NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
REČ UTEHE STRADALNICIMA MONASIMA[1]
 
Sine moj – govori Pismo – ako prihvataš da služiš Gospodu Bogu, pripremi dušu svoju za iskušenje: upravi srce svoje, i budi nepokolebiv. Sve što ti se desi prihvati sa zadovoljstvom, i u teškim preokretima svog poniženja budi dugotrpeljiv.[2]
Nevolje su oduvek bile znak izabranosti Božije. One su bile znak bogougodnosti za patrijarhe, proroke, apostole, mučenike, prepodobne. Svi sveti ljudi su prošli uskim putem iskušenja i nevolja, podnosili ih, i tako prineli sebe na blagougodnu žrtvu Bogu.
I danas se na svete duše dopuštaju, po volji Božijoj, razna iskušenja, da bi se njihova ljubav prema Bogu potpuno jasno otkrila.
Ništa se ne dešava čoveku bez odobrenja i dopuštenja Božijeg.
Hrišćanin koji želi da bude sledbenik Gospoda našeg Isusa Hrista i da postane po blagodati sin Božiji, rođen od Duha, pre svega mora da postavi sebi kao pravilo, da prihvati kao svoju neizostavnu obavezu, dobrodušno trpljenje svih nevolja: i telesnih stradanja, i uvreda od ljudi, i nasrtaja demona, i samog ustanka sopstvenih strasti.
Hrišćaninu koji želi da blagougodi Bogu više od svega treba trpljenje i nepokolebivo uzdanje u Boga. On mora neprestano da drži to oružje u duševnoj desnici zato što naš lukavi neprijatelj, đavo, upotrebljava sva sredstva da nas za vreme nevolje baci u uninije i otme nam nadu u Gospoda.
Bog nikada ne dopušta na svoje istinske sluge iskušenja koja nadmašuju njihove snage. Veran je Bog – govori sveti apostol Pavle – koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem kraj (izbavljenje), da možete podnijeti.[3]
Đavo, budući da je stvorenje i sluga Božiji, ozlojeđuje dušu, ali ne onoliko koliko on hoće, nego onoliko koliko mu dozvoli Bog.
Ako čovek zna koliko tereta može da nosi koja tovarna životinja, tim više beskrajna Božija premudrost zna koliko je iskušenje prilično svakoj duši.
Lončar zna koliko vremena mora da drži glinene sudove u vatri: ako ih predugo drži, pući će, ako ih premalo drži, biće neupotrebljivi. Tim više zna Bog koje snage i stepena je g treba da bude oganj iskušenja za razumne sasude Božije – hrišćane, da bi postali sposobni da naslede Carstvo nebesko.
Mladić nije sposoban da obavlja mnoge službe u svetu: nije sposoban da upravlja kućom, da obrađuje zemlju i da se bavi ostalim svakidašnjim poslovima. Tako često i duše koje su već pričasnice Božije blagodati, ali koje su neiskušane nevoljama koje im nanose zli duhovi, neposvedočene u tim nevoljama, ostaju još u mladenaštvu, još su, takoreći, nesposobne za Carstvo nebesko.
Ako li ste bez karanja – govori apostol – koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi.[4]
Iskušenja i nevolje šalju se čoveku radi njegove koristi: duša odgojena kroz iskušenja postaje jaka, čestita pred svojim Gospodom. Ako ona pretrpi sve do kraja u nadi u Boga, ne može biti lišena dobara koja je obećao Sveti Duh i potpunog oslobođenja od strasti.
Ako duše predate raznim nevoljama – javnim, koje im nanose ljudi, ili tajnim, nastalim zbog ustanka u umu nepotrebnih misli – ili telesnim bolestima, sve to pretrpe do kraja, one će biti udostojene istih onih venaca kojih su udostojeni i mučenici, i iste one slobode koju imaju mučenici.
Mučenici su podnosili iskušenja od ljudi. Rado su predavali sebe mučenjima, pokazivali do same smrti hrabro trpljenje. Što je raznovrsniji i teži bio njihov podvig, sticali su tim veću slavu, dobijali tim veću slobodu prema Bogu.
Monasi podnose iskušenja od zlih duhova. Što su veća iskušenja koja im donosi đavo, tim veću slavu oni dobijaju u budućem veku od Boga, tim veće utehe bivaju udostojeni od Svetog Duha ovde, u samim svojim stradanjima, za vreme zemaljskog stranstvovanja.
Uzak je i žalostan put koji vodi u večni život; malo je onih koji njime hode; no on je neuskrativo i neizbežno nasledstvo svih koji se spasavaju. Ne skrećimo sa njega! Svako iskušenje koje nam donosi đavo podnosimo čvrsto i nepokolebivo, motreći okom vere na dobijanje nagrade pripremljene na nebu.
Kakve god bile nevolje kojima smo izloženi tokom zemaljskog života, one nikako ne mogu biti izjednačene sa dobrima koja su nam obećana u večnosti, ili sa utehom koju još ovde daruje Sveti Duh, ili sa izbavljenjem od vladavine strasti, ili sa otpuštanjem mnoštva naših dugova – sa tim neminovnim posledicama dobrodušnog podnošenja nevolja.
Stradanja sadašnjega vremena, tj. sadašnja privremena stradanja, nisu ništa, govori apostol, prema slavi koja će nam se otkriti, tj. u poređenju sa slavom koja će se otkriti u nama kad nas Sveti Duh obnovi.[5]
Hrabro pretrpimo sve radi Gospoda, kako i treba da pretrpe hrabri vojnici koji se ne boje ni smrti za svog Cara.
Zašto se nismo izložili takvim i tolikim patnjama dok smo služili svetu i životnim brigama? Zašto se sada, kada smo pristupili da služimo Bogu, izlažemo raznim nesrećama?
Znaj: zbog Hrista nas zasipaju nevolje, kao strele. Baca ih na nas naš neprijatelj, đavo, da bi nam se tako osvetio za večna dobra kojima se nadamo i koja nastojimo da dobijemo, a ujedno da bi oslabio našu dušu tugom, uninijem, lenjošću i time nas lišio blaženstva koje očekujemo.
Hristos se nevidljivo bori za nas. Taj naš krepki i nepobedivi Zastupnik razbija svaki mučki napad i svaku zlu nameru našeg neprijatelja.
On sam, Gospod i Spasitelj naš, išao je za vreme celog svog zemaljskog života uskim i žalosnim putem – nikakvim drugim. Njega su neprestano gonili, On je pretrpeo mnoga sramoćenja, ismejavanja i iskušenja – napokon i sramotnu smrt na krstu, između dvojice razbojnika.
Sledimo Hrista! Unizimo se kao On! Ugledajmo se na Njega i ne protivimo se kad nas smatraju lažovima i pomahnitalima, ne požalimo našu čast, ne okrenimo lice od pljuvanja i obraze od udaranja; ne tražimo ni slavu, ni lepotu, ni naslade koje pripadaju ovome svetu; izvršimo zemaljsko stranstvovanje, kao stranci koji nemaju gde da sklone glavu; prihvatimo, prihvatimo sramoćenja, poniženja i preziranja od ljudi kao nešto što neodvojivo pripada putu koji smo izabrali; borimo se javno i tajno protiv gordih pomisli, naprežući sve snage zbacimo te pomisli našeg starog čoveka, koji pod raznim i na istinu samo prividno naličnim izgovorima traži da oživi svoje ja. Tada će se Sin Božiji, koji je rekao: Useliću se u njih, i biću u njima,[6] javiti u našem srcu, i darovaće nam vlast i silu da svežemo snažnog, da oplenimo sasude njegove, da zgazimo aspidu i vasiliska, da ih satremo.[7]
Odbacimo roptanje, odbacimo jadanje na našu sudbinu, odbacimo tugu i žalost u srcu, od kojih slabe duše stradaju više nego od samih nevolja. Odbacimo svaku misao o osveti i vraćanju zlom za zlo. Moja je osveta, ja ću vratiti, rekao je Gospod.[8]
Hoćeš li da podnosiš nevolje sa lakoćom i udobno? Smrt za Hrista neka bude ono što žarko želiš. Ta smrt neka neprestano bude pred tvojim očima. Umrtvljavaj sebe svakoga dana uzdržavanjem od svih grešnih želja tela i duha; umrtvljavaj sebe odricanjem od svoje volje i odbacivanjem samoopravdavanja, tih plodova lažno nazvanog znanja i lukave savesti starog čoveka; umrtvljavaj sebe živim zamišljanjem i stvaranjem slike svoje neumitne smrti. Data nam je zapovest da sledimo Hrista, da uzmemo svoj krst. To znači: moramo uvek biti spremni da sa radošću i veseljem umremo za Hrista. Ako tako uredimo sebe, lako ćemo podnositi svaku nevolju, vidljivu i nevidljivu.
Koje iskušenje, koje poniženje neće velikodušno podneti onaj koji želi da umre za Hrista?
Naše nevolje nam izgledaju teške upravo zato što nećemo da umremo za Hrista, nećemo u Njemu jedinom da zaključimo sve naše želje, sve naše nade, sav naš um, sve naše dostojanstvo, celokupno postojanje naše.
Ako neko čezne da sledi Hrista i bude Njegov naslednik, onda on mora revnosno da podražava Njegova stradanja. Svi koji vole Hrista, svi Njegovi sledbenici otkrivaju i dokazuju svoj skroviti zalog time što svaku njima poslanu nevolju trpe dobrodušno, ali i usrdno, i revnosno, i radosno, i blagodarno, polažući na Hrista sve nadanje.
Takvo trpljenje je dar Hristov.
Taj dar primiće onaj koji ga smirenom i upornom molitvom izmoli od Hrista: dokazujući iskrenost želje, dobiće besceni duhovni dar trpljenja prisiljavanjem i bolnim primoravanjem nevoljnog srca na trpljenje svih nevolja i iskušenja.[9] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovaj članak je preuzet ponajviše iz Sedme besede prepodobnog Makarija Velikog. Vidi glave 13-18
  2. Sir 2, 1, 2, 4.
  3. 1 Kop 10, 13.
  4. Jev 12, 8.
  5. Pim 8, 18.
  6. 2 Kop 6,16.
  7. Prepodobni Makarije, Pouka 4, gl. 15.
  8. Rim 12,19.
  9. Sveti Isak Sirijski, Slovo 37.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *