NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O NAVIKAMA
 
Navike imaju moć sličnu prirodnim svojstvima: sledbenik Isusa Hrista treba da stiče dobre navike i da izbegava rđave navike.
Mladiću! Budi razborit i obazriv: u svojoj mladosti obrati posebnu pažnju na sticanje dobrih navika: u zrelim godinama i svojoj starosti obradovaćeš se bogatstvu koje si bez truda stekao u mladosti.
Ne smatraj malo važnim ispunjenje tvoje naizgled najbeznačajnije želje: svako ispunjenje želje neizostavno ostavlja svoj utisak na dušu. Utisak može biti ponekad veoma snažan, i može da služi kao početak opasne navike.
Da li je znao kockar kada je prvi put dodirnuo karte da će ta igra biti njegova strast? Je li znao čovek sklon bolesti pijanstva da počinje samoubistvo dok je ispijao prvu čašicu? Tako nazivam tu nesrećnu naviku koja uništava i dušu i telo.
Jedan nesmotren pogled često zadaje ranu srcu; nekoliko ponovljenih pogleda toliko produbljuju tu ranu da se ona
jedva izleči dugogodišnjim molitvama, dugogodišnjim podvigom i plačem.
Vaspitači i nastavnici! Stvarajte u mladeži dobre navike, odvlačite je, kao od velike nesreće, od poročnih navika.
Poročne navike su kao okovi na čoveku: one ga lišavaju moralne slobode, nasilno ga drže u smrdljivom blatu strasti.
Za čovekovu pogibiju dovoljna je jedna poročna navika: ona će stalno otvarati ulaz u dušu svim grehovima i svim strastima.
Nauči se da budeš skroman: ne dozvoljavaj sebi nikakvu odvažnost, čak ne dozvoljavaj sebi da dotakneš bližnjeg bez krajnje nužde – i navika skromnosti će učiniti da velika vrlina celomudrenosti za tebe bude sasvim prikladna. Tvoji bližnji osetiće zalog skromnosti u tebi, i zato će pred tobom biti bez imalo odvažnosti, kao da, puni trepetnog strahopoštovanja, stoje pred miomirisom svetinje.
Ništa tako ne uzdrmava celomudrenost kao navika odvažnosti, slobodnog obraćanja, koja je odbacila zakone skromnosti.
Nauči se da budeš uzdržan u jelu: uzdržavanjem ćeš pružiti zdravlje i krepkost telu, a umu posebnu bodrost, tako neophodnu u delu spasenja, veoma korisnu i u zemaljskim vežbanjima.
Proždrljivost nije ništa drugo do rđava navika, nerazumno, nezasito zadovoljavanje zloupotrebom izopačene prirodne želje.
Nauči se na najjednostavniju hranu. Ona je, navikneš li se na nju, ukusnija od najprobranijih jela, da i ne govorim o tome koliko je zdravija od njih.
Kakvu slobodu i moralnu snagu daje čoveku navika na jednostavnu hranu, naizgled tako nevažna, materijalna navika! Takva navika iziskuje izuzetno male izdatke za hranu, veoma malo vremena i sasvim malo truda za njeno pripremanje. Siromahu, sviklom na običnu hranu, siromaštvo ne pada teško.
Kako je težak prelazak od bogate i prefinjene trpeze ka običnim jelima! Mnoge ljude primorale su okolnosti da učine taj prelazak, i mnogi su prešavši izgubili zdravlje, čak su se moralno pokolebali. Od te nesreće sačuvala bi ih razborita i blagovremena navika na običnu hranu.
Naročito je za čoveka koji želi da posveti sebe služenju Hristu navika na običnu hranu, može se reći, bescena po svojim posledicama: ona dozvoljava da se izabere najosamljenije mesto za življenje, čini nepotrebnim česte odnose sa ljudima – ona uklanja sve razloge za rasejanost i tako omogućuje potpuno predavanje molitvi i razmišljanju o Bogu.
Svi svetitelji su naročito vodili računa o navici umerenog uzimanja hrane, ali i o navici na običnu hranu. Cena dnevne hrane apostola Petra iznosila je nekoliko novčića.
Kako je užasan porok pijanstvo! To je strast, bolest: ona ulazi u telo tako što se popušta želji, a prelaskom u naviku stiče onu snagu koju poseduje prirodna osobina.
Hristov služitelj treba da se čuva od pijanstva, ali i od navike mnogog uzimanja vina, jer ono izaziva silna uzbuđenja u telu i pobuđuje u njemu životinjske želje. I ne opijajte se vinom, u kome je razvrat,[1] rekao je apostol. Dozvoljeno je uzimanje vina u sasvim maloj količini; ako ne možeš da se ograničiš na umerenu upotrebu, bolje ćeš učiniti ako se potpuno odrekneš vina.
Pimen Veliki je rekao: „Podvižniku je od svega potrebniji trezven um.“[2] Vino oduzima čoveku sposobnost da sačuva trezvbn um. Kada se podvižnik izloži dejstvu vina, tada oslabelom i pomračenom umu pristupaju njegovi neprijatelji, i um više nema snage da se bori protiv njih. Sputan dejstvom vina, on se povlači u ponor greha! U jednom trenu bivaju uništeni plodovi dugotrajnog podviga, jer Sveti Duh odstupa od opoganjenog grehom. Eto zašto je prepodobni Isaija, egipatski otšelnik, rekao da ljubitelji vina nikada neće biti udostojeni duhovnih darova:[3] ti darovi, da bi ostali u čoveku, zahtevaju stalnu čistotu, moguću jedino u stalnoj trezvenosti.
Srebroljublje, plahovitost, nadmenost, bezobzirnost zloćudne su bolesti duše, i nastaju zato što poročne težnje ispomažu palu prirodu. Posredstvom navika one narastaju, sazrevaju, porobljavaju čoveka.
Po tom zakonu postupa i telesna požuda, iako je prirodna palom čoveku. Blažen je mladić koji, čim se u njemu prvi put pojavi požuda, shvati da ne mora da se predaje požudi, da treba da je obuzdava Božijim zakonom i razboritošću. Požuda obuzdana pri prvim njenim zahtevima lako se pokorava umu i već slabije iznosi zahteve, dejstvuje kao nevoljnik vezan lancima. Zadovoljena požuda pojačava zahteve. Požuda kojoj razum preda vlast nad čovekom time što ona dugo i stalno postiže zadovoljenje već gospodari, kao tiranin, nad telom i nad dušom, uništava i telo i dušu.
Sve strasti se razvijaju u čoveku zato što im on popušta; učestalim popuštanjem sklonost prelazi u naviku, a kroz naviku strast postaje nasilni gospodar nad čovekom. „Boj se zlih navika“ – rekao je prepodobni Isak Sirijski – „više nego demona.“[4]
Čim grešna želja, ili strast, počne da dejstvuje u nama, treba je odbiti. Sledećeg puta ona će da deluje već slabije, a napokon i da potpuno utihne. Ali ako postiže zadovoljenje, ona svaki sledeći put dejstvuje sa novom snagom, stiče sve veću vlast nad dobrom voljom, i na kraju stvara naviku.
Sagrešenja koja smo navikli da činimo izgledaju nam neznatna, koliko god bila teška. Novo sagrešenje užasava dušu, i neće se ona brzo odlučiti da ga učini.
Strasti su zle navike; vrline su dobre navike. Ovde je reč o onim strastima i vrlinama koje je čovek stekao i usvojio svojom delatnošću, svojim životom. Ponekad su u delima otačkim strastima nazvana razna svojstva bolesti, koju je pad izazvao u nama, razne vrste grešnosti, zajedničke svim ljudima; sa tim strastima se rađamo; vrlinama se nazivaju čovekova prirodna, naravna, dobra svojstva. Takve strasti i takve vrline ne stavljaju nikakav odlučujući pečat na čoveka; taj pečat stavlja sklonost, usvajana dobrovoljno, stalnim ili čestim zadovoljavanjem te sklonosti, stalnim ispunjavanjem njenih zahteva.
Sluga Hristov mora da izbori što veću slobodu od rđavih navika, da mu one ne bi zabranile hod ka Hristu. On mora da se udaljava ne samo od direktno grešnih navika nego i od svih koje vode u greh: na primer, od navike na raskoš, od razneženosti, rasejanosti.
Ponekad najbeznačajnija navika vezuje naše noge, i ostavlja nas na zemlji – a morali bismo biti na nebu.
Mladiću! Ponavljam ti spasonosni savet: dok se nalaziš u moralnoj slobodi, izbegavaj zle navike kao okov i tamnice; stiči dobre navike, jer one čuvaju, utvrđuju, potvrđuju moralnu slobodu.
Ako se neko u zrelom dobu spremio da služi Hristu, i, po nesreći, već stekao mnogo poročnih navika, ili navika raskoši i razneženosti, koje obično drže dušu u stanju slabosti, taj ne mora da se predaje uniniju i dvodušnosti; on mora da hrabro stupi u borbu protiv zlih navika. Pobeda nad njima nije nemoguća, uz Božiju pomoć.
Odlučna slobodna volja, osenjena i ukrepljena Hristovom blagodaću, može da pobedi i najzapuštenije navike.
Navika se na početku žestoko odupire onome ko hoće da skine njen jaram; isprva izgleda nepobediva, no vremenom, tokom neprestane borbe protiv nje, pri svakom nepokoravanju njoj, ona postaje sve slabija.
Ako se u produljivanju borbe, zbog ko zna kakvih neočekivanih okolnosti, desi da budeš pobeđen, ne zbunjuj se, ne padaj u beznađe: ponovo počinji borbu.
Prisilnu borbu protiv poročnih strasti Bog uračunava čoveku u mučeništvo, i koji je u toj borbi odneo pobedu, taj dobija venac ispovednika, jer se podvizava radi Zakona Hristovog.
Milostivi i svemogući Gospod prima svakoga koji Njemu dolazi, pruža desnicu da pridrži naše slabosti. I zato, makar sav bio u zlim navikama, kao u teškim lancima, ne očajavaj u sticanju slobode. Stupi u nevidljivu bitku, bori se hrabro i nepokolebivo, velikodušno podnosi svoje poraze. Ponekad nas Bog prepušta same sebi da bismo opitno poznali koliko smo slabi u takvoj svojoj samoći, i da bismo se zbog tog poznanja neodstupno držali Boga, jer On jedini može da pobedi greh u onima koji istinski žele da vide da je greh u njima pobeđen. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ef 5, 18.
  2. Nezaboravna kazivanja, O avi Pimenu, gl. 135.
  3. Slovo 17, glave 2. i 8
  4. Slovo 89.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *