NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLAVA BOGU!
 
Slava Bogu! slava Bogu! slava Bogu! Za sve što vidim u eebi, u svima, u svemu slava Bogu!
Šta vidim u sebi? Vidim greh, neprestani greh: vidim džeprestano narušavanje najsvetijih zapovesti Boga, Sazda: ;gelja i Iskupitelja moga. I Bog moj vidi grehe moje, vidi ih sve, vidi da ih ima mnogo. Kada ja, čovek, biće ograničeno, c po svojoj nemoći slično poljskoj travi i cvetu, potpunije pogledam na svoje grehove, vidim da oni izazivaju u meni užas – i zbog toga što ih ima toliko mnogo, i zbog toga što su baš takvi. Kakvi li su tek pred očima Boga, svesvetog, svesavršenog?
Bog i sada dugotrpeljivo gleda na moja spoticanja! Ni sada me ne predaje propasti, davno zasluženoj i prizivanoj! Ne otvara se poda mnom zemlja, ne guta prestupnika koji njoj teži! Nebo ne baca odozgo svoj plamen, ne spaljuje narušioca nebeskih zapovesti! Ne izlivaju se vode iz svojih obala, ne ustremljuju se na grešnika koji greši javno pred celokupnom tvorevinom, ne otimaju ga, ne sahranjuju u dubine mračnih ponora! Pakao će morati još malo da sačeka: nije mu data žrtva koju on opravdano traži, na koju ima neosporno pravo!
Pobožno i sa strahom gledam na Boga, koji gleda na moje grehove i vidi ih jasnije nego što ih vidi moja savest. Njegovo čudesno dugotrpljenje izaziva u meni divljenje, nedoumicu: blagodarim, slavoslovim tu nesaznajnu blagost. Gube se u meni misli; svega me obuzima blagodarenje i slavoslovljenje: blagodarenje i slavoslovljenje potpuno ovladavaju mojim bićem, nalažu umu i srcu da pobožno ćute. Mogu da osećaju, misle, i izgovaraju samo jedno: slava Bogu!
Kuda još letiš, misli moja? Gledaj stalno moje grehove, izazivaj u meni jecanje zbog njih: potrebno mi je očišćenje kroz gorki plač, moram da se operem neprekidnim suzama. Ne čuje me, leti – nezadrživa – zaustavlja se na neizmernoj visini! Njen let je sličan blesku munje: u istom trenu ona dotiče oba kraja horizonta. I stala je misao na visini duhovnog sozercanja, pa otuda posmatra neobičan, veliki prizor, najživopisniju sliku, sliku koja najviše zapanjuje. Pred mišlju je ceo svet, pred njom su sva vremena od stvaranja do skončanja sveta, svi događaji sveta, i prošli, i sadašnji, i budući; pred njom su sitne, pojedinačne sudbine svakog čoveka; na vremena, društvena događanja i pojedinačne sudbine gleda Bog, Tvorac svih tvari i njihov bezgranični Gospod, koji sve vidi, svime upravlja, svemu unapred određuje ciljeve i daje pozvanje.
Bog dopušta čoveku da gleda kako On upravlja. Ali uzroci sudova, načela Božijih zapovesti, znana su jedino Bogu: Ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?[1] I činjenica da se čoveku dopušta da posmatra Boga kako postupa u Svom promislu, kako upravlja tvorevinom, kako donosi svoje sudove, najveće je blago za čoveka, i upravo ono izliva za njega obilnu duhovnu korist.
Gledanje Tvorca i Gospoda svih vidljivih i nevidljivih stvorenja odeva gledaoca u natprirodnu silu: sa tim gledanjem povezano je priznanje neograničene vlasti svemogućeg Cara tvari nad tvari. Svaka dlaka na našoj glavi, po čovekovom slabašnom mišljenju toliko nevažna dlaka, izbrojana je u toj neograničenoj, sveobuhvatnoj premudrosti koja ih čuva.[2] Tim više se bez njenog miga ne može desiti nikakav događaj, nikakav preokret u čovekovom životu. Hrišćanin stalno gleda promisao Božiji, i tako i u najtežim nesrećama čuva stalnu hrabrost i nepokolebivu čvrstinu. On govori sa svetim psalmistom i prorokom: Proviđah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem.[3] Gospod mi je pomoćnik: neću se uplašiti nikakvih nesreća, neću se predati uniniju, neću potonuti u dubokom moru tuge. Za sve slava Bogu!
Gledanje Božijeg promisla uliva bezgraničnu poslušnost Bogu. A ako slugu Božijeg sa svih strana opkole razne i veoma isprepletene nevolje? Tada on ovako teši svoje ranjeno srce: „Sve to Bog vidi. Da nevolje – iz Njemu, premudrom, poznatih razloga – nisu korisne, da nisu potrebne, njih bi On, svemogući, sprečio. No On ih ne sprečava: onda to znači da postoji Njegova svesveta volja za tim da me one pritiskaju.
Dragocena je za mene ta volja, dragocenija od života! Tvorevini je bolje da umre nego da odbije volju Tvorca! U toj volji je istinski život! Ko umire radi ispunjenja volje Božije, taj ; stupa u viši razvoj života. Za sve – slava Bogu!
Od gledanja Božijeg promisla stvara se u duši duboka krotost i postojana ljubav prema bližnjem, a to dvoje nikakvi vetrovi ne mogu da uzburkaju i uzmute. Za takvu dušu nema uvreda, nema nepravdi, nema zlodela: sva tvar dejstvuje po zapovesti ili dopuštenju Tvorca; tvar je samo slepo oruđe. U takvoj duši čuje se glas smirenja: on nju optužuje za bezbrojna sagrešenja, opravdava bližnje, kao oruđa pravednog promisla. Radosno se razleže taj glas u stradanjima, donosi spokojstvo, utehu; on tiho javlja: „Prihvatiću ono što sam zaslužio po svojim delima. Bolje mi je da postradam u ovom kratkom životu nego da večno stradam u večnim mukama pakla. Moji grehovi ne mogu biti nekažnjeni: to zahteva pravednost Božija. U tome što se oni kažnjavaju u kratkom zemaljskom životu vidim neizrecivu milost Božiju.“ Slava Bogu!
Gledanje Božijeg promisla čuva, umnožava veru u Boga. Ako vidiš nevidljivu svemoguću ruku – vladarsku namesnicu sveta, ti ostaješ neuznemiren i u strašnim burama koje uzburkavaju more života veruješ da svetovni život, kormilo Crkve, sudbinu svakog čoveka drži svemoguća i premudra desnica Božija. Dok gledaš svirepe talase, grozne oluje, mračne oblake, ti si zadovoljan i umiren zbog misli da Bog vidi to što se dešava. Čoveku – tom krhkom stvorenju – odgovara tiha, smirena pokornost, samo pobožno poznanje, sozercavanje sudova Božijih. Neka se sve upućuje po njemu unapred određenim putevima, prema odozgo određenim ciljevima! Za sve – slava Bogu!
Pred viđenjem Božijeg promisla ne mogu da izdrže ni privremene nevolje, a ni one koje očekuju čoveka kad bude ulazio u večnost, s one strane groba. Njih otupljuje, uništava blagodatna uteha, jer ona uvek silazi u onu dušu koja se odrekla sebe radi pokornosti Bogu. Ako se odrekneš samog sebe, ako si predan volji Božijoj, onda sama smrt nije strašna: verni sluga Hristov predaje svoju dušu i večnu sudbinu u Hristove ruke, sa tvrdom verom u Hrista, sa nepokolebivom nadom u Njegovu dobrotu i silu. Kada se duša odvoji od tela, i kada joj drsko i bezočno pristupe odbačeni anđeli, ona će svojim samopožrtvovanjem poraziti, okrenuti u bekstvo mračne i zlobne anđele. „Uzmite, uzmite me“ – hrabro će im reći ona – „bacite me u bezdan tame i plamena, bacite me u ponor pakla, ako za to postoji volja Boga moga, ako je od Njega stigla takva odluka o meni: radije ću da ostanem bez sladosti raja, lakše ću da podnosim plamen pakla, nego da narušim volju, odluku Boga velikoga. Njemu sam se predala, Njemu se predajem! On je, a ne vi, sudija mojih slabosti i sagrešenja! A vi ste, čak i u svojoj bezumnoj nepokornosti, samo izvršioci Njegovih odluka.“ Strešće se, pašće u nedoumicu sluge kneza ovoga sveta kada vide hrabro samopožrtvovanje, krotku, potpunu predanost Božijoj volji! Čim su odbacili tu blaženu pokornost, oni su prestali da budu svetli i dobri anđeli, i postali mračni i svezlobni demoni. Oni će odstupiti sa stidom, a duša će nesmetano da upravi svoj hod ka blagu – Bogu.[4] Tamo će gledati licem u lice onoga kojeg ovde gleda verom u Njegov promisao, i večno klicati: slava Bogu!
Slava Bogu! Kakve moćne reči! Kada nas skole nevolje, kada srce opsednu, opkole pomisli sumnje, malodušnosti, nezadovoljstva, roptanja, tada treba da primoramo sebe na često, polagano, usredsređeno ponavljanje reči: slava Bogu! Ako iskreno poveruješ u ovde izneti savet, pa ga u pridošloj nevolji proveriš na samom delu, ugledaćeš čudesnu silu slavoslovljenja Boga, obradovaćeš se jer si našao toliko korisno, novo znanje, obradovaćeš se jer si dobio tako moćno i podesno oružje protiv unutrašnjih neprijatelja.
Od samog zvučanja tih reči, izgovaranih pri navali mračnih pomisli tuge i uninija, od samog zvučanja tih reči, izgovaranih uz primoravanje, gotovo samim ustima, samo strujanjem vazduha, stresaju se, daju se u bekstvo vazdušasto+ništavni knezovi, razvejavaju se kao prah na jakom vetru sve mračne pomisli; od duše odstupaju tegobnost i dosada, prilaze joj i u njoj se nastanjuju lakoća, spokojstvo, mir, uteha, radost. Slava Bogu!
Slava Bogu! O reči trijumfa, reči proglašavanje pobede, reči veselja za sve verne Božije sluge, a straha i poraza za sve Njegove neprijatelje, reči uništavanja njihovog oružja! To oružje je greh, to oružje je telesni razum, pala čovekova mudrost. Ona je nastala iz pada, njen prvi uzrok je greh, nju je Bog odbacio, ona neprestano besni na Boga, nju Bog stalno odbacuje. Oko onoga kojeg je nevolja ranila uzalud će se sabrati sve zemlje, bezuspešno će ga lečiti lekovima krasnorečivosti, filosofije; besplodan će biti trud samog nevoljnika ako poželi da razmrsi mnogo zapletenu mrežu nevolje naporima sopstvenog razuma. Veoma često, skoro uvek, razum se potpuno gubi u toj mnogo zapletenoj mreži! Često vidi da je sa svih strana obmotan, zatvoren! Često mu se čini da su i izbavljenje i sama uteha već nemogući! I propadaju mnogi pod nepodnošljivim pritiskom teške tuge, umiru od smrtne rane, stradalničke rane, ne našavši na zemlji nikakvo sredstvo dovoljno moćno da izleči tu ranu. Zemaljska Mudrost se pokazala svim svojim sredstvima: sva su pokazala Da su nemoćna, ništavna. Zanemari, najvoljeniji brate, onu koju je odbacio Bog! Odloži u stranu sva oružja svog razuma! Primi oružje koje ti daje neustrašivost Hristove propovedi. Zajedljivo će se podsmehnuti čovečija mudrost kad vidi oružje koje nudi vera; pali razum, zbog svoje mržnje prema Bogu, neće oklevati da iznese najumnije prigovore, pune učenjačkog skepticizma i ironije. Ne obrati nikakvu pažnju na njih, na one koje je Bog odbacio, na neprijatelje Božije. U svojoj nevolji počni da izgovaraš iz duše, da ponavljaš – bez ikakvog razmišljanja – reči: slava Bogu! Ugledaćeš znamenje, ugledaćeš čudo: te reči progone žalost, prizvaće u srce utehu, učiniće ono što nisu mogli da učine ni razum razumnih ni mudrost mudrih na zemlji. Postideće se, postideće se taj razum, ta mudrost, a ti, izbavljen, isceljen, verujući živom verom, dokazanom tebi u tebi samom, uznosićeš slavu Bogu!
Slava Bogu! Mnogi ugodnici Božiji voleli su da često ponavljaju ove reči: oni su okusili u njima skrivenu silu. Kada god je sveti Jovan Zlatousti besedio sa duhovnim prijateljima i braćom o nekim prilikama, naročito o nevoljama, on je kao kamen temeljac, kao osnovni dogmat besede uvek postavljao reči: Za sve slava Bogu! Po svojoj navici, koju je crkvena istorija sačuvala za kasnije potomstvo, on je, udarajući kažiprstom desne ruke po ispruženom dlanu leve,[5] uvek počinjao svoju besedu rečima: Za sve slava Bogu!
Braćo! Naviknimo se i mi da često slavoslovimo Boga; pribegavajmo tom oružju u našim nevoljama; neprestano slavoslovimo Boga i time odbijmo, satrimo naše nevidljive neprijatelje, naročito one koji nastoje da nas obore tugom, malodušnošću, roptanjem, očajanjem. Očišćujmo sebe suzama, molitvom, čitanjem Svetog pisma i svetootačkih dela, da bismo postali videoci Božijeg promisla, koji sve vidi, svime vlada, svime upravlja, sve usmerava po neistraživim sudovima svojim prema ciljevima, poznatim jedino Bogu. Kada postanemo videoci Božijeg upravljanja, bićemo u pobožnosti, nenarušivom miru srca, u potpunoj pokornosti i čvrstoj veri, divićemo se veličini nesaznajnog Boga, Njemu ćemo uznositi slavu sada i u vekove vekova.
Dostojno i pravedno je da tvorevina neprestano slavoslovi Tebe, Boga Tvorca, koji si nas po jedinoj, beskrajnoj, nesaznajnoj Tvojoj blagosti izvukao u život iz ništavila, ukrasio lepotom, slavom Tvoga lika i obličja, uveo u beskrajno blaženstvo i nasladu raja.
Čime smo vratili Dobročinitelju? Šta je Sazdatelju prinela u blagodarnost zemlja kojoj je On dao život?
Složili smo se sa Tvojim neprijateljem, sa anđelom koji se pobunio protiv Boga, sa načelnikom zla. Uslišili smo reči hule na Dobročinitelja: odlučili smo da našeg Tvorca, svesavršenu blagost, sumnjičimo za zavist.
Avaj, kakvo pomračenje! Avaj, kakav pad uma! Sa visine bogoviđenja i bogoslovlja, naš rod, u našem praocu, munjevito pada u ponor večne smrti…
Prvo je pao satana; svetli anđeo postao je mračni demon: pošto nije imao tela, sagrešio je umom i rečju. Umesto da u neporočnom veselju, sa ostalim svetim anđelima, slavoslovi Boga, Dobročinitelja, on je zavoleo hulu na Boga. Čim je začeo mračnu, smrtonosnu zamisao, čim ju je ostvario kobnom rečju, sličnoj najljućem otrovu, odmah je potamneo, izmenio se, survavajući se neiskazivom brzinom iz visokog Edema na zemlju. O brzini njegovog pada svedoči prevečna reč: Vidjeh satanu gdje pade sa neba kao munja.[6]
Nakon pada anđela usledio je isto tako brz čovekov pad, započet onog trena kada je čovek prihvatio mračnu, bogohulnu Pomisao, za kojom je usledilo narušavanje Božije zapovesti. To narušavanje je već bilo preduzeto prikrivenim preziranjem, odbacivanjem Boga.
Avaj, kakva zaslepljenost, kakvo strašno sagrešenje, kakav strašan pad! Pred tim sagrešenjem, pred tim padom kazne su male: izgon iz raja, sticanje hleba nasušnog u znoju lica, rađanje dece u mukama, vraćanje u zemlju od koje je Tvorac uzeo naše telo.
A Ti, šta činiš, dobroto bezmerna? Čime Ti vraćaš za Našu osvetu, kojom smo Ti platili prva dobročinstva Tvoja?
Čime nagrađuješ za neposlušnost Tebi, za neverovanje u Tebe, za prihvatanje užasne hule na Tebe – na Tebe koji si samodobrota, samosavršenstvo?
Ti vraćaš novim dobrim delima, većim od prvih. Jednim od Tvojih božanskih lica prihvataš čovečanstvo – prihvataš, osim greha, sve naše slabosti, koje su se zalepile za čovekovu prirodu posle njegovog pada. Ti se otkrivaš našim očima, čovečijim telom prikrivši neizdrživu slavu Božanstva; Ti, Reč Božija, javljaš nam reč Božiju kroz glas, kroz reč čovečiju. Tvoja sila je sila Boga. Krotost tvoja je krotost jagnjeta. Tvoje ime je ime čoveka. To svesveto ime okreće nebo i zemlju. Kako utešno i veličanstveno zvuči ime Tvoje! Kada uđe u uho, kad izađe iz usta, ono ulazi i izlazi kao besceno blago, kao biser besceni.
Isus Hristos!
Ti si i Gospod ljudima, i čovek. Kako si čudesno, kako si izvrsno sjedinio Božanstvo i čovečanstvo! Kako čudesno dejstvuješ! Ti si i Bog i čovek! Ti si i Gospodar i sluga![7] Ti si i Žrec i Žrtva! Ti si i Spasitelj i Sudija vaseljene, koji dolazi i ne gleda ko je ko! I lečiš sve bolesti! I posećuješ, primaš grešnike! I vaskrsavaš mrtve! I zapovedaš moru, vetrovima neba! I čudesno se umnožavaju hlebovi u Tvojim rukama i donose hiljadostruki rod – seju se, žanju, peku, lome u isto vreme, u istom trenu. I gladan si da bi nas izbavio od gladi! I žedan si da bi prestala žeđ naša! I prolaziš zemljom našeg izgnanstva i umaraš sebe da bi nam vratio našom krivicom izgubljenu mirnu, sladostima ispunjenu, nebesku prirodu! I prolivaš svoj znoj u Getsimanskom vrtu da bismo mi prestali da prolivamo naš znoj u sticanju hleba za stomak, da bismo se naučili da ga prolivamo u molitvama za dostojno pričešćivanje nebeskim hlebom. Trnje, izraslo iz zemlje koju smo prokleli, Ti si prihvatio na svoju glavu; trnjem si krunisao, izranjavio svoju presvetu glavu! Lišili smo se rajskog drveta života i njegovog ploda, a on je davao besmrtnost onima koji ga probaju; Ti si, raspet na krsnom drvetu, postao za nas plod koji daruje večni život svojim zajedničarima.
I plod života i drvo života otkrili su se na Zemlji, u zemlji našeg izgnanstva. Taj plod i to drvo izvrsniji su od rajskih; oni su davali besmrtnost, a ovi daju besmrtnost i Božanstvo. Svojim stradanjima Ti si izlio sladost u naša stradanja. Mi odbacujemo zemaljske naslade, a stradanja biramo za svoju sudbinu samo da bismo postali pričasnici Tvoje sladosti! Kao predokušavanje večnog života, ona je sladosnija i dragocenija od prolaznog života! Ti si usnio ^smrtnim snom, no on nije mogao da Te zadrži u večnom snu, Tebe – Boga! Ti si ustao i darovao nam buđenje iz tog sna, iz teškog smrtnog sna, darovao si nam blaženo i slavno vaskrsenje! Ti si vazneo na nebo obnovljenu našu prirodu, seo si sa desne strane prevečnog, Tebi savečnog, Oca Tvoga! Ti si učinio Oca Tvoga i našim Ocem! Ti si nam otkrio put prema nebu! Ti si nam na nebu pripremio obitališta! Ti upravljaš njima, primaš, odmaraš, tešiš umorne strance koji su na zemlji verovali u Tebe, prizivali Tvoje sveto ime, ispunjavali Tvoje svete zapovesti, pravoslavno i pobožno služili Tebi, nosili Tvoj krst i pili Tvoju čašu hrabro, sa blagodarenjem Tebi, slavosloveći Tebe!
Slava Tebi, Sazdatelju nerođenih! Slava Tebi, Iskupitelju i Spasitelju palih i poginulih! Slava Tebi, Bogu i Gospodu našem! Daruj nam da i na zemlji i na nebu slavoslovimo, blagoslovimo, hvalimo blagost Tvoju! Daruj nam da otvorenih očiju gledamo strašnu, nepristupnu, veličanstvenu slavu Tvoju, da nju večno gledamo, da se njoj poklanjamo, i u njoj blaženi budemo. Amin.
 
Sergijeva pustinja, 1846. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pim 11,34.
  2. Mt 10,30. Lk 21,18.
  3. Ps 15, 8.
  4. Prepodobni Jovan Karpatski, Dobrotoljublje, tom 4, gl. 25.
  5. Histoire du Christianisme par Fleury, liv. 21, chap. 19
  6. Lk 10,18.
  7. Lk 14, 17. Objašnjenje blaženog Teofilakta.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *