NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O TRPLJENJU
 
„Dom duše je trpljenje, jer ona živi u njemu; hrana duše je smirenje, zato što se ona hrani njime,“[1] rekao je sveti Ilija Ekdik.
I zaista: dok se hrani svetom hranom smirenja, duša može da obitava u svetom domu trpljenja. A čim nedostane te hrane, duša izlazi iz doma trpljenja. Kao vihor otima je duševni nemir, odnosi, kovitla. Kao talasi podižu se u njoj razne strasne pomisli i osećanja, potapaju je u dubinu bezumnih i grešnih razmišljanja, maštanja, reči i postupaka. Duša zapada u stanje iznemoglosti, mračnog uninija, često se približava ponorima ubistvenog očajanja i potpunog rastrojstva.
Hoćeš li da neprestano obitavaš u svetom domu trpljenja? Snabdej se hranom, neophodnom za takvo obitavanje: nalazi i umnožavaj u sebi pomisli i osećanja smirenja. To smirenje koje priprema za trpljenje nevolja pre njihovog dolaska i potpomaže dobrodušnom trpljenju nevolja kad one dođu sveti oci su nazvali samoprekorevanjem.
Samoprekorevanje je okrivljivanje sebe za grešnost, za onu zajedničku svim ljudima, i za svoju pojedinačnu. Pri tome je korisno da se prisećamo svojih narušavanja Božijeg zakona i da ih brojimo – ali ne i spoticanja i padova u blud: sveti oci su zabranili sećanje na ta narušavanja zato što obnavljaju u čoveku osećaj greha i naslađivanje njime.[2]
Samoprekorevanje je monaško delanje, umno delanje, suprotstavljeno i protivno bolesnom svojstvu pale prirode, svojstvu zbog koga se svi ljudi, pa i najnesumnjiviji grešnici, koristeći sve moguće lukavštine, upinju da pokažu da su pravednici i da dokažu svoju pravednost. Samoprekorevanje je prinuda za palu prirodu; prinudom ona smatra i molitvu i ostale monaške podvige, a upravo njima se Carstvo nebesko s naporom osvaja, i pomoću njih ga podvižnici zadobijaju.[3] Na početku vežbanja u njemu, samoprekorevanje ima karakter nesvesnog mehanizma: izgovara se samo rečima, bez naročite blagonaklonosti srca, čak suprotno osećanju srca; zatim, malo-pomalo, srce počinje da pokazuje sve veću blagonaklonost prema rečima samoprekorevanja; a na kraju samoprekorevanje će se izgovarati iz cele duše, uz izdašni osećaj plača, umanjiće i zakloniće pred nama nedostatke i sagrešenja bližnjih, pomiriće nas sa svim ljudima i okolnostima, sabraće po celom svetu rasejane pomisli u čin pokajanja, pružiće usredsređenu molitvu, ispunjenu duhom milosti, nadahnuće nas i naoružati nesavladivom silom trpljenja.
Smirenim mislima samoosuđivanja ispunjena su sva molitvoslovlja Pravoslavne crkve. Pa opet monasi posvećuju svakog dana deo vremena upravo razvijanju samoprekorevanja. Oni se trude da samoprekorevanjem uvere, ubede sebe da su grešnici: pala priroda neće da veruje u to, neće da prihvati takvo saznanje. Samoprekorevanje je korisno za sve monahe: i za početnike, i za uznapredovale, i za one što obitavaju u opštežiću, i za tihovatelje. Za poslednje najopasnija strast, koja troši celokupno njihovo delanje, jeste visokoumlje:[4] a, suprotno, osnovna vrlina, na kojoj se zasnivaju i drže sve ostale vrline, za njih je samoprekorevanje. Upravo zato je ava nitrijskih tihovatelja rekao da je, po njegovom mišljenju, njihovo najvažnije delanje neprestano samoprekorevanje.[5] Samoprekorevanje, dostignuvši svoju punoću, iskorenjuje poslednju zlobu iz srca tako što potpuno iskorenjuje iz njega lukavstvo i licemerje, koji ne prestaju da žive u srcu sve dotle dok samoopravdavanje nalazi u njemu mesta. Prepodobni Pimen Veliki je rekao da se mržnja prema lukavstvu sastoji u tome da u svakom slučaju opravdavamo bližnjeg a okrivljujemo sebe.[6] Ova izreka je zasnovana na Spasiteljevim rečima: svakoga ko osuđuje bližnjeg Spasitelj je nazvao licemerom.[7] Dok prekoreva samog sebe, tihovatelj će uvideti da su svi ljudi sveti i anđeli, a da je on grešnik nad grešnicima, i pogruziće se, kao u bezdan, u neprestani duh milosti.
Izvanredne primere samoprekorevanja imamo u „Jecanjima“ prepodobnog Isaije Otšelnika i u „Dvadeset slova“ svetog Isaka Sirijskog. Sveti Isak, čija knjiga sadrži pouke za tihovatelje, dao je takav naslov svome Slovu: Slovo koje sadrži najnužnije i najkorisnije svakodnevno podsećanje onome koji, pozvan da pazi jedino na sebe, tihuje u svojoj keliji. „Jedan brat“ – govori sveti Isak – „napisao je ovo što sledi i stavljao to stalno pred sebe, da bi se podsećao: ‘U bezumlju proživeo si svoj život, posramljeni i svakog zla dostojni čoveče! Sačuvaj sebe bar ovog dana što ti je ostao od tvojih na žrtvu tvojoj sujeti prinetih dana, koji su se, bez dobrih dela, obogatili zlim delima. Ne postavljaj pitanja o ovome svetu, ni o njegovom stanju, ni o monasima, ni o njihovoj delatnosti, kakva je ona, ni o broju njihovih podviga – ne zalazi u brigu o bilo čemu takvom. Izašao si iz sveta tajanstveno, ubrojao si sebe u mrtve Hrista radi: ne živi više za svet, niti za ono što pripada svetu, da bi te predusreo počinak, i da bi bio živ u Hristu. Budi spreman i pripremljen da poneseš svako ponižavanje, svaku nepravdu i ruganje, i prekore svih.Primi sve to sa radošću, kao da si stvarno dostojan toga.Podnesi sa blagodarenjem Bogu svaku bolest, svaku nevolju i nesreću od demona, čiju si volju izvršavao. Hrabro podnosi svaku oskudicu i nedaću, jer dolaze od prirode. S nadom u Boga podnosi lišavanje telesnih potreba, jer će se ubrzo pretvoriti u gnoj. To sve primi sa dobrom voljom u nadi u Boga, ne očekujući ni izbavljenje ni utehu od bilo koga drugog. Prenesi na Gospoda svu brigu svoju,[8] i u svim svojim iskušenjima osudi samog sebe kao njihovog uzročnika. Nemoj da te šta sablazni, i ne ukori nijednoga od onih koji te vređaju: tisi okusio plod sa zabranjenog drveta i stekao svakojake strasti. Sa radošću primi te nedaće; neka te one koliko-toliko potresu, da bi se kasnije obradovao. Teško tebi i smrdljivoj slavi tvojoj! Svoju dušu, ispunjenu svakim grehom, ostaviosi bez brige, neosuđenu, a druge si osudio i rečju i pomišlju.Ostavi svinjama tu hranu kojom si se dosad hranio. Kako ti je stalo do ljudi, o nečisti! Kako se ne stidiš opštenja sa njima kad si život proveo bezumno!? Ako obratiš pažnju na ovo, i ako sve to ne budeš smetao s uma, možda ćeš se spasti uz sadejstvo Božije. A ako ne budeš: poći ćeš u mračnu zemlju, u naseobine demona, čiju si volju bestidno izvršavao.Eto, potvrdio sam ti sve to. Ako Bog pravedno podigne na tebe ljude da ti vrate za nepravde i hule koje si protiv njih pomislio i izgovarao, onda ceo svet zauvek mora da ustane protiv tebe. Zato odsad prestani (da činiš što si dosad činio), i primaj platu koja ti se daje.’ Na sve ovo podsećao je sebe brat svakoga dana da bi, sa blagodarenjem Bogu i sa svojom duševnom korišću, mogao da podnosi iskušenja ili muke, kaDa dođu. I mi ćemo sa blagodarenjem podnositi ono što je na nas dopušteno i dobijati korist blagodaću čovekoljubivog Boga.“ Samoprekorevanje ima to osobeno, neobično korisno, tajanstveno svojstvo da budi u sećanju i ona sagrešenja koja su bila potpuno zaboravljena, ili na koja nije bila obraćena nikakva pažnja.
Vežbanje u samoprekorevanju uvodi nas u naviku da prekorevamo sebe. Kada onoga koji je stekao tu naviku zadesi neka nevolja, u njemu istog trena počinje da dejstvuje navika – i nevolju prihvata kao zasluženu. „Glavni uzrok svake zbunjenosti“ – govori prepodobni ava Dorotej – „ako brižljivo ispitamo, jeste to što ne prekorevamo sebe. Iz ovoga proizilazi svako rastrojstvo: zbog ovoga nikada ne nalazimo spokojstvo. Zato nije neobično što od svih svetih čujemo: Nema drugog puta osim ovoga. Ne vidimo da je bilo koji svetitelj našao spokojstvo hodeći nekim drugim putem! A mi hoćemo da ga imamo, i da se držimo pravog puta, a da pri tome nikada ne želimo da ukorimo sebe. I zaista, ako čovek učini mnoštvo vrlina, a ne drži se tog puta, on nikada neće prestati da se ožalošćuje i da ožalošćuje, i time će upropaštavati sve svoje trudove. Suprotno ovome: ako prekoreva sebe, on je uvek u radosti, uvek u spokojstvu. Ako prekorevaš sebe, kuda god pošao – rekao je i ava Pimen – šta god te zadesilo: neka šteta, ili poniženje, ili kakva žalost, ti već unapred smatraš da si dostojan svega neprijatnog, i nikada te to ne zbunjuje. Može li šta biti spokojnije od toga stanja? ‘Ali’, reći će neko, ‘ako me brat vređa, i ja ispitam sebe, i nađem da mu nisam dao nikakvog povoda za to, kako tada mogu da prekorevam sebe?’ Doista, ako neko preispituje sebe sa strahom Božijim, taj će naći da je dao povoda ili delom, ili rečju, ili na neki drugi način. Ako pak i vidi da, kako kaže, danas nije dao nikakvog povoda, onda je nekad ranije uvredio njega ili drugog brata u ovom delu, ili u nekom drugom, i morao je da postrada radi toga, ili radi kakvog drugog greha: a to se, zaista, često dešava. Tako, ako neko, kako rekoh, ispita sebe sa strahom Božijim, i preispita svoju savest, svakako će naći da je kriv.“[9] Kakva čudna stvar! Čim počinjemo da prekorevamo sebe, mahinalno, gotovo na silu, mi napokon dostižemo samoprekorevanje, i ono nas čini toliko sigurnim i toliko deluje na nas da pomoću njega podnosimo i najveće nesreće, a ne samo obične nevolje. Iskušenja već nemaju takvu moć nad onim koji napreduje, naprotiv, po meri napredovanja, ona postaju lakša, mada bi sama po sebi bila teža. Duša jača onoliko koliko napreduje, i dobija snagu da strpljivo podnosi to što se desilo.[10] Snagu daje posebno hranljivo jelo: smirenje koje je prodrlo u srce. Upravo ta snaga i jeste trpljenje.
Nesumnjiva vera u promisao Božiji utvrđuje u trpljenju i potpomaže samoprekorevanje. Ne prodaju li se dva vrapca zajedan novčić – rekao je Gospod svojim učenicima – pa nijedan od njih ne padne na zemlju bez Oca vašega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Ne bojte se, dakle.[11]? Ovim rečima Spasitelj sveta je izrazio onu neumornu brigu koju ima Bog
O svojim slugama i služiteljima, i koju može da ima jedino sami svemogući i sveprisutni Bog. Takvom brigom Boga o nama mi smo izbavljeni od svake malodušne brige i straha o sebi, dakle od onoga što neverovanje uliva u nas. Ponizite se,dakle, pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas.[12] Kada se izlažemo nevolji, Bog to vidi. To se dešava i po Njegovom dopuštenju, ali i po Njegovom svesvetom promislu o nama.On dopušta da se neko vreme pomučimo zbog naših grehova, da bi nas izbavio od mučenja u večnosti. Često se dešava da naš tajni i teški greh ostaje nepoznat ljudima, ostaje nekažnjen zato što ga je prikrila milost Božija; a baš tada,ili po isteku određenog vremena, prinuđeni smo da donekle postradamo zato što smo nekoga klevetali ili nekome prigovarali, gotovo bez potrebe i bezazleno. Naša savest nam govori da stradamo zbog našeg tajnog greha! Milost Božija je pokrila taj greh i daje nam priliku da nas ukrasi venac nevinih stradalnika za pretrpljene klevete, i da se ujedno kroz kaznu očistimo od tajnog greha. Pažljivo razmatrajmo to, i proslavimo svesveti promisao Božiji, i smirimo se pred njim.
Poučan primer samoosuđivanja i samoprekorevanja, sjedinjenih sa slavoslovljem pravednih i mnogomilostivih sudova Božijih, pružila su tri sveta judejska mladića u Vavilonu, svezana i bačena u peć ognjenu, užarenu. Blagosloven si Gospode Bože otaca naših – govorili su oni – hvaljeno je i proslavljeno ime Tvoje u vijekove. Pravedan si u svemu što si učinio sa nama, i sva djela Tvoja su istinita, i putevi Tvoji su pravi, i svi sudovi Tvoji su istiniti. Ti si u djelo sproveo istinite sudove u svemu što si naveo na nas i na sveti grad otaca naših, Jerusalim, jer si po istini i po sudu naveo sve to na nas zbog grijehova naših. Sgriješili smo, i postupili nezakonito, jer smo odstupili od Tebe, u svemu smo sgriješili.[13] Sveti mladići su bačeni u užarenu peć zbog svoje vernosti istinitom Bogu: ne sagorevajući, već ostajući u njoj kao u prohladnoj odaji, oni su priznavali i ispovedali da su grešnici zajedno sa sugrađanima koji su zaista odstupili od Boga. Zbog ljubavi prema bližnjima oni su proširivali na sebe sagrešenja bližnjih. Zbog smirenja, budući da su bili sveti i pravednici, nisu hteli da se udaljavaju od braće koja robuju grehu. Iz tog stanja, iz stanja samoosuđivanja, smirenja i ljubavi prema čovečanstvu, iz opravdanja dopuštenja Božijih, oni su već prineli molitvu Bogu za svoje spasenje. Tako ćemo i mi slavosloviti promisao Božiji i ispovedati našu grešnost uvek kada naiđu iskušenja, i naša lična i zajednička – na temelju tih slavoslovlja i ispovedanja molićemo usrdno Boga da nas pomiluje. Sveto pismo svedoči da se slugama Božijim koji hode putem zapovesti Božijih šalju posebne nevolje kao pomoć njihovoj delatnosti, kako je i Spasitelj sveta rekao: Otac nebeski svaku lozu koja rod rađa u Hristu čisti da više roda rodi.[14] Te očišćujuće nevolje nazivaju se dopuštenjima ili sudovima Božijim; njih je u pesmi opevao sveti David: Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno opravdani.[15] Sudovima Tvojim nauči me![16] Da saznam i uverim se: sve, meni bolno, dešava se po promislu Božijem, po volji Boga moga! Tada ću upoznati i to da će mi sudovi Tvoji pomoći u mom slabom i nedovoljnom blagougađanju Bogu.[17]
Kao primer toga kako sudovi Božiji pomažu slugama Božijim koje žele da blagougode Bogu, kako ih ti sudovi uznose prema onoj svetoj delatnosti koju oni nikako ne bi dostigli bez pomoći sudova Božijih, navešćemo ono što se dogodilo konstantinopoljskom velmoži Ksenofontu, njegovoj supruzi i dvojici njegovih sinova. Bogati i znameniti Ksenofont provodio je najpobožniji mogući život u svetu i opštoj pobožnosti hrišćana tog vremena, život koji je sada moguć možda jedino u udaljenosti od sveta. Želeo je da dva njegova sina budu naslednici i njegovog imanja, i položaja na carskom dvoru, i pobožnosti. U sirijskom Viritu (današnjem Bejrutu) tada je postojala čuvena škola. U taj grad Ksenofont je poslao svoju decu da izučavaju premudrosti ovoga veka. Put iz Konstantinopolja u Virit vodi morem. Jednom prilikom, dok su se sinovi, nakon posete ozbiljno bolesnom ocu, vraćali u školu, neočekivano se podigla strašna bura na Sredozemnom moru: brod se razbio, obojicu mladića talasi su izbacili u različita mesta na obali Palestine. U takvoj teškoj situaciji, odgojeni od detinjstva blagočestivim pomislima i težnjama, Ksenofontovi sinovi su prepoznali u nevolji koja ih je zadesila Božiji poziv na monaški život, i, kao po zajedničkom dogovoru, stupili u palestinske manastire. Nakon mnogo vremena braća su se srela; nakon mnogo vremena Ksenofont je saznao da je bura razbila brod na kome su putovala njegova deca i da su svi putnici sa broda nestali bez traga. Duboko ožalošćeni otac pribegao je molitvi; posle svenoćnog bdenja u keliji, on je dobio božansko otkrivenje da njegove sinove osenjuje posebna milost i blagodat Božija. Shvativši iz toga da su oni primili monaštvo, a znajući da se u Palestini, na čijoj je obali brod pretrpeo brodolom, nalazi mnoštvo manastira, Ksenofont se sa suprugom uputio u Jerusalim; tamo je video sinove, i više se nije vratio u Konstantinopolj. Iz Jerusalima je organizovao prodaju imanja: novac dobijen za imanje razdao je manastirima, crkvama, siromašnima. Ksenofont i Marija (tako se zvala njegova supruga) sledili su primer svojih sinova, Jovana i Arkadija: stupili su u monaštvo, u kome su i roditelji i deca dostigli veliko duhovno napredovanje.[18] Oni nikako ne bi bili udostojeni tog velikog duhovnog napredovanja da su ostali u svetovnom životu, makar i veoma pobožnom. Bog ih je, proviđajući njihovo napredovanje, priveo tome svojim neizrecivim sudovima. Težak je put sudova Božijih, kako je posvedočio sveti apostol: Koga ljubi Gospod, onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.[19]
Posledice sudova Božijih su živo željene, neprocenjive. Iz žitija mnogih drugih izabranika Božijih osvedočavamo se da Bog šalje nevolje u pomoć dobrom delanju svojih slugu, i tim nevoljama očišćuje i izvršava to delanje. Samo čovekovo sopstveno delanje nije dovoljno, primećuje prepodobni Simeon Novi Bogoslov. „Jedini način“ – govori on – „da se zlato koje je prekrila patina očisti i vrati svoj prirodni sjaj jeste da se ubaci u vatru i brižljivo iskuje čekićima; tako je i sa dušom koja se ukaljala rđom greha i učinila sebe potpuno nepotrebnom: jedini način da se očisti i primi staru lepotu jeste da se nađe u mnogim iskušenjima i uđe u vatru nevolja. To govore i reči Gospoda našega: Idi prodaj sve što imaš, i uzmi krst svoj i hajde za mnom.[20] Ovde krst označava iskušenja i nevolje. Razdavanje celog svog imanja bez istovremenog hrabrog podvizavanja protiv pristiglih iskušenja i nevolja, po mom mišljenju, znak je da je ta duša nemarna, i da ne zna šta je njena korist: od samog odricanja od imanja i stvari ništa neće steći oni koji ih se odriču ako, Boga radi, ne pretrpe do kraja u iskušenjima i nevoljama. Hristos nije rekao: odlaganjem svojih stvari, nego: trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.[21] Nema sumnje da razdavanje imanja i bekstvo od sveta jeste pohvalno i korisno, ali samo po sebi, bez trpljenja iskušenja, ono ne može da učini čoveka savršenim po Bogu… Onaj ko je razdao imanje siromašnima i udaljio se od sveta i tvari, taj se sa velikom nasladom u svojoj savesti diči nadom u nagradu, no ponekad se kroz slavoljublje iskrada sama nagrada. A ko razda sve ubogima, pa sve žalosti podnosi blagodarne duše, i živi u nevoljama, taj okušava svaku gorčinu i stradalnički trud, a njegova nagrada ostaje nepokradena: njega očekuje velika nagrada u ovom i budućem veku jer se ugleda na Hristova stradanja, jer je postradao s Njim u danima nasrtaja iskušenja i nevolja. Stoga vas usrdno molim, braćo u Hristu: postarajmo se, po reči Gospoda, Boga i Spasitelja našega, Isusa Hrista, da isto onako kako smo se odrekli sveta i svega što pripada svetu prođemo i kroz uska vrata,[22] i ne zaboravljajmo da se ona zaključavaju odsecanjem naše telesne oholosti i volje, bekstvom od telesne oholosti i volje, jer bez umrtvljavanja tela, njegovih požuda i volje, ne možemo dobiti nagradu i radost, izbavljenje od strasti i slobodu koja se rađa u nama iz onoga što stvara Sveti Duh – iz utehe.“[23] Zašto ne želimo da se izložimo nevoljama koje je Božiji promisao dopustio radi spasenja naših duša i na koje nas priziva sam Bog? Zato što nama vladaju slastoljublje i slavoljublje: po nagovoru prvoga ne želimo da ograničavamo svoje telo, po nagovoru drugoga visoko cenimo ljudsko mišljenje. Obe te strasti satire živa vera, obe su, naprotiv, posledica neverovanja. Na pitanje prepodobnog ave Doroteja: „Šta da radim? bojim se stida koji ću doživeti zbog sramoćenja“, sveti Jovan Prorok je odgovarao: „Nepodnošenje sramoćenja delo je neverovanja. Brate! Isus je postao čovek, i podneo je sramoćenja: zar si ti veći od Isusa? To je neverovanje i demonska prelest. Ako neko govori da želi smirenje, a ne podnosi sramoćenja, taj ne može Da nađe smirenje. Eto, čuo si istinito učenje: ne prezri ga. U protivnom, prezreće tebe delo. O stidu: ako sebe budeš podsećao na stid koji će grešnici doživeti pred celim svetom i pred Gospodom, priznaćeš da privremeni stid nije ništa.“[24] Sećanje na svuda prisutnog i svemogućeg Boga čuva srce od onog kolebanja u koje nastoje, i to svim silama, da ga privedu pomisli neverovanja, i pri tome se oslanjaju na slavoljublje i nepravilnu ljubav prema telu. Sveti prorok David je rekao: Proviđah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem. Toga radi razveseli se srce moje, i obradova se jezik moj, a još i telo moje počinuće u nadi.[25] Razveseli se srce moje od dejstva vere i smirenja! Reči slavoslovljenja Boga i samoprekorevanja donose radost ustima i jeziku! Samo moje telo oseća kako sila nepropadljivosti ulazi i izliva se u njega iz osećanja skrušenog i smirenog srca koje je utešio i teši Bog!
Ako nikakvo iskušenje ne može da dotakne čoveka bez Božije volje, onda jadanja, roptanje, ožalošćenost, opravdavanje sebe, okrivljivanje bližnjih i okolnosti nisu ništa drugo do ustajanja duše protiv Božije volje, pokušaji protivljenja i odupiranja Bogu.[26] Uplašimo se takve nesreće! Dok razmišljamo o nekoj našoj nevolji, ne oklevajmo u razmišljanju, da nas ono ne bi neprimetno odvuklo od smirenoumlja u otvoreno ili prikriveno samoopravdavanje, u stanje suprotno Božijem staranju o nama. Ne uzdajmo se u našu nemoć, već pre pribegnimo pouzdanom oružju samoprekorevanja! Na dva krsta, pored Spasitelja, raspeta su dva razbojnika. Jedan od njih je kudio i hulio na Gospoda; drugi je priznao da je dostojan kazne za svoja zlodela, a da je Gospod nevini stradalnik. Samoprekorevanje mu je najednom otvorilo oči srca, i on je u nevinom stradalniku čoveku ugledao svesvetog Boga koji strada za ljudski rod. Njega nisu videli ni učeni ljudi, ni sveštenici, ni arhijereji judejski, iako su se oslanjali na Zakon Božiji i detaljno proučavali svako njegovo slovo. Razbojnik postaje bogoslov, i pred svima koji su se, smatrajući da su mudri i moćni, podsmevali Gospodu ispoveda Gospoda, i tim svojim svetim mišljenjem satire pogrešno mišljenje koje mudri i silni imaju o sebi. Bogohulni greh, najteži od svih grehova, bacio je razbojnika hulitelja u pakao, udvostručio tamo njegovu večnu muku. Ispovedanje Iskupitelja, svojstveno i moguće jedino smirenima, uvelo je u raj razbojnika koji je posredstvom iskrenog samoosuđivanja došao do istinskog bogopoznanja. Isti je krst kod obojice razbojnika! Suprotna mišljenja, osećanja, reči izazivaju suprotne posledice. Sa punim pravom ta dva razbojnika mogu da posluže kao obrazac celog čovečanstva:[27] svaki čovek koji je potrošio svoj život nepravilno, protivno pozvanju Božijem, na štetu svog spasen“a i blaženstva u večnosti, i jeste prema samom sebi i lopov, i razbojnik, i ubica. Tom zlotvoru šalje se krst, kao poslednje sredstvo spasenja, da bi zlotvor ispovedio svoja zlodela, priznao da je dostojan kazne, i tako sačuvao za sebe od Boga darovano spasenje. Radi olakšanja stradanja i pružanja duhovnih uteha pri raspeću i ostajanju na krstu, tu, kraj raspetog čoveka, raspet je i obešen na krsnom drvetu očovečeni Bog. Čovek koji ropće, žali se, negoduje na svoje nevolje potpuno odbacuje svoje spasenje: pošto nije poznao i nije ispovedao Spasitelja, on se survava u pakao, u večne i besplodne muke, jer se potpuno otuđio i odbacio Boga. A koji, suprotno ovome, posredstvom samoprekorevanja otkriva svoju grešnost i priznaje da je dostojan privremenih i večnih kazni, taj ulazi postepeno upravo kroz samoprekorevanje u delatno i živo poznanje Iskupitelja, dakle u vječni život.[28] Raspetom na krstu po volji Božijoj, ako slavoslovi Boga sa svoga krsta, otkriva se tajna krsta, a ujedno s njom i tajna iskupljenja ljudi kao dela Bogočoveka. Takav je plod samoprekorevanja. Prema svemogućoj i svesvetoj volji Božijoj čovek ne može imati drugih pravih osećanja osim neograničene pobožnosti i isto toliko neograničene pokornosti. Od tih osećanja, čim postanu čovekovo nasledstvo, izrađuje se trpljenje.
Gospoda našeg Isusa Hrista, Cara neba i zemlje, koji je došao da spasi ljudski rod, i to sa neospornim dokazima svog Božanstva, sa bezgraničnom vlašću nad svim vidljivim i nevidljivim, ljudi nisu primili sa slavom i čašću koja Njemu dolikuje: Njega su dočekali sa mržnjom, podozrenjem, ubilačkim zamislima; sve vreme zemaljskog stranstvovanja Njega su progonili klevetom, hulom, prigovaranjem, lukavstvom; napokon su ga i uhvatili, kao zločinca, usred Njegove noćne molitve, svezali, vukli na silu, izveli pred sud koji se pre suđenja odlučio za ubistvo; Njega su zlikovci ismejavali, udarali po obrazima, pljuvali, izlagali raznim torturama i mukama, podvrgli sramnoj smrti, smrti na krstu. Krotko jagnje stoji nemo i nepomično pred onim koji ga striže: tako je stajao Gospod pred bezbožnim svojim sudijama i neljudskim ubicama, i božanskim ćutanjem odgovarao na drska pitanja, klevete i ruganja. Samoosuđivanje i samoprekorevanje nisu bili svojstveni Njemu, jer On nema udela u grehu: ćutanjem je On prikrio svoju božansku istinu, da bismo mi, odričući se samoosuđivanjem i samoprekorevanjem naše krivotvorene, prividne istine, mogli da postajemo pričasnici Njegove svesvete i svesavršene istine. Ni istina pale prirode, ni istina Mojsijevog Zakona nisu mogle da nas uvedu u izgubljeno večno blaženstvo: u njega uvodi istina Jevanđelja i krsta. Nema savršenog čoveka po ljudskim vrlinama: hrišćanskom savršenstvu privodi krst Hristov i pečati savršenstvo koje je darovao Duh Sveti. Smirenje je podiglo Gospoda na krst: i učenike Hristove smirenje podiže na krst, koji i jeste sveto trpljenje, nedokučivo za telesne umove, kao što je Isusovo ćutanje bilo neshvatljivo Irodu, Pontiju Pilatu i judejskim arhijerejima.
Molimo Gospoda da nam otkrije tajnu i daruje ljubav svog krsta, da nas udostoji da kako dolikuje podnesemo sve nevolje koje sveblagi Božiji promisao dopušta na nas u vremenu radi našeg spasenja i blaženstva u večnosti. Gospod nam je obećao: Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti.[29] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Cvetnik svetog Ilije Ekdika, gl. 62, Dobrotoljublje, tom 4.
  2. Filoteja Sinajskog, gl. 13, Dobrotoljublje, tom 2.
  3. Mt 11,12.
  4. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok, Odgovor 311.
  5. Azbučni paterik, O arhiepiskopu Teofilu i avi Doroteju, Pouka 7.
  6. Azbučni paterik.
  7. Mt 7, 5.
  8. Ps 54, 23.
  9. Pouka 7, O samoprekorevanju.
  10. Pouka 7, O samoprekorevanju.
  11. Mt 10, 29, 30.
  12. 1 Pt 5. 6. 7.
  13. Dan 3, 26-29. Prevod ovih stihova dat je prema ruskom tekstu Biblije (prim. prev.).
  14. Jn 15, 2.
  15. Ps 18, 10.
  16. Ps 118, 108.
  17. Ps 118, 175.
  18. Četi minej, 26. januar.
  19. Jev 12, 6.
  20. Mt 19, 21; Mk 10,21.
  21. Lk 21,19.
  22. Lk 13, 24.
  23. Slovo 4, izdanje iz 1852. god.
  24. Odgovor 304.
  25. Ps 15, 8, 9.
  26. Svetog Petra Damaskina, knjiga I, Dobrotoljublje, deo 3.
  27. Prepodobni Isaija Otšelnik, Slovo 8, gl. 2.
  28. Jn 17, 3.
  29. Mt 24, 13.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *