NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
RAZMIŠLJANJE O SMRTI
 
Smrt je sudbina svih ljudi na zemlji, i tu sudbinu niko ne može da izbegne. Bojimo se smrti, kao najljućeg neprijatelja, gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo život kao da smrti uopšte nema, kao da smo večni na zemlji.
O grobe moj, zašto te zaboravljam? Ti me čekaš, čekaš – ja ću sigurno biti tvoj stanar. Pa zašto te onda zaboravljam, i ponašam se kao da je grob udes samo drugih, nikako ne i moj?
Greh mi je oduzeo i oduzima mi saznanje i osećanje svake istine: on otima od mene, on briše iz mog mišljenja sećanje na smrt, na taj događaj, za mene toliko važan, zaista neizbežan.
Da bi se sećao smrti, čovek mora da vodi život saobrazno Hristovim zapovestima. Hristove zapovesti očišćuju um i srce, umrtvljavaju ih za svet, oživljavaju za Hrista: um koji se odrekao zemaljskih strasti počinje često da upravlja pogled ka svom tajanstvenom prelazu u večnost – ka smrti; očišćeno srce počinje da je predoseća.
Um i srce koji su se odrekli sveta streme ka večnosti. Oni su zavoleli Hrista, i ništa ne može da ugasi njihovu žudnju da stanu pred Hrista, mada i drhte od smrtnog časa dok sozercavaju veličinu Božiju i svoju ništavnost i grešnost. Smrt je za njih ujedno i strašni podvig, i žarko željeno izbavljenje iz zemaljskog robovanja.
Ako nismo sposobni da želimo smrt zbog naše hladnoće prema Hristu i zbog ljubavi prema propadljivosti, onda ćemo barem koristiti sećanje na smrt kao gorki lek protiv naše grešnosti, zato što sećanje na smrt – tako sveti oci nazivaju to sećanje – čim ga duša stekne, raskida njeno prijateljstvo sa grehom, sa svim grešnim nasladama.
„Jedino onaj koji se srodio sa mišlju o svom kraju“ – rekao je jedan prepodobni otac – „može da učini kraj i svojim grehovima.“[1] U svim svojim djelima sjećaj se svog kraja, i nikada nećeš pogriješiti.[2]
Ustaj iz svoje postelje kao da vaskrsavaš iz mrtvih; leži u svoju postelju kao u grob: san je slika smrti, a noćna tama vesnik grobne tame, posle koje će zasijati svetlost vaskrsenja, radosna za sluge Hristove i strašna za Njegove neprijatelje.
Gusti oblak, mada sačinjen samo od slabašne pare, zaklanja sunčevu svetlost – i telesne naslade, rasejanost, ništavne zemaljske brige zaklanjaju od očiju duše veličanstvenu večnost.
Uzalud sija sunce sa čistog neba čoveku bez očinjeg vida – večnost ne postoji za srce koje poseduje strast prema zemlji, prema onom što je za nju veliko, za nju slavno, za nju sladosno.
Smrt je grešnika zla:[3] dolazi im onda kada je uopšte ne očekuju; dolazi im, a oni još nisu izvršili nikakvu pripremu ni za nju ni za večnost čak nisu nalazili nikakvo jasno mišljenje ni o jednom ni o drugom. I grabi smrt nespremne grešnike sa lica zemlje, na kojoj su oni jedino ljutili Gospoda, predaje ih zauvek u tamnice pakla.
Hoćeš li da se sećaš smrti? Drži strogu umerenost u jelu, odevanju, u svim kućnim potrepštinama; pazi da nužni predmeti ne prelaze u predmete raskoši, poučavaj se u zakonu Božijem dan i noć, ili po mogućnosti često – i setićeš se smrti. Sećanje na nju pratiće bujice suza, pokajanje zbog grehova, namera ispravljanja, usrdne i mnoge molitve.
Koji je čovek ostao zauvek da živi na zemlji? Niko. I ja ću krenuti tragom očeva, praočeva, braće, i svih mojih bližnjih. Moje telo će se osamiti u mračnom grobu, a sudbinu moje duše pokriće za otale stanovnike zemlje nedokučiva tajanstvenost.
Zaplakaće za mnom rodbina i prijatelji; možda će gorko zaplakati, i onda će zaboraviti. Tako su oplakane i zaboravljene nebrojene hiljade ljudi. A izbrojao ih je i pamti ih sami svesavršeni Bog.
Čim sam se rodio, čim sam se začeo, smrt je stavila na mene svoj pečat. „On je moj“ – rekla je ona, i odmah pripremila za mene kosu. Od samog početka moga postojanja ona zamahuje tom kosom. Svakog trena mogu da postanem žrtva smrti! Mnogo je bilo promašaja, ali pravi zamah i udarac neću izbeći.
Na čovekova zemaljska dela smrt gleda sa hladnim, prezrivim osmehom. Neimar gradi kolosalno zdanje, slikar nije završio svoju divnu sliku, genije je sastavio gigantske planove, hoće da ih ostvari – i dolazi neočekivana i neumoljiva smrt, i u ništavilo ruši i slavnog na zemlji i sve njegove zamisli.
Surova smrt se boji jedino pred slugom Hristovim: pobeđena Hristom, ona uvažava jedino sami život u Hristu. Često nebeski vesnik javlja služiteljima Istine njihovo skoro preseljenje u večnost i njihovo blaženstvo. Pripremljeni za smrt samim životom, utešeni i svedočenjem savesti i obećan>em odozgo, tiho, sa osmehom na usnama, oni zaspu dugotrajnim smrtnim snom.
Da li je neko video telo pravednika koje je napustila Duša? Približavanje njemu nije strašno iako njegovo telo zaudara; pri pogrebu njegova žalost rastvorena je nekom nesaznajnom radošću. Crte lica, ukočene u onaj izraz koji su imale u trenucima izlaska duše, ponekad počivaju u najdubljem miru, a ponekad u njima svetli radost susreta i celivanja – naravno s anđelima I sa zborovima svetih koji su poslati sa neba po duše pravednika.
Dođi mi u sećanje, smrti moja! Dođi mi gorko, ali potpuno pravedno i korisno sećanje! Otrgni me od greha! Pokaži mi put Hristov! Neka od sećanja na smrt oslabe moje ruke za svaki besplodni, sujetni, grešni poduhvat.
Dođi mi u sećanje, smrti moja, i pobeći će od mene ono što me zarobljava: slavoljublje i slastoljublje. Skloniću sa moje trpeze raskošna i mirisna jela, skinuću sa sebe bogata odela, obući ću se u odela plača, za života ću oplakati sebe – mrtvaca, određenog od rođenja moga.
„Tako! Sećaj se i oplakuj sam sebe za života,“ – govori sećanje na smrt – „došlo sam da te milosrdno ožalostim, i dovelo sam sa sobom mnoštvo misli, za dušu najkorisnijih. Prodaj svoj višak, i novac taj podaj siromasima, unapred pošalji na nebo svoja blaga, po zapovesti Spasiteljevoj: ona će tamo dočekati svog vlasnika, uvećavajući se stostruko. Prolij za sobom vrele suze i vrele molitve. Ko će te toliko brižno i usrdno pomenuti posle smrti koliko ti sam možeš da pomeneš sebe pre smrti? Ne poveravaj spasenje svoje duše drugima kada sam možeš da učiniš to za tebe suštinski neophodno delo! Zašto da juriš za propadljivim, kada će smrt neumitno oduzeti od tebe sve propadljivo? Ona izvršava ono što zapoveda svesveti Bog: čim čuje naredbu, ustremi se brzinom munje u izvršenje. Neće se ona zastideti ni bogataša, ni velmože, ni heroja, ni genija, neće poštedeti ni mladost, ni lepotu, ni zemaljsku sreću: ona preseljava čoveka u večnost. I ulazi smrću sluga Božiji u blaženstvo večnosti, a neprijatelj Božiji u večne muke.“
„Sećanje na smrt je dar Božiji“[4] – rekli su sveti oci: on se daje onome koji ispunjava zapovesti Hristove sa ciljem da se usavrši u svetom podvigu pokajanja i spasenja.
Blagodatnom sećanju na smrt prethodi sopstveno staranje oko sećanja na smrt. Primoravaj sebe da se često sećaš smrti, ubeđuj sebe u nesumnjivu istinu da ćeš neizostavno, ne zna se kada, umreti – i počeće da dolazi samo po sebi, da se javlja tvome umu sećanje na smrt, duboko i snažno sećanje: ono će ubijati smrtonosnim udarcima sve tvoje grešne poduhvate.
Tuđ je tom daru ljubitelj greha: ni u samom samrtnom času on ne prestaje da se predaje grešnim ugađanjima tela, bez imalo sećanja na smrt koja stoji pred njim licem u lice. Suprotno ovome, sluga Hristov će se i u raskošnim odajama setiti groba koji ga čeka, proliće za svojom dušom spasonosne suze. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Isak Sirijski, Slovo 21.
  2. Sir 7, 39.
  3. Ps 33, 22.
  4. Lestvica, Pouka 6.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *