ASKETSKI OGLEDI

 
ŽITEJSKO MORE
 
Preda mnom puca pogled na veličanstveno more. Ono je na severu najčešće sumorno i nemirno; katkad bude i predivno. O nepregledno more! O duboko more! Ti privlačiš na sebe i poglede i misli. Dugo već gledam neodređeno u more. Nema raznolikosti u tom prizoru, ali pogled i misao ne mogu da se otrgnu od njega, kao da plivaju prostranim morem, kao da uranjaju u njega, kao da tonu u njemu. Kakvo nadahnuće je predato na čuvanje morskim nedrima! Kakvu punoću oseća duša kada se oči naslade i nasite posmatranjem mora! Pogledajmo, prijatelji, pogledajmo more iz našeg manastirskog utočišta, koje je ruka Božijeg promisla postavila kraj mora.
Iza mora je drugo more: prestonica moćnog severa. Veličanstven je pogled na nju preko mora, &a morske obale, na kojoj je smeštena obitelj prepodobnog Sergija.[1] To more je deo znamenitog Baltika. Široko je rasprostrto, kristalno, srebrnasto, među blago položenim obalama. Zatvara ga Kronštat, iza koga se beskraj mora sliva sa beskrajem neba.
Pesmom je nekada sveti David veličao more veliko i prostrano. Tamo su Gmizavci, kojima broja nema – govori on – životinje male i velike, ribe morske, koje prohode staze morske, tamo lađe plove, i kit onaj kojeg si stvorio da se igra u njemu.[2] Tajanstveno značenje imaju Davidove reči. Sveti oci objašnjavaju to značenje. More – to je svet, bezbrojne životinje i ribe kojima je ispunjeno more – to su ljudi svih uzrasta, nacija, zvanja, svi koji služe grehu; lađe – to je sveta Crkva uopšte, a konkretno istinski hrišćani, koji pobeđuju svet. Kit onaj u moru – to je pali anđeo, koji je zbačen s neba na zemlju.[3]
Brodi sveta Crkva žitejskim morem tokom svog celokupnog zemaljskog stranstvovanja, kroz stoleća, kroz milenijume. Ona pripada svetu jer je materijalna, ali mu ne pripada po duhu, kako je i Gospod rekao Crkvi u ličnosti apostola: „A kako niste od svijeta nego vas ja izabrah od svijeta[4]1 telom, potrebama tela, vi pripadate svetu; po duhu ste tuđi svetu jer pripadate Bogu, kojeg je svet omrznuo“.[5] Brodi sveta Crkva po talasima žitejskog mora i živi iznad njegovih talasa od Božijeg učenja, i čuva u svojim nedrima istinsko bogopoznanje, istinsko poznanje o čoveku, o dobru i zlu, o materijalnom i prolaznom svetu, o duhovnom i večnom svetu. Svi istinski hrišćani na celom svetu pripadaju jednoj istinitoj Crkvi: čuvajući u sebi punoću i čistotu njenog učenja, oni čine onu skupinu lađa koje stižu na drugu obalu žitejskog mora i nikad ne tonu u njegove mračne dubine.
Svaki istinski hrišćanin stranstvuje po vodama žitejskog mora, stremi ka večnosti. Na materijalnom moru trajni stan ne može ni da postoji; na njemu živi jedino stranstvovanje: upravo na žitejskom moru nema ničega trajnog, ničega što bi zauvek ostalo čovekova svojina, što bi zajedno sa njim išlo u grob. Jedino njegova dobra dela i njegovi gresi idu sa njim u večnost. Go dolazi čovek u zemaljski život, go i izlazi iz njega, kad napusti i telo. Ne vide to sluge sveta, sluge greha: istinski hrišćanin to vidi. On je nalik na veliku lađu: napunjena duhovnim, raznim dragocenostima, ona ih neprestano umnožava na svom putu. Svet ne može da primi tolika bogatstva: toliko su ona velika. Tako su dragocena ta bogatstva da sva bogatstva sveta u poređenju sa njima ne znače ništa. Svet zavidi tim bogatstvima, diše mržnjom prema onima koji ih zadobijaju. A svakoj lađi, koliko god ona bila čvrsta i velika, prete suprotni vetrovi, bure, podvodne stene, plićaci: svaki hrišćanin, bez obzira na to što je obučen u Hrista, mora da prođe zemaljsko stranstvovanje kroz nebrojene opasnosti. Svi koji hoće da budu spaseni, bez izuzetka, biće gonjeni[6]. Hita lađa prema pristaništu; usput se zaustavlja samo nakratko, u krajnjoj nuždi. I naša je dužnost da svim snagama stremimo ka nebu, ka večnosti. Ništa privremeno ne zavolimo srcem! Neka se naša duša ne zalepi za bilo šta zemaljsko, neka se ne zalepi usled samoobmane koja živi u nama, ili usled samoobmanjivanja koje postoji oko nas! Našim padom naša duša se ponizila u prah, počela je da teži prema svemu propadljivom, zalepio se za zemlju stomak naš,[7] naša duhovna suština, umesto da stremi nebu i večnosti. Naša zemaljska služenja, naše zemaljske obaveze nosimo kao ono što nam je Gospod naložio, i ispunjavajmo ih kao da nas gleda Bog, savesno, revnosno, pripremajući se da Bogu podnesemo račun za njihovo izvršavanje. Neka grešne pobude i ciljevi ne pokradaju, neka ne pogane ta služenja! Zemaljska dela činimo sa ciljem da ugađamo Bogu: tako će zemaljska dela postati nebeska dela. Naše glavno i stvarno zanimanje neka bude služenje Bogu, težnja da Njega primimo. Služenje Bogu sastoji se u neprestanom sećanju na Boga i na Njegove zapovesti, u ispunjavanju tih zapovesti celokupnim svojim ponašanjem, vidljivim i nevidljivim.
Lađu vodi krmanoš: on stalno misli na pristanište u koje mora da dopremi tovar lađe; on stalno vodi računa o tome da ne skrene sa puta na moru, na kome je i svuda put, i nema puteva. Čas gleda u nebo, na zvezde, čas na zemljopisnu kartu i kompas: prilagođava se i jednom i drugom, i tako vodi lađu. Čovekom upravlja njegov um. Ni na žitejskom moru nema puteva; svuda je put na njemu za istinskog hrišćanina. Niko ne zna šta ga čeka u budućnosti, šta će ga dočekati sutra, za sat. Najčešće nas dočekuje nepredviđeno i neočekivano. Ne treba računati na to da će nam vetar stalno duvati u leđa: duva on tako ponekad dugo, ali češće se iznenada promeni i postane suprotan, a često ga zameni užasna bura. Za hrišćanina je svuda put: sve što mu se dešava – veruje on – dešava se po Božijoj volji. Za hrišćanina je i suprotni vetar povoljan: pokornost Božijoj volji pomiruje ga sa najtežim, najbolnijim stanjima. Naš um mora stalno da upravlja svoj pogled u duhovno nebo – Jevanđelje, iz koga, kao iz sunca, sija učenje Hristovo; on mora neprestano da pazi na srce, savest, unutrašnju i spoljašnju delatnost. Neka taj krmanoš nepokolebivo stremi ka blaženoj večnosti, opominjući sebe da zaborav večnog blaženstva vodi u večnu nesreću. Neka um uzdržava srce od strasne naklonosti prema sujetnom i propadljivom, od hlađenja prema nepropadljivom u ime propadljivosti, od ravnodušnosti prema istinskom i suštinskom u ime sujetnog. Neka često pogleduje u savest, kao u magnetnu iglu na kompasu, da ne bi zauzeo pravac nepodudaran sa pravcem koji pokazuje savest. Neka vodi svu delatnost blagougodno Bogu, da bi tamo, s one stranu oblaka, pristanište večnosti otvorilo svoj ulaz i pustilo u svoje naručje lađu natovarenu duhovnim dragocenostima.
Ne uplašimo se bura žitejskog mora. Njegovi talasi se dižu do neba, spuštaju se do beskrajnih dubina, ali živa vera ne dopušta hrišćaninu da potone u svirepim talasima. Vera budi onoga koji spava na krmi Spasitelja, koji se, u tajanstvenom smislu, pravi da spava za učenike njegove koji preplivavaju žitejsko more. Kada oni sami utonu u bezbrižnost: vera viče ka Spasitelju plamenom molitvom iz smirenog srca, iz srca obolelog zbog ljudske grešnosti i nemoći, moli za pomoć, za izbavljenje – i dobija ih. Gospod i gospodar svega zapreti vetrovima i moru, uvede na more i u vazduh tišinu veliku.[8] Vera, iskušana u vihoru vetra, oseća da je ojačala: sa novim snagama, sa novom hrabrošću priprema se ona za nove podvige.
Ne verujmo tišini žitejskog mora: ta tišina je varljiva; more je promenljivo. Ne dozvolimo sebi da se prepustimo bezbrižnosti: lađa može neočekivano da se nasuče na peščani sprud ili da udari u neprimetnu podvodnu stenu, pokrivenu nežnom morskom strujom – da udari, i bude jako oštećena. Ponekad naleti naizgled potpuno prazni oblačić: najednom on počne da izručuje iz sebe vihorove, gromove, mun>e: i uzavri prividno tiho more, zahvaćeno opasnom burom. Naš život je prepun nevolja, preokreta, iskušenja. Protiv nas plete zamke naš um: taj putovođa često sam skrene sa puta, i ceo naš život povlači za sobom u zabludu. Protiv nas plete zamke naše srce time što se okreće ka ispunjenju sopstvenih nagovora i tako izbegava da ispuni volju Božiju. Protiv nas plete zamke greh: i onaj greh što ga je pad zasadio u nas i onaj što deluje na nas iz svuda prisutnih sablazni. Protiv nas plete zamke svet, koji služi sujeti i propadljivosti, i napinje se, čas posredstvom laskanja, čas posredstvom gonjenja, da okrene sve ljude prema tom služenju. Protiv nas pletu zamke neprijatelji, tj. pali duhovi; protiv nas pletu zamke ljudi koji ih poseduju, koji su se pokorili njima. Često i sami prijatelji voljno i nevoljno počinju da pletu zamke protiv nas. Gospod nam je zapovedio da neprestano bdimo nad sobom tako što ćemo se vežbati u vrlinama i ograđivati od greha rečju Božijom, molitvom, verom, smirenjem.
Ko su životinje velike koje se napasaju na nepreglednom prostranstvu žitejskog mora? Ni sebi, ni bilo kome drugom ne bih želeo da ima bilo kakvu sličnost sa tim morskim grdosijama: njihova jedina radost su tamne dubine, gusto pokrivene vodom, u koje ne dopiru sunčevi zraci; tamo one žive, tamo ostaju, i samo s vremena na vreme izlaze da bi zgrabile plen, da bi održale svoj život ubijanjem mnogobrojnih žrtava. Njihove vlažne, divlje oči ne trpe, ne podnose nikakvu svetlost. Pod njima Pismo podrazumeva ljude, velike po sposobnostima, znanjima, bogatstvu, moći, ali – avaj! – privezane svojom dušom za sujetu i propadljivost. Njihovo srce i njihove misli usmerene su isključivo prema pribavljanju zemaljski slavnog, zemaljski sladosnog. Oni su potonuli, zaglibili su se u žitejskom moru, jure jedino ono što je prolazno, kratkotrajno, sama priviđenja: oni prohode, govori Pismo, staze morske.[9] Čudne su te staze! Na njima tragovi nestaju čim prolaznik njima prođe, i za te prolaznike nema napred nikakvog znaka da tuda vodi staza. Takvo zemaljsko napredovanje ne zna to što traži; čim nađe željeno, već kao da ga i nema; opet ga želi, opet traži. Mučna je, nesnosna za sinove sveta svetlost Hristovog učenja. Oni beže od nje u mračne i ko zna gde zavučene ponore: u rasejanost, u raznovrsne zabave, u telesna uveseljavanja. Tamo, u moralnom mraku, oni provode zemaljski život bez duhovnog, večnog cilja. Takve ljude Pismo nije udostojilo ni ljudskog imena: I čovek, u časti budući, ne razumede, izjednači se sa stokom nerazumnom i postade joj sličan.[10] Čovek je onaj koji je spoznao samog sebe, rekao je prepodobni Pimen Veliki;[11] čovek je onaj koji je spoznao svoj smisao, svoje stanje, svoje pozvanje. Male životinje morske – tako su nazvani ljudi koji nisu obdareni naročitim sposobnostima, niti su im dati bogatstvo i moć: ali i takvi oni služe sujeti i grehu. Oni nemaju sredstava da počine velika i nadaleko čuvena zlodela: vođeni, zaneti, zaslepljeni svojom slobodnom voljom koju je zloba ozledila, oni učestvuju u bezakonjima velikih životinja, a sami čine bezakonja onolika kolike su njihove snage i sredstva. Oni lutaju u žitejskom moru bez svesti, bez cilja. Kit je car svih stvorenja koja žive u vodama,[12] kit onaj kojeg si stvorio da se igra u njemu.[13] Kit – tako je nazvan pali anđeo, zbog obilja zlobe i lukavstva u sebi. On dejstvuje po mogućnosti tajno, da bi njegovo malo primetno dejstvo bilo upravo zato sigurnije, smrtonosnije. Njegove slute ne osećaju okove kojima su odasvud okovani – i ropstvo nazivaju slobodom i najvećom srećom. Istinski hrišćani se podsmevaju tom kitu jer njegova lukavstva opažaju čistotom uma, i satiru ih silom Božije blagodati koja je osenila njihov duh.
Budimo kao lađe koje skladno plove morem! I njihov znatni deo jeste u vodi, ali one nisu potpuno utonule u vodu, ne onako kako su utonule ribe i ostale morske životinje. Ne može, niko ne može da preplivava žitejsko more a da se ne skvasi u njegovoj vodi: no ne sme se tonuti u njegovim vodama.
U moru su gmizavci, kojima broja nema. Šta da kažemo o njima? Već sam njihov naziv govori sve. Nesrećna je sudbina onih koje je reč Božija lišila ljudskog imena, srozala do imena beslovesnih životinja: koliko li su tek nesrećniji oni koje je ona, svesveta reč, sudija vaseljene, nazvala gmizavcima? Njihovo stalno prebivalište i naslada nisu duboke vode, nego smrdljiva i prljava žabokrečina, u koju razjareni talasi nanose i u koju se upetljava sve nečisto, u koju dospevaju i u kojoj trunu lešine ljudi poginulih od morske zle sreće, od noža pirata na žitejskom moru.
Braćo moja! Prijatelji moji! Stojim sa vama na obali mora, posmatram more, išarano raznobojnim prugama. Iza mora je drugo more – tamo gore zlatne kupole i šiljci… A u hramu Božijem oglašava se veličanstvena mnogoznačna pesma: Žitejsko more uzburkano burom iskušenja gledam, Gospode. I tek što pritekoh tihome pristaništu Tvome, uzvikujem Ti: „Izbavi od smrti život moj, Mnogomilostivi!“[14]
 

1. Sergijeva pustinja.
2. Ps 103, 25, 26; Ps 8, 9.
3. Psaltir s tumačenjem na marginama, preuzetim od svetih otaca, izdanje Kijevo-pečerske lavre.
4. Jn 15, 19.
5. Jn 15, 18,28.
6. 2 Tim 3, 12.
7. Ps 42, 26.
8. Mt 8, 26
9. Ps 8,9
10. Ps 48, 13.
11. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja.
12. Jov 41,25.
13. Ps 103, 26.
14. Šesta pesma, šesti glas.