ASKETSKI OGLEDI

 
MREŽE GOSPODARA OVOGA SVETA
 
Pod znakom svetog krsta vodim vas, braćo, na duhovno gledanje. Neka naš rukovoditelj bude veliki ugodnik Božiji Antonije, pustinožitelj egipatski.
On je dejstvom Božijeg otkrivenja video nekada mreže đavola, razapete po celom svetu sa ciljem da čoveka uhvate u pogibiju. Kada je video da tih mreža ima nebrojeno mnogo, on je, plačući, upitao Gospoda: „Gospode, pa ko može da mimoiđe ove mreže i dobije spasenje?“[1]
Zaranjam zamišljeno u razmatranje mreža đavola. One su postavljene izvan i unutar čoveka. Jedna mreža je dobro povezana sa drugom, na drugim mestima mreže stoje u nekoliko redova; na nekim mestima napravljeni su široki otvori, ali oni vode ka veoma brojnim pregibima, iz kojih je, reklo bi se, izbavljenje već nemoguće. Gledam mreže, ispletene od mnogog lukavstva, i gorko plačem zbog toga! Samo po sebi ponavlja se u meni pitanje blaženog pustinožitelja: „Gospode, pa ko može da se izbavi iz ovih mreža?“
Mreže mome umu postavili su pisci koji se uzalud nadimaju tjelesnim umom svojim:[2] postavili su ih u raznim knjigama proglašenim za svetlost iako sadrže učenje tame, napisanim pod neskrivenim ili prikrivenim uticajem mračnog i svezlobnog gospodara ovoga sveta, a izvor im je razum ozleđen grehopadom, obmanom ljudskom, i lukavstvom radi dovođenja u zabludu.[3] Bližnji moj postaje za mene mreža – a u ljubavi prema njemu moram da tražim svoje spasenje – i lovi me u pogibiju čim njegov um padne u mreže lažnih i zaluđujućih učenja i mudrovanja. Moj sopstveni um nosi na sebi pečat pada, pokriven je velom mraka, zatrovan otrovom laži: on sam, upravo zato što ga sablažnjuje gospodar ovoga sveta, postavlja sebi mreže. On je još u raju nerazborito i neoprezno težio da stekne znanje, za njega pogubno, ubistveno!
Nakon pada je postao još nerazboritiji, nepromišljeniji: bezobzirno nalazi užitak u čaši otrovnog znanja, i time odlučno uništava u sebi sklonost i žarku želju za božanskom čašom spasonosnog znanja.
Koliko mreža za moje srce! Vidim i grube i jedva primetne mreže. U nedoumici sam kad treba da odgovorim koje su od njih opasnije, strašnije? Lovac je spretan – i onoga koji se neprimetno izvuče iz grubih mreža on uhvati u jedva primetne mreže. Kraj lova je jedan: pogibija. Mreže su prikrivene na sve načine, izvanredno vešto. Pad je zaodeven u sve vrste slavlja: čovekougađanje, licemerje, slavoljublje – u sve vrste vrline. Obmana, mračna prelest, nosi masku duhovnog, nebeskog. Duševna ljubav, često poročna, prekrivena je spolja svetom ljubavlju; lažna, sanjarska sladost izdaje se lažno za duhovnu sladost. Gospodar ovoga sveta svim sredstvima nastoji da zadrži čoveka u njegovoj paloj prirodi: i to je, bez grubih grehopada, dovoljno da čovek postane dalek Bogu.
Grube grehopade – tačno proračunava lovac – treba zameniti gordim mišljenjem hrišćanina o sebi, hrišćanina koji se, zadovoljan vrlinama pale prirode, dao u samoobmanjivanje i time se već otuđio od Hrista.
Koliko mreža za telo, a kakva je mreža ono samo, i kako je koristi gospodar ovoga sveta! Posredstvom tela, popuštajući njegovim ponižavajućim sklonostima i željama, mi po: stajemo sve sličniji beslovesnim životinjama. Kakva provalija, kakvo udaljavanje, kakav pad od Božijeg obličja! U tu duboku, od Boga strašno daleku provaliju mi se survavamo kada se predajemo grubim telesnim nasladama, dakle onome Što zbog težine svog greha zovemo padom. Ni manje grube telesne naslade nisu manje pogubne. Radi njih ostavljamo brigu o duši, zaboravljamo Boga, nebo, večnost, čovekovo pozvanje. Gospodar ovoga sveta nastoji da nas posredstvom telesnih naslada zadrži u neprestanoj rasejanosti, pomračenosti! Kroz čula, ta vrata duše, tu njenu vezu sa vidljivim svetom, on neprestano uvodi u nju čulne naslade i od njih nerazdvojni greh i robovanje. Na čuvenim zemaljskim koncertima razleže se muzika koja izražava i izaziva razne strasti; te strasti su prikazane u zemaljskim pozorištima, uzrujane u zemaljskim uveseljavanjima: svim mogućim sredstvima zlo privodi čoveka u naslađivanje koje ga ubija. Ushićen njime, on zaboravlja za njega spasonosno božanstveno dobro i krv Bogočoveka, kojom nas je On iskupio.
Eto neveštog nacrta mreža koje je gospodar ovoga sveta postavio da bi uhvatio hrišćane. Nacrt je nevešt, no malo je verovatno da nije naveo na vas, braćo, opravdan užas – teško da se u vašoj duši nije rodilo pitanje: „Pa ko može da izbegne ove mreže?“
Strašna slika još nije završena! Još, još hoće da slika moja kičica, vođena rečju Božijom.
Šta javlja reč Božija? Ona objavljuje predskazanje: u poslednja vremena, zato što će se umnožiti bezakonje, ohladnjeće ljubav mnogih[4] – predskazanje koje se ostvaruje pred našim očima. Istinita reč Božija, čvršća nego nebo i zemlja, objavljuje da će se u poslednja vremena umnožiti i đavolske mreže i broj onih koji ginu u tim mrežama.
Tačno! Gledam svet – i vidim: đavo je mnogo umnožio mreže u poređenju sa vremenima prve Crkve Hristove, umnožio ih je do beskonačnosti. Umnožile su se knjige koje sadrže lažno učenje; umnožili su se umovi koji sadrže i drugima saopštavaju lažno učenje; umanjili su se, do krajnosti su se umanjili sledbenici svete Istine, pojačalo se poštovanje prirodnih vrlina, dostupnih i Judejcima i neznabošcima; pojavilo se neskriveno poštovanje neznabožačkih vrlina, protivnih samoj prirodi, koja ih smatra zlom; umanjilo se mišljenje o hrišćanskim vrlinama, da i ne govorim koliko se umanjilo, skoro uništilo njihovo ispunjavanje na samom delu; razvio se materijalni život; iščezava duhovni život; naslađivanja i telesne brige proždiru celokupno vreme; nemaju čak vremena da se sete Boga. I sve to prelazi u obavezu, u zakon. Umnožiće se bezakonje i ohladnjeće ljubav mnogih, i onih koji bi se održali u ljubavi prema Bogu da zlo nije tako sveopšte, da đavo nije umnožio mreže do tolike neizbrojivosti.
Opravdana je bila žalost blaženog Antonija. Tim više je opravdana žalost današnjeg hrišćanina kad vidi đavolske mreže; ima osnova za pitanje, postavljeno kroz plač: „Gospode, koji čovek može da mimoiđe te mreže i dobije spasenje?“
Na pitanje prepodobnog pustinožitelja usledio je odgovor Gospoda: „Smirenoumlje će mimoići te mreže: njega one ne mogu čak ni da dotaknu.“
Kakav božanstven odgovor! Kako on uklanja iz srca svaku sumnju, kratko opisuje pouzdan način pobede nad našim neprijateljem, način raskidanja, uništavanja njegovih veoma isprepletenih lukavstava, koja je on namestio na osnovu svog dugogodišnjeg i mnogozlobnog iskustva.
Ogradimo smirenjem um tako što mu nećemo dozvoljavati da ne birajući nepromišljeno teži ka sticanju znanja, koliko god njihova novost i važnost njihovih naslova primamljivala našu radoznalost. Sačuvajmo ga od iskušenja lažnih učenja, prikrivenih pod imenom i maskom hrišćanskog učenja. Smirimo ga u poslušanju Crkvi tako što ćemo zbaciti svaku pomisao koja ustaje protiv Hristovog uma,[5] protiv uma Crkve. Bolan je na početku za um uski put poslušanja Crkvi, ali taj put izvodi na širinu i slobodu duhovnog znanja, pred kojim iščezavaju sve tobožnje besmislenosti koje telesno i Duševno znanje nalazi u pravom pokoravanju Crkvi. Ne dozvolimo mu druga štiva o duhovnim temama osim onih u knjigama pisaca istinske Crkve, za koje je sama Crkva potvrdila da su oruđa Svetog Duha. Ko čita svete pisce, taj se neprimetno priključuje Svetom Duhu, i zna da On obitava u njima i da govori kroz njih; koji čita jeretičke spisatelje, makar ga njihova jeretička klika okitila nazivom svetitelja, taj se priključuje lukavom duhu prelesti:[6] zbog neposlušanja Crkvi, u čemu i jeste gordost, on pada u mreže gospodara ovoga sveta.
Kako da postupimo sa srcem? Nakalemimo na tu divlju maslinu grančicu plodonosne masline, nakalemimo na njega svojstva Hristova, naučimo ga na jevanđelsko smirenje, primoravajmo ga da prihvata volju Jevanđelja. Kada uvidimo da se ono ne slaže sa Jevanđeljem, da mu neprestano protivreči i da mu se ne pokorava, uvidećemo u tom protivljenju, kao u ogledalu, svoj pad. A kada uvidimo svoj pad, zaplakaćemo zbog njega pred Gospodom, našim Tvorcem i Iskupiteljem, zavolećemo spasonosnom žalošću; u toj žalosti ostaćemo dotle dok ne ugledamo naše isceljenje. Srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti[7] predavanjem srca neprijatelju da ga lovi. Bog je naš Tvorac i potpuni Gospodar, On može da presazda naše srce – i, zaista: greholjubivo srce koje Njemu neumorno kliče plačem i molitvom On će presazdati u bogoljubivo, sveto srce.
Čuvajmo naša telesna čula tako što kroz njih nećemo puštati greh u duševnu klet. Obuzdajmo radoznalo oko i radoznalo uho; stavimo jaku uzdu na deo tela koji je mali, ali izaziva snažne potrese – na naš jezik; smirimo beslovesna stremljenja tela uzdržanjem, bdenjem, trudovima, čestim sećanjem na smrt, usredsređenom, neprestanom molitvom. Kako su kratkotrajne telesne naslade! Kakvim smradom se završavaju! Suprotno ovome, telo ograđeno uzdržanjem i čuvanjem čula, umiveno suzama pokajanja, osvećeno čestim molitvama tajanstveno se ugrađuje u hram Svetog Duha, koji svaki neprijateljev napad na čoveka čini bezuspešnim.
„Smirenoumlje mimoilazi sve đavolske mreže: one čak ne mogu ni da ga dotaknu.“ Amin.
 
Sergijeva pustinja, 1846. godine.
 

1. Skitski pašerik, Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2.
2. Kol 2,18.
3. Ef 4, 14.
4. Mt 24,12.
5. 2 Kop 10, 5.
6. Sveti Petar Damaskin, O rasuđivanju, Dobrotoljublje, tom 1.
7. Ps 50, 19.