NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O ISUSOVOJ MOLITVI.
Razgovor Starca sa učenikom
 
DRUGI DEO – O PRELESTI
 
Učenik: – Kaži mi pravo i detaljno shvatanje prelesti. Šta je to – prelest?
 
Starac: – Prelest je povreda ljudske prirode lažju. Prelest je stanje svih ljudi, bez izuzetka, nastalo zbog pada naših praotaca. Svi smo mi – u prelesti.[1] Saznanje o tome je najbolja zaštita od prelesti. Najveća prelest jeste smatrati sebe slobodnim od prelesti. Svi smo mi obmanuti, svi smo zavedeni, svi se nalazimo u lažnom stanju i potrebno nam je oslobođenje istinom. Istina je Gospod naš Isus Hristos (Jn 8,32; 14, 6). Prisajedinimo se toj Istini verom u nju; zavapimo molitvom ka toj Istini – i ona će nas izvući iz propasti samoobmane i demonske obmane. Jadno je naše stanje! Ono je tamnica, iz koje molimo da se izvede naša duša, da se ispovedamo Imenu Gospodnjem (Ps 141,8). Ono je ta mračna zemlja u koju je bačen naš život zbog neprijatelja koji nam je pozavideo i prognao nas (Ps 142, 3). Ono je – telesno mudrovanje (Rim 8,6) i lažno nazvani razum (1Tim 6, 20), kojima je zaražen sav svet, koji ne priznaje svoju bolest, proglašavajući je zdravljem u procvatu. Ono je – tijelo i krv koji ne mogu naslijediti Carstva Božijega (1 Kor 15,50). Ono je – večna smrt, koju je iscelio i uništio Gospod Isus, koji je vaskrsenje i život (Jn 11,25). Takvo je naše stanje. Pogled na njega je – novi razlog za plač. Plačući zavapimo Gospodu Isusu, kako bi nas On izveo iz tamnice, izvukao nas iz zemaljske propasti, istrgao iz čeljusti smrti. „Gospod naš Isus Hristos“ – kaže prepodobni Simeon Novi Bogoslov – „zato je i sišao nama, jer je zaželeo da nas izvuče iz ropstva i iz najvećeg zla – prelesti.“[2]
 
Učenik: – To objašnjenje je nedostupno za moja shvatanja: potrebno mi je prostije objašnjenje, bliže mom razumevanju.
 
Starac: – Kao sredstvo za pogubljenje ljudskog roda pali anđeo je upotrebio laž (Post 3, 5). Iz tog razloga, Gospod je đavola nazvao lažom i ocem laži i čovjekoubicom od početka (Jn 8,44). Shvatanje o laži, Gospod je tesno povezao sa shvatanjem o čovekoubistvu: zato što je ovo poslednje neizostavna posledica prvog. Reč „od početka“ ukazuje na to da je laž, od samog početka, poslužila đavolu kao oružje za čovekoubistvo i neprekidno mu služi kao oružje za čovekoubistvo, za pogubljenje ljudi. Početak zala – lažna misao! Izvor samoobmane i demonske prelesti – lažna misao! Uzrok raznih povreda i pogibli – lažna misao! Posredstvom laži, đavo je večnom smrću porazio čovečanstvo, u samom njegovom korenu, u praroditeljima. Naši praroditelji su se prevarili (prelestili), to jest, priznali su laž za istinu, i prihvativši laž pod maskom istine, neizlečivo su sebe povredili smrtonosnim grehom, što je posvedočila i naša pramajka. Zmija me prevari – rekla je ona – te jedoh (Post Z, 13). Od tog vremena, naša priroda, zaražena otrovom zla, svojevoljno i nehotice teži ka zlu, koje unakaženoj volji, izopačenom razumu i izopačenom osećanju srca izgleda kao dobro i naslada. Svojevoljno: zato što mi još uvek imamo ostatke slobode u izboru dobra i zla.
Nehotice: zato što taj ostatak slobode ne deluje kao puna sloboda; on deluje neodvojivo od uticaja grehovne povrede. Mi se rodimo kao takvi; mi ne možemo da ne budemo takvi: i zato se svi mi, bez ikakvog izuzetka, nalazimo u stanju samoobmane i demonske prelesti. Iz tog pogleda na stanje ljudi u odnosu prema dobru i zlu, na stanje koje neizbežno pripada svakom čoveku, proističe sledeće određenje prelesti, koje ga objašnjava, obuhvatajući sve: prelest je usvajanje laži od strane čoveka, koju on prima za istinu. Prelest prvobitno deluje na način mišljenja, i kada je prihvaćena, kada je preokrenula način mišljenja, ona se odmah prenosi na srce, izvrće osećanja srca; ovladavši bićem čoveka, ona se rasprostire na svu njegovu delatnost, truje samo telo koje je Tvorac neraskidivo povezao sa dušom. Stanje prelesti je stanje pogibli ili večne smrti.
Od vremena čovekovog pada, đavo je dobio neprekidno slobodan pristup ka njemu.[3] Đavo ima pravo na taj pristup: čovek se svojevoljno podvrgnuo njegovoj vlasti, potčinjenosti njemu, odbacivši povinovanje Bogu. Bog je iskupio čoveka. Iskupljenom čoveku je data sloboda da se povinuje ili Bogu ili đavolu, a kako bi ta sloboda bila neusiljena, đavolu je ostavljen pristup ka čoveku. Veoma je prirodno što đavo koristi sve snage da zadrži čoveka u ranijem odnosu prema sebi, ili čak da ga dovede u još veću porobljenost. Zbog toga on koristi svoje ranije i svagdašnje oružje – laž. On se trudi da nas zavede i obmane, oslanjajući se na naše stanje samoobmane, naše strasti – te bolesne sklonosti – on pokreće; njihovim pogubnim potrebama daje prijatan izgled, trudi se da nas privoli na udovoljavanje strastima. Onaj ko je veran Božijoj Reči, ne dozvoljava sebi to udovoljavanje, obuzdava strasti, odbacuje napade neprijatelja (Jak 4,7): deluje rukovodeći se Jevanđeljem protiv sopstvene samoobmane, ukroćuje strasti i tako, malo-pomalo, uništava uticaj palih duhova na sebe i, malo-pomalo, izlazi iz stanja prelesti u oblast istine i slobode (Jn 8,32), čija punoća se ostvaruje osenjivanjem blagodaću Božijom. Onaj koji nije veran Hristovom učenju, koji sledi svoju volju i razum, pokorava se neprijatelju, i iz stanja samoobmane prelazi u stanje demonske prelesti, gubi ostatke svoje slobode, stupa u potpunu potčinjenost đavolu. Stanje ljudi u demonskoj prelesti biva vrlo raznoliko, prema strasti kojom je čovek zaveden i porobljen, prema stepenu u kom je čovek porobljen strašću. Ali svi koji su upali u demonsku prelest, to jest, koji su razvijanjem sopstvene samoobmane stupili u opštenje sa đavolom, i u porobljenost njemu – nalaze se u prelesti, oni su hramovi i oružja demona, žrtve večne smrti: života u adskim tamnicama.
 
Učenik: – Nabroji vidove demonske prelesti, koja proizilazi iz nepravilnog bavljenja molitvom.
 
Starac: – Svi vidovi demonske prelesti, kojima se podvrgava podvižnik molitve, izniču iz toga što u osnovu molitve nije položeno pokajanje, što pokajanje nije postalo izvor, duša, cilj molitve. „Ako neko“ – govori prepodobni Grigorije Sinait, u ranije navedenom članku – „sa samopouzdanjem, zasnovanom na uobrazilji,[4] mašta da će dostići uzdišena molitvena stanja, i stekao je revnost, ne istinitu nego satansku: njega đavo lako vezuje u svoje mreže, kao svog slugu.“ Svako ko se trudi da uđe u brak sa Sinom Božijim, bez čistih i svetlih odeždi, pripremljenih pokajanjem, nego pravo u svojim dronjcima, u stanju palosti, grehovnosti i samoobmane, izbacuje se napolje, u tamu najkrajnju: u demonsku prelest. Savjetujem ti, govori Spasitelj onome koji je pozvan na tajno sveštenstvo, da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti suza da pomažeš čulne oči svoje i oči uma, da vidiš. Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se (Otk 3, 18-19).
Pokajanje, i sve iz čega se ono sastoji, kao što je: skrušenost ili nemoć duha, plač srca, suze, samoosuda, sećanje na smrt i predosećanje smrti, Božijeg suda i večnih muka, osećanje prisustva Božijeg, strah Božiji – jesu darovi Božiji, veoma skupi darovi, prvobitni i osnovni darovi, zalog najviših i večnih darova. Ako se oni prethodno ne zadobiju, nemoguće je zadobiti poslednje darove. „Ma kako uzvišeni bili naši podvizi“ – rekao je sveti Jovan Lestvičnik, „ako mi nismo stekli bolećivost srca, onda su ti podvizi bili lažni i uzaludni.“[5] Pokajanje, skrušenost duha, plač, jesu znaci, jesu svedočanstvo pravilnosti molitvenog podviga; njihovo odsustvo je – znak skretanja u pogrešnom smeru, znak samoobmane, prelesti šta besplodnosti. Jedno ili drugo, to jest, prelest ili besplodnost, čine neizbežnu posledicu nepravilnog bavljenja molitvom, a nepravilno bavljenje molitvom je neodvojivo od samoobmane.
Najopasniji nepravilni način molitve jeste u tome kada onaj koji se moli snagom svoje uobrazilje stvara maštarije ili slike, naizgled ih pozajmljujući iz Svetog pisma, a u stvari iz svog sopstvenog stanja, iz svog pada, iz svoje grehovnosti, iz svoje samoobmane – tim slikama on laska svojoj taštini, svojoj sujeti, svom visokoumlju, svojoj gordosti, obmanjuje sebe. Očigledno je da sve što je stvoreno maštom naše pale prirode, koja je izopačena padom prirode, u stvari ne postoji – da je izmišljotina i laž, koje su jedino svojstvene, koje su jedino voljene od strane palog anđela. Maštar od prvog koraka na molitvenom putu izlazi iz oblasti istine, ulazi u oblast laži, u oblast satane i dobrovoljno se potčinjava uticaju satane. Sveti Simeon Novi Bogoslov ovako opisuje molitvu maštara i njene plodove: „On uzvodi na nebo ruke, oči i um, i u svom umu zamišlja“, poput Klopštoka i Miltona – „Božansko savetovanje, nebeska blaga, činove svetih anđela, naselja svetih, ukratko, u svojoj uobrazilji sabira sve što je slušao u božanskom Pismu, i razmatra to u vreme molitve, gleda na nebo, i svim tim pobuđuje svoju dušu na božanske želje i ljubav, ponekad proliva suze i plače. Na taj način, njegovo srce se malo-pomalo razmeće, ne shvatajući to umom; on misli da je ono što on čini plod božanske blagodati zbog njegove utehe, i moli Boga, kako bi ga udostojio da uvek prebiva u tom delanju. To je znak prelesti. Takav čovek, čak i ako bude bezmolvstvovao savršenim bezmolvijem, ne može a da se ne izloži pomahnitalosti uma i silasku sa uma. Ako se pak njemu to ne dogodi, ipak je za njega nemoguće da ikada dostigne duhovni razum i vrlinu ili bestrašće. Na taj način su se prelestili oni koji su videli svetlost i sijanje ovim telesnim očima, koji su osetili miomiris svojim čulom mirisa, čuli glasove svojim ušima. Jedni od njih su pobesneli, i oštećenog uma prelazili s mesta na mesto; drugi su primili demona koji se pretvorio u svetlog anđela, prelestili se i ostali nepopravljivi do kraja, ne prihvatajući savet nikoga od braće; neki od njih, podučeni od đavola, ubili su se; neki su se bacili u provalije; neki su se udavili. I ko može nabrojati razne prevare đavola, kojima on vara, i koje je nemoguće iskazati? Uostalom, iz onoga što smo rekli, svaki razuman čovek može naučiti kakva šteta dolazi od takvog vida molitve. Ako neko od onih koji ga upotrebljavaju i ne bude podvrgnut nekoj od gore navedenih nesreća, zbog saživota sa bratkjom, zato što se takvim nesrećama najčešće izlažu otšelnici, koji žive usamljeno – on ipak bezuspešno živi svoj život.“[6]
Svi sveti oci, koji su opisivali podvig umne molitve, zabranjuju ne samo da se ns stvaraju proizvoljna maštarenja nego i to da se proizvoljno priklanja i saoseća sa maštarenjima i priviđenjima, koja mogu neočekivano da se pojave pred nama, nezavisno od našeg htenja. I to se događa u molitvenom podvigu, naročito u bezmolviju.4 „Nikako ne primaj“ – kaže prepodobni Grigorije Sinait – „ako nešto ugledaš, čulnim očima ili umom, izvan ili unutar tebe, makar to bio i lik Hristov, ili anđela, ili nekog svetog, ili ako ti se prikaže svetlost… Budi pažljiv i oprezan! Nemoj dozvoliti sebi da poveruješ bilo čemu, nemoj da pokažeš saosećanje ili saglasnost, nemoj brzo da poveruješ prizoru, čak i ako je istinit idobar: ostani hladan i dalek prema njemu, neprekidno čuvajući tvoj um bez viđenja, ne dozvoljavajući mu da stvara iz sebe ikakvu sliku i da utisne u sebe ikakvu sliku. Onaj koji vidi nešto u mislima ili čulno, čak i ako bi to bilo od Boga, i koji to prima, lako upada u prelest, kao onaj koji prima prizore brzo i lakomisleno. Početnik je dužan da svu pažnju usmeri jedino na delanje srca, da jedino to delanje smatra neprelesnim – a drugo pak da ne prima dok ne stupi u bestrašće. Bog se ne gnevi na onoga koji se plaši prelesti i koji sa krajnjom obazrivošću pazi nad sobom, čak ako on i ne primi nešto što je poslano od Boga, ne razmotrivši ono što je poslano sa svom brižljivošću; naprotiv, Bog pohvaljuje takvog za njegovu blagorazumnost.“[7] Sveti Amfilohije, koji je stupio u monaštvo u mladosti, u zrelim godinama i starosti se udostojio da provede otšelnički život u pustinji. Zatvorivši se u pećinu, on se vežbao u bezmolviju i dostigao je veliko napredovanje. Kada se navršilo četrdeset godina njegovog otšelničkog života – njemu se noću javio anđeo, i rekao: „Amfilohije! Idi u grad i napasaj duhovne ovce.“ Amfilohije je prebivao u pažnji nad sobom i nije se osvrnuo na tu naredbu anđela. Druge noći, ponovo se javio anđeo i ponovio je naredbu, dodavši da je ona od Boga. I ponovo se Amfilohije nije povinovao anđelu, plašeći se da ne bude obmanut i sećajući se reči apostola, da se i satana pretvara u anđela svetlosti (2 Kor p, 14). Ali treće noći, ponovo se Amfilohiju javio anđeo, i uverivši Amfilohija u sebe slavoslovljem Bogu, koje je neizdrživo za odbačene duhove, uzeo je starca za ruku, izveo ga iz kelije i priveo ga crkvi koja se nalazila u blizini. Crkvene dveri su se otvorile same od sebe. Crkva se osvetlila nebeskom svetlošću: u njoj je bilo prisutno mnoštvo svetih muževa u belim haljinama, sa licima koja su bila nalik na sunce. Oni su rukopoložili Amfilohija u episkopa grada Ikonije.[8] U slučaju suprotnog ponašanja, Isakije i Nikita Pečerski, novi i neiskusni u otšelničkom životu, podvrgli su se najužasnijoj nesreći, brzopleto poverovavši priviđenju koje im se javilo. Prvome se javilo mnoštvo demona u svetlosti: jedan od demona uzeo je lik Hrista, a ostali izgled svetih anđela. Drugoga je demon obmanuo prvo miomirisom i glasom, tobože Božijim, a zatim mu se očigledno pojavio u vidu anđela.[9] Monasi iskusni u monaškom životu, istinski sveti monasi, daleko više se čuvaju prelesti, daleko više su nepoverljivi prema sebi nego početnici, a naročito oni početnici koji su obuzeti zagrejanošću za podvig. Sa iskrenom ljubavlju, prepodobni Grigorije Sinait upozorava na prelest bezmolvnika, za kog je i napisana ova knjiga: „Hoću da imaš jasno shvatanje prelesti; to želim sa tim ciljem, da bi se ti mogao zaštititi od prelesti, kako pri stremljenju, koje nije ozareno potrebnim viđenjem, ti ne bi sebi naneo veliku štetu, ne bi pogubio tvoju dušu. Slobodno proizvoljenje čoveka se lako priklanja opštenju sa našim neprijateljima, a naročito proizvoljenje neiskusnih, novih u podvigu, kojima još vladaju demoni.“[10] Kako je to tačno! Naginje, sklona je naša slobodna volja prelesti: zato što svaka prelest laska našoj taštini, našoj sujeti, našoj gordosti. „Demoni se nalaze u blizini i okružuju početnike i samovoljne, šireći mreže pomisli i pogubnih maštanja, pripremajući ponor pada. Grad početnika“ – čitavo biće svakog od njih, „još uvek se nalazi pod opsadom varvara…nemoj se brzo predati, zbog lakomislenosti, onome što ti se javlja, nego ostani težak, zadržavajući dobro sa mnogo razmatranja i odbacujući zlo… Znaj da su dejstva blagodati jasna; demon ih ne može preneti; on ne može preneti ni krotost, ni mir, ni smirenje, ni mržnju prema svetu; on ne obuzdava strasti i slastoljublje, kao što to čini blagodat.“ Njegova dejstva su „nadimanje“ – nadmenost, naduvenost – „visokoumlje, strahovanje, jednom rečju, svi oblici zlobe. Po dejstvu možeš prepoznati svetlost koja zasija u tvojoj duši, da li je ona Božija, ili je od satane.“[11] Potrebno je znati, da je takvo rasuđivanje svojstvo naprednih monaha, a nikako početnika. Prepodobni Sinait razgovara sa početnikom, ali sa početnikom u bezmolvnom životu, koji je, međutim, i po prebivanju u monaštvu i po telesnom uzrastu bio starac, kako se vidi iz knjige.
 
Učenik: – Da li ti se događalo da vidiš nekoga ko je dospeo u demonsku prelest zbog razvijanja mašte prilikom bavljenja molitvom?
 
Starac: – Događalo se. Neki činovnik, koji je živeo u Petrogradu, bavio se pojačanim molitvenim podvigom, i zbog njega je dospeo u neobično stanje. O svom podvigu i njegovim posledicama, on je otkrivao tadašnjem protojereju crkve Pokrova Majke Božije, koja se nalazi u Kolomnu. Protojerej, posetivši neki manastir Sankt-peterburške eparhije, molio je jednog od monaha tog manastira da porazgovara sa činovnikom. „Neobično stanje u koje je činovnik dospeo zbog podviga“ – s pravom je govorio protojerej „lakše se može objasniti stanovnicima manastira, koji su bolje upoznati sa pojedinostima i slučajnostima asketskog podviga.“ Monah se složio. Posle nekog vremena, činovnik je stigao u manastir. Razgovoru sa monahom sam prisustvovao i ja. Činovnik je odmah počeo da govori o svojim viđenjima – da on neprekidno pri molitvi vidi svetlost koja dolazi od ikona, da oseća miomiris, da u ustima oseća neuobičajenu sladost, i tako dalje. Monah, pošto je saslušao to pripovedanje, upitao je činovnika: „Da li vam je dolazila misao da se ubijete?“ – „Svakako“ – odgovorio je činovnik: „Ja bih već bio bačen u Fontanu, da me nisu izvukli. Pokazalo se da je činovnik koristio način molitve koji je opisao sveti Simeon, i da je raspalio uobrazilju i krv, kada čovek postaje veoma sposoban za pojačan post i bdenje. Stanju samoobmane, koje je samovoljno izabrano, đavo je pripojio svoje, tom stanju srodno, dejstvo – i ljudska samoobmana je prešla u otvorenu demonsku prelest. Činovnik je video svetlost telesnim očima: miomiris i sladost, koje je osetio, takođe su bili čulni. Nasuprot tome, viđenje svetih i njihova natprirodna stanja su potpuno duhovna[12]: podvižnik postaje sposoban za njih, ali tek po otkrivanju očiju duše božanskom blagodaću, kada oživljavaju i drugi osećaji duše, koji su dotad bili bez dejstva[13]; i telesna čula svetih uzimaju učešće u blagodatnom viđenju, ali onda kada telo pređe iz strasnog stanja u bestrasno stanje. Monah je počeo da savetuje činovnika da napusti način molitve koji upotrebljava, objašnjavajući i neispravnost načina i neispravnost stanja, koje taj način donosi. Činovnik se sa žestinom usprotivio savetu. „Kako da se odreknem očigledne blagodati!“ – govorio je on.
Pažljivo slušajući pripovedanje činovnika o sebi, ja sam osetio neopisivu žalost prema njemu, a ujedno mi je delovao nekako smešan. Na primer, on je monahu postavio sledeće pitanje: „Kada se u mojim ustima, od obilne sladosti, umnoži pljuvačka, ona počinje da kaplje na pod: zar to nije grešno?“ Istina: onaj koji se nalazi u demonskoj prelesti pobuđuje sažaljenje prema sebi, kao onaj koji nije pri sebi i nalazi se, umom i srcem, u zarobljeništvu lukavog, odbačenog duha. Oni predstavljaju i smešan prizor: podsmehu ih izlaže lukavi duh, koji je ovladao njima, koji ih je doveo u stanje ništavnosti, obmanuvši ih sujetom i visokoumljem. Prelešćeni ne shvataju ni svoju porobljenost, ni neobičnost svog ponašanja, ma koliko očigledna bila ta porobljenost, to neobičnost ponašanja. – Zimu 1828/1829. godine, ja sam proveo u Plošćanskoj pustinji.[14] U to vreme, tamo je živeo starac koji se nalazio u prelesti. On je odsekao sebi šaku, smatrajući da će time ispuniti jevanđelsku zapovest, i govoreći svakome, ko je hteo da ga sluša, da su od odsečene ruke nastale svete mošti, da se ona čuva i pobožno poštuje u moskovskom Simonovom manastiru, i da on, starac, nalazeći se u Plošćanskoj pustinji, na petsto vrsta od Simonova, oseća kada simonovski arhimandrit i bratija celivaju ruku. Starcu se događala drhtavica, pri čemu je on počinjao vrlo glasno da sikće; on je tu pojavu smatrao plodom molitve, ali posmatračima je to izgledalo kao izopačenje sebe, dostojno samo sažaljenja i smeha. Deca, koja su zbog sirotinjstva živela u manastiru, zabavljala su se tom pojavom i imitirala su je pred starčevim očima. Starac se gnevio, bacao se na jednog, pa na drugoga dečaka, čupao ih za kosu. Niko od uvaženih monaha te obitelji nije mogao uveriti prelešćenog da se nalazi u lažnom stanju, u duševnom rastrojstvu.
Kada je činovnik otišao, ja sam pitao monaha zašto mu je došla misao da pita činovnika za pokušaj samoubistva? Monah je odgovorio: „Kao što usred plača po Bogu dolaze trenuci neuobičajenog umirenja savesti, tako i usred lažne naslade, koju donosi demonska prelest, dolaze trenuci u kojima prelest kao da se razobličava, i dopušta da se okusi onakva kakva jeste. Ti trenuci su – užasni! Njihova gorčina i očajanje koje ta gorčina stvara su nepodnošljivi. Po tom stanju u koje prelest dovodi, bilo bi lakše od svega da je prelešćeni prepozna i da preduzme mere da se isceli. Avaj! Početak prelesti je gordost, a njen plod – preizobilna gordost. Prelešćeni, smatrajući sebe sasudom božanske blagodati, prezire spasonosna upozorenja bližnjih, kako je to primetio sveti Simeon. Međutim, napadi očajanja postaju sve snažniji i snažniji: na kraju, očajanje se pretvara u pomahnitalost uma, i ovenčava se samoubistvom. – Početkom ovog veka, u Sofronijevoj pustinji[15] se podvizavao shimonah Teodosije, koji je strogim, uzvišenim životom zadobio poštovanje i bratstva i mirjana. Odjednom njemu se prikazalo da je uznet u raj. Po završetku viđenja, on je otišao nastojatelju, podrobno mu ispričao o čudu, i dodao je izraze sažaljenja, jer je on u raju video samo sebe, a nije video nikoga od bratije. Ta crta je promakla pažnji nastojatelja: on je sazvao bratiju, u skrušenosti duha im je prepričao viđenje monaha, i savetovao im usrdniji i bogougodniji život. Posle nekog vremena, u delanju shimonaha su počele da se projavljuju neobičnosti. Stvar se završila time što je on pronađen obešen u svojoj keliji.“
Meni se dogodio sledeći događaj koji js vredan pažnje. Jednom me je posetio atonski jeroshimonah, koji je bio u Rusiji na saboru. Mi smo seli u moju keliju za primanje i on je počeo da mi govori: „Pomoli se za mene, oče: ja mnogo spavam, mnogo jedem.“ Kada mi je on to govorio, ja sam osetio žar koji iz njega izlazi, zato sam mu i odgovorio: „Ti ne jedeš mnogo., i ne spavaš mnogo; ali zar nema nečega posebnog u tebi?“ i molio sam ga da uđe u moju unutrašnju keliju. Idući pred njim, i otvarajući vrata unutrašnje kelije, ja sam misleno molio Boga da daruje mojoj gladnoj duši da ima koristi od atonskog jeroshimonaha, ako je on – istinski sluga Božiji. Istina: ja sam primetio u njemu nešto posebno. U unutrašnjoj keliji, mi smo ponovo seli radi razgovora – i ja sam počeo da ga pitam: „Učini milost, čauči me molitvi. Ti živiš u prvom monaškom mestu na zemlji, među hiljadama monaha: na takvom mestu i u tako mnogobrojnom skupu monaha neizostavno mora biti velikih molitvenika, koji poznaju molitveno tajnodejstvo i prenose ga bližnjima, po primeru dva Grigorija, Sinaita i Palame, po primeru mnogih drugih atonskih svetilnika.“ Jeroshimonah se odmah složio da bude moj učitelj – i, o užasa! sa najvećom vatrenošću je počeo da mi prenosi gorepomenuti način ushićene, zanesenjtčke molitve. Vidim: on je strašno raspaljen! Kod njega su raspaljeni i krv i uobrazilja! On je – samodovoljan, ushićen sobom, u samoobmani, u prelesti! Dopustivši mu da se iskaže, ja sam počeo pomalo, u činu nastavnika, da mu izgeosim učenje svetih otaca o molitvi, upućujući ga na Dobrotoljublje, i moleći ga da mi objasni to učenje.
Atonski monah se našao u potpunoj nedoumici. Vidim, njemu je potpuno nepoznato učenje otaca o molitvi! U nastavku razgovora, ja sam mu govorio:, „Vidi, starče! Ako ćeš živeti u Petrogradu, nikako nemoj stanovati na najvišem spratu, neizostavno stanuj na najnižem.“ „Zašto tako?“ – pitao je Atonac. „Zato što“, odgovorio sam, „ako anđeli namere da te, iznenada te obuzevši, prenesu iz Petrograda na Aton, i ponesu te sa najvišeg sprata, ako padneš, na smrt ćeš nastradati: ako te pak ponesu sa najnižeg, i ako padneš, samo ćeš se povrediti.“ „Zamisli“ – odgovorio je Atonac – „koliko puta mi je već, dok sam stajao na molitvi, dolazila živa misao da će me anđeli obuzeti i odneti me na Aton!“ Pokazalo se da jeroshimonah nosi verige, gotovo da ne spava, uzima malo hrane, u telu oseća takav žar da mu zimi nije potrebna topla odeća. Na kraju razgovora, došla mi je misao da postupim na sledeći način: počeo sam da molim Atonca, da on, kao isposnik i podvižnik, na sebi proveri savet koji su ostavili sveti oci, koji se sastoji u tome da umu u vreme molitve treba da bude potpuno strano svako maštarenje, i da se sav pogruzi u pažnju na reči molitve, da se zaključa i smesti, po rečima svetog Jovana Lestvičnika, u reči molitve.[16] Pritom, srce obično pomaže umu dušespasonosnim osećanjem tuge zbog grehova, kako je rekao prepodobni Marko Podvižnik: „Um, koji se nerasejano moli, pritešnjuje srce: srce pak skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti“ (Ps 50,19).[17] „Kada ti proveriš na sebi,“ – rekao sam Atoncu – „ti reci i meni kakav je plod eksperimenta; jer meni samom je takav eksperiment neugodan, zbog rasejanog života koji vodim.“ Atonac je rado pristao na moj predlog. Kroz nekoliko dana, on mi dolazi, i govori: „Šta si ti učinio sa mnom?“ – „A zašto?“ – „Od kako sam pokušao da se molim sa pažnjom, zaključavajući um u reči molitve: sva moja viđenja su propala, i više ne mogu da im se vratim.“
Dalje u razgovoru sa Atoncem, ja više nisam video onu uobraženost i onu drskost, koje su bile veoma primetne kod njega prilikom prvog susreta i koje se obično primećuju kod ljudi koji se nalaze u samoobmani, koji misle za sebe da su sveti ili da su duhovno napredovali. Atonac je čak izrazio želju da posluša moj ubogi savet. Kada sam ga posavetovao da se po spoljašnjem načinu života ne razlikuje od ostalih monaha, zato što takvo isticanje sebe vodi u visokoumlje[18]: on je skinuo verige sa sebe, i predao ih meni. Kroz jedan mesec, on je ponovo bio kod mene i pričao je da je žar u njegovom telu prestao, da mu je ponovo potrebna topla odeća, i da spava daleko bolje. Pritom, on je govorio da na Atonskoj gori mnogi, i od onih koji uživaju slavu svetosti, upotrebljavaju taj način molitve koji je on upotrebljavao, i – da njemu uče i druge. Nije čudo! Sveti Simeon Novi Bogoslov, koji je živeo osam vekova pre našeg vremena, kaže da se pažljivom molitvom bavi samo nekolicina.[19] Prepodobni Grigorije Sinait, koji je živeo u četrnaestom veku po rođenju Hristovom, kada je došao na Atonsku goru, našao je da njeno mnogobrojno monaštvo nema nikakvog saznanja o umnoj molitvi, nego se bavi samo telesnim podvizima, obavljajući molitvu samo ustima i naglas.[20] Prepodobni Nil Sorski, koji je živeo krajem 15. i početkom 16. veka, takođe, posetivši Atonsku goru, kaže da je u njegovo vreme broj onih koji se bave pažljivom molitvom krajnje oskudan.[21] Starac, arhimandrit Pajsije Veličkovski, prešao je na Atonsku goru iz Moldavije 1747. godine. On je blisko upoznao sve manastire i skitove, razgovarao je sa mnogim starcima koji su po opštem mišljenju u Svetoj Gori smatrani za najiskusnije i svete monahe. Kada je pak on počeo pitati te monahe za knjige svetih otaca, koji su pisali o umnoj molitvi – pokazalo se da oni ne samo da nisu znali za postojanje takvih spisa nego čak nisu znali ni imena svetih pisaca; tada Dobrotoljublje još nije bilo štampano na grčkom jeziku.[22] Pažljiva molitva traži samoodricanje, a na samoodricanje se odlučuju samo retki. Onaj koji je pažnjom zaključan u sebe, koji se nalazi u stanju nedoumice zbog viđenja svoje grehovnosti, neenosoban za mnogoslovlje, i uopšte za efekte i glumu, onima koji ne znaju njegov tajanstveni podvig deluje nekako čudan, zagonetan, nedostupan u svakom smislu. Zar je lako odvojiti se od mišljenja sveta! I svet – kako da prepozna podvižnika istinske molitve, kada je sam podvig potpuno nepoznat svetu? Zar je to delo za onoga koji se nalazi u samoobmani! Ne jesti, ne piti, ne spavati, zimi ići samo u rasi, nositi verige, gledati viđenja, učiti sve i izobličavati sa drskom bestidnošću, bez ikakve ispravnosti, bez koristi i smisla, u krvnoj, materijalnoj, strasnoj raspaljenosti, i iz razloga te najgore, pogibeljne raspaljenosti. Samosveti! Odavno je primećena dopadljivost i privlačnost takvih za ljudsko društvo: Podnosite, piše apostol Pavle Korinćanima, ako vas neko porobljuje, ako vas neko ždere, ako vam oduzima, ako se nadima, ako vas po obrazu bije (2 Kor 11,20). Dalje sveti apostol kaže da, kada je bio u Korintu, nije mogao drsko i bezočno da se ponaša: njegovo ponašanje se odlikovalo skromnošću, krotošću, i mirom Hristovim (v. 2 Kor 10,1). Najveći deo podvižnika zapadne Crkve, koje je ona proglasila za najveće svetitelje – pošto je otpala od istočne Crkve i pošto je Sveti Duh odstupio od nje – molili su se i dostizali su viđenja, naravno lažna, na način koji sam pomenuo. Ti uobraženi svetitelji bili su u najužasnijoj demonskoj prelesti. Prelest već prirodno niče na osnovu bogohulstva, koje izvrće dogmatsku veru kod jeretika. Ponašanje latinskih podvižnika, obuzetih prelešću, uvek je bilo poremećeno, iz razloga neobične tvarne, strasne raspaljenosti. U takvom stanju nalazio se Ignjatije Lojola, osnivač jezuitskog reda.
Kod njega je uobrazilja bila toliko raspaljena i izoštrena da je, kako je on sam tvrdio, trebalo samo da zaželi i da učini izvestan napor, i pred njegovim očima bi se pojavljivao, prema njegovoj želji, pakao ili raj. Javljanje raja i pakla nije se događalo samo po dejstvu ljudske uobrazilje; dejstvo ljudske uobrazilje je nedovoljno za to: javljanje se događalo zbog dejstva demona, koji su svoje izobilno dejstvo prisajedinili nedovoljnom ljudskom dejstvu, spajajući dejstvo sa dejstvom, dopunjavajući dejstvo dejstvom, na osnovu slobodne volje čoveka, koji je izabrao i usvojio lažno usmerenje. Poznato je da se istinskim svetiteljima Božijim viđenja daruju jedino blagovoljenjem Božijim i dejstvom Boga, a ne po volji čoveka i ne radi njegovog sopstvenog napora daruju se neočekivano, veoma retko, u slučajevima naročite potrebe, po divnom promislu Božijem, a ne kao slučajnost.[23] Usiljen podvig onih koji su u prelesti obično ide zajedno sa dubokim razvratom. Razvrat služi kao ocena tog plamena, kojim su raspaljeni oni koji su u prelesti. To se potvrđuje i istorijskim kazivanjima i svedočanstvom otaca. „Onaj koji vidi duha prelesti“ u viđenjima koja mu se javljaju, rekao je prepodobni Maksim Kapsokalivit „veoma često se podvrgava jarosti i gnevu; miomir smirenja ili molitve, ili istinske suze, nemaju mesta u njemu. Nasuprot tome, on se neprekidno hvali svojim vrlinama, sujetan je, i zauvek se neustrašivo prepušta lukavim strastima.“[24]
 
Učenik: Nepravilnost tog vida molitve i njegova veza sa samoobmanom i prelešću su jasni; upozori me i na ostale vidove nepravilne molitve i lažnog stanja koje je povezano sa njima.
 
Starac: Kao što nepravilno dejstvo uma uvodi u samoobmanu i prelest: upravo tako u njih uvodi i nepravilno dejstvo srca. Želja i stremljenje, ispunjeni nerazumnom gordošću, za viđenjem duhovnih viđenja umom, koji nije očišćen od strasti, nije obnovljen i nije presazdan desnicom Svetog Duha: takvom gordošću i nerazumnošću su ispunjeni i želja i stremljenje srca da se naslađuje osećanjima svetim, duhovnim, božanskim, kada je ono još sasvim nesposobno za takve naslade. Kao što nečisti um, želeći da vidi božanska viđenja a nema mogućnosti da ih vidi, stvara sebi viđenja iz sebe, obmanjuje se njima i zanosi: tako i srce, trudeći se da okusi božansku sladost i druga božanska osećanja, i ne nalazeći ih u sebi, stvara ih iz sebe, njima laska sebi, zavodi, obmanjuje, pogubljuje sebe, ulazeći u oblast laži, u opštenje sa demonima, potčinjavajući se njihovom uticaju, pokoravajući se njihovoj vlasti.
Jedno osećanje od svih osećanja srca, u njegovom palom stanju, može biti upotrebljeno u nevidljivom bogosluženju: tuga zbog grehova, zbog grehovnosti, zbog pada, zbog svoje pogibli koja se naziva plačem, pokajanjem, skrušenošću duha. To je posvedočeno u Svetom pismu. Jer da si hteo žrtve, ja bih Ti prineo; za žrtve svespaljenice ne mariš (Ps 50,18): i svako osećanje srca posebno i sva ona zajedno nisu blagougodna Tebi, budući da su uprljana grehom, budući da su izopačena padom. Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti (Ps 50,19). Ta žrtva je žrtva odricanja, sa prinošenjem te žrtve prirodno se uklanja prinošenje ostalih žrtava:. pri osećanju pokajanja umuknu sva druga osećanja. Zato, da bi žrtve ostalih osećanja postale blagougodne Bogu, potrebno je da se prethodno izlije blagovoljenje Božije na naš Sion, potrebno je da se prethodno obnove zidine našeg razrušenog Jerusalima. Gospod je pravedan, svesvet: samo pravedne, čiste žrtve, za koje je sposobna ljudska priroda posle svog obnovljenja, jesu blagoprijatne pravednom, svesvetom Gospodu. Žrtvama i paljenicama koje su oskvrnjene On nije naklonjen. Pobrinimo se da se očistimo pokajanjem! Tada ćeš blagovoliti žrtvu pravde, prinose i žrtve svespaljenice, tada će prineti na žrtvenik Tvoj teoce (Ps 50,21): novorođena osećanja čoveka obnovljenog Svetim Duhom.
Prva zapovest koju je Spasitelj sveta dao čitavom čovečanstvu jeste zapovest o pokajanju: Poče Isus propovijedati i govoriti: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt 4,17). Ta zapovest obuhvata, sadrži, povezuje sve ostale zapovesti. Onim ljudima koji nisu shvatali značaj i silu pokajanja Spasitelj je govorio, ne jednom: Idite i naučite se šta znači: Milost hoću, a ne žrtvoprinošenje (Mt9,13). To znači: Gospod, smilovavši se na pale i propale ljude, svima je darovao pokajanje kao jedino sredstvo za spasenje, zato što su svi obuzeti padom i propašću. On ne traži, čak i ne želi od njih žrtve, za koje su oni nesposobni, nego želi da se oni smiluju na sebe, da saznaju svoju nesreću i oslobode je se pokajanjem. Pomenutim rečima Gospod je dodao strašne reči: Nisam došao, rekao je On, da zovem pravednike no grješnike na pokajanje. Koga naziva pravednicima? One nesrećne, zaslepljene grešnike koji, budući obmanuti taštinom, ne smatraju pokajanje suštinski potrebnim za sebe, i zato ga ili odbacuju ili ne brinu o njemu. O nesreće! Zbog toga ih se Spasitelj odriče, gubi se riznica spasenja. „Teško duši“ – kaže prepodobni Makarije Veliki – „koja ne oseća svoje rane i koja misli za sebe, zbog velikog neizmernog oštećenja zlobom, da joj je potpuno strano oštećenje zlobom. Takvu dušu više ne posećuje dobri Lekar, jer je dobrovoljno ostavila svoje rane ne brinući se za njih, misleći da je zdrava i neporočna. Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni“ (Mt 9,12).[25] „Užasno je surovo prema sebi – odbacivanje pokajanja! Užasna je ravnodušnost, neljubav prema sebi – nebriga o pokajanju. Onaj koji je surov prema sebi ne može da ne bude surov prema bližnjima. Onaj koji se smilovao na sebe prihvatanjem pokajanja, ujedno postaje milostiv i prema bližnjima. Iz toga je vidna sva važnost greške: oduzeti srcu ono što mu je zapovedio sam Bog – suštinsko i logički neophodno za srce osećanje pokajanja, i truditi se da se u srcu otkriju, nasuprot poretku, nasuprot Božijem uređenju, ona osećanja koja moraju sama po sebi da se jave u njemu po očišćenju pokajanjem, ali u potpuno drugom karakteru.“[26]
O tom duhovnom karakteru, telesni čovek ne može stvoriti kod sebe nikakvu predstavu: zato što se predstava osećanja uvek zasniva na osećanjima srca koja su već poznata srcu, a duhovna su potpuno strana srcu, koje je upoznato samo sa telesnim i duševnim osećanjima. Takvo srce ne zna čak ni za postojanje duhovnih osećanja.
Svima je poznato, kako je duševna nesreća kod judejskih književnika i fariseja ponikla iz njihovog neispravnog duševnog raspoloženja: oni su postali ne samo strani Bogu nego i Njegovi izbezumljeni neprijatelji, bogoubice. Sličnoj nesreći se podvrgavaju i podvižnici molitve, koji se, izbacivši pokajanje iz svog podviga, trude da probude u srcu ljubav prema Bogu, trude se da osete nasladu, ushićenje: oni razvijaju svoj pad, udaljuju se od Boga, ulaze u opštenje sa satanom, truju se mržnjom prema Svetom Duhu. Taj vid prelesti je užasan; on je jednako poguban za dušu kao i prvi, ali je manje vidan; on se retko završava silaskom sa uma i samoubistvom, ali nesumnjivo razvraćuje i um i srce. Po stanju uma koje proizvodi oci su ga nazvali samomnjenjem.[27] Na tu vrstu prelesti ukazuje sveti apostol Pavle, kada kaže: Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem anđelima, upuštajući se u ono što nije vidjeo, i uzalud nadimajući se tjelesnim umom svojim (Kol 2,18). Onaj koji je obuzet tom prelešću samomišljenja, stvorio je „samomnjenje“ da ima mnoge vrline i dostojanstva – čak i da obiluje u darovima Svetog Duha. Samomnjenje se sastoji iz lažnih shvatanja i lažnih osećanja: po tom svom svojstvu, ono potpuno pripada oblasti oca i predstavnika laži – đavola. Onaj koji se moli, trudi se da u srcu otkrije osećanje novog čoveka, i nemajući nikakve mogućnosti za to, zamenjuje ih osećanjima svog sastava, lažnim, kojima će se ubrzo priključiti dejstvo palih duhova. Prihvativši nepravilna osećanja, svoja i demonska, kao istinska i blagodatna, on prima odgovarajuća shvatanja. Ta osećanja, koja se neprestano usvajaju srcem i jačaju u njemu, čuvaju i umnožavaju lažna shvatanja: prirodno je da iz takvog nepravilnog podviga nastaju samoobmana i demonska prelest – „samomnjenje“. „Samomnjenje ne dopušta onome koji samomisli da bude“[28] – rekao je sveti Simeon Novi Bogoslov. Onaj koji misli za sebe da je bestrastan, nikada se neće očistiti od strasti; koji misli za sebe da je ispunjen blagodaću, nikada neće dobiti blagodat; koji misli za sebe da je svet, nikada neće dostići svetost. Prosto rečeno: onaj koji sebi pripisuje duhovna delanja, vrline, dostojanstva, blagodatne darove, koji sebi laska i teši se „samomnjenjem“, tim „samomnjenjem“ zatvara ulaz za duhovna delanja, i hrišćanske vrline i božansku blagodat – a široko otvara ulaz grehovnoj zarazi i demonima. Više nema nikakve mogućnosti za duhovno napredovanje kod onih koji su zaraženi „samomnjenjem“: oni su uništili tu mogućnost, prinevši na oltar laži same početke ljudske delatnosti i njegovog spasenja – shvatanja o istini. Kod onih koji boluju od te prelesti javlja se neobična nadmenost: oni kao da su opijeni sobom, svojim stanjem samoobmane, videći u njemu blagodatno stanje. Oni su natopljeni, preispunjeni visokoumljem i gordošću, predstavljajući se smirenima pred mnogima koji sude prema licu, a ne mogu da ocene po plodovima, kako je zapovedao Spasitelj (Mt 7,16; 12, 33), a tim manje po duhovnom osećanju, koje pominje apostol (Jev 5, 14). Prorok Isaija je živopisno izrazio dejstvo prelesti „samomnjenja“ u palom arhangelu, dejstvo koje je obmanulo i pogubilo tog arhangela. Govorio si – kaže prorok satani – u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj. Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se sa višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu (Is 14,13-15).
Onoga koji je zaražen prelešću „samomnjenja“ Gospod ovako izobličava: Govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i nag (Otk Z, 17). Gospod prelešćenom savetuje pokajanje. Predlaže mu da ne kupuje kod drugoga, nego kod samog Gospoda, neophodne potrebnosti, koje čine pokajanje (Otk z, 18). Potrebno je uporno kupovati: bez toga nema spasenja. Nema spasenja bez pokajanja, a pokajanje od Boga primaju samo oni koji će, da bi ga primili, prodati sve svoje imanje, to jest, odreći će se svega, što su lažno prihvatili „samomnjenjem“.
 
Učenik: – Da li ti se događalo da se srećeš sa onima koji su zaraže^ tim oblikom prelesti?
 
Starac: – Oni koji su zaraženi prelešću „samomnjenja“ sreću se veoma često. Svaki koji nema skrušenost duha, koji smatra da ima bilo kakve vrline i zasluge, koji se ne drži nepokolebljivo učenja Pravoslavne Crkve, nego rasuđuje o bilo kom dogmatu ili predanju proizvoljno, po svom nahođenju ili po nepravoslavnom učenju, nalazi se u toj prelesti. Stepen odstupanja i upornosti u odstupanju određuje stepen prelesti.
Čovek je slab! „Samomnjenje“ nam se neizbežno potkrada u bilo kakvom svom obliku, i ostvarujući naše ja, udaljava od nas blagodat Božiju. Kako nema, po primedbi svetog Makarija Velikog, nijednog čoveka koji je potpuno oslobođen od gordosti: tako nema nijednog čoveka koji bi bio potpuno oslobođen od toga da na njega deluje istančana prelest koja se naziva „samomnjenje“. Ona je napadala apostola Pavla, i lečena je teškim dopuštenjima Božijim. Jer nećemo, braćo, da ne znate o nevolji našoj koja nam se dogodi u Aziji, da suviše bijasmo opterećeni, preko moći, tako da smo bili u nedoumici i za život. Čak sami u sebi osudu na smrt doživjesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve (2 Kor 1,8-9). Iz tog razloga, potrebno je budno paziti na sebe, kako ne bi sebi, kao sopstveno, pripisali bilo kakvo dobro delo, bilo kakvu pohvalnu osobinu ili naročitu prirodnu sposobnost, ili čak blagodatno stanje, ako je čovek uveden u njega, ukratko, ne smatrati nikakvu vrlinu svojom. Šta li imaš – kaže apostol – što nisi primio (1 Kor 4, 7) od Boga? Od Boga imamo i život, i novi život, i sve prirodne osobine, sve sposobnosti, i duhovne i telesne. Mi smo Božiji dužnici! Naš dug je neisplativ! Iz takvog pogleda na sebe, samo po sebi, stvara se stanje našeg duha suprotno „samomnjenju“, stanje koje je Gospod nazvao siromaštvom duha, koje nam je zapovedio da imamo, koje je veličao (Mt 5, 3). Velika je nesreća – udaljiti se od dogmatskog i moralnog učenja Crkve, od učenja Svetog Duha, bilo kakvim umovanjem! To je oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega. Potrebno je zbacivati i predavati takav razum na poslušnost Hristu (2 Kor 10, 4-5).
 
Učenik: – Postoji li neka veza između prelesti prve vrste i prelesti druge vrste.
 
Starac: – Veza između ta dva vida prelesti neizostavno postoji. Prelest prve vrste je uvek spojena sa prelešću druge vrste, sa „samomnjenjem“. Onaj ko stvara sablažnjive slike, posredstvom prirodne sposobnosti uobražavanja, koji posredstvom mašte[29] povezuje te slike u očaravajuću sliku, koji čitavo svoje biće potčinjava zavodljivom moćnom uticaju te slike, neizbežno, po nesrećnoj neophodnosti, misli da ta slika nastaje dejstvom božanske blagodati, da osećanja srca, koja su pobuđena slikom, jesu blagodatna osećanja.
Prelest druge vrste – upravo „samomnjenje“ – deluje bez stvaranja zavodljivih slika: ona se zadovoljava stvaranjem lažnih blagodatnih osećanja i stanja, iz kojih se rađa lažno, izopačeno shvatanje uopšte o čitavom duhovnom podvigu. Onaj koji se nalazi u prelesti „samomnjenja“ stiče lažno mišljenje o svemu što ga okružuje. On je obmanut i unutar sebe i izvan. Mašta snažno deluje u onima koji su zavedeni „samomnjenjem“, ali deluje isključivo na polju apstrag.cije. Ona se ili uopšte ne bavi, ili se veoma retko bavi slikama zamišljanja raja, gornjih obitelji i dvorova, nebeskog sveta i miomirisa, Hrista, anđela i svetih; ona neprekidno stvara prividno duhovna stanja, blisko prijateljstvo sa Isusom,[30] unutrašnji razgovor sa Njim,[31] tajanstvena otkrivenja,[32] glasove, naslade, i na njima gradi lažno shvatanje o sebi i o hrišćanskom podvigu, uopšte, gradi lažni način mišljenja i lažno raspoloženje srca, dovodi do opijenosti sobom, do raspaljenosti i zanosa. Ta različita dejstva nastaju zbog dejstva istančane sujete i sladostrašća: od tog dejstva krv dobija grehovno, sablažnjivo kretanje, koje se predstavlja kao blagodatna naslada. A sujetu i sladostrašće pak pobuđuje visokoumlje, taj nerazdvojni saputnik „samomnjenja“. Užasna gordost, slična gordosti demona, preovlađujuća je osobina kod onih koji su prihvatili tu i druge prelesti. Zavedene prvim vidom prelesti gordost dovodi u stanje otvorene poremećenosti uma; kod zavedenih drugim vidom prelesti ona je, stvarajući takođe oštećenje uma, koje se u Pismu naziva izopačenošću uma (2 Tim 3, 8), manje primetna, i skriva se pod maskom smirenja, pobožnosti, mudrosti – poznaje se po svojim gorkim plodovima. Oni koji su zaraženi „samomnjenjem“ vezano za svoje vrline, naročito vezano za svoju svetost, sposobni su i spremni na sve kazne, na svako licemerje, lukavstvo i prevaru, na sva zlodela. Oni odišu nepomirljivim neprijateljstvom protiv služitelja istine, sa pomahnitalom mržnjom se ustremljuju na njih kada oni kod prelešćenih ne priznaju stanje koje im se pripisuje i izlažu ih sramoti pred svetom, koji je zaslepljen „samomnjenjem“.
 
Učenik: – Postoje pak i duhovna stanja, proizvedena božanskom blagodaću, kao što je stanje u kom se okuša duhovna sladost i radost, stanje u kom se otkrivaju tajne hrišćanstva, stanje u kom se u srcu oseća prisustvo Svetog Duha, stanje u kom se Hristov podvižnik udostojava duhovnih viđenja?
 
Starac: – Nesumnjivo da postoje, ali postoje samo kod hrišćana koji su dostigli hrišćansko savršenstvo, koji su prethodno očišćeni i pripremljeni pokajanjem. Postepeno dejstvo pokajanja uopšte, koje se izražava svim vidovima smirenja, a naročito molitvom, koja se prinosi u siromaštvu duha, u plaču – postepeno slabi dejstvo greha u čoveku. Za to je potrebno značajno vreme. Ono se i daje istinskim, dobronamernim podvižnicima, promislom Božijim, koji budno bdi nad nama. Borba sa strastima je neobično korisna: ona, više od svega, vodi siromaštvu duha. U cilju naše suštinske koristi, Sudija i Bog naš, oklijeva zbog nas, i neće nas brzo odbraniti od suparnika (v. Lk 18, 7) našeg – greha. Kada strasti vrlo oslabe – to se događa najviše pred kraj života[33] – tada, malo-pomalo, počinju da se javljaju duhovna stanja, koja se beskrajno razlikuju od stanja nastalih „samomnjenjem“. Prvo, u duhovni hram ulazi blagodatni plač, umiva ga i izbeljuje radi primanja darova, koji prate plač, po ustanovi duhovnog zakona. Telesni čovek nikako, ni na koji način, ne može da zamisli duhovna stanja, niti može imati ikakva saznanja o blagodatnom plaču: poznanje tih stanja ne zadobija se drugačije nego iskustvom.[34] Duhovni darovi dele se sa božanskom premudrošću, koja se stara da slovesni sud, koji treba da primi dar u sebe, može bez oštećenja da nosi u sebi silu dara. Novo vino kida stare mehove! (Mt 9,17) Primetno je da se u današnje vreme duhovni darovi dele sa najvećom umerenošću, saglasno raslabljenju kojim je obuhvaćeno hrišćanstvo uopšte. Ti darovi zadovoljavaju jedino potrebe spasenja. Nasuprot tome, „samomnjenje“ izliva svoje darove u neizmernom izobilju i u najvećoj žurbi.
Opšti znak duhovnih stanja je duboko smirenje i smirenoumlje, sjedinjeno sa pretpostavljanjem svih bližnjih sebi, sa naklonošću, jevanđelskom ljubavlju prema svim bližnjima, sa težnjom ka anonimnosti, ka udaljavanju od sveta. Za „samomnjenje“ tu ima malo mesta: zato što se smirenje sastoji u odricanju od svih vlastitih vrlina, u suštinskom ispovedanju Iskupitelja, u nalaženju svake nade i podrške u Njemu, a „samomnjenje“ se sastoji od prisvajanja vrlina, koje su date od Boga, i stvaranju nepostojećih vrlina za sebe. Ono je povezano sa nadanjem na sebe, sa hladnim, površnim ispovedanjem Iskupitelja. Bog se proslavlja radi proslavljanja sebe, kao što je bio proslavljan od fariseja (Lk 18, p). Oni koji su obuzeti „samomnjenjem“, u najvećoj meri su predani sladostrašću, bez obzira na to što sebi pripisuju najuzvišenija duhovna stanja, bez premca u pravilnom pravoslavnom podvižništvu; malk broj njih se uzdržava od grubog porobljavanja sladostrašću – uzdržavaju se jedino zato što u njima preovlada greh nadčrehovima – gordost.
 
Učenik: – Može li prelest koja se naziva „samomnjenje“ poroditi bilo kakve opipljive, vidljive nesrećne posledice?
 
Starac: – Iz te vrste prelesti ponikle su pogubne jeresi, raskoli, bezbožje, bogohulstvo. Najnesrećnija njegova vidljiva posledica je nepravilna, štetna za sebe i za bližnje, delatnost – zlo, koje je bez obzira na njegovu otvorenost i njegovu rasprostranjenost, malo primetno i malo shvaćeno. Sa delateljima molitve koji su zaraženi „samomnjenjem“ događaju se i nesreće, očigledne svima, ali retko: zato što „samomnjenje“, dovodeći um u najužasniju zabludu, ne dovodi ga do poremećenosti, kao što ga dovodi rastrojena uobrazilja. Na Valamskom ostrvu, u udaljenoj pustinjskoj kolibi, živeo je shimonah Porfirije, kog sam i ja video. On se bavio podvigom molitve. Kakve vrste je bio taj podvig – pouzdano ne znam. Moguće je naslutiti o njegovoj nepravilnosti po omiljenoj literaturi shimonaha: on je visoko cenio knjigu zapadnog pisca Tome Kempijskog, „O podražavanju Isusa Hrista“, i rukovodio se njome. Ta knjiga je napisana iz „samomnjenja“. Porfirije je jednom uveče, u vreme jeseni, posetio starce u skitu, koji je bio nedaleko od njegove pustinje. Kada se pozdravljao sa starcima, oni su ga upozorili, govoreći: „Nemoj pomisliti da pređeš preko leda: led samo što se pojavno, i vrlo je tanak.“
Porfirijevu pustinju je od skita delio duboki zaliv Ladoškog jezera, koji je trebalo zaobići. Shimonah je odgovorio tihim glasom, sa spoljašnjom skromnošću: „Ja sam već postao lagan.“ On je otišao. Posle kratkog vremena začuo se očajni krik. Skitski starci su se zabrinuli, potrčali su. Bila je tama, nisu brzo pronašli mesto na kom se dogodila nesreća: nisu brzo našli način da dođu do utopljenog: izvukli su telo, koje je duša već napustila.
 
Učenik: – Ti govoriš za knjigu „Podražavanje“, da je ona napisana u stanju samoobmane; ali ona ima mnogo čitalaca među čedima Pravoslavne Crkve!
 
Starac: – Baš ti čitaoci se, u zanosu zbog njene vrednosti, izražavaju o toj vrednosti, ne shvatajući to. U predgovoru ruskog prevoda knjige „Podražavanje“ – izdanje 1834. godine, štampano u Moskvi – rečeno je: „Jedan visokopreosvećeni muž“ – ruski, pravoslavni – „govorio je: ‘Ako bi bilo potrebno moje mišljenje, ja bih smelo posle Svetog pisma stavio delo Tome Kempijskog O podražavanju Isusa Hrista.'“[35] Tim, toliko odlučnim komentarom, inoslavnom piscu se daje puna prednost u odnosu na sve svete oce Pravoslavne Crkve, a svom mišljenju se daje prednost u odnosu na stav čitave Crkve, koja je na svetim saborima priznala spise svetih otaca za bogonadahnute, i zaveštala je da se oni čitaju, ne samo radi duhovnog uzrastanja svih svojih čeda nego i radi rukovođenja prilikom rešavanja crkvenih pitanja. U spisima otaca čuva se veliko duhovno, hrišćansko i crkveno blago: dogmatsko i moralno predanje svete Crkve. Očigledno, da je knjiga „Podražavanje“ dovela pomenutog muža u takvo raspoloženje, u kom se on izrazio tako nepromišljeno, tako pogrešno, tako žalosno.[36] To je samoobmana!
To je prelest! Ona je sačinjena od lažnih shvatanja; lažna shvatanja su rođena iz nepravilnih osećanja koja je prenela knjiga. U knjizi živi i knjiga odiše pomazanjem lukavog duha, koji laska čitaocima, opija ih otrovom laži, zaslađenim prefinjenim začinima visokoumlja, sujete i sladostrašća. Knjiga vodi svoje čitaoce pravo u opštenje sa Bogom, bez prethodnog očišćenja pokajanjem, zato i pobuđuje posebne simpatije prema sebi kod strasnih ljudi, kojima je nepoznat put pokajanja, koji su nezaštićeni od samoobmane i prelesti, koji nisu poučeni pravilnom životu, učenjem svetih otaca Pravoslavne Crkve. Knjiga proizvodi snažno dejstvo na krv i nerve, podstiče ih – i zato se ona posebno dopada ljudima koji su porobljeni čulnošću: knjigom se može naslađivati, bez odricanja od grubih čulnih naslada. Visokoumlje, prefinjeno sladostrašće i sujetu, knjiga predstavlja kao dejstva blagodati Božije. Namirisavši svoj blud u njegovom prefinjenom dejstvu, telesni ljudi dolaze u ushićenje od naslade, od opijenosti, koji se dobijaju bez truda, bez samoodricanja, bez pokajanja, bez raspinjanja tijela sa strastima i željama (Gal 5, 24), sa nežnošću prema palom stanju. Oni radosno prelaze, vođeni svojom zaslepljenošću i gordošću, iz postelje ljubavi koja pristaje stoci, u postelje ljubavi koja predstavlja još veći zločin, koja gospodari u bludilištu otpalih duhova. Neka osoba, koja po zemaljskom položaju pripada višem i obrazovanijem društvu, a po spoljašnjosti Pravoslavnoj Crkvi, izrazila se na sledeći način o luteranki koja je skončala, smatrajući tu osobu svetom: „Ona je strasno volela Boga; ona je mislila samo o Bogu; ona je videla samo Boga; ona je čitala samo Jevanđelje i ‘Podražavanje’, koje je – drugo Jevanđelje.“[37]
Tim rečima izraženo je upravo to stanje u koje dospevaju čitaoci i poštovaoci „Podražavanja“. Istovetna je po svojoj suštini toj frazi i izreka znamenite francuske spisateljice, gđe De Sevinje, o znamenitom francuskom pesniku, Rasinu starijem. „On voli Boga“ – dozvolila je sebi da kaže gđa Sevinje – „kao što je ranije voleo svoje naložnice.“[38] Poznati kritičar La Garp, koji je prvo bio bezbožnik, a zatim je prešao u hrišćanstvo koje je nepravilno razumeo i izopačio, odobravajući izraz gđe Sevinje, rekao je: „Srce kojim voli Tvorca i tvar je jedno, iako se posledice razlikuju među sobom, koliko su različiti i predmeti.“[39] Rasin je prešao iz razvrata u prelest, koja se naziva „samomnjenje“. Ta prelest se sa svom otvorenošću ispoljava u dve poslednje tragedije ovog pesnika: u Jestiri i Gotoliji. Uzvišene hrišćanske misli i osećanja Rasina našla su sebi prostrano mesto u hramu Muze i Apolona,[40] u teatru su izazvali ushićenje, aplauze. Gotolija, tragedija koja se smatra za najbolje delo Rasina, održana je četrdeset puta zaredom. Duh te tragedije – jedan je sa duhom „Podražavanja“. Mi verujemo da u ljudskom srcu postoji žudnja bliska životinjskoj, koja je uneta u njega padom, i koja je povezana sa žudnjom palih duhova; mi verujemo da u srcu postoji i duhovna žudnja, sa kojom smo stvoreni, kojom se prirodno i ispravno voli Bog i bližnji, i koja je u harmoniji[41] sa žudnjom svetih anđela. Kako bi zavoleli Boga i bližnjega u Bogu, neophodno je očistiti se od žudnje bliske životinjskoj. Očišćenje izvršava Sveti Duh, u čoveku koji je životom izrazio želju za očišćenjem. Srcem se upravo i nazivaju, u moralnom smislu, ta žudnja i ostale duševne sile, a ne ud tela – srce. Sile koje su koncentrisane u tom udu – u opštoj upotrebi naziv tog uda se prenosi na taj skup sila. Nasuprot osećanju telesnih ljudi, duhovni muževi, nanjušivši zadah zla koje se pretvara da je dobro, odmah osećaju odbojnost prema knjizi koja ispušta taj smrad. Starcu Isaiji inoku, koji je živeo u bezmolviju u Nikiforovskoj pustinji,[42] koji je napredovao u umnoj molitvi i udostojio se osenjenja blagodaću, bio je pročitan odlomak iz „Podražavanja“. Starac je odmah pronikao u značenje knjige. On se nasmejao i uzviknuo: „O! To je napisano iz samomnjenja. Tu nema ničeg istinitog! Tu je sve izmišljeno. Kako su Tomi izgledala duhovna stanja i kako je on mislio o njima, ne znajući ih iskustveno, tako ih je i opisao.“ Prelest, kao nesreća, predstavlja žalostan prizor; kao besmislica, ona je – smešan prizor. Poznat po strogom životu, arhimandrit Kirilo-novojezerskog manastira[43] Teofan, koji se u prostoti srca bavio gotovo isključivo telesnim podvigom, a o duševnom podvigu je imao samo umereno saznanje, u početku je predlagao licima koja su se savetovala sa njim i nalazila se pod njegovim rukovođenjem čitanje knjige „Podražavanje“; nekoliko godina pre svoje smrti on je počeo da zabranjuje njeno čitanje, govoreći sa svetom prostotom: „Ranije sam smatrao tu knjigu dušekorisnom; ali Bog mi je otkrio da je ona štetna za dušu.“ Isto to mišljenje o „Podražavanju“ imao je, po delatnom monaškom iskustvu, poznati otac Leonid, koji je položio osnove moralnog ustrojstva Optinske pustinje.[44] Sve pomenute podvižnike lično sam poznavao. – Neki spahija, vaspitan u duhu pravoslavlja, koji je blisko poznavao – takozvani – veliki svet, tj. svet u njegovim najvišim slojevima, jednom je ugledao knjigu „Podražavanje“ u rukama svoje kćeri. On joj je zabranio čitanje knjige, rekavši: „Ja neću da ti slediš modu, i koketiraš pred Bogom.“ Najtačnija ocena knjige.
 
Učenik: – Postoje li još neki vidovi prelesti?
 
Starac: – Svi pojedinačni vidovi samoobmane i demonske obmane, odnose se na dva gorepomenuta glavna vida, i proizilaze ili od nepravilnog dejstva uma, ili od nepravilnog dejstva srca. Naročito je rasprostranjeno dejstvo „samomnjenja“. Nije neosnovano stanju samoobmane i prelesti pripisivati duševno nastrojenje monaha, koji se, odbacivši bavljenje Isusovom molitvom i umno delanje uopšte, zadovoljavaju samo spoljašnjom molitvom, to jest, neizostavnim učestvovanjem na crkvenim službama i neizostavnim ispunjavanjem kelijnog pravila, koje se sastoji isključivo od psalmopojanja i usnih i glasnih molitvoslovlja. Oni ne mogu izbeći „samomnjenje“, kao što to objašnjava pomenuti starac Vasilije u predgovoru knjige svetog Grigorija Sinaita, pozivajući sa prevashodno na spise prepodobnih, tog Grigorija i Simeona Novog Bogoslova. Znaci „samomnjenja“ koje se potkralo ispoljavaju se kod podvižnika tada kada oni misle za sebe da vode pažljiv život, kada često zbog gordosti preziru druge, govore loše o njima, sebe smatraju dostojnima, po svom mišljenju, da budu pastiri ovaca i njihovi rukovodioci, postajući slični slepcima koji se prihvataju da pokazuju put drugim slepcima.[45] Usna i glasna molitva je plodonosna tada kada je spojena sa pažnjom, što se sreće veoma retko: zato što se pažnji učimo prevashodno prilikom bavljenja Isusovom molitvom.[46]
 


 
NAPOMENE:

  1. Početak Treće pouke prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, izdanje Optinske pustinje, 1852. god.
  2. Početak 3. Pouke.
  3. Citat iz prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, u Pouci Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom 2 – prepodobni Makarije Veliki, Pouka 7, gl. 2.
  4. U originalu stoji: „Ako neko u uobrazilji mašta da će dostići uzvišeno.“ Ovde je upotrebljen razjašnjen izraz, kako bi se što određenije pokazalo značenje reči uobrazilja.
  5. Lestvica, Pouka 7
  6. O prvom vidu pažnje i molitve. Dobrotoljublje, tom 1.
  7. Gorenavedeni članak.
  8. Četi minej, 23. novembar.
  9. Pečerski paterik.
  10. Gorenavedeni članak.
  11. Dobrotoljublje, tom 1, O prelesti i drugo.
  12. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.
  13. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Pouka o veri, Dobrotoljublje, tom 1.
  14. Orlovska eparhija.
  15. Kurska eparhija.
  16. Lecmvuu,a, Pouka 28, gl. 17.
  17. Beseda o onima koji misle da će se delima opravdati, gl 34, Dobrotoljublje, tom 1.
  18. Lestvica, Pouka 4, gl 82, 83. Prepodobni Varsanufije Veliki, Odgovor 275. Život i pouke prepodobnog Apolosa, Alfavitni paterik.
  19. O trećem vidu molitve, Dobrotoljublje, tom 1
  20. Žitije prepodobnog Grigorija Sinaita, Dobrotoljublje, tom 1.
  21. Predgovor Skitskom predanju ili Ustavu.
  22. Odlomak iz pisma starca Pajsija starcu Teodosiju. Dela Pajsija, izdanje Optinske pustinje.
  23. Sveti Isak Sirijski, Pouka 36.
  24. Razgovor prepodobnog Maksima sa prepodobnim Grigorijem Sinaitom.
  25. Pouka 6, O ljubavi. gl. 16.
  26. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.
  27. Prepodobni Grigorije Sinait, Pouka 108. i Pouka 128, Dobrotoljublje, tom 1; sveti Jovan Karpatski, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 4.
  28. Pouka 4, na kraju; takođe i Pouka 3.
  29. Tj. fantazije.
  30. Podražavanje, Toma Kempijski, knjiga 2, gl. 8.
  31. Isto, knjiga 3, gl. 1.
  32. Isto, knjiga 3, gl. 3.
  33. Žitije Teofila, Pimena Slabog, Jovana Mnogostradalnog, Pečerski paterik.
  34. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.
  35. stp. 37.
  36. „Podražavanje“ je, pri prvobitnoj svojoj pojavi, bilo osuđeno čak i od svoje, Latinske crkve, progonjeno je od strane inkvizicije. Gonjenje je na kraju bilo prekinuto, i preokrenulo se u pokroviteljstvo, kada je shvaćeno da knjiga predstavlja dobro oružje za propagandu među ljudima koji su izgubili istinsko shvatanje hrišćanstva i koji su sačuvali površan odnos prema njemu. Pod imenom papske propagande podrazumeva se širenje onog shvatanja o papi koje papa želi da sugeriše čovečanstvu o sebi, to jest, shvatanje o vrhovnoj, samovlasnoj ,,neograničenoj vlasti pape nad svetom. Propaganda, imajući taj cilj, malo obraća pažnju na osobine učenja koje prenosi, njoj na ruku ide sve što pomaže njen cilj – čak i vera u Hrista bez napuštanja vere u idole.
  37. Ushićena izreka je izgovorena na francuskom jeziku, koji je kadar jedino za pozornicu: „Elle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait qu’a Dieu; elle ne voyant que Dieu; elle ne lisait que I’Evangile et ! ‘Imitation qui est un second Evangile:
  38. Il aime Dieu, comme il aimait ses metreses:’
  39. C’est avec le meme coeur, qu’on aime le Createur, ou la creature quoique les effets soiet aussi differents, que les objects:’
  40. Muze i Apolon – božanstva drevnih neznabožaca, Grka i Rimljana; tim demonima neznabošci su pripisivali pokroviteljstvo nad prefinjenim umetnostima.
  41. U sazvučju, u saglasju.
  42. U Oloneckoj ili Petrozavodskoj eparhiji.
  43. U Novgorodskoj eparhiji.
  44. U Kaluškoj eparhiji.
  45. O drugom vidu pažnje i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.
  46. Predgovor shimonaha Vasilija.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *