АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О ЧИСТОТИ
 
Блуд је сматран грехом и када је владао Стари завет; сматран је грехом јер није ништа друго до срамоћење природе, злоупотреба важног природног својства, нарушавање природног закона. Тај преступ је сматран толико важним да је виновник кажњаван смртном казном. У Новом завету тај грех је добио нову тежину зато што су људска тела добила ново достојанство. Људска тела су постала удови Христовог тела, и нарушилац чистоте већ наноси срамоту Христу, раскида јединство с Њим, удове Христове претвара у удове блуднице.[1] Блуднику следи казна: душевна смрт. Од палог у грех блуда одступа Свети Дух; сматра се да је такав грешник пао у смртни грех, у грех који одузима спасење, у грех који је залог неумитце погибије и вечних мука у паклу, ако се тај грех не излечи благовремено покајањем.
Шта је чистота? То је врлина супротна блудној страсти; то је отуђеност тела од стварног упадања у грех и од свега што води греху, отуђеност ума од блудних помисли и маштања, а срца од блудних осећања и страсти, након чега следи и отуђеност тела од телесних жеља.
Неки тврде да упадање у грех блуда телом и упадање у њега умом и срцем представља преступ исте тежине и значаја. Такво своје мишљење они заснивају на речима Спаситељевим: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме.[2] Какво неправилно мишљење! То је речено као допуна старозаветне заповести; то је казано онима који су грехом сматрали само телесни блуд, не схватајући да зле помисли, у које спадају блудне помисли, из срца излазе, погане човјека,[3] одвајају од Бога,[4] одузимају чистоту – средство боговиђења. Наслађивање блудним помислима и осећањима јесте блуд срца и погањење човека: због њих он постаје неспособан за општење са Богом, а блуд тела је промена целог људског бића услед мешања са другим телом,[5] потпуно отуђивање од Бога, смрт, погибија. Да би човек изашао из првог стања, он мора да се истрезни; да би изашао из другог, мора да васкрсне, да се поново роди кроз покајање.
Неки тврде да човек не може да се ослободи од робовања телу, тим више од блудних помисли и осећања, да је такво стање неприродно. Законе прописује Бог, и Он, више него ми, зна шта можемо, а шта не можемо: ми, дакле, можемо да достигнемо чистоту и тела и срца. Законе прописује Бог, Творац природе: чистота срца, дакле, није противна људској природи. Она је неприродна палој природи; она је била природна природи од њеног стварања, и може да постане природна по обнављању. Чистота може да се узгаја и добије: житарице, поврће, воћке не расту на земљи сами од себе; али када се земља припреми како треба, и кад се корисне биљке посаде и засеју, тада оне израстају нарочито изобилно за човекову исхрану и наслађивање. Необрађена земља даје сами коров, или саму траву, храну за стоку, а не за људе. Потребан је подвиг; предмет подвига је достојан тога да се ради њега предузме строги и тешки подвиг од стране оних који су га изабрали. Чистота је у Писму названа светошћу: Јерје ово воња Божија: светост ваша – говори апостол – и сваки од вас да зна држати своје тијело у светости и у части, а не у страсној жељи.[6]
Чистота оних који живе у браку састоји се у узајамној верности супружника. Чистота девојака и удовица које су постале невесте Христове састоји се у верности Христу. Управо њима упућена је моја убога, утешна, охрабрујућа, истинита реч – реч позајмљена из свесвете речи Божије, коју су свети оци објаснили својом светом речју и опитом.
Када је Господ забранио људима да се разводе по сопственом нахођењу, што је по Мојсијевом закону било дозвољено, и објавио да оно што је Бог свезао човек може да раздреши једино тако да због тог већ учињеног раздрешивања једна половина упадне у блуд – тада су Христови ученици поставили питање о безбрачном животу. На то је Господ рекао: Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано… Ко може примити, нека прими.[7] Ко је тај који може да прими? На основу чега сваки од нас треба да суди и закључује о својој способности и неспособности за безбрачни живот? Одговор узимамо из дела светих отаца: На основу наше слободне воље. “Способност се даје онима који је искреног срца траже од Бога – говори блажени Теофилакт Охридски. Иштите, рекао је Господ, и даће вам се;јер сваки који иште, прима”[8] Искреност тражења доказује се животом, а он мора бити у складу са оним што се тражи, чак и кад би се испуњење тражења одлагало дуже или краће, чак и кад би разна искушења плела замке нашим жељама. Сопствени подвизи, кроз које се монах напреже да победи и измени својство пале природе, само су сведоци истинске слободне воље. Победа и измена природе припадају једино Богу. “Где природа претрпи пораз” – говори свети Јован Лествичник – “тамо се препознаје долазак онога који је изнад природе.”[9] Бог мења природну тежњу у ономе који свим њему доступним средствима докаже своју искрену жељу да та тежња буде измењена: тада Дух Божији дотиче човеков дух, који се, осетивши да га Дух Божији дотиче, сав, са свим помислима и осећањима, устремљује према Богу, изгубивши осећај за предмете телесне жеље.[10] Тада се испуњују речи апостола: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме.[11] Тада само тело тежи ка ономе ка чему стреми дух.
Због своје слободне воље, на делу доказане и посведочене, многе незнане жене остале су до краја живота у том блаженом стању, или су очувале своју девственост; неке су, након брачног живота, сачувале непорочно удовиштво; неке су прешле из развратног живота у целомудрени и свети живот; напокон, неке су се, поколебавши се у слободној вољи, поново вратиле њој и покајањем повратиле изгубљену целомудреност. Све су се оне најпре уздржале од упадања у блуд телом, а онда и ступиле у борбу против страсних помисли и осећања, успротивиле им се, победиле их, примиле од Бога слободу чистоте, која је потпуно туђа општењу са грехом чак и кад он не престаје због напада. Тако се прекида деловање невремена на путника: чим уђе у топли дом, чак и кад се непогода наставља или још више бесни.
Љубљена браћо, монаси! Не падајмо у малодушност и униније. Не обраћајмо пажњу на демоне: они улажу у нас неповерење у пут који смо изабрали; не обраћајмо пажњу на људске судове и савете које они износе из незнања или из разврата и зле намере: поверујмо Господу Богу нашем: Он је обећао да ће нас услишити и помоћи нам, ако останемо Њему верни. Ту верност посведочимо непоколебивим стремљењем ка Њему и непрестаним кајањем због наших одступања од тог стремљења. Не може човек да не чини већа или мања одступања и због своје немоћи, и због ограничене и грехом озлеђене природе, и због зла које смишљају наши невидљиви непријатељи, и због бескрајно намножених саблазни. Нећемо се дуго трудити! Нећемо дуго страдати у борби са собом! Убрзо ће наступити смртни час: он ће нас истргнути из мука борбе и из опасности да упадамо у сагрешења. О, када бисмо у том часу, на улазу у вечност, угледали према нама раширене руке Оца небескога и чули Његов утешни глас: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.[12] До тога часа подвизаваћемо се храбро, не верујући никако нашем телу, не верујући ни привидном ни истинском нашем бестрашћу. Сви који су се понадали у себе, у умртвљавање свога тела, у своје бестрашће и благодатно стање, излагали су себе страшним искушењима.
Свети Исак Сиријски је рекао: “Ако се добровољно не удаљујеш од узрока греха, ти и против своје воље постајеш очарани роб греха.”[13] Ово правило, које важи за монашки живот уопште, нарочито је важно за све који су ступили у борбу против оног својства природе које се појавило у њој након пада. Корисно је да уопште не видимо дрво чији плод, по сопственом обећању, нећемо пробати. Зато је правилима светих отаца забрањен улазак женском полу у мушке манастире; на светој Атонској гори то се и данас поштује. У житију светог Јована Лествичника речено је да је потпуно угасио пламен жеље тако што је проводио пустињачки живот и избегавао сусрете са људима. Сви свети оци су настојали да, према сво јим могућностима, избегавају познанства са женама, и такво понашање су предали нама у својим богонадахнутим, за душу спасоносним делима. Оци су знали да човек лако склизне, и зато нису имали поверења ни у своју светост, ни у дубоку старост и њену неспособност за грех. Они до краја живота нису престајали да се удаљују од узрока греха: такво удаљавање је најмоћније средство за победу над грехом. Када је преподобни Сисоје Велики веома остарио, његов ученик, ава Аврам, предложио му је да његово пребивалиште буде ближе насељу. На то је деведесетогодишњи старац одговорио: “Живећемо тамо где нема жена.” Ученик је приметио: “А постоји ли место у коме нема жена, осим пустиње?” Старац је рекао: “Живећу у пустињи, чедо.”[14] Добра човекова слободна воља јача кад је далеко од саблазни, добија необичну чврстину и снагу; супротно томе, чим се приближи саблазнима, она почиње постепено да слаби, и на крају се потпуно изопачује. Тако лед на мразу постаје све чвршћи, а изложен дејству топлоте топи се и нестаје. Нама, браћо, доликује да избегавамо познанства са женама, нарочито блиска познанства, честе сусрете и разговоре са њима. Ви који сте намерили да победите природу, схватите да та победа није могућа ако будемо непрестано подвргавали себе дејству природе, и подстицали у себи њено дејство.
Када је видео да једног монаха напада блудна страст, преподобни Пимен Велики му је рекао: “Ако монах обузда утробу и језик, и сачува странствовање, он неће умрети”[15] душевном смрћу, а она стиже свакога који се сурвава у блуд. Под странствовањем овде се подразумева удаљавање од расејаног живота, од слободног обраћања, многих и краткотрајних познанстава, јер све то снажно појачава телесну жељу.
Преподобни Исаија Отшелник је говорио да вођење битке против блуда постаје све теже због следећих пет разлога: због празнословља, славољубља, многог сна, због украшавања одећом и због преситости.[16] Од тих разлога који побуђују блудну страст посебно снажно и штетно делују два: нарушавање странствовања и преситост. Тешко је одлучити који је од њих погубнији – кобни су и један и други. Ко се потчини и покори једном од њих, тај не може да издржи у борби против своје природе. Да би се чистота достигла, морају се одбацити оба разлога.
Обратили смо нарочиту пажњу на то да морамо чувати себе од главних разлога који изазивају пожуду: но нећемо оставити без дужне пажње ни другостепене: чуваћемо себе од њих. И разлог мање снаге добија посебну снагу ако пређе у навику, ако смо немарни према њему. На пример: неки посте, живе осамљено и неграмзиво, усрдно моле Бога за обуздавање пожуда своје природе, али при томе дозвољавају себи да куде, прекоревају, осуђују ближње, да им се подругују – и помоћ Божија одступа од њих; они остају препуштени сами себи и не налазе снаге да се одупру грешним побудама пале природе.
У једном општежићу живео је затворник по имену Тимотеј. Један брат општежића пао је у искушење. Настојатељ је то сазнао и упитао Тимотеја како да поступи са палим братом. Затворник га је посаветовао да истера саблажњеног. Чим су га истерали, искушење палог брата је прешло на Тимотеја, и довело га у опасност. Тимотеј је почео да вапи са сузама Богу за помоћ и помиловање. И тада је чуо глас: “Тимотеје, знај да сам ти послао искушење управо зато што си презрео свога брата док се борио са својим искушењем.”[17] Према удовима Христовим – хришћанима – ваља поступати веома пажљиво ‘ и разборито: ваља састрадавати са њима у њиховим болестима, и одсецати једино оне који, не дајући никакве наде да ће оздравити, својом болешћу само заражавају друге.
Веома је важно сачувати тело од упадања у блуд: али само то није довољно за чистоту коју Бог воли и којом гледа. Ми имамо неизоставну обавезу да очистимо саму душу од сладострасних помисли, маштања и осећања, како нам је то заповедао наш Спаситељ. “Као што нечистота” – говори преподобни Макарије Велики – “заражава тело сједињавањем са другим телом, тако се и душа разара спајањем са злим и нечистим помислима и слагањем са њима. Ако неко разори душу и ум тиме што се слаже са злом, заслужио је казну. Није довољно чувати искључиво тело од видљивог греха: и душу треба чувати од непотребних помисли, јер она је невеста Христова.”[18] Удаљивши од себе узроке греха: често општење и блиско познанство са женским полом, слободно обраћање и расејан живот, преситост и наслађивање јелима и напицима, раскош и сувишност у одеждама и у осталом што припада келији, осуђивање ближњих, оговарање, смехословље, празнословље и многословље, одважимо се да се одрекнемо наслађивања сладострасним помислима, маштањима и осећањима. Не подстичимо их сами у себи, и храбро их одбацујмо чим се појаве из наше пале природе, или их предложе демони, непријатељи нашег спасења. Свети Исихије Јерусалимски говори: “Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца Мојега.[19] А воља Оца Његовог је ова: Који љубите Господа, мрзите на зло.[20] Вежбајмо се, дакле, непрестано у Исусовој молитви, стварајмо навику на њу – и омрзнимо лукаве помисли. Тако ћемо извршити вољу Божију.”[21] Очистимо се се од сваке нечистоте тијела и духа,[22] заповеда нам апостол.
Свети оци заповедају да се змији на главу стаје,[23] то јест да се запажа сами почетак грешне помисли, и да се она одбацује. То се односи на све грешне помисли, али највише на помисао о блуду; њу потпомаже пала природа, која управо зато што је пала врши нарочит утицај на нас. Преподобни Касијан Римљанин заповеда монаху почетнику да придошлу грешну помисао одмах исповеда старцу.[24] Тај начин је изванредан; он је за почетника најбољи, али је у неким случајевима крајње потребан и увек користан и ономе који је узнапредовао, будући да потпуно раскида дружење са грехом, ка коме оболела природа тежи. Блажен је који тај начин може да примењује на делу! Блажен је почетник који је нашао старца коме може да открива своје помисли! Монасима који немају могућности да се стално обраћају старцу оци заповедају да одмах одбаце тек зачету грешну помисао, да никако не улазе у беседу или расправу са њом јер ће због њих неизоставно уследити страсна преданост греху, и да се, затим, устреме ка молитви. Тај начин је употребљавала изузетно успешно и плодно преподобна Марија Египћанка, што се види из њеног житија.[25] “Ако неко” – рекао је преподобни Нил Сорски – “при сваком искушењу,и при свакој помисли, придошлој од непријатеља, плаче и вапи доброти Божијој да му помогне, тај ће убрзо осетити спокојство, под условом да се моли разумно.”[26] “Као што је ватри својствено да прождире суво грање, тако је чистим сузама својствено да сагоревају сваку прљавштину тела и духа” – рекао је свети Јован Лествичник.[27] Када смо сами, а нападну нас блудне помисли и маштања, и тело се необично распали,треба падати на колена и на лице пред светим иконама, подражавајући оно што је чинила велика Марија Египћанка,и са сузама или плачем усрдно молити Бога за помиловање.Не треба одгађати опите да се докаже да је Бог близу нас и да има власт над нашом природом: то ће нам дати живу веру, а жива вера ће нас надахнути необичном снагом и доносиће нам сталне победе. Не чудимо се ако и после дуготрајне борбе и исто толико дуготрајног спокојства које долази након ње, које је наводило на мисао о уништењу отрова и смрти склоности ка блуду у људској природи, поново отпочне жестока битка и у телу оживе недоличне тежње и побуде.[28] Наш непријатељ је бестидан; он не престаје да упућује своје стреле против највећих светитеља Божијих: опити су му доказали да . покушај понекад бива успешан, да обара и чак разбија сасуде Духа, као што се томе покорио духоносац који је увече ходао по крову царскога двора.[29] Наше тело је неверан друг: жарко жели друго тело, и због сопствених побуда, али и због туђе побуде – побуде палог духа, који у погањењу тела које њему не припада налази насладу за себе. Неочекивано искрсава тела недостојна, безочна, наглашена потреба. Зато је преподобни Пимен Велики говорио: “Као што царски штитоноша увек стоји приправан пред царем, тако душа мора бити увек приправна против демона блуда.”[30]
Животу и делу древних монаха у много чему можемо само да се дивимо, никако и да подражавамо; можемо само да их созерцавамо, као Божије чудо, и да због њих прослављамо Бога зато што је немоћном човеку даровао несазнајну силу и светост. У таква дела спада начин борбе који су у првим вековима монаштва монаси користили против помисли и маштања о блуду. Они се најпре нису противили помисли: допуштали су јој да почне да делује, да уђе, како су они говорили, а онда су се борили против ње.
Преподобни Пимен Велики се пре достизања савршенства старао да се поучава саветима и поукама њему савремених светих стараца. Обраћао се за савет и ави Јосифу, који је тиховао у Панетосу. Једном приликом Пимен је упитао аву: “Како да поступим када ми приступе пожуде? Да им се супротстављам, или да дозволим да уђу?” Старац је одговорио: “Дозволи да уђу, и бори се против њих.” Када је добио такав одговор, Пимен се вратио у Скит, у коме је тиховао. После тога дошао је у Скит неки монах из Тиваиде – он је причао браћи да је питао аву Јосифа: “Ако ми приступе пожуде, да ли да им се супротстављам, или да им дозволим да уђу?” Ава је рекао: “Никако не допуштај пожудама да уђу, него их истог часа одсецај.” Чим је чуо да је отац Јосиф тако рекао тиваидском монаху, ава Пимен је поново кренуо њему у Панетос, и рекао: “Ава, нисам скрио од тебе моје помисли, но ти си мени рекао једно, а тиваидском монаху друго.” Старац му је одговорио: “Зар не знаш да те волим?” “Знам” – одговори Пимен. “Зар ми ниси” – настави старац – “говорио да ти кажем оно што бих рекао самом себи? Када ти пожуде приступе, и допустиш им да уђу, и затим се бориш против њих, ти тако постајеш искуснији. Говорио сам ти то као себи. Али када пожуде приступе почетницима, није им на корист да их пусте да уђу; они морају истог трена да их одбацују од себе.”[31] Из одговора самог Пимена Великог, учитеља монаха, већ тада се, управо из те околности, види да је допуштање улажења блудних помисли у себе забрањивано монасима који су осетили страст, а било дозвољено монасима који су проводили небески живот.[32] Постојање оваквог поступања објашњава се узвишеним духовним напредовањем монаштва тог доба: за такав подвиг очигледно је неопходно стање без страсти. Каснији оци су забранили свим монасима такво поступање, као веома опасно, и, вероватно, због несрећних искустава. “Не допусти своме уму” – рекао је свети Исак Сиријски – “да га испитују блудне помисли или маштања људи који имају утицаја на тебе, убеђен да те оне неће победити: тако су премудри постали мрачни и били исмејани.”[33] Ми се морамо држати ове поуке.
Из житија светих Божијих угодника видимо да су неки од њих издржали веома снажну и дуготрајну борбу против блудних помисли и осећања тако што су прелазили из стања страсти у стање без страсти. Томе су били подвргнути подвижници који су пре обраћања водили развратни живот, као што су Мојсије Мурин и Марија Египатска, али и девственици, Симеон, Христа ради јуродиви, Јован Многострадални Печерски и други. Жестина борбе узнела их је у појачане, натприродне подвиге. А пошто је дар Божије благодати увек саобразан и сразмеран претходној невољи и претходном труду, то су поменути светитељи, саобразно необичном подвигу и жестини на њих допуштене битке, удостојени необичних благодатних дарова. И њихова борба и њихов подвиг били су особени догађаји у подвижништву: они не могу потпуно да служе као руководство за све подвижнике. Самопожртвовање тих Божијих угодника може се и мора подражавати онолико колика је снага слободне воље, одлучности, вере, али сам њихов подвиг остаје нешто што не може да се подражава. Изузетно разумни оци су сматрали да у борби против похлепа наше природе уздржавање од хране и остали телесни подвизи морају бити разборити и умерени, да се тим подвизима телесна пожуда само обуздава, да се она побеђује смирењем и молитвеним плачем, јер то двоје привлачи подвижнику Божију благодат, те да су појачани телесни подвизи више штетни него корисни када, и сувише слабећи телесне снаге, спречавају бављење молитвом, плачем и делима смирења.
У Отачнику читамо следећу приповест: “Неки побожни човек у Египту оставио је жену и децу, одрекао се света и удаљио се у пустињу. Снажну битку против њега повео је демон блуда тиме што му је доносио сећање на његову жену. Он је то исповедио оцима. Када су оци видели да је он подвижник, и да испуњава све што му је заповеђено, наложили су на њега нарочит подвиг, преузет из разних житија светих отаца. Од тог подвига он је толико ослабио да је пао на постељу. По провиђењу Божијем дошао је тамо старац из Скита. У египатском Скиту – тако се називала неплодна и сурова пустиња, недалеко од Александрије – проводили су живот преподобни монаси који су посебно обиловали благодатним даровима и даром Духовног расуђивања. Житељ Скита је посетио оболелог и ипитао га: ‘Ава! од чега си болестан?’ Он је одговорио: ‘Био сам ожењен; недавно сам дошао у ову пустињу, и непријатељ је навео на мене битку поводом моје жене. Исповедио сам то оцима. Они су наложили на мене разне подвиге, преузете из житија светих отаца. Почео сам да их извршавам, но онда сам пао у изнемоглост, а битка је необично нарасла у моме телу.’ Скитски старац се, чувши ово, ожалостио и рекао му: ‘Оци су снажни, и будући да су такви, правилно су ти заповедили да поступиш тако. Али ако хоћеш, послушај моје смирење: остави испуњавање тих подвига и узимај умерену количину хране кад треба, извршавај умерено правило и положи на Господа сву своју тугу – Он ће победити непријатеља који те напада. Сопственим подвигом нећеш моћи да оствариш победу у тој бици.’ Нападнути брат је почео да се понаша по савету скитског старца: након неколико дана осетио је олакшање од болести, и битка је одступила од њега.”[34]
Монаха Скита, преподобног Агатона, познатог по необичном дару духовног расуђивања, упитали су о блудној страсти. На то питање он је одговорио: “Иди, сруши своју снагу у прах пред Богом, и наћи ћеш починак.”[35] Сличан одговор на ово питање давали су и други велики оци. Потпуно правилно и тачно! Ако само Бог може да измени природу, онда су сазнање да је озлеђеност природе последица првородног греха и смирена молитва да природу исцели и обнови њен Творац најмоћније и најефикасније оружје у борби са природом. То оружје слаби због уздања у себе, ка чему води сувишни и са снагама несразмерни телесни подвиг. Преподобни Касијан Римљанин запажа да “телесна пожуда нужно напада душу дотле док душа не дозна да не може да победи сопственим трудом и напрезањем ако не буде помоћи и заштите од Господа.”[36] Провео је тај свети отац много времена међу скитским оцима, и био је надахнут њиховим учењем.
Док беседимо о чистоти, сматрамо суштински важним да се оскудном речју обратимо незнању нашег времена, толико поносног због знања, и да пружимо руку помоћи онима који се због свог незнања даве и муче у збуњености, унинију и жалости. Многи који желе да проводе побожни живот западају у потпуну недоумицу када се у њима пробуде помисли и осећања телесне пожуде. Они на то гледају као на нешто необично, што не треба да буде, западају од тога у душевну слабост и растројство, често одлуче да напусте богоугодни живот, сматрајући да су неспособни за њега. Па то је потпуно погрешно мишљење о себи! Наша природа је у палом стању. У палом стању телесне пожуде њему су природне, и не могу да не избију из њега. Стога се не треба чудити и западати у недоумицу приликом појаве помисли, маштања, осећања телесне пожуде: то је природна нужност. Њој је потчињен сваки човек; потчињени су јој били свети људи.
То није довољно. За само напредовање у духовном животу неизоставно је нужно да настану, и да се на тај начин открију наше страсти.[37] Када се страсти открију у подвижнику, тада он ступа у борбу против њих. Ако си ступио у борбу, и ако се храбро бориш, онда можеш да однесеш победу и примиш венац победе, тј. Светог Духа. Предлажемо љубљеној браћи да пажљиво размотре житија и дела светих отаца: увидеће да су сви Божији угодници били подвргавани мучењу и труду те борбе, да су прошли кроз огањ страсти и воду суза и ушли у починак бестрашћа. Преподобног аву Доротеја су по његовом ступању у манастир веома кушале телесне жеље, и он је у тој борби прибегавао саветима и поукама преподобног Варсануфија Великог.[38] Одговори великог оца садрже у себи изванредно руководство за храбро супротстављање безумним и поквареним захтевима пале природе. У једном од тих одговора преподобни Варсануфије говори да га је страст блуда нападала пет година. “Битку коју започиње тело” – рекао је он – “поништава молитва са плачем.”[39] Преподобног Антонија Великог су, приповеда његово житије, појачано нападале блудне помисли и маштања. Многи светитељи су након обновљења Светим Духом и пристизања у пристаниште блаженог бестрашћа неочекивано били излагани непристојним побудама и тежњама природе, наиласку нечистих помисли и маштања, што се десило и преподобном Макарију Александријском, Јоаникију Великом и осталима. Управо зато свети оци су рекли да се свом телу може веровати једино тада кад се оно положи у гроб.[40]
Ми и ступамо у манастир да бисмо открили у себи скривене страсти и однос наше природе према духовима злобе, којима се она добровољно покорила. Раскидамо окове који нас везују за свет, остављамо друштво, родбину, имање да бисмо видели наше унутрашње окове и раскинули их десницом Господњом.[41] Друго не постоји, ако се претходно не учини прво. У смирење духа можемо доћи тек тада када сами у себи увидимо пад људског рода, његово заробљеништво, окрутну власт демона и вечне смрти над нама; једино тада можемо да завапимо Богу молитвом и плачем из дубине срца, из све душе, и таквим вапајем, таквим сазнањем своје погибије и беспомоћне немоћи привучемо себи у помоћ Божију благодат. Зато битке које се подижу у нама доприносе нашем духовном напредовању ако се боримо храбро, ако малодушно не поклекнемо пре победе. Преподобни ава Доротеј приповеда да се ученик неког великог старца изложио телесној бици. Старац је видео његов труд и упитао га: “Хоћеш ли да се помолим Богу да ти олакша битку?” Ученик је одговорио: “Оче мој! Премда се ја трудим, и видим у себи плод труда, боље је да се помолиш Богу да ми да трпљење у бици.” “Такав је човек који истински хоће да се спаси!” – узвикује преподобни Доротеј на крају приповести.[42]
Причао је преподобни Пимен Велики, за поуку и утеху браћи, да је велики угодник Божији, Јован Колов, умолио Бога и био избављен од дејства пожуде, и без ње пребивао у ненарушивом миру. Тада је он пошао неком старцу, веома опитном у духовном животу, и испричао му шта се десило с њим. Старац је одговорио: “Иди, помоли се Богу да ти се врате битке, и она скрушеност и оно смирење које си пре имао због битака, јер тек помоћу њих душа долази у напредовање.”[43] Не препуштајмо се збуњености, унинију, малодушности, слабости када се подигну у нама свирепи таласи пожуда и помисли, и нападну на нас као силни ветрови! Успротивимо се греху: том борбом изградимо живу веру у Бога и живо познање Бога.
Много и често наносимо штету себи тиме што захтевамо од себе оно што нам није својствено. Тако: тек су ступили у подвиг, прожети су, такорећи, и преиспуњени пожудом, а хоће да у њима већ нема склоности према телесним помислима, маштањима и осећањима. А та склоност постоји; она је природна; она не може да не постоји. Неразумно је тражити немогуће. Пожуда нужно избија из природе коју је сама заразила; но чим се та жеља појави у било ком облику, морамо јој се одмах, присиљавајући себе, супротставити горе поменутим методама. Морамо се, супротно снажној вољи целокупне природе, деловањем нејаке воље самог ума,[44] вођеног речју Божијом, ишчупати из нашег робовања, из старога, из наше пале природе. Царство небеско с напором се осваја, рекао им је Господ, и задобијају га једино они који приморавају себе и побеђују своју грешну вољу.[45] Први знак да је благодат Божија већ почела отворено да нам помаже јесте неслагање са нечистотом помисли, како каже свети Јован Лествичник:[46] у уму се постепено појављује неблагонаклоност према блудним помислима и маштањима уместо претходне благонаклоности, која је доносила занос и пораз увек када за одупирање није био употребљен посебан напор.
Девственици, то јест ви који нисте окусили душевну смрт стварним упадањем тела у блуд, чувајте своју девственост као драгоцено благо: у правилном монашком животу одмах ћете осетити духовно дејство,[47] како су га назвали свети оци, или дејство Светог Духа на душу, дејство које душа преноси телу, и опитно нас уверава да су наша тела створена за духовно наслађивање, да су се због пада срозала до склоности према животињским насладама, но да посредством духовног покајања могу да се врате склоности према духовним насладама. Авај! Људи трубе да много знају, а изгубили су чак и знање да је људско тело способно за духовна осећања. Проповед о тој способности слушају неповерљиво, као ново и необично учење. Није оно ново, и није необично! Проучите дела светих отаца: наћи ћете у њима то учење. Наћи ћете га у Светом писму, чим га укратко изучите. Искупљење које је Бог даровао људском роду преиспуњено је неисказивим, суштинским добрима: она сведоче о њему, али ми се задовољавамо површним знањима, заснованим на речима, а не на делу, и нећемо да стичемо опитна познања, која захтевају распеће,[48] и зато лишавамо себе живих познања. Чим се срце причести духовним насладама, његово осећање постаје друкчије. Такво срце почиње да гаји одвратност према сладострашћу, ревносно се противи тежњама и наговорима сладострашћа, са плачем вапи ка Богу да га избави из тог смрдљивог блата.
Ви које је Божији промисао привео у стање удовиштва, и који желите или морате да носите јарам тога стања – не зауставите се да прибегнете са топлом и смиреном молитвом Богу, и Он ће вам донети победу и над вашом природом и над вашом навиком, том што крепи и подржава снагу и право природе. Не одреците да претрпите краткотрајну муку борбе са собом: ништа не значи та мука у поређењу са утехом коју доноси победа; ништа не значи та мука у поређењу са осећањем слободе која наступа у души након победе.
Ви у понору прељубе и разврата – дочујте глас који вас позива на покајање, и примите од свемоћног лекара, Бога, свемоћни лек покајања: Он вам га предлаже. Тај лек је већ испитан. Он је учинио да прељубници постану примери целомудрености, да развратни постану свети и праведни. Он је претворио сасуде ђавола у сасуде Светог Духа – многи покајани грешници остављали су далеко иза себе на тркалишту духовног напредовања подвижнике који нису познали смртни грех. Искупитељ је достојанство сваког хришћанина: изнад других си по свом достојанству само ако си суштинскије од других усвојио Искупитеља.
Многи свети оци који су проводили девствени живот називали су себе нечистим и прељубницима; ни то чак није довољно! Неки од њих, оклеветани за грех блуда, нису принели никакво оправдање, мада су то могли да учине веома лако, и подвргли су себе казни и мукама, као да су стварно криви. Такво понашање, површно гледано, може изгледати чудно: њега објашњава својство подвига, који израђује свету чистоту. Тај подвиг тако јасно открива пад природе, тако опипљиво доказује подвижнику да би се и он неизбежно покорио захтевима пале природе да га из области природе није истргла десница Божија – и њему нема друге него да призна да управо он јесте прељубник. Његова чистота је Божије дело у њему, а нипошто својство природе и плод његових напора. Временско трајање подвига има важан утицај на стварање и усвајање таквог мишљења о себи. Поуздано се може тврдити да свети људи Божији признају да су опогањени прељубом неупоредиво више него они који, живећи телесним животом, непрестано тону у прељубу. На основу таквог мишљења о самом себи свети Василије Велики, архиепископ Кесарије кападокијске, човек испуњен Светим Духом, изговорио је о себи следеће речи: “Нисам познао жену, и нисам девственик.”[49] Какав искрени плач одјекује у овим речима!
Безгранична милост Божија нека нам подари да се приближимо светој чистоти светих људи Божијих и њиховом светом смирењу. Амин.
 

1. 1 Kop 6, 15.
2. Mт 5,28.
3. Mт 15, 19 и 20.
4. Прем. 1,3
5. 1 Kop 6, 16.
6. 1 Сол 4, 35.
7. Mт 19, 11, 12.
8. Мт 7, 78. – Објашњење за горе наведене речи 19. главе Јеванђеља по Матеју.
9. Поука 15, гл. 8.
10. Свети Исак Сиријски, Слова 43 и 38
11. 1 Кор 6, 17.
12. Mт 25,23.
13. Слово 57. Исто учење читамо и у Слову 56
14. Азбучни патерик.
15. Азбучни патерик.
16. Изреке преподобног, стављене после његових духовно-моралних поука. Москва, издање из 1860. године.
17. Незаборавна казивања, О ави Пимену, гл. 70
18. Беседа 7, гл. 4.
19. Мт 7,21
20. Пс 96. 10.
21. Добротољубље, том 2, глава 11.
22. 2 Кор 7, 1.
23. Пост 3,15.
24. Преподобни Касијан, књига 4. О правилима за оне који се одричу света, гл. 37.
25. Чети минеј, 1. април.
26. Слово 8.
27. Слово 7, гл. 31.
28. Преподобни Макарије Велики, Поука 5, гл. 14.
29. 2Сам11,2.
30. Азбучни патерик.
31. Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О ави Јосифу из Панетоса, гл. 3.
32. Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О ави Пимену, гл. 62.
33. Слово 2.
34. Рукописни отачник.
35. Азбучни патерик.
36. Књига VI, О духу блуда, гл. 5.
37. Преподобни ава Доротеј, Поука 13.
38. Питање 252. и даље.
39. Одговор 255.
40. Преподобни Исаија Отшелник, Слово 27, гл. 2.
41. Преподобни Макарије Велики, Беседа 21.
42. Поука 13, О трпљењу искушења.
43. Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О Јовану Колову, гл. 12.
44. Рим 7, 23.
45. Mт 11, 12.
46. Слово 15, гл. 9, по преводу Пајсија Њамецког.
47. Види: Лествица монаха Теофана, Добротољубље, том 1. Види, такође, главе преподобног Григорија Синаита, предање преподобног Нила Сорског, и дела многих других светих отаца.
48. Гал 5, 24.
49. Преподобни Касијан Римљанин, књига VI, О духу блуда, гл. 19.