АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ.
Разговор Старца са учеником
 
ПРВИ ДЕО – О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ УОПШТЕ
 
Ученик: – Могу ли се сва братија у манастиру бавити Исусовом молитвом?
 
Старац: – Не само да могу него и морају. При постригу у монаштво, када се новопостриженом уручују бројанице, које се при том називају мачем духовним, њему се завештава непрестана, даноноћна молитва Исусовом молитвом.[2] Дакле, вежбање у Исусовој молитви је завет монаха. Испуњење завета је обавеза, која се не може одбацити.
Мени су говорили старији монаси да је још почетком овог века, у Саровској пустињи – вероватно и у другим добро уређеним руским манастирима – свакоме ко је ступао у манастир сместа предавана Исусова молитва. Блажени старац Серафим, који се подвизавао у тој пустињи и достигао велики напредак у молитви, непрекидно је саветовао свим монасима да воде трезвен живот и баве се Исусовом молитвом.[3] Њега је посетио неки младић, који је завршио богословију, и открио је старцу о својој намери да ступи у монаштво. Старац му је пренео поуке спасоносне за душу. Међу њима је било завештање да се учи Исусовој молитви. Говорећи о њој, старац је додао: “Само спољашња молитва је недовољна. Бог пази на ум, и зато они монаси који не спајају спољашњу молитву са унутрашњом, нису монаси.”[4] Веома тачно одређење! Монах значи сам: ко се није осамио у самом себи, тај још није усамљен, тај још није монах, чак и ако живи у најусамљенијем манастиру. Ум подвижника који се није осамио и закључао у себе неизбежно се налази усред буке и метежа које стварају безбројне помисли, које имају увек слободан приступ ка њему и он сам немоћно, без икакве потребе и користи, шкодећи себи, лута по васиони. Усамљеност човека у самом себи не може се остварити другачије него посредством Пажљиве молитве, првенствено посредством пажљиве Исусове молитве.
 
Ученик: – Расуђивање старца Серафима делује ми превише строго.
 
Старац: – Оно тако изгледа само при површном посматрању; оно тако изгледа при недовољном разумевању великих духовних блага, скривених у хришћанству. Блажени Серафим није изнео своје сопствено мишљење: он је изнео мишљење које припада светим оцима уопште, које припада Православној Цркви. Свети Исихије Јерусалимски каже: “Ко се одрекао свега што је световно, жене, имања и томе сличног, учинио је монахом само спољашњег човека, али не и унутарњег, који је – ум. Онај је истински монах који се одрекао пристрасних помисли: он лако може учинити монахом и спољашњег човека, кад буде хтео. Није мали подвиг учинити унутрашњег човека монахом. Постоји ли у савременом поколењу монах који се потпуно избавио од страсних помисли и удостојио се чисте, нетварне, непрестане молитве, што чини ознаке унутрашњег монаха.2 Преподобни Агатон, монах египатског Скита, када су га питали шта је важније – телесни подвиг или пак унутрашњи подвиг, одговорио је: “Човек је сличан дрвету; телесни подвиг је сличан листу дрвета, а унутрашњи плоду. Али како је речено у Писму, да свако дрво које добра рода не рађа сијече се и у огањ баца (Лк. 3,9), из тога се види да све наше старање треба да се односи на плод, то јест, на чување ума. Потребно је и то да то дрво буде покривено и украшено листовима, чиме се приказује телесни подвиг.”[5] “О, чуда!” – узвикује блажени Никифор Атонски, наводећи речи преподобног Агатона у свом делу о духовном подвигу – “какве речи је изрекао тај свети против свих који не чувају ум него се надају само на телесно дела&е! Свако дрво које добра рода не рађа, то јест чување ума, а има само један лист, то јест, телесни подвиг, сијече се иуотњ баца. Страшне су, Оче, твоје речи!”[6]
Чување ума, стражење над умом, трезвење, пажња, умно делање, умна молитва, то су различита имена једног и истог душевног подвига, у његовим различитим видовима. Душевни подвиг, у своје време, прелази у духовни. Духовни подвиг је такође и душевни, али је осењен Божијом благодаћу. Тај душевни или духовни подвиг оци тако одређују. “Пажња је срдачно, непрестано безмолвије, које свагда и непрекидно призива Христа Исуса, Сина Божијег и Бога, које дише Њиме, са Њим се храбро супротставља непријатељима, исповеда се Њему, који једини има власт да отпушта грехе.”[7] Једноставније речено – унутрашњим делањем, умним душевним делањем, умном молитвом, трезвењем, чувањем и стражењем над умом, пажњом, назива се једно исто: брижљиво вежбање у Исусовој молитви, у страхопоштовању. Блажени Никифор Атонски је упоредио те називе са одрезаним комадом хлеба, који према свом облику, може бити назван и одрезак, и кришка, и одломак.[8] Свето писмо Старог завета одређује: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Пр. 4,23). Чувај се да не буде какво неваљалство у срцу твом (Понз 15,9).[9] Бдење над срцем и његово очишћење заповеда се нарочито у Новом завету. На то су усмерене све заповести Господа. Очисти најприје, говори Господ, изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте (Мт 23, 26). Овде је Господ људе назвао сасудима од крхког стакла и безвредне глине. Што излази из човјека оно погани човјека. Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човјека (Мк 7,20-23). Свети Варсануфије Велики каже: “Ако унутрашње делање са Богом, то јест, осењено Божијом благодаћу, не помогне човеку: узалуд се он онда подвизава спољним, то јест, телесним подвигом.”[10] Свети Исак Сиријски: “Онај који нема душевно делање, лишава се духовних дарова:[11] У другој поуци, тај велики учитељ хришћанског подвижништва упоређује телесне подвиге без подвига очишћења ума са бесплодним материцама и пресушеним дојкама: “Они”, рекао је свети, “не могу да се приближе Божијем разуму.”[12] Свети Исихије Јерусалимски: “Онај који нема молитву чисту од помисли, нема оружје за борбу: говорим о молитви која непрестано делује у унутрашњости душе, о молитви у којој се призивањем Христа поражава и погађа непријатељ који тајно ратује.”[13] “Немогуће је очистити срце, и одагнати од њега непријатељске духове, без честог призивања Исуса Христа.”[14] “Као што је немогуће проводити земаљски живот без хране и пића: тако је немогуће без чувања ума и чистоте срца, од чега се састоји трезвење и што се назива трезвењем, достићи душом било шта духовно или се ослободити од мисленог греха, чак и ако би неко због страха од вечних мука и принудио себе да не сагреши.”[15] “Ако хоћеш исправно да посрамиш помисли које те узнемиравају, да упражњаваш безмолвије у душевном миру, да слободно бдиш срцем: нека се Исусова молитва сједини са твојим дисањем – увидећеш како се то догађа после неколико дана.”[16] “Лађа не може да плови без воде: и чување ума не може се остварити без трезвења, сједињеног са смирењем и непрекидном молитвом Исусовом.”[17] “Ако имаш жељу не само да Господу изгледаш као монах, као добар, и кротак, и стално сједињен са Богом, ако имаш жељу да заиста будеш такав монах: свим силама упражњавај врлину пажње, која се састоји у чувању и стражењу над умом, у извршавању безмолвија срца, у блаженом стању душе, страном маштарењу, што се не налази код многих.”[18] “Истински и суштински монах је онај који се управља трезвењем: и онај се истински управља трезвењем, ко је у срцу – монах (сам)”[19]. Темељ за такво учење светих отаца, као крајеугаони камен за грађевину, јесте учење самог Господа. Господ је објавио: Истински богомољци ће се клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањajy (Јн 4,23-24).
Сећам се: савременици моје младости, неки благочестиви хришћани, чак и племићи, водећи врло једноставан живот, бавили су се Исусовом молитвом. Тај драгоцени обичај се сада, при општем слабљењу хришћанства и монаштва, готово изгубио. Молитва именом Господа Исуса Христа тражи трезвен, строг морални живот, живот туђина, тражи напуштање страсти, а нама је постала неопходна расејаност, широка познанства, удовољавање нашим многобројним прохтевима, добротвори и добротворке. Исус се бјеше удаљио због многог народа на ономе мјесту (Јн 5,13).
 
Ученик: – Зар неће последица свега што је речено бити закључак, да се без упражњавања Исусове молитве не добија спасење?
 
Старац: – Оци то не говоре. Напротив, преподобни Нил Сорски, позивајући се на свештеномученика Петра Дамаскина, тврди да су се многи не достижући бестрашће удостојили да добију опроштај грехова и спасење.[20] Свети Исихије, рекавши да је без трезвења немогуће избећи грех у мислима, назвао је блаженима и оне који се уздржавају од греха на делу. Он је њих назвао насилницима ради Царства небеског.[21] Достизање пак бестрашћа, освећења или, што је исто, хришћанског савршенства, без стицања умне молитве, није могуће: у том су сагласни сви оци. Циљ монашког живота не састоји се само у достизању спасења, него, превасходно, у достизању хришћанског савршенства. Тај циљ је предодређен од Господа: Ако хоћеш савршен да будеш, рекао је Господ, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи, узми крст свој и хајде за Мном (Мт 19,21;Мк 10,21). Оци, упоређујући подвиг молитве именом Господа Исуса са осталим монашким подвизима,кажу следеће: “Иако постоје и други путеви и начини живота, или ако хоћеш да их назовемо добра делања, који воде спасењу и доносе га онима који се њима баве; иако постоје подвизи и вежбања, који доводе у стање роба и најамника (како је Спаситељ и рекао: У кући Оца мојега станови су многи (Јн14,2)), пут умне молитве је пут царски, изабрани. Он је толико узвишенији и префињенији од свих других подвига, колико је душа претежнија од тела: он узводи из земље и пепела у усиновљење Богу.”[22]
 
Ученик: – Усмерење савременог монаштва, при ком се вежбање у Исусовој молитви среће веома ретко, може ли бити за мене извињење и оправдање, ако се не будем бавио њоме?
 
Старац: – Дуг остаје дуг и обавеза обавеза, чак и ако се број оних који их не испуњавају још више повећа. Завет изговарају сви. Ни мноштво оних који нарушавају завет, ни обичај нарушавања, не чине нарушавање законитим. Мало је стадо којем је Отац небески благоволео да подари Царство (Лк 12,32). Увек тесни пут има мало путника, а широки много (Мт 7,13н). У последња времена, тесни пут напуштају скоро сви, скоро сви полазе широким. Из тога не следи да широки губи особину да води у погибао, да тесни постаје сувишан, непотребан за спасење. Онај који жели да се спасе, неизоставно мора да се држи тесног пута, управо као што је Спаситељ завештао.
 
Ученик: – Зашто ти тесним путем називаш бављење Исусовом молитвом?
 
Старац: – Како није тесан пут? Тесан пут, у правом смислу речи! Онај који жели да се успешно бави Исусовом молитвом мора се оградити, и изван и изнутра, најблагоразумнијим владањем, најопрезнијим: наша пала природа нас сваког часа вара, издаје нас; пали духови са посебним бесом и лукавством нападају бављење Исусовом молитвом. Неретко због ништавне очигледне неопрезности, због небриге и уображености оних који не знају, настају значајне последице, које имају утицај на живот, на вечну судбину подвижника: Да ми Господ није помогао, умало се не настани душа моја у аду. Поклизну се нога моја, милост Твоја, Господе,поможе ми (Пс 93,17-18).
Основа за бављење Исусовом молитвом је благоразумно и опрезно владање. Прво је потребно удаљити од себе размаженост и телесне насладе, у свим облицима. Потребно је постојано се задовољавати умереном храном и сном, сразмерно са снагом и здрављем, како би храна и сан давали телу потребно оснажење, не стварајући неприличне покрете, који настају због сувишка, не стварајући изнемоглост која настаје због недостатка. Одећа, кућа, и уопште сва материјална својина треба да је скромна, ради подражавања Христа, ради подражавања Његових апостола, ради следовања њиховом духу, ради општења са њиховим духом. Свети апостоли и њихови истински ученици нису приносили никакве жртве таштини и сујети, по обичајима света, ни у чему нису улазили у општење са духом света. Правилно, благодатно дејство Исусове молитве може изнићи једино из Духа Христовог: оно ниче и израста једино на том тлу.
Вид, слух и остала чула, морају бити строго чувана, како кроз њих, као кроз врата, не би у душу провалили непријатељи. Уста и језик морају бити зауздани, као да су оковани ћутањем: празнословље, многословље, нарочито осмеси, оговарање и злоречивост јесу најгори непријатељи молитве. Треба се одрећи примања братије у келију, и одласка у њихове келије: треба стрпљиво пребивати у својој келији, као у гробу, са мртвацем својим – са својом душом, искиданом, убијеном грехом – и молити Господа Исуса за помиловање. Из гроба – келије – молитва узлази на небо: у оном гробу, у којем се сакрива тело после смрти, и у адском гробу у који се баца душа грешника, нема више места за молитву^ЈУ манастиру треба пребивати као туђин, не улазећи у манастирске послове по самовољи, не стварајући ни са ким блиско познанство, ограђујући се ћутањем при обављању манастирских послова, не пропуштајући посећивати храм Божији, у случају нужде посећивати келију духовног оца, промишљајући сваки излазак из своје келије, излазити из ње само када се укаже суштинска потреба. Потребно је одлучно се одрећи љубопитљивости и радозналости сујетних, преокренувши свако љубопитство и сва истраживања на испитивање и изучавање молитвеног пута. Тај пут захтева најпажљивије испитивање и изучавање: он није само тесни пут него и пут што води у живот (в.Мт 7,14); Он је наука над наукама, и уметност над уметностима. Тако га називају оци.[23]
Пут истинске молитве постаје далеко тешњи када подвижник ступи на њега делањем унутрашњег човека. Када пак он ступи у те теснаце, и осети ишравност, спасоносност, неопходност таквог положаја; када труд у унутрашњој келији постане за њега оно што жели: тада и притешњеност у спољашњем животу постаје жељена, служи као пребивалиште и скровиште унутрашње делатности. Улазећи умом у подвиг молитве, он се мора одрећи свих помисли и осећања палог бића, као и свих помисли и осећања што долазе од палих духова, ма колико пријатно деловале те и друге помисли и осећања: он мора постојано ићи тесним путем најпажљивије молитве, не скрећући ни улево ни удесно. Скретањем улево називам напуштање молитве умом ради разговора са сујетним и греховним помислима; скретањем удесно називам напуштање молитве умом ради разговора са помислима које су наизглед добре. Четири врсте помисли делују на онога који се моли: једне настају из благодати Божије, која је усађена у сваког православног хришћанина светим крштењем, друге долазе од анђела чувара, неке настају из пале природе, и на крају, неке доносе пали духови. Прве две врсте помисли, или правилније, сећања и осећања, помажу молитву, оживљавају је, оснажују пажњу и осећај покајања, производе умиљење, плач срца, сузе – пред очима молитвеника откривају величину његове греховности и дубину пада човечанства, објављују неминовну победу смрти, неизвесност времена њеног доласка, о непристрасном и страшном суду Божијем, о вечној муци, која по својој суровости превазилази људска схватања. У помислима и осећањима палог бића добро је помешано са злом, а код демона се зло често крије иза добра, уосталом, понекад и отворено делује као зло. Последње две врсте помисли и осећања јављају се заједно, због повезаности и општења палих духова са палом људском природом, и као први плод њиховог деловања јавља се високоумље, расејаност у молитви. Демони доносе привидно духовна и узвишена размишљања, њима одвлаче од молитве, стварају сујетну радост, насладу, самодовољност – тобоже због откривања најтајанственијег хришћанског учења. Одмах за демонским богословљем и философијом, душа се усхићује сујетним и страсним помислима и маштањима, које поткрадају, уништавају молитву, нарушавају добро настројење душе. По плодовима се разликују истински добре помисли и осећања од привидно добрих помисли и осећања.
О, како је оправдано то што оци бављење Исусовом молитвом називају тесним путем и самоодбацивањем и одрицањем од света![24] Те врлине припадају свакој пажљивој и побожној молитви, а првенствено Исусовој молитви, којој је страна разноликост форме и оно многомислије који су својствени псалмопојању и другим молитвословљима.[25]
 
Ученик: – Из којих речи се састоји Исусова молитва?
 
Старац: – Она се састоји из следећих речи: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” Неки оци[26] за почетнике деле молитву на две половине, и налажу да се од јутра, на пример, до обеда, говори: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, а после обеда: “Сине Божији, помилуј ме”: То је најстарије предање. Али боље је научити се, ако је могуће, изговарању целе молитве. Дељење је по снисхођењу допуштено слабима и почетницима.
 
Ученик: – Да ли се у Светом писму помиње Исусова молитва?
 
Старац: – О њој се говори у светом Јеванђељу. Немој помислити да је она установљена од људи, она је установљена од Бога. Најсветију молитву Исусову је установио и заповедио сам Господ наш Исус Христос. После Тајне вечере, на којој је створена највећа од хришћанских тајни – света евхаристија, Господ је у опроштајној беседи са Својим ученицима, пре поласка на страшна страдања и крсну смрт, како би њима искупио пало човечанство, предао најузвишеније учење и најважније, завршне заповести. Међу тим заповестима, Он је даровао дозволу и заповест за молитву Његовим именом.[27] Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам (Јн 16,23). Што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити (Јн 14,13-14). До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена (Јн 16,24). Величину имена Господа Исуса Христа објавили су пророци. Указујући на искупљење људи које треба да се догоди кроз Богочовека, Исаија узвикује: Господ Бог, он ми би спаситељ. С радошћу ћете црпсти воду са извора овош спасења. И тада ћете рећи: хвалите Господа, Гласите име његово, напомињите да је високо име његово (Ис 12,24). И на путу судова твојих, Господе, чекамо те; твоје име и твој спомен жуди душа (Ис 26,8). Сагласно са Исаијом, Давид прориче: Обрадоваћемо се спасењу твоме, и Именом Господа Бога нашега величаћемо се. Ми ћемо име Господа Бога нашег призвати (Пс 19,6,8).[28] Блажен је народ (тј. људи) који зна клицање (Теби) – који је усвојио умну молитву – Господе, у светлости лица Твога ходиће, и Именом Твојим обрадоваће се сав дан, и правдом Твојом узвиcunece (ne 88.1617).
 
Ученик: – У чему је сила Исусове молитве?
 
Старац: – У божанском имену Богочовека, Господа и Бога нашег Исуса Христа. Апостоли, као што видимо из књиге Дела и из Јеванђеља, чинили су велика чуда именом Господа Исуса Христа: лечили су немоћи које се не могу излечити људским средствима, васкрсавали су мртве, заповедали су демонима, истеривали су их из људи који су били обузети њима. Једном, убрзо после вазнесења Господњег на небо, када су свих дванаест апостола још били у Јерусалиму, двојица од њих, Петар и Јован, пошли су ради молитве у јерусалимски храм. На врата храма, која су се звала красна, свакодневно су износили хромог од рођења, и полагали га на под: хроми није могао ни да хода ни да стоји. Окренут према вратима, страдалник је од оних који су улазили у храм тражио милостињу, којом се, како изгледа, хранио. Када су се апостоли приближили красним вратима, хроми је упутио поглед ка њима, очекујући да ће добити милостињу. Тада је свети Петар њему рекао: Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи (Дап З.6). Богаљ, излечен истог тренутка, ушао је у храм са апостолима, и гласно је прослављао Бога. Народ, задивљен, нагрнуо је према апостолима. Људи Израиљци, рекао је апостол Петар Окупљеном народу, што се чудите овоме или шта гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај ходи? Бог Авраамов и Исаков и Јаковљев, Бог отаца наших, прослави Сина својега Исуса И ради вјере у име његово, овога коха видите и познајете утврди име његово (дап з, 1213,16). Вест о чуду убрзо се пронела до Синедриона,[29] који је био непријатељ Господа Исуса. Синедрион, узнемирен вешћу, ухватио је апостоле, ставио их под стражу, а следећег дана их је позвао на суд, пред своје пуно сабрање. Био је позван и хроми који је исцељен. Када су апостоли стали усред суднице богоубица, који су недавно себе жигосали казном Богочовека, у чије име је сада извршено апсолутно најнеобичније чудо, пред мноштвом очевидаца – сведока, апостолима је постављено питање: Каквом силом или у чије име учинисте ви ово? (Дап 4, 7) Петар, испунивши се Светог Духа, одговорио им је речима Светог Духа, које су се састојале у следећем: Нека је на знање свима вама, и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвих, њиме стоји овај пред вама здрав; нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Дап 4, 10,12). Уста непријатеља Божијих запечатила су се ћутањем пред непобедивом силом речи небеске истине; судница многобројних мудрих и силних није нашла шта да каже и како да приговори на сведочанство Светог Духа, које су објавила два неписмена рибара, и које је запечаћено небеским печатом – Божијим чудом. Синедрион прибегава својој власти, насиљу. Не обазирући се на јавно чудо, не обазирући се на сведочанство, које је истини дао сам Бог, Синедрион строго забрањује апостолима да уче о имену Исуса, чак и да изговарају то име. Али апостоли су дрско одговарали: Судите, је ли право пред Бохои да слушамо вас више него Бога? Јер ми не можемо да не говоримо оно што видјесмо и чусмо (Дап 4,19, 20). Синедрион опет не налази како да се изрази, опет прибегава искључиво својој власти, понавља строгу претњу. Он је отпустио апостоле не учинивши им ништа, иако је желео да излије на њих избезумљену злобу: и његово расположење и делање било је повезано са свенародним чудом. Петар и Јован, вративши се својима, пренели су им претње и забране врховног суда. Тада су, дванаест апостола и сви чланови новорођене Јерусалимске цркве, једнодушно излили ватрену молитву Богу: молитву су супротставили сили и мржњи светодржаца – људи и демона. Та молитва се састојала у следећој молби: Господе, погледај на њихове пријетње, и дај слугама твојим да са сваком смјелошћу говоре ријеч твоју, пружајући и ти руку своју на исцјељивање, да бивају знаци и чудеса именом Светога Сина твојега Исуса (Дап 4,29-30).
 
Ученик: – Неки тврде да због бављења Исусовом молитвом, увек или готово увек, настаје прелест, и веома забрањују бављење том молитвом.
 
Старац: – У прихватању такве мисли и у таквој забрани лежи страшно богохулство, лежи прелест достојна сажаљења. Господ наш Исус Христос је јединствени извор нашег спасења, јединствено средство нашег спасења; Његово људско име је позајмило од Његовог Божанства неограничену, свесвету силу да нас спасава: како пак та сила, која делује на спасење, та јединствена сила, може да се изокрене и делује на погибао? То је далеко од смисла! То је најгора, богохулна, душепогубна бесмислица! Управо они који прихватају такав начин мишљења налазе се у демонској прелести, обманути лажно именованим разумом, који долази од сатане. Сатана је подмукло устао против свесветог и велелепног имена Господа нашег Исуса Христа, и као своје оружје користи људско слепило и незнање, и оклеветао је име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом (Флп 2,9-10). Онима који бране да се моли Исусовом молитвом можемо одговорити речима апостола Петра и Јована на сличну забрану, коју је учинио јудејски Синедрион: Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бош. Господ Исус нам је заповедио молитву Својим свесветим именом; Он нам је дао непроцењиви дар: какав значај може имати људско учење које противуречи учењу Бога, Људска забрана која се труди да укине и наруши заповест Божију, да одузме непроцењиви дар? Опасно је, веома опасно, проповедати учење које је супротно учењу које проповеда Јеванђеље. Такав подухват је произвољно одвајање себе од благодати Божије, по сведочанству апостола (Гал 1,8).
 
Ученик: – Али старци чије сам мишљење навео нарочито су познати, многи их сматрају за искусне учитеље духовног живота.
 
Старац: – Апостол је заповедао – или правилније – устима апостола, заповедао је Свети Дух да се одбацује свако учење које није сагласно са учењем које су блшовестили апостоли – да се одбаци и онда, када би анђели са неба, благовестили учење, које није у сагласју (Гал 1,89).[30] Тако је речено у Светом писму не зато што би неки од апостола покушао да противуречи учењу Христовом, него зато што је учење Христово, учење Божије, које су проповедали апостоли, потпуно веродостојно, потпуно свето и не подлеже никаквим изменама, како се недовољном, изопаченом знању и телесном мудровању те измене не би учиниле основаним. Христово учење, будући да премашује судове и људи и анђела, прима се једино смиреном вером, и само служи као камен темељац, према ком се премеравају сва друга учења.
Мишљење људске заједнице о учитељу монаштва нема никаквог значаја ако учење тог учитеља противуречи Светом писму и списима светих отаца, ако оно у себи садржи богохулство. Монаштво је наука над наукама: потребно је познавати је како би се могао добро оценити онај који је преноси. Преподобни Макарије Велики је рекао: “Многе који се по спољашњости представљају као праведно сматрају истинским хришћанима; али међу њима само уметници који заиста познају уметност могу препознати да ли баш ти праведници имају знање и лик Цара, или је пак можда на њих стављено и исписано кривотворено знамење од стране недобронамерних људи? Да ли их прихватају или одбацују искусни уметници? Ако се пак не налазе искусни уметници, нека онда неко испита злохитре делатеље, зато што су и они споља обучени у монахе и хришћане.”[31] Блажени Теофилакт Охридски, објашњавајући речи архангела Гаврила о Јовану, претечи Господњем, да ће он бити велики пред Господом (Лк 1,15), каже: “Анђео објављује да ће Јован бити велики, али пред Господом: зато што се многи називају велики пред људима, а не пред Богом, и они су – лицемери.” Ако свет не може да препозна порочан живот и злонамерност, који су прикривени лицемерјем, него их сматра врлином: они су још недоступнији његовом недовољном знању, површном знању, изопаченом знању. Свет високо цени телесне подвиге и лишавања, не расуђујући да ли се они правилно, да ли се корисно употребљавају, или пак погрешно и тешко повређују душу; свет нарочито уважава оно што усрећује телесна чула, што одговара схватањима света о врлини и о монаштву; свет воли оно што му ласка и угађа; свет своје љуби, рекао је Спаситељ (Јн 15,18-25). Пре мржња света, погрда од света, прогон од света могу бити знаци истинског слуге Божијег: и то је посведочио Спаситељ (Јн 15,18-25). Свети оци су завештали бирање учитеља који није у прелести, чија се непрелешћеност мора препознати по сагласности његовог учења и живота са Светим писмом и са учењем духоносних отаца.[32] Они упозоравају на неискусне учитеље, како се не би заразили њиховим лажним учењем.[33] Они заповедају да се учитељево учење упоређује са учењем Светог писма и светих отаца, и да се оно што је сагласно прима, а оно што није одбаци.[34] Они тврде да они који немају очишћено духовно око и не могу познати дрво по плоду, признају за учитеље и духовнике сујетне, празне и лицемере, а на истински свете не обраћају никакву пажњу, сматрајући да не знају ништа – када ћуте, а да су горди и сурови – када говоре.[35] Прегледај читаво Свето писмо: увидећеш да је у њему, свуда, узвеличано и прослављено име Господње, да се уздиже његова сила, спасоносна за људе. Размотри списе отаца: увидећеш да сви они, без изузетка, саветују и заповедају бављење Исусовом молитвом, називају је оружјем, од ког нема јачег ни на небу ни на земљи,[36] називају је Богом даним, неодвојивим наслеђем, једним од последњих и највиших завештања Богочовека, утехом која изобилује љубављу, и најслађим веродостојним залогом.[37] На крају, окрени се закону који је поставила Православна Источна Црква: увидећеш да је она, за сва своја недоучена чеда, и монахе и мирјане, одредила да се псалмопојање и молитвословље у келијном правилу замени Исусовом молитвом.[38] А какав значај пак има, пред једногласним сведочанством Светог писма и свих светих отаца, пред законским прописима васељенске Цркве о Исусовој молитви, противречно учење неколико слепаца, и слепаца сличних њима, преко којих су прослављени и прослављани.
Молдавски старац, схимонах Василије, који је живео крајем прошлог века, изложио је учење о Исусовој молитви у примедбама на дела преподобних Григорија Синаита, Исихија Јерусалимског и Филотеја Синајског, на изузетно задовољавајући начин. Схимонах је своје примедбе назвао уводима или предговорима. Веома исправан назив! Читање примедби је припрема за читање поменутих отаца, чија дела се највише односе на монахе који су већ знатно напредовали. Примедбе су издате од стране Оптинске пустиње, заједно са делима Пајсија Њамцког, чији је Василије био учитељ, саподвижник и друг.[39] У предговору за књигу преподобног Григорија Синаита, старац Василије говори: “Неки који нису кроз искуство упознати са умним делањем и мисле за себе да имају дар расуђивања, оправдавају себе, или боље рећи, склањају се од обучавања у овом свештеном делању из три разлога или изговора: прво, препуштају то делање светим и бестрасним мужевима, мислећи да оно припада њима, а не и страснима; друго, истичу потпуну оскудицу наставника и учитеља за такав живот и пут; треће – због прелести, која бива последица тог делања. Од тих разлога и изговора први је – непотребан и неоправдан; зато што се први степен напредовања монаха почетника састоји у умањивању страсти трезвењем ума и пажњом срца, то јест, умном молитвом која приличи делатељима. Други – неразуман и неоснован: зато што нам је у недостатку наставника и учитеља, Свето писмо – учитељ. Трећи садржи самообману у себи: они који га наводе, читајући списе о прелести, истим тим списима спотичу себе, криво их тумачећи. Уместо да из списа упознају прелест и њене опасности, они изокрећу те списе, и узимају их као основу за удаљавање од умног делања. Ако се ти плашиш тог делања и обучавања у њему из једног страхопоштовања и простоте срца: онда се и ја, на тој основи, плашим, али не на основу пустих басни, по којима: “Бојати се вука, па у шуму не улазити! И Бога се треба бојати, али не треба побећи и удаљити се од Њега због тог страха.” Даље, схимонах објашњава разлику између молитве која се врши умом уз осећај срца и приличи свим благочестивим монасима и хришћанима, и благодатне молитве, која се врши умом у срцу или из срца, и представља врлину напредних монаха. Онима који су добили и прихватили нечасне предрасуде против Исусове молитве, потпуно неупознати са њом кроз исправно и дуготрајно вежбање у њој, било би далеко благоразумније и далеко безопасније да се уздржавају од суђења о њој, да схвате своје несумњиво непознавање тог најсвештенијег подвига, него да примају на себе обавезу да проповедају против бављења Исусовом молитвом: да објављују како је та свесвета молитва узрок демонске прелести и погибли душе. Налазим да је неопходно да им кажем, као упозорење, да је хула на молитву Исусовим именом и приписивање штетног дејства том имену, равно хули коју су изговарали фарисеји у вези чуда која је извршио Господ (Мт 12,31,34,36). Незнање далеко лакше може бити опроштено на суду Божијем него упорне предрасуде и узвици и делање засновано на њима. Сетимо се да ћемо на Божијем суду дати одговор за сваку празну реч[40]; утолико је страшније одговарати за речи и хулне речи у односу на основни догмат хришћанске вере. Учење о божанској сили Исусовог имена има пуно достојанство основног догмата, и припада свесветом броју и саставу тих догмата. Неупућено богохулно умовање против Исусове молитве има сав карактер јеретичког умовања.
 
Ученик: – Ипак, свети оци веома упозоравају оне који се баве Исусовом молитвом на прелест.
 
Старац: – Да, упозоравају. Они упозоравају на прелест и онога који се налази у послушању, и безмолвника, и онога који пости – једном речју, свакога који се бави било каквом добродетељи. Извор прелести, као и сваког зла је ђаво, а не нека добродетељ. “Са свом обазривошћу треба пазити – каже свети Макарије Велики – “на казне, обмане и подмукла дејства која ђаво припрема са свих страна. Као што Свети Дух кроз Павла свима служи ради свих (1 Кор 9,22): тако се и лукави дух труди у злу да буде свима све, како би све одвео у погибао. Са оним који се моли и он се претвара као да се моли, како би га због молитве одвео у високоумље; са онима који посте он пости, како би их завео самомњењем и довео до поремећеног ума; са оним који изучава Свето писмо, и он се усмерава на изучавање Писма, привидно тражећи знање, а у ствари, труди се да их приведе изопаченом схватању Писма; са онима који су се удостојили осењивања светлошћу, и он се представља као да има тај дар, како каже Павле: Сам сатана се претвара у анђела свјетлости (2КорП,14), како би их, обманувши их виђењем тобожњег светла, привукао себи. Једноставно речено: он на себе, ради свих, узима сваки вид, како би деловањем, које наликује на деловање добра, подвижника поробио себи, и прикривајући се под изгледом добра, бацио га у погибао.”[41] Догађало ми се да видим старце који су се бавили искључиво напорним телесним подвигом, и који су због њега доспели у највеће самомњење, највећу самообману. Њихове душевне страсти, гнев, гордост, лукавство, непослушност, необично су се развили. Саможивост и самовоља су коначно преовладали у њима. Они су са решеношћу и жестином одбацивали све савете, спасоносне за душу, и упозорења духовника, настојатеља, чак и светитеља: они, газећи правила, не само смирења него и скромности и саме пристојности, нису се задржавали у изражавању ниподаштавања тих лица, на најбестиднији начин.
Неки египатски монах, почетком четвртог века, постао је жртва најужасније демонске прелести. Првобитно, он је упао у високоумље, а затим је због високоумља потпао под нарочит утицај лукавог духа. Ђаво, ослањајући се на произвољно високоумље монаха, трудио се да у њему развије ту слабост, како би преко сазрелог и оснаженог високоумља коначно монаха потчинио себи, увукао га у погибао душе. Потпомогнут демоном, монах је достигао само до несрећног напретка, да је могао босим ногама стајати на усијаном угљу, и стојећи на њему, изговарати читаву молитву Господњу Оче наш. Подразумева се: људи који нису имали духовно расуђивање видели су у том делу чудо Божије, изузетну светост монаха, силу Молитве Господње, и похвалама су прослављали монаха, развијајући у њему гордост и помажући му да се уништи. Ту није било ни чуда Божијег ни светости монаха: сила Молитве Господње ту није деловала: ту је деловао сатана, ослањајући се на самообману човека, на његову погрешно усмерену вољу; ту је деловала демонска прелест. Питаћеш какав је пак значај имала Молитва Господња у демонском делању? Па, прелешћени ју је изговарао и њој приписивао чудо које се догађало. Очигледно: Молитва Господња није имала ту никаквог удела: прелешћени је, због сопственог произвољења, због сопствене самообмане и због демонске обмане, употребио против себе духовни мач који је људима дат на спасење. Заблуде и самообмане јеретика увек су се криле иза злоупотребе речи Божије, криле су се са префињеним лукавством: и у догађају који смо приповедали, људска заблуда и демонска прелест су се подмукло прикривале иза молитве Господње, са истим тим циљем. Несрећни монах је сматрао да босим ногама стоји на усијаном угљу дејством Молитве Господње, због чистоте и узвишености свог подвижничког живота, а он је на њему стајао помоћу демонског дејства. Управо на тај начин, самообмана и демонска прелест се понекад прикривају, тобоже под дејством Исусове молитве, а незнање дејству те најсветије молитве приписује оно што треба приписивати заједничком дејству сатане и човека, човека који се предао руковођењу сатане. Поменути египатски монах је из уображене светости прешао у необуздано сладострашће, а затим у потпуни поремећај ума, и бацивши се у разбуктану пећ заједничког купатила, изгорео је. Како изгледа: или га је обузело очајање, или му се у пећи указало некакво преварно привиђење.[42]
 
Ученик: – Шта је то у човеку, који су то услови у њему самом, 1’оји га чине способним за прелест?
 
Старац: – Преподобни Григорије Синаит каже: “Уопште, један је разлог прелести – гордост.”[43] У људској гордости која је самообмана, ђаво налази себи погодно пристаниште, и своју самообману присаједињује људској самообмани. Сваки човек је, више или мање, склон прелести: зато што сама чиста људска природа има у себи нешто гордељиво.[44]
Упозорења отаца су основана! Треба бити опрезан, треба се веома чувати самообмане и прелести. У наше време, при потпуној оскудици богонадахнутих учитеља, потребна је посебна опрезност, посебна пажња над собом. Оне су потребне при свим монашким подвизима: највише су потребне при молитвеном подвигу, који је од свих подвига – најузвишенији, најспасоноснији за душу, најизложенији нападима непријатеља.[45] Проводите у страху вријеме вашега странствовања (1 Пт 1,17), завештао је апостол. Бављење Исусовом молитвом има свој почетак, своју постепеност, свој бескрајни крај. Неопходно је то бављење почети од почетка, а не од средине и не од краја. Његова светост Калист, константинопољски патријарх, осликавајући духовне плодове те молитве, каже: “Нико, од неупућених у тајне или од оних којима је још потребна млечна храна, који чује узвишено учење о благодатном дејству молитве, да се не усуди да му се приближи. Такав неблаговремени покушај је забрањен. Оне који посегну за њим, и који превремено траже оно што долази у своје време, који се труде да уђу у пристаниште бестрашћа из окружења које му не приличи, оци посматрају, не другачије, него као поремећене умом. Немогуће је да чита књигу онај који још није научио слова.”[46]
 
Ученик: – Шта значи почети бављење Исусовом молитвом од средине и краја, а шта значи почети то бављење од почетка?
 
Старац: – Од средине почињу они почетници који прочитавши у отачким списима упутство за бављење Исусовом молитвом, које су оци предали безмолвницима, то јест, монасима који су већ веома напредовали у монашком подвигу, непромишљено примају то упутство као руковођење у свом делању. Од средине почињу они који се без икакве претходне припреме труде да уђу умом у храм срца, и одатле да узносе молитву. Од краја почињу они који траже да одмах открију у себи благодатну сладост молитве и остала њена благодатна дејства. Потребно је почети од почетка, то јест, вршити молитву са пажњом и страхопоштовањем, у циљу покајања, старајући се једино о томе да та три својства непрекидно буду присутна у молитви. Тако и свети Јован Лествичник, тај велики делатељ благодатне молитве срца, одређује онима који се налазе у послушању пажљиву молитву, а онима који су сазрели за безмолвије молитву срца. Он сматра да је за прве немогућа молитва којој је страна расејаност, а од других он тражи такву молитву.[47] У друштву људи, треба се молити само умом, а појединачно – и умом и устима, донекле наглас сам са собом.[48] Нарочита брига, најсавеснија брига треба да се предузме у вези благоустројења моралног живота према учењу Јеванђеља. Искуство неће успорити откривање најтешње везе између заповести Јеванђеља и Исусове молитве уму онога који се моли. Те заповести су за ту молитву оно што је уље за светиљку која гори; без уља, светиљка се не може упалити, у недостатку уља, она не може горети: она се гаси, ширећи око себе смрадни дим. Моралност по учењу Јеванђеља лако се ствара обављањем манастирских послушања, када се та послушања обављају са оним разумом са којим су свети оци заповедили да се обављају. Истинско послушање је основа и законита врата истинског безмолвија.[49] Истинско безмолвије се састоји у усвајању Исусове молитве срцем – и неки од светих отаца су извршили велики подвиг безмолвија срца и затворништва, окружени људским жамором.[50] Једино на моралности, која је благоустројена по заповестима јеванђеља, једино на том тврдом јеванђелском камену, може бити подигнут величанствени, свештени, нетварни храм богоугодне молитве. Узалудан је труд онога који зида на песку: на лакој, превртљивој моралности (Мт 7,26). Морал, доведен у хармоничан, пристојан ред, чврсто повезан са навиком испуњавања јеванђелских заповести, може се упоредити са неломљивим сребрним или златним судом, који је, један једини, способан да достојно прими и поуздано сачува у себи непроцењиво духовно миро: молитву.
Свети Симеон Нови Богослов, расуђујући о неуспеху молитвеног подвига који се догађа и о корову прелести, који из њега ниче, узрок неуспеха молитве и прелести приписује недржању исправности и постепености у подвигу. “Онај који хоће да узиђе” – говори Богослов – “на висине молитвеног напредовања, нека не почиње да иде одозго надоле, него да се успиње одоздо нагоре, прво на прву степеницу лествице, затим на другу, даље на трећу, и на крају на четврту. На тај начин, свако може устати са земље и узићи на небо. Прво, он је дужан да се подвизава, како би укротио и умањио страсти. Друго, он је дужан да се вежба у псалмопојању, то јест, у молитви уста: када се умање страсти, тада се молитва, која природно доноси весеље и сладост језику, сматра благоугодном Богу. Треће, он је дужан да се бави умном молитвом.” Овде се подразумева молитва која се врши умом у срцу: пажљиву молитву почетника, уз саосећање срца, оци ретко удостојавају назива умне молитве, радије је убрајају у усне. “Четврто, он је дужан да узлази ка виђењу. Прво припада почетницима, друго – онима који узрастају у напредовању, треће – онима који су достигли крајње напредовање, четврто – савршенима.” Даље, Богослов говори да су и они који се подвизавају ради умањивања страсти дужни да се обучавају у чувању срца и пажљивој Исусовој молитви, сагласно њиховом устројству.[51] У општежићима Пахомија Великог, која су стварала најузвишеније делатеље умне молитве, свако ко је тек ступио у манастир, прво се бавио телесним трудовима, под руковођењем старца, током три године. Телесним трудовима, честим упућивањем од старца, свакодневном исповешћу спољашње и унутрашње делатности, одсецањем воље, обуздавале су се страсти, моћно и брзо, доносећи и уму и срцу знатну чистоту. При вежбању у трудовима почетнику се давао поредак молитве, какав њему одговара. По истеку три године, од почетника се тражило да напамет науче читаво Јеванђеље и Псалтир, а од способних и читаво Свето писмо, што необично развија пажљиву усну молитву. Већ после тога, почињало је тајно учење умне молитве: оно је изобилно тумачено и Новим и Старим заветом.[52] На тај начин монаси су увођени у правилно схватање умне молитве и правилно вежбање у њој. Због поузданог темеља и исправности у вежбању – долазило је до задивљујућег напредовања.[53]
 
Ученик: – Постоји ли неко поуздано средство да се сачуваш од прелести уопште, при свим монашким подвизима, а највише, при бављењу Исусовом молитвом?
 
Старац: – Као што је гордост уопште узрок прелести: тако смирење – врлина, која је директно супротна гордости – служи као поуздана предострожност и заштита од прелести. Свети Јован Лествичник је назвао смирење погубљењем страсти.[54] Очигледно да, код оног код ког не делују страсти, код кога су обуздане страсти, не може деловати ни прелест: зато што је прелест страсна и пристрасна наклоност душе ка лажи на основу гордости.
При бављењу Исусовом молитвом и молитвом уопште, потпуна и сасвим поуздана заштита је вид смирења, који се назива плач. Плач је искрено осећање покајања, спасоносне туге због греховности и разноликих, многобројних слабости човека. Плач је дух скрушен, срце скрушено и унижено, које Бог неће одбацити (Пс 50,19), то јест, неће га предати у власт и поругу демона, као што им се предаје срце гордо, испуњено самомњењем, уображеношћу, сујетом. Плач је та јединствена жртва коју Бог прима од палог људског духа, пре обнове људског духа Светим Божијим Духрм. Нека наша молитва буде прожета осећањем покајања, нека се сједини са плачем – и прелест никада неће деловати у нама. Свети Григорије Синаит, у последњем чланку свог дела,[55] у ком је за подвижнике изложио молитву предострожности од прелести погубне за душу, каже: “Није мали труд – достићи праву истину, и постати чист од свега што се противи благодати: зато што ђаво обично показује, посебно пред почетницима, своју прелест у виду истине, дајући нечастивоме духовни изглед. Из тог разлога, онај који се подвизава у безмолвију како би достигао чисту молитву, дужан је да иде мисленим путем молитве, са великим трепетом и плачем, тражећи поуке од искусних, да увек плаче због својих грехова, тугује и страхује, како не би био подвргнут мукама, или отпао од Бога, како се не би одвојио од Њега у овом или будућем веку. Ако ђаво увиди да подвижник живи у плачу: тада он неће пребивати са њим, не трпећи смирење које долази од плача… Велико оружје је имати при молитви и плач. Непрелесна молитва састоји се у топлини при Исусовој молитви, која (Исусова молитва) и полаже огањ на тло нашег срца, у топлини која спаљује страсти као трње, стварајући у души радост и мир. Та топлина не долази ни здесна ни слева, ни одозго, него пребива у самом срцу, као извор воде Животворног Духа.[56] Зажели да нађеш и у срцу стекнеш једино њу, чувај свој ум увек без маштања, далеко од размишљања и помисли, и немој се бојати. Онај који је рекао: Не бојте се, ја сам, не плашите се! (Мт 14,27), Он је са нама. Он је Онај кога ми тражимо. Он нас увек штити, и ми не треба никада да се плашимо или уздишемо када призивамо Бога. Ако су неки и отишли странпутицом, подвргавши се оштећењу ума, знај да су се они томе подвргли због самовоље и високоумља.” Сада, због потпуног недостатка духоносних учитеља, подвижник молитве је принуђен да се руководи искључиво Светим писмом и делима отаца.[57] То је далеко теже. Нови разлог за двоструки плач!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старцем се назива монах у манастиру који руководи и поучава друге монахе.
  2. Предговор схимонаха Василија Пољаномерулског на поглавља блаженог Филотеја Синајског. Живот и списи молдавског старца, Пајсија Величковског, издање Оптинске пустиње, Москва 1847. године.
  3. Поука 32. Издање 1844. године, Москва. Старац Серафим је рођен 1759.године, ступио је у братство Саровске пустиње 1778. године, упокојио се 1833.године , 2. jaнyapa.
  4. Ово сведочанство је добијено од самог лица које је било саветовано, сада архимандрита Никона, настојатеља првокласног Георгијевског Балаклавског манастира (1866. године).
  5. Скитски патерик.
  6. Поука о трезвењу Никифора Монаха, Добротољубље, том 2.
  7. Свети Исихије Јерусалимски, Поука о трезвењу, Добротољубље, том 2.
  8. Поука о трезвењу, Добротољубље, том 2.
  9. По тумачењу светог Исихија, Поука о трезвењу, глава 2.
  10. Одговор 210.
  11. Поука 56.
  12. Поука 58.
  13. Поука о трезвењу, свети Исак Сиријски, гл. 21, 28, 109, 182, 168.
  14. Исто.
  15. Исто.
  16. Исто.
  17. Исто.
  18. Поука о трезвењу, свети Исак Сиријски, гл. 115,159.
  19. Исто.
  20. Скитски устав, Поука 1.
  21. Поука о трезвењу, свети Исихије, гл. 110, слично са гл. 109.
  22. Преподобни Калист и Игњатије Ксантопул, гл. 98. Добротољубље, том 2.
  23. Преподобни Касијан Римљанин, Други разговор о расуђивању; блажени Никифор Атонски, Добротољубље, том 2, и многи други оци.
  24. Преподобни Нил Синајски, О молитви, главе 17,18, 142, Добротољубље, том 4.
  25. Лествица, Поука 28, гл. 10.
  26. Преподобни ава Доротеј, Житије преподобног Доротеја, преподобни Григорије Синаит, Добротољубље, том 1.
  27. О безмолвију, Калист и Игњатије Ксантопул, гл 10, Добротољубље, том 2.
  28. Ми ћемо име Господа Бога нашег призвати – ова реченица није преузета из превода еп. Атанасија (Јевтића), већ је преведена са црквенословенског текста. Налази се у црквенословенској Библији, Пс 19, 8.
  29. Синедрион је назив за врховни духовни суд Јудеја.
  30. Ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, к сада опет велим: ако вам неко проповиједа јеванђеље друкчије него што примисте, анатемада буде.
  31. Беседа 38, гл. 1.
  32. Калист и Игњатије Ксантопули, О безмолвију и молитви, Добротољубље,том 1.
  33. Преподобни Симеон Нови Богослов, гл. 32, Добротољубље, том 1.
  34. Исто.
  35. Преподобни Симеон Нови Богослов, гл. 70,71,72, Добротољубље, том 1.
  36. Лествица, Поука 21. гл 7, Поука 15, гл. 55. Поука о трезвењу, свети Исихије, гл. 28, 39, 62 и др. Преподобни Нил Сорски, Поука 5, О блудним помислима.
  37. Преподобни Калист и Игњатије, гл. 10, Добротољубље, том 2.
  38. Псалтир са последовањем.
  39. Оптинска пустиња је учинила највећу услугу домаћем монаштву превођењем многих отачких списа о монашком духовном подвигу са грчког на руски, који су делом издавани на словенском језику. Овде треба да поменемо, између благослова, име почившег, блаженог старца поменуте пустиње, схијеромонаха Макарија, који се налазио на челу тог дела.
  40. Исто.
  41. Поука 7, глава 9
  42. Чети минеј,Житије преподобног Пахомија Великог, 15. мај.
  43. 131. глава, Добротољубље, том 1.
  44. Преподобни Макарије Велики, Беседа 7, гл. 4.
  45. Преподобни Макарије Велики, Поука 3, глава 2.
  46. Главе о молитви, гл. 8, Добротољубље, том 2.
  47. Лествица, Поука 4, гл. 93, Поука 27, гл. 6,46,60,61,62.
  48. Његова светост Калист, О молитви укратко, Добротољубље, том 4.
  49. Свети Калист и Игњатије Ксантопули, гл. 15, Добротољубље, том 2.
  50. Такви су били: Алексеј Човек Божији (17/30. марта), свети Јован Кушник (15/28. јануара), преподобни Виталије монах и други. Лествица, Поука 4,гл. 36.
  51. Поука о три вида пажње и молитве, у делу о трећем виду, на крају поуке. – Лествица, Поука 27, гл. 33.
  52. Ово сазнајемо из списа преподобног Касијана Римљанина, преподобног Орсисија, преподобног Исаије Отшелника и других светих монаха који су добили монашко образовање у египатским манастирима.
  53. Позајмљено из приповедања преподобног Касијана Римљанина.
  54. Лествица, заглавље 25. Поуке.
  55. Добротољубље, том 1.
  56. Духовна топлина је својство само веома напредних монаха, који се подвизавају у безмолвију, за које је и написана читава књига светог Григорија Синаита, а никако није својство почетника. Почетници треба да буду задовољни ако се буду молили са пажњом и умиљењем. О топлини погледа; у “Поуци о Исусовој молитви”, Аскетски огледи, том 2.
  57. Преподобни Нил Сорски, предговор предању.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!