faraona, tada ona podešava osećanja srca za čudesni svet Hristov, i čim ih, kao strune, dotakne božanskim pomislima, proizvodi čudesne, proročke zvuke, peva hvalu Bogu, tajanstveno, duhovno, s naslađivanjem.
O vi, žene Izrailjeve, duše vernih slugu Gospoda Isusa! Uzmite svoje bubnjeve, pridružite se pevanju nadahnute proročice! Sedimo u skladni hor u svetoj seni krsta, raspevši tijelo sa strastima i željama,[11] umom i srcem čistim, ustima čistim zapjevajmo Gospodu, Bogu velikome, Spasitelju našem, jer se slavno proslavi neiskazivim dobrim delima svojim nama i svemu hrišćanskom i ljudskom rodu. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izl 15, 1.
  2. Izl 15,3,4.
  3. Izl 15, 8.
  4. Izl 15, 6.
  5. Autor tako navodi Izl 15, 2.
  6. Izl 15, 14, 15.
  7. Izl 15, 16.
  8. Izl 15, 16, 17.
  9. Izl 15,21.
  10. 1Kop 6, 17.
  11. Gal 5,24

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *