NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 2
 
Početak duhovne delatiosti, kada se ona preduzima sa određenim ciljem i počinje da preovladava, kako bi, zatim, postala potpuno isključiva (delatnost), obično je propraćen unutrašnjom borbom sa pomislima i strasnim osećajima. Ta borba je toliko snažna, da nema nikakve mogućnosti da joj se suprotstaviš sopstvenim silama – neophodna je pomoć odozgo. Dimitrije Aleksandrovič se okrenuo molitvi, tvoreći je u sebi, pažljivo i neprestano. Takva molitva, koja obrazuje unutrašnjeg monaha, izgrađuje prema sebi svu duševnu delatnost čoveka, ali neophodno je pravilno se naučiti takvoj molitvi, što i jeste predmet monaškog duhovnog delanja. On se bavio umnom molitvom, i toliko željno se vežbao u njoj, da je ona počela sama da deluje u njemu. „Događalo se uveče“, govorio je on kasnije o sebi, „da ležeš u postelju i, stavljajući jastuk pod glavu, počinješ da govoriš molitvu, i da tako, ne menjajući položaj, ne prekidajući molitvu, ustaješ ujutru da ideš na posao, na časove.“ Na taj način, budući da je bio monah u duši, i već sa šesnaest godina života iskusio blagodatno dejstvo molitve, ovaj pobožni mladić nije mogao da se zadovolji Običajem koji je bio ustanovljen u školi – samo jednom godišnje pristupati tajnama ispovesti i sv. pričešća, nego mu je bilo potrebno češće da se ukrepljuje tom duhovnom hranom, zbog čega se, radi zadovoljenja svoje želje, obratio veroučitelju i duhovniku škole. Tako neobična dojava među mladićima je izazvala začuđenost duhovnika, posebno kada je na ispovesti rekao da „se bori sa mnoštvom grehovnih pomisli“. Ne praveći razliku između „grehovnih pomisli“ i „političkih zamisli“, otac protojerej je smatrao Da je obavezan da o toj okolnosti obavesti školsku upravu. Upravnik škole, general-poručnik grof Sivers, podvrgao je optuženog mladića formalnom ispitivanju o značenju pomisli, koje je on sam priznao za grehovne. Nemačka uprava, ne shvatajući značenje tog izraza, počela je da motri na Brjančaninova.[1] Zbog nesmotrenosti duhovnika, Brjančaninov je preuzeo tešku odgovornost pred svojom upravom i dospeo je u nemoćan položaj; bio je prinuđen da pronađe sebi drugog duhovnika. Zato se Brjančaninov obratio monasima Valaamskog podvorja i počeo je odlaziti tamo svake subote i nedelje radi ispovesti i sv. pričešća i, poučen iskustvom, trudio se da to sakrije od školske uprave. U tom svetom delu pridružio mu se drug iz škole, Čihačov, jedan od plemića Pskovske gubernije, koji je istovremeno sa njim pošao u školu i kog je veoma voleo Vladar Nikolaj Pavlovič. Dimitrije Aleksandrovič se najiskrenijim prijateljstvom vezao za Čihačova, bez obzira na različitost njihovih karaktera: prvi je bio ozbiljan, zamišljen, usredotočen u sebe, a drugi – veseljak, govorljiv, otvorene duše. Čihačov se prepustio Brjančaninovu, više nego sin ocu, i brat bratu: takav je bio uticaj Dimitrija Aleksandroviča na svog sadruga. Prvi susret ta dva mlada prijatelja bio je pun umiljenja i istinski hrišćanskog karaktera. Jednom, u prijateljskim razgovorima, Dimitrije Aleksandrovič je prekinuo veselo brbljanje Čihačova, rekavši mu: „Budi ti hrišćanin!“ – „Ja nikada nisam bio Tatarin“, rekao mu je prijatelj. „U tom slučaju“, rekao je prvi, „potrebno je te reči ostvariti na delu, i revnosnije se udubiti u njih.“ Od tada, obojica su odlazili na podvorje kod monaha, ispovedali se i pričešćivali, molili se, poučavali se besedama spasonosnim za dušu, podvizavali se. Evo kako te odlaske, u svojim zapisima, opisuje Čihačov, gde on otvoreno govori kakav uticaj su oni imali na njega: „Jedne subote dobio sam poziv od svog druga da idemo svešteniku.
– Zbog čega?
– Ja imam običaj da se ispovedam, a nedeljom pristupam svetim Hristovim tajnama; gledaj i ti da ne zaostaješ.
Moja bedna glava našla se u izbezumljenosti i velikoj zbunjenosti. Strah i užas; šta i kako, nisam spreman, ne mogu!
To nije tvoja stvar, nego duhovnikova – hrabro je odgovorio drug, i svojom ljubavlju me vukao za sobom. Mladost i zdravlje, sve spoljašnje okolnosti i čitavo okruženje, a pored toga i silna unutrašnja pobuna strasti i navika razjarenih delovanjem koje im se suprotstavlja, strašno su uznemirili dušu – pa zar bi ona mogla odoleti u svojoj nemoći kada ne bi bilo nevidljive sile odozgo koja ju je podržala? – I, pri svemu tome, da nisam imao takvog druga, koji je svojom blagorazumnošću i mene urazumljivao, i dušu svoju za mene uvek polagao, i delio sa mnom svaku muku, kako bih ja ostao čitav na tom poprištu – poprištu dobrovoljnog mučeništva i ispovedništva“.
Monasi Valaamskog podvorja su primali mlade ljude sa ljubavlju, zato što su videli u njima iskreno stremljenje ka Bogu i želju za spasonosnim putem, ali oni, kao ljudi bez naučnog obrazovanja, koji su se prvenstveno ograničavali na spoljašnji podvig, nisu mogli u potpunosti da odgovore njihovim duhovnim potrebama, pa su posavetovali mlade ljude da se za duhovne pouke obrate monasima Nevske lavre. Tamo su u to vreme boravili neki učenici staraca o. Teodora i o. Leonida, iskusnih muževa u duhovnom životu koji su primili monaški postrig, prvi od poznatog starca Pajsija Veličkovskog, arhimandrita moldavskog manastira Njamc, a drugi od od njegovih učenika. To su bili monah Aron, monah Hariton, Joanikije i drugi. Mladi ljudi su počeli odlaziti tim monasima; preko njih su se upoznali sa duhovnikom lavre, ocem Atanasijem, koji je svojim istinskim otačkim odnosom, punim ljubavi, podstakao njihovo živo stremljenje hrišćanskoj pobožnosti. Mladi ljudi su se radovali jer su pronašli istinske učitelje, koji su razumeli njihove duhovne potrebe, i koji su mogli mnogo da im koriste. Oni su povećali svoju revnost u podvizima pobožnosti, učestali su u svojim posetama monasima, naslađivali se bogosluženjem u Lavri, koje je ostavljalo dobar utisak na njih, zato što je bilo veličanstvenije i duže nego na Valaamskom podvorju. Savetovali su se sa monasima, kao sa duhovnim ocima, o svemu što se tiče unutrašnjeg monaškog delanja, ispovedali su svoje pomisli, učili kako da se sačuvaju od strasti, grehovnih navika i padova, kojim knjigama među delima svetih otaca da se rukovode i tome slično. Dobri monasi, posebno o. Joanikije i duhovnik o. Atanasije, delili su sa monaholjubivim i mudroljubivim mladićima sve što su stekli svojim dugogodišnjim duhovnim iskustvom. Često ih je Dimitrije Aleksandrovič oduševljavao svojim pitanjima, koja su se ticala onih strana duhovnog života koje svedoče o prilično zrelom duhovnom uzrastu. Tako blisko druženje sa monasima imalo je odgovarajuće dejstvo. Dimitrije Aleksandrovič je postao savršeni asketa u duši, okružio se delima svetih otaca, pretežno podvižničkog sadržaja, koja je nenasito iščitavao, i još više se udubljivao u samosozercanje i primetno je ohladneo u odnosu na svetsko društvo. U svom „Plaču“, on ovako govori o sebi:
„Pred pogledom uma, već su se našle granice ljudskih znanja u najvišim krajnjim naukama. Došavši do tih granica, ja sam pitao nauke: ‘Šta vi dajete čoveku u posed? Čovek je večan, i njegov posed mora biti večan. Pokažite mi taj večni posed, to pravo bogatstvo, koje bih mogao poneti sa sobom u grob!’ Nauke su ćutale.“
„Za zadovoljavajući odgovor, za odgovor suštinski neophodan, životni, obratiću se veri. Ali gde se ti kriješ, vero istinita i sveta? Ja te ne mogu prepoznati u fanatizmu, koji nije obeležen jevanđelskom krotošću, on je odisao raspaljenošću i preuznošenjem! Ja te ne mogu prepoznati u svojevoljnom učenju, koje se odvojilo od crkve i izgradilo svoj novi sistem, sujetno i razmetljivo proglašavajući pronalaženje nove istinite hrišćanske vere, osamnaest vekova posle ovaploćenja Boga Reči. Ah! Kako je mučna nedoumica u kojoj je plivala moja duša!…“
„I počeo sam ja često, sa suzama, da molim Boga, kako me On ne bi ostavio kao žrtvu zablude, kako bi mi pokazao pravi put, po kom bih mogao odlaziti Njemu, nevidljivo, umom i srcem. Odjednom, meni se javlja misao… a srce joj hrli, kao prijatelju u zagrljaj. Ta misao je savetovala da izučim veru iz izvora – iz dela svetih otaca. ‘Njihova svetost’, govorila je ona meni, „garantuje za njihovu pouzdanost: njih izaberi za rukovodioce.’ Povinovaću se. Nalazim način da pribavim dela svetih ugodnika Božijih, sa žeđu počinjem da ih čitam, duboko ih istražujem. Pročitavši jedne, uzimam druge, čitam, ponovo iščitavam, izučavam. Šta me je najpre porazilo u delima Otaca Pravoslavne Crkve? – To njihovo saglasje, čudno, veličanstveno saglasje… Kakvo učenje, između ostalog, nalazim kod njih? – Nalazim učenje koje ponavljaju svi oci, učenje da je put spasenja jedinstven – nepokolebljivo sledovanje poukama svetih otaca. ‘Ako si video’, kažu oni, ‘nekoga ko je prelešćen lažnim učenjem, koji je stradao zbog nepravilno izabranog podviga – znaj: on je sledio sebe, svoj razum, svoja mišljenja, a ne učenje Otaca’, koje čini dogmatsko i moralno predanje Crkve…“
„Ta misao je bila za mene prvo pristanište u zemlji istine. Tu je moja duša našla predah od talasa i vetrova. Misao dobra, spasonosna! Misao – neprocenjivi dar sveblagog Boga, koji želi da se svi spasu i dođu u poznanje istine! Ta misao je postala kamen temeljac za duhovno građenje moje duše! Ta misao je postala moja zvezda vodilja! Ona je počela neprekidno da mi osvetljava mnogotrudni i bolni, tesni, nevidljivi put uma i srca ka Bogu.“
„Kakvim milosrđem me je obasuo Bog moj! Kakva nepropadljiva riznica, koja upućuje u blaženu večnost, koja mi poslata odozgo, sa gornjeg prestola božanske milosti i premudrosti…“ „Bog, sam Bog me je dobrom mišlju već odvojio od sujetnog sveta. Ja sam živeo u svetu, ali nisam bio na opštem, širokom, utabanom putu: dobra misao me je povela odvojenom stazom, koja vodi živim, studenim izvorima vode, po plodonosnim zemljama, po živopisnim mestima, ali je često divlja, opasna, ispresecana provalijama, i potpuno usamljena. Njom retko prolazi putnik.“
„Čitanje Otaca me je potpuno jasno uverilo da je spasenje u nedrima Ruske crkve nesumnjivo, čega su lišene veroispovesti Zapadne Evrope, pošto nisu u celosti sačuvale dogmatsko i moralno učenje prvobitne Hristove Crkve. Ono mi je otkrilo šta je Hristos učinio za čovečanstvo, u čemu je pad čoveka, zašto je neophodan Iskupitelj, u čemu se sastoji spasenje koje je doneo i donosi Iskupitelj. Ono mi je neprestano govorilo: potrebno je razviti, osetiti, uvideti spasenje u sebi, bez čega je vera u Hrista – mrtva, a hrišćanstvo – reč i nazivanje, bez njegovog ostvarenja! Ono me je naučilo da gledam večnost kao večnost pred kojom je ništavan i hiljadugodišnji zemaljski život, a ne samo naš, koji se meri nekakvim poluvekovljem. To me je naučilo da zemaljski život treba provoditi u pripremanju za večnost, kao što se u predvorjima pripremaju za ulazak u velelepne carske dvorce. Ono mi je pokazalo, da su sva zemaljska interesovanja, naslade, počasti, nadmoći – puste igre, koje igraju odrasla deca, i kojima proigravaju blaženstvo večnosti.“[2]
 


 
NAPOMENE:

  1. Inspektor škole bio je inženjer, generalmajor, baron Elsner, koji se teško sporazumevao na ruskom jeziku.
  2. Asketski ogledi, tom 1.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *