NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
ROSA
 
Plavetnim, vedrim nebom, prekrasnog letnjeg dana, veličanstveno sunce je prevaljivalo svoj uobičajeni put. Goreli su zlatni krstovi sabornog, petokupolnog hrama, podignutog u slavu svesvete, bogonačalne Trojice; od njegove srebrnaste kupole odbijao se zaslepljujući sjaj sunčevih zraka. Senka je pokazivala da je devet sati: tada obično počinje božanska liturgija. Masa naroda hitala je širokim putem u mirnu monašku obitelj: bila je nedelja, ili praznik – ne sećam se.
Iza ograde tog manastira, sa istočne strane, prostire se velika livada. Tada ju je prekrivala gusta, nežna trava; razni divlji cvetovi bezbrižno su cvetali i miomirisali na slobodi i tom širokom prostoru. Tog dana na livadu je pala obilna rosa. Nebrojene kapljice rose videle su se na svakom cvetu, na svakoj stabljici i svakom lisku, a u svakoj kapljici jasno se ocrtavalo sunce; svaka kapljica je ispuštala zrake slične sunčevim zrakama. Livada je podsećala na široko rasprostrti baršunasti tepih, po čijem je jarkom, gustom zelenilu izobilna ruka posula nebrojeno mnoštvo raznobojnog dragog kamenja koje obiluje predivnim prelivima, igrom boja, zracima, sjajem.
Iz bočne, osamljene manastirske kapije[1] izađe monah, duboko zamišljen, koji se spremao da služi božansku liturgiju; nakon nekoliko koraka on zastade pred širokom livadom. Tiho je bilo u njegovom srcu; na tišinu srca priroda je uzvraćala zanosnom tišinom, onom tišinom koja ispunjava predivno junsko jutro i tako blago prija sozercanju. Pred njegovim očima: sunce na plavetnom, čistom nebu, i bezbrojni odrazi sunca u bezbrojnim kapljicama rose na prostranoj livadi. Njegova misao se gubila u nekom beskraju – um je bio bez misli, kao da je bio naročito pripremljen, podešen za primanje duhovnih utisaka. Monah baci pogled u nebo, ka suncu, na livadu, na blistave kapljice rose – i neočekivano se otkri pred očima duše objašnjenje najveće hrišćanske tajne, ono objašnjenje kojim može da se objasni nesaznajno i neobjašnjivo, objašnjenje živim obličjem, živopisnom slikom koja je bila pred njegovim očima.
Kao da mu je neko rekao: „Gle! – sunce se potpuno odražava u svakoj pokornoj, ali čistoj kapljici rose: tako i Hristos potpuno prisustvuje i predlaže se na svetu trpezu u svakoj hrišćanskoj pravoslavnoj crkvi. On predaje svetlost i život svojim pričasnicima, koji uzimaju udela u Božijoj svetlosti i životu i time sami postaju svetlost i život: tako kapljice rose, čim prime u sebe sunčeve zrake, počinju same da ispuštaju zrake slične sunčevim zrakama. Ako materijalno i propadljivo sunce, delo Stvoritelja – koje je Njega, da bi počelo da postoji, koštalo jednog nimalo teškog miga Njegove volje – može u isti mah da se odrazi u bezbrojnim kapljicama vode, zašto sam Sazdatelj, svemogući i svuda prisutni, ne bi svojim presvetim telom i svojom krvlju, koji su sjedinjeni s Njegovim božanstvom, u isti mah potpuno prisustvovao u bezbrojnim hramovima, u kojima, po Njegovoj zapovesti i uredbi, svedelatni, svesveti Duh poziva na hleb i vino radi ispunjenja najveće, najspasonosnije, najneshvatljivije tajne?“..
Noseći u nedrima dubok i snažan duhovni utisak, vratio se služitelj tajne u keliju. Utisak je nastavio da živi u njegovoj duši. Prošli su meseci, prošle su godine, a utisak je isto tako živ kao i onog dana kada je prvi put doživljen.
Deleći sa bližnjima korist i pouku, sada, nakon mnogo godina, opisujem ga rečima i perom. Kakav siromašan opis! Pero i reč su slabi da potpuno i tačno opišu duhovna tajnoviđenja.
Sveto tajnoviđenje! Sveto viđenje uma! Kako se neočekivano i iznenadno pojavljuješ u živopisnoj, zadivljujućoj slici pred umom pripremljenim za viđenje tajne pokajanjem i usredsređenom, samotnom molitvom! Kako je silno, jasno, živo saznanje koje ti prenosiš! Kako je ispunjeno nepobitnim, neobjašnjivim ubeđenjem! Ti ne zavisiš od ljudi: prilaziš onome koga izabiraš, ili kome si poslato. Uzalud bi čovek hteo da prodre u duhovne tajne sam, isključivo sopstvenim naporom! Bio bi on samo slabi sanjar koji naslepo luta u mraku samoobmane, ne osećajući i ne primajući ni svetlost ni život. Kao što lanci zveče na rukama i nogama nevoljnika, tako se i u mislima i rečima sanjara čuje odjek nasilja, krivotvorenja, prinude, ropstva i gadosti greha. Put prema duhovnom tajnoviđenju je neprestano prebivanje u pokajanju, u plaču i suzama zbog svoje grešnosti. Plač i suze su mast kojom se leče duševne oči.[2]
 
Sergijeva pustinja, 1846. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Na tom mestu kasnije je podignuta crkva, posvećena svetom Grigoriju Bogoslovu.
  2. Otk 3,18.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *