NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 1
 
Preosvećeni Ignjatije izabran je da služi Bogu još u majčinoj utrobi. Predznak tog izabranja, kakvog se udostoje samo retki i posebni služitelji Božiji, bili su sledeći događaji. Roditelji preosvećenog stupili su u brak u ranoj mladosti. U početku njihovog braka rođeno je dvoje dece, ali ta radost nije dugo trajala; oba deteta su umrla u prvim danima života k mladi par je dugo ostao bez dece. U dubokoj tuzi zbog svoje dugotrajne bezdetnosti, mladi supružnici su se obratili jedinoj pomoći – pomoći nebeskoj. Preduzeli su pokloničko putovanje po okolnim svetim mestima, kako bi usrdnim molitvama i dobrim delima izmolili razrešenje neplodnosti. Blagočestivi poduhvat urodio je plodom: kao dar molitve ožalošćenih supružnika rodio se sin, nazvan Dimitrije, u čast jednog od prvih vologodskih čudotvoraca – prepodobnog Dimitrija Priluckog. Očigledno je da je neplodnost mladih Brjančaninovih bila delo promisla Božijeg, kako bi rođeni posle gubitka prvenaca, isprošen molitvama, i sam postao revnosni delatelj molitve i iskusni učitelj. Mladenac Dimitrije rođen je 6. februara 1807. godine, u selu Pokrovsko, na imanju koje je bilo očevina njegovog oca, u Grjazoveckom srezu, u Vologodskoj guberniji. Budući monah imao je tu srećnu okolnost da svoje detinjstvo provede u povučenosti seoskog života, u bliskom dodiru sa prirodom, koja je tako postala njegov prvi učitelj. Tu je stekao ljubav ka osami; dečak je voleo često da provodi vreme u senci stoletnog drveća prostranih šuma i tamo se, sam, pogružavao u tihe misli, čiji je sadržaj, nesumnjivo, bio inspirisan prirodom koja ga okružuje. Veličanstvena i bezglasna, ona je rano počela da deluje na njega nadahnjujući ga: podsticala je njegovu detinju dušu, još neopterećenu mnogim brigama svakodnevice, na uzvišenije ideale, kakav je život pravih pustinjaka, činila je ushićenim njegovo srce dajući mu živa, čista osećanja, kakva može doneti samo usamljenost. Mladić je rano naučio da prepoznaje taj nemi glas prirode i da ga razlikuje od ovosvetske larme. Život u domu nije mnogo uticao na njega, on se više udubljivao u sebe, i usred prefinjenosti svetovnog okruženja izgledao je kao vaspitanik pustinje. Iskra božanske ljubavi zasjala je u njegovom čistom srcu i ispoljila se u nesvesnoj privrženosti monaštvu i njegovim visokim idealima, vrlo prihvaćenim u njegovom zavičaju, kao i u posebnoj naklonosti prema svemu sveštenom i istinski lepom, po meri njegovog detinjeg uzrasta. Dalji tok njegovog života u velikoj meri je povezan sa ovim ranim danima. Mladić je duhovno bio odvojen od sveta, a takvo nastrojenje maloletnog Dimitrija nije moglo naići na razumevanje roditelja. Njegov otac, Aleksandar Semjonovič Brjančaninov, potomak starih plemića Brjančaninovih, veoma poznate i uvažene porodice u Vologodu, bio je svetski čovek, u punom smislu reči. Budući da je bio u službi paža, u vreme imperatora Pavla Petroviča, imao je neobično razvijen osećaj za prefinjenost u uređenju doma i bio je savršeni primer naprednog ruskog veleposednika onog vremena. Nasledivši od svojih roditelja znatno imanje, on je morao njegov veliki deo da potroši da bi isplatio ogromna dugovanja, posle čega mu je ostalo oko 400 duša[1] i živopisno selo Pokrovsko, mesto u kom su nekada živeli njegovi preci – zavičaj budućeg svetitelja. Njegova supruga, majka preosvećenog Ignjatija, Sofija Atanasjevna, takođe poreklom iz porodice Brjančaninovih, kao žena zavidnog obrazovanja, veoma blagočestiva, ne zaboravljajući da je muž glava, u svemu se povinovala mužu, deleći njegove poglede i razmišljanja. Aleksandar Semjonovič, opravdano smatran za jednog od naprednih obrazovanih veleposednika svog doba, bio je pristalica prosvećenosti,[2] i trudio se da i svojoj deci omogući temeljno obrazovanje, kako bi od njih načinio prave sinove otadžbine, odane prestolu, verne pravoslavlju. Pružajući takvo vaspitanje svojim sinovima, ne bi mu bilo strano častoljublje u slučaju da ih kasnije viDi na visokim položajima državnih službi. Pronicljivi mladi Dimitrije nije mogao da previdi tu zamisao svojih roditelja, potpuno suprotnu namerama i stremljenjima njegove mlade duše, i tu počinje njegova unutrašnja borba, počinju iskušenja i stradanja, koja od tada postaju stalni deo života počivšeg vladike.
Sva deca u porodici Brjančaninovih, braća i sestre Dimitrija Aleksandroviča, vaspitavana su zajedno, povezana uzajamnim druženjem, ali su svi uviđali prvenstvo Dimitrija i to nisu uviđali samo zato što je on bio najstariji, nego zbog naročitog, uzvišenog, možemo reći, sklada njegovog uma i karaktera, zbog njegove moralne nadmoći. Iako je uživao svagdašnje uvažavanje braće i sestara i sve ih prevazilazio u naučnim sposobnostima i drugim talentima, Dimitrije Aleksandrovič nikada nije ispoljavao ni najmanje preuznošenje ili razmetanje. Počeci monaškog smirenoumlja su se projavljivali u njegovom tadašnjem ponašanju i načinu mišljenja; po moralu i umu bio je daleko iznad svojih godina, i to je razlog zbog kog su se braća i sestre odnosili prema njemu čak sa nekakvim strahopoštovanjem, a on im je, sa svoje strane, prenosio svoje moralne osobine. Kako su godine prolazile, primetnije se ispoljavalo religiozno nastrojenje Dimitrija Aleksandroviča: ono se projavljivalo u naročitoj naklonjenosti molitvi i čitanju knjiga duhovno-moralnog sadržaja. On je voleo često da posećuje crkvu, a u kući je često imao običaj da se moli u toku dana, ne ograničavajući se na ustanovljeno vreme – ujutro i uveče. Njegova molitva nije bila nalik na uobičajeno iščitavanje, često užurbano i mahinalno, kao što je to obično kod dece; on se učio pažljivoj molitvi, koja počinje stajanjem u strahopoštovanju i laganom izgovaranju molitvenih reči, i toliko je napredovao u njoj da se, još u detinjstvu, naslađivao njenim blagodatnim plodovima. Učeći se da se moli sa pažnjom, sa strahopoštovanjem se odnosio prema svemu sveštenom, ulivajući to strahopoštovanje i ostaloj svojoj braći i sestrama; Jevanđelje je uvek čitao sa umiljenjem, razmišljajući o onome što čita. Njegova omiljena knjiga bila je „Škola blagočešća“, u pet tomova starog izdanja. Ta knjiga, koja sadrži kratko izložena dela svetih i njihove izabrane izreke, potpuno je odgovarala raspoloženju dečaka, ili tačnije, ona je izgrađivala njegov duh, ostavljajući svetim pripovestima i izrekama duhonosnih muževa da same deluju na njega, bez posredstva dodatnih objašnjenja. Sposobnosti Dimitrija Aleksandroviča bile su veoma mnogostrane: osim uobičajenog bavljenja naukama, on ss sa velikim uspehom bavio kaligrafijom, slikanjem, notnim pevanjem, i čak i muzikom, i to na najtežem instrumentu, kakav je violina. Kako je veoma brzo izučavao svoje lekcije, on je svoje slobodne časove koristio za čitanje i različite pismene vežbe, u kojima je, takođe, počeo da se ispoljava njegov literarni talenat. Njegovi učitelji, u to vreme, bili su profesori Vologodske bogoslovije i učitelji gimnazije. Kućni učitelj bio je učenik bogoslovije Levitski, koji je živeo u porodici Brjančaninovih. On je pak predavao i Božiji zakon. Levitskog je odlikovala primetna dobroćudnost i temeljno poznavanje svog predmeta. On je tako dobro umeo da upozna svog učenika sa osnovnim istinama bogoslovlja, da je Dimitrije Aleksandrovič do kraja života zadržao zahvalno sećanje na njega.
Život Dimitrija Aleksandroviča u roditeljskom domu potrajao je do njegove šesnaeste godine; taj prvi period života već je bio težak za njega, u duhovnom smislu, jer spoljašnji i unutrašnji uslovi života u roditeljskom domu nisu dopuštali mogućnost da bilo kome otkrije zavetne želje i ciljeve koji su tada ispunili njegovu dušu. Kao zaključak o periodu detinjstva autora „Asketskih ogleda“, veoma je korisno navesti njegove sopstvene reči o tom detinjstvu. Evo kako potresno on govori o sebi u članku „Plač moj“: „Moje detinjstvo je bilo preispunjeno tugom. Tu vidim Tvoju ruku, Bože moj! Ja nisam imao kome da otkrijem svoje srce; počeo sam ga izlivati pred Bogom mojim, počeo sam čitati Jevanđelje i žitija svetih Tvojih. Zavesa, ponegde propustljiva, stajala je za mene preko Jevanđelja; ali Tvoji Pimeni, Tvoji Sisoji i Makariji, ostavljali su neobičan utisak na mene. Misao, koja se često uznosila Bogu molitvom i čitanjem, počela je, malo-pomalo, da donosi mir i spokojstvo u moju dušu. Kada sam bio petnaestogodišnji mladić, neizreciva tišina je prostrujala mojim umom i mojim srcem. Ali ja je nisam shvatao – ja sam smatrao da je to uobičajeno stanje svih ljudi.“[3]
Krajem 1822. godine, kada se Dimitriju Aleksandroviču približavala šesnaesta godina od rođenja, roditelji su ga poveli u Sankt Peterburg, kako bi ga dali u glavnu inženjersku školu, za šta se on pripremao učeći kod kuće. Za vreme putovanja, u blizini Šliselburga, otac se iznenada obrati sinu sledećim pitanjem: „Gde bi ti želeo da stupiš u službu?“ Pogođen tako neobičnom očevom otvorenošću, sin više nije želeo da skriva od oca tajnu svoga srca, koju do tada nikome nije otkrivao; prvo je izmolio od njega obećanje da se neće ljutiti ako mu se ne dopadne odgovor; a zatim je, sa čvrstom voljom i snagom potpuno iskrenog osećanja, rekao kako želi ići „u monahe“. Odlučni odgovor sina, po svoj prilici, nije imao uticaja na oca; on, ili mu nije pridao nikakav značaj zbog mladosti onoga koji je dao odgovor, ili nije hteo da se izjašnjava o prividnoj neizvodljivosti želje, koja se potpuno razilazila sa planovima koje je on gradio za budućnost svog sina. U Petrogradu, Dimitrije Aleksandrovič je blistavo položio ispit za upis.[4] Prijatna spoljašnjost i izuzetno poznavanje nauka, skrenuli su na mladog Brjančaninova naročitu pažnju Njegovog visočanstva Nikolaja Pavloviča, koji je tada bio general-inspektor inženjera. Veliki knez je naredio Brjančaninovu da se javi u Aničkovski dvor, gde ga je predstavio svojoj supruzi, vladarki, velikoj kneginji Aleksandri Teodorovnoj, i preporučio ga kao izvrsnog poznavaoca, ne samo nauka, koje su potrebne u inženjerskoj školi, nego i kao znalca latinskog i grčkog jezika. Njeno visočanstvo je naredila da imenuju Brjančaninova za Njenog umirovljenika. Kada je postao car, Nikolaj Pavlovič i carica Aleksandra Teodorovna nisu prestali da pokazuju svoju naklonost prema Brjančaninovu. Kada je položio ispit, Dimitrije Aleksandrovič bio je postavljen u sprovodničku četu glavne inženjerske škole, a njegova prava služba počela je da se računa od dana kada je položio zakletvu, 19. januara 1823. godine. Uspeh u naukama,[5] odlično vladanje i naklonost velikog kneza, podigli su ga na prvo mesto među drugovima – junkerima[6]; krajem 1823. godine, prelaskom u najviši nadzornički razred, on je određen za narednika sprovodničke čete; godine 1824. prebačen je iz junkerskog razreda u niži oficirski (danas je to Nikolajevska inženjerska akademija) i 13. decembra je imenovan za inženjera-zastavnika. Izuzetne umne sposobnosti i moralne osobine Dimitrija Aleksanroviča, privlačile su školske profesore i predavače; svi oni su se prema njemu odnosili sa velikom blagonaklonošću, otvoreno mu dajući prvenstvo nad ostalim učenicima.
Pored službeno-naučne delatnosti, Dimitrije Aleksandrovič je imao uspeha i u svetskom društvu, zbog svojih ličnih vrlina. Rodbinske veze uvele su ga u dom tadašnjeg predsednika Akademije umetnosti, Olenjina. Tamo je na književnim večerima postao omiljeni recitator, a poetskim i uopšte književnim talentom zadobio je pažnju tadašnjih znamenitih ličnosti književnog sveta: Gnjediča, Krilova, Batjuškova i Puškina. Takvo društvo, naravno, imalo je dobar uticaj na literarni razvoj budućeg pisca. Preosvećeni Ignjatije se do kraja života saosećajno sećao saveta koje su mu tada davale neke od ovih ličnosti.
Pomenuti krug svetskih poznanstava, kome je pripadala i tetka Dimitrija Aleksandroviča A. M. Suhareva, koja je imala značajna poznanstva, samo je spolja delovao na život mladog čoveka, čiji se unutrašnji život razvijao samostalno, nezavisno od rodbinskih i društvenih veza. Dimitrije Aleksandrovič je, uprkos larmi prestoničkog života, ostao veran svojim duhovnim stremljenjima, koja je iskusio u samoći dalekog zavičaja: on je uvek u religiji tražio živo, opitno znanje i, čuvan blagodaću, nije se predavao ni truležnom uticaju tuđih učenja ni mamcima svetskih zadovoljstava. Evo kako podrobno on sam, u gorenavedenom članku „Plač moj“, opisuje svoje tadašnje duševno stanje: „Stupio sam u vojnu i ujedno naučnu službu, ne po svom izboru i želji. Tada ja nisam smeo – nisam umeo da želim ništa; jer još nisam bio našao Istinu, još je nisam jasno video kako bih je mogao poželeti! Ljudske nauke, pronalazak palog ljudskog razuma, postale su predmet moje pažnje: na njih sam se ustremio svim silama duše; neodređena religiozna interesovanja i osećanja ostala su po strani. Prošle su gotovo dve godine u zemaljskim interesovanjima: u mojoj duši se rodila, i već izrasla, nekakva strašna pustoš, javila se glad, javila se nepodnošljiva čežnja za Bogom. Počeo sam da oplakujem svoju nemarnost, da oplakujem taj zaborav kome sam predao svoju veru, da oplakujem sladosnu tišinu koju sam izgubio, da oplakujem tu prazninu koju sam stekao, koja me je pritiskala, užasavala, ispunjavajući me osećajem siromaštva, gubitka života! I tačno, bila je to patnja duše koja se udaljila od svog istinskog života, Boga. Sećam se: hodam ulicama Petrograda u uniformi junkera, gradom lijem suze iz svojih očiju…“
„Moja shvatanja su bila već zrela, tražio sam objašnjenja u religiji. Nehotična religiozna osećanja nisu mi bila dovoljna, hteo sam da vidim verno, jasno, Istinu. U to vreme, različite religiozne ideje su uzburkavale severnu prestonicu, sukobljavale su se, borile među sobom. Ni jedna ni druga strana nisu se dopale mom srcu; ono im nije verovalo, ono ih se plašilo. U strogim mislima, ja sam sanjao uniformu junkera, i dodelu uniforme oficira. Žalio sam za junkerskom uniformom: u njoj se moglo, kada dođeš u hram Božiji, stati u gomilu vojnika, stati u gomilu prostih ljudi, i moliti se, i ridati koliko ti duša hoće. Mladiću nije bilo do veselja, ni do zabave! Svet za mene nije predstavljao ništa primamljivo: ja sam prema njemu bio tako hladan, kao da je svet bio sasvim bez iskušenja! Kao da za mene ona nisu postojala: moj um je sav bio pogružen u nauke, i ujedno je goreo od želje da sazna gde se krije istinska vera, gde se krije istinsko učenje u njoj, daleko od dogmatskih i moralnih zabluda.“[7]
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. seljaka (prim. prev.).
  2. U toku čitavog svog života, u potpunosti je izdržavao dvorazrednu školu u selu Pokrovsko, koju je pohađalo oko pedesetoro seoske dece.
  3. Asketski ogledi, tom 1
  4. Te godine, za 30 slobodnih mesta konkurisalo je 130 konkurenata. Od svih njih, Brjančaninov ne samo da je bio prvi nego je jedino on odgovorio na zahteve za upis u drugi nadzornički razred.
  5. U kratkom periodu, Brjančaninov je postao prvi učenik u svom razredu, i to mesto u naukama sačuvao je do samog napuštanja škole.
  6. Junker – pitomac vojne škole u carskoj Rusiji (prim. prev.).
  7. Asketski ogledi, tom 1.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *