АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О СУЗАМА
 
Сузе су природне палом људском бићу. Пре пада оно није знало за сузе – знало је само за најчистије наслађивање рајским блаженством. Оно је изгубило то блаженство: њему су остале сузе, као израз саосећања према блаженству, као сведочанство пада, као сведочанство стања под гневом прогневљеног Божанства, као нада да ће се једном вратити у блаженство. Истинита је та нада: зато што саосећање према блаженству није избрисано из бића. Истинита је та нада: зато што туговање за изгубљеним небеским блаженством не може бити задовољено никаквим пролазним задовољством; и оно, остајући незадовољено, очекује задовољење, објављује постојање задовољстава. У сузама, на тајанствен начин, живи утеха, а у плачу – радост. Човек, ма у каквом земаљском благостању се налазио, ма на каквој висини стајао, у каквом обиљу пливао, сусреће се и преживљава такве минуте, сате и дане, у којима му је потребна утеха коју доносе сузе – утеху у другој утехи не налази. Сваки од нас, само што ступи у земљу нашег изгнанства и муке, у земљу страдања и плача, тако и обележава то ступање, почетак свог постојања, плачним вапајем. Блажен је човек коме је заштита у Тебе, која се знаменује сузама при његовој молитви! Таква невидљива, духовна усхођења завештај у срцу своме, прелазећи долину плача – земаљски живот, који си Ти одредио за покајање: Јер ће благослове дати Законодавац, који нам је одредио плач и сузе. Они који се очисте плачем и сузама, ходиће из силе у силу, и јавиће се Бог над боговима на Сиону – у људском духу, који је истинским покајањем припремљен *за примање Бога (Пс 83,6,8). Који су сејали у сузама, пожњеће у радости. Они који идући путем земаљског живота, иђаху уским и жалосним путем, и плакаху, бацајући семе своје, долазећи доћи ће са радошћу, узимајући руковети своје (Пс 125,5-6).
Сузе, као особина нашег палог бића, заражене су слабошћу пада, као и све остале особине. Неко бива нарочито склон сузама по природи, и у свакој погодној ситуацији пролива сузе: те сузе називају се природним. Постоје и греховне сузе. Греховним сузама називају се сузе које се проливају из греховних побуда. Такве сузе у^изобиљу нарочито лако проливају људи који су предани сладострашћу; сузе, сличне сладострасним сузама, проливају они који се налазе у самообмани и прелести; у изобиљу се проливају сузе из сујете, лицемерја, претварања, човекоугађања. На крају, пролива их злоба: онда када је лишена могућности да учини злодело, да пролије људску крв, тада она пролива сузе. Те сузе је имао Нерон, у ком су савремени хришћани, због његове жестине и мржње према хришћанству, мислили да виде антихриста.[1] Природним сузама припадају сузе из огорчења; када пак огорчење има греховни карактер, онда сузе огорчења постају греховне сузе. И природне и греховне сузе, како нам налажу свети оци, треба претварати у богоугодне, то јест, мењати побуде суза: приводити у своје сећање наша сагрешења, неизбежну и неизвесну смрт, суд Божији – и плакати из тих разлога.[2]
Необична ствар! Они који су по природној наклоности проливали потоке беструдних, бесмислених и бесплодних суза, као и они који су их проливали из греховних побуда, када зажеле да богоугодно заплачу, изненада у себи виде необичну сувоћу, не могу из очију истиснути ниједну капљицу суза. Из тога се учимо да сузе страха Божијег и покајања јесу дар Божији, и да је за њихово задобијање прво потребно позабавити се стицањем онога што их узрокује.
Узрок суза је виђење и сазнање своје греховности. Изворе вода изведоше очи моје, говори пророк Давид, зато што не сачуваше закон Твој (Пс 118, 136). Узрок суза је сиромаштво духа: будући да је само по себи блаженство, оно порађа друго блаженство – плач (Мт 5, 3-4), храни га, потпомаже, оснажује. “Не произилази плач од суза, него сузе од плача”, рекао је преподобни Јован Пророк. “Ако неко, налазећи се међу братијом, одсеца своју вољу, и не обраћа пажњу на туђе грехе: задобиће плач. Кроз ово се сабирају његове помисли, и сабирајући се на тај начин, рађају у срцу тугу (плач) по Богу, а туга рађа сузе.”[3] Сузе, као дар Божији, служе као знак милости Божије: “Сузе при молитви”, каже свети Исак Сиријски, “јесу знамење молитве Божије, које се удостојила душа својим покајањем, и тога да је она примљена и да је почела да улази у поље чистоте сузама. Ако се помисли не отргну од пролазних ствари, не одбаце од себе надања на тај свет; ако се у њима не пробуди презир према њему, и оне не почну да припремају што је потребно за пут ка свом изласку; ако не почну у души да делују помисли о предметима које припадају будућем веку: очи неће моћи да произведу сузе.”[4]
Ономе који је стекао виђење своје греховности, који је стекао страх Божији, који је стекао осећај покајања и плача, потребно је да измоли од Бога дар суза, усрдном молитвом. Тако је и Асха, кћер Халева, будући предата на удају и добивши у мираз део земље, када је села на магаре, како би се упутила у дом мужа, почела са јецајем и вапајем молити оца како би он делу земље који јој је дао придодао и други, који обилује водама. Кад си ми дао сухе земље, дај ми и твора воденијех (Суд 1,15). Халев је испунио жељу кћери. Свети оци под личношћу Асхе подразумевају душу која, као на магарцу, седи на бесловесним телесним похотама. Сува земља представља делање под вођством страха Божијег, а то што је Асха почела са јецајем и вапајем да моли за изворе вода, тиме се означава крајња потреба за сузама сваког подвижника, који је дужан да са уздасима и болом у срцу тражи од Бога дар суза.[5] При молитви за даровање суза, неопходан је и сопствени напор у њиховом стварању. Сопствени напор или труд бива и оно што претходи изливању суза и оно што суделује у том изливању. Труд који претходи сузама јесте разумно уздржавање од хране и пића, разумно бдење, нестицање, одвлачење пажње од свега што нас окружује, и њена усредсређеност на нас саме. Свети Јован Лествичник је у Беседи о плачу рекао: “Покајање је добровољно одрицање од сваке телесне утехе.”[6] Свети Давид овако описује стање онога који плаче: Покошен бих као трава, и исахну срце моје, јер заборавих јести хлеб свој. Од гласа уздисања мога, прилепи се кост моја телу моме. Постадох сличан роди пустињској, бејах као ноћна врана на зидинама; бдијах и бих као птица, усамљена на крову (куће). Прашину као хлеб једох, и пиће своје са плачем мешах (Пс 101,5-8, 10). Без умртвљења за свет није могуће стећи плач и сузе: стичемо их по мери нашег умртвљења за свет. Напор при самом плачу и изливању суза састоји се у принуђавању себе на њих, у великодушном трпљењу сувоће и безводности, које понекад налећу у блаженом подвигу, после којих се трпељиви делатељ увек награђује обилним изливањем суза. Као што земља која дуго чека орошавање и на крају га добије у изобиљу, одједном бива покривена нежним, јарким зеленилом: тако и срце, изморено сувоћом и потом оживљено сузама, испушта из себе мноштво духовних помисли и осећања, обојених заједничком бојом смирења. Делање плача, будући да је нераздвојно од делања молитве, тражи исте услове за напредовање које тражи и молитва. Она тражи стрпљиво, непрестано пребивање у њој: то тражи и плач. Она тражи умарање тела, ствара изнемоглост тела: ту изнемоглост ствара и плач, тражи зато да би се родио у напору и замору тела. Уморих се у уздисању мојем, говори велики Делатељ плача, сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим постељу своју обливам (Пс 6,7). Приморавање себе и труд треба да су сразмерни телесним снагама. Преподобни Нил Сорски саветује и прославља плач и сузе. “То је пут покајања и његов плод” каже он. “Ко у сваком искушењу које наилази на њега, и против сваке непријатељске помисли, плаче пред добротом Божијом, како би му она помогла: тај ће убрзо наћи покој, ако се моли у духовном разуму.”[7] Ипак, и овај преподобни, саветујући да се у делању руководи оним поукама које се налазе у књигама светог Јована Лествичника и светог Симеона Новог Богослова, даје упозорење, позајмљено од светог Исака Сиријског, да се не би слабо тело довело у растројство неумереним приморавањем. “Тада”, каже он, “бескорисно ратује природа. Када немоћно тело буде принуђено на дела која превазилазе његову снагу: тада се души наноси помрачење на помрачење – она се доводи у збуњеност.”[8] Међутим, и при слабом телесном саставу и здрављу, некакво приморавање, сразмерно снагама, неопходно је. Ту сразмерност лако можемо сагледати са нешто мало искуства. Немоћни морају приводити себе плачу и сузама најпре пажљивом молитвом, и трудити се ради стицања плача у духу,[9] при чему се изливају тихе сузе, и бол срца не бива тако снажан. Свако духовно делање, будући да је лично Божији дар у нама, неизоставно тражи наше приморавање у односу на њега: зато што је принуђавање делатно испољавање и сведочење наше добре воље. Принуда је нарочито потребна тада, када из пале природе или због злог деловања демона, у нама поново никне некаква греховна тежња или негодовање: тада је неопходно изговарати плачне речи молитве, донекле наглас. Вештачки, махинални, гласни, а посебно принудни и усиљени плач не приличи немоћнима, јер потреса тело и доноси му мучно замарање и боловање. То замарање и боловање оци упоређују са порођајним боловима[10]; за последицу имају значајну изнемоглост, чак и код снажних подвижника. Монасима снажног телесног састава могуће је и корисно снажније принуђавање на плач и сузе; њима је потребно, нарочито у почетку њиховог подвига, пре него што стекну плач духа, да речи молитве произносе плачним гласом, како би се душа, која је уснула смртним сном од греховног заноса, побудила гласом плача, и сама доживела осећај плача. Тако је плакао моћни Давид. Риках од уздаха срца мојега (Пс37,9), каже он за себе, риках, попут лава, чији се вапај разлеже пустињом, вапај у ком су силно испољене снаге, испољене муке. За гласну молитву и плач неопходна је усамљеност келије, у крајњој мери: за то делање нема места међу братијом. Из житија светих отаца може се видети да су они који су имали могућности упражњавали глас^плач, који се нехотице разлегао изван зидова келије, иако су они настојали, са свом савесношћу, да свако њихово делање остане тајно, познато једино Богу. Као што се нагомилани гасови разбуктају од грома, при обилној киши: тако се и нагомилано осећање плача у души разбукти од јецаја са вапајем и изобиљем суза. То се догодило са монахом чији подвиг је описао свети Исак у његовој Десетој поуци. После грома и кише настаје ваздух посебно доброг састава: и душа, која је своју тугу олакшала јецајем, и расхладила се сузама, окуша нарочиту тишину и мир, из којих се, попут миомириса од ароматичних предмета, рађа и делује најчистија молитва. Уопште је корисно сазнавати из Светог писма и отачких списа различите начине монашког делања, испитивати их, и изабрати за себе оно делање које се покаже најсвојственије. Људи су саздани тако разнолико, њихове способности и особине су тако разнолике, да једно исто делање и начин, када их користи неколико подвижника, код сваког од њих делују са битном разликом. Из тог разлога неопходно је искуство, како саветује и апостол: Све испитујте, добра се држите (1 Сол 5,21).
Дар плача и суза је један од највећих Божијих дарова. Он је дар који нам је суштински потребан за наше спасење. Дарови пророштва, прозорљивости, чудотворења, јесу знаци нарочитог угађања Богу и наклоности Божије, а дар умиљења и суза је знак покајања које је прихваћено или се прихвата. “Туга мисли је часно дело Божије, онај који је има и чува је како је потребно сличан је човеку који у себи има светињу. Телесни подвизи без туге мисли слични су телу без душе.”[11]
Сузе које се проливају због грехова у почетку бивају горке, изливају се уз бол и замарање духа, које дух преноси телу. Мало-помало, са сузама почиње да се сједињује утеха, која се огледа у нарочитом спокоју, у осећању кротости и смирења; уједно, и саме сузе, сразмерно и у складу са утехом која долази, мењају се, у знатној мери губе горчину, истичу безболно или са мање бола. У почетку оне бивају оскудне, и ретко се појављују; затим, мало-помало, почињу чешће да долазе, и постају обилније. Када пак дар суза у нама ојача, по Божијој милости: тада се обуздава унутрашња борба, помисли се утишавају, почиње да делује у посебном развоју умна молитва или молитва духа, која храни и увесељава унутрашњег човека. Тада са ума спада прекривач страсти, и њему се открива тајанствено учење Христово. Тада се сузе претварају из горких у сладострасне. Тада у срцу пребива духовна утеха, којој нема ничега сличног међу земаљским радостима, и која је позната само онима који се вежбају у молитвеном плачу и који имају дар суза.[12] Тада се остварује обећање Господа: Блажени који плачу, јер ће се утјешити (Мт 5,4). Тада подвижник себе поздравља, по надахнућу и сведочанству Светог Духа: Господ чува одојчад; понизих се и спасе ме. Поврати се душо моја, у спокој твој, јер ти Господ учини добро. Јер избави душу моју од смрти, очи моје од суза, и ноге моје од склизнућа (Пс 114,68). Тада подвижник, увиђајући своју немоћ над греховним помислима и осећањима, који се узалудно труде да га потчине свом утицају, њима дрско говори: Одступите од мене сви који чините безакоње, јер услиша Господ глас плача мојега. Услиша Господ мољење моје, Господ молитву моју прими (Пс 6,9-10).
У плачу светог пророка Јеремије је живописно приказано душевно стање монаха, који је увидео пад људске природе, који се не обмањује заблудама пролазног света, него је свецело устремио очи душе на тај пад и у дубокој усамљености предао се дубоком плачу.[13] И пошто Израиљ би одведен у ропство, и Јерусалим беше опустошен, седе пророк Јеремије плачући, и јецаше јецајем над Јерусалимом.[14] Никакве помоћи нема за Јерусалим, и свака је узалудна: остало је једино ридање над њим. Пророкму је објављивао некада, објављивао му неућутну пророчку реч: тек сада би неко слушао ту реч; само нема људи, нема ни зграда; остале су једино рушевине: на њима се могу разлегати једино јецаји. Ти јецаји никоме нису разумљиви, и нема потребе трудити се да они буду разумљиви било коме. Њима пророк изражава своју неизрециво тешку муку; они се разлежу из рушевина по пустињи; њих слуша Бог са неба. У каквом положају се налази пророк! Он је једини на пространим рушевинама града; он је једини жив усред безбројних мртвих знамења и сведочанстава минулог живота; он је једини жив усред предела смрти. Као жив, он подиже глас жалости због губитка живота; он позива тај живот да се врати у своје напуштено станиште, да поново замени страшну, безосећајну смрт. Како сједи сам, поста као удовица, град који бјеше пун народа! велик међу народима, Глава међу земљама потпаде под данак! (Плач 1,1) Пророк означава ум монаха, просвећен откривеним учењем Божијим; велики град – то је сав човек, створен од Бога; становници града су својства душе и тела; незнабошци – то су демони, који су били потчињени човеку пре његовог пада, а постали су његови владари после његовог пада. У стању пада налази се и сам монах и сви људи: предмет његовог плача је он и сви људи. Али плаче једино монах, зато што једино он, при светлости речи Божије, види пад човечанства; остали људи га не виде и не узимају учешћа у плачу, не схватају плач и за онога који плаче мисле да је изгубио разум. Монах једини плаче својим лицем и лицем читавог човечанства, не могавши да се одвоји од човечанства због љубави према њему и сродности са њим; монах плаче за себе и за читаво човечанство: он оплакује палу природу, заједничку свима. Он једини плаче на безосећајним рушевинама, усред хрпа разбацаног камења, рушевине и камење – јесу слика човечанства, погођеног безосећајношћу, човечанства које не осећа и не схвата свој пад и вечну смрт, уопште се не бринући због њих. Монах једини плаче и његов плач је познат једино Богу. Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свијех који га љубљаху да га потјеши: сви ха пријатељи његови изневјерише, посташе му непријатељи (Плач 1,2). Да би се заплакало плачем по Богу, треба се удаљити од света и људи, умрети за свет и људе, и срцем и умом постати сам. “Напуштање свих брига ти помаже да се приближиш граду безмолвија, ако се не будеш старао за себе, уселићеш се у њега; ако пак умреш за сваког човека, постаћеш наследник града и његових блага”, рекао је Варсануфије Велики монаху ког је припремао за безмолвије и отшелништво у гробу – келији, омиљеном обиталишту молитвеног плача.[15] Јудеји, који се налазе у заробљеништву и у најму у Вавилону, представљају добровољне муке, то јест лишавања и телесне подвиге, којима монах себе подвргава у циљу покајања, као и муке које промисао Божији попушта на њега ради очишћења грехова. Духовни зођа подвига – плач, шаље им са рушевина Јерусалима, на којима безмолвствује у усамљености, посланицу. У посланици он објављује заробљеницима ослобођење, после одређеног времена. Горки плач има свој одређени рок, и чаша добровољне и невољне горчине има своју меру. Та мерила и мере одређене су од Бога,[16] како је рекао и свети Давид: Да нас храниш хлебом суза и појиш нас сузама на меру (Пс79,6), изнесох сузе моје преда Те, као средство очишћења, у обећању Твоме (Пс55,9) помиловања и спасења. Били су дани у којима бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ (Пс41,4), после њих су дошли дани када према ранијем мноштву болова мојих у срцу моме, утехе Твоје обрадоваше душу моју (Пс 93,19). Када враћаше Господ робље Сионско, бејасмо утешени. Тада се испунише радошћу уста наша и језик наш весеља (Пс 125,12). А ти се не бој, слуго мој Јакове, говори надахнути Јеремија, у име Бога, изабраном народу, на који је због њихових грехова било попуштено ропство у Вавилону, и не плаши се, Израиљу, јер своја ћу те избавити из даљне земље и сјеме твоје из земље ропства његова; и Јаков ће се вратити и почиваће, и биће миран (Јер 46,27). Мука и бол покајања имају у себи семе утехе и исцељења. Та тајна се у плачу открива његовом ученику. – Сви монаси који су се очистили од грехова, очистили су се плачем, и сви који су достигли хришћанско савршенство, достигли су га плачем. Нарочито је то делање било развијено међу многобројним безмолвницима Доњег Египта, у пустињи Скита, у Нитријској гори у Келијама и другим усамљеним местима. Оно је претворило лица и војске монаха у лица и војске анђела. Када је оснивач монашког живота у Скитској пустињи, преподобни Макарије Велики, кога су и остали пустиножитељи сматрали оцем отаца, достигао дубоку старост: монаси Нитријске горе, која је веома близу Скита, молили су га да их, пре него што оде Господу, посети. Макарије је дошао на гору; мноштво монаха, који су у безмолвију живели на њој, дочекали су га. Молили су га за поуку. Макарије, засузивши рече: “Браћо! Заплачимо. Наши оци проливају сузе до нашег одласка тамо, где ће наше сузе жарити наша тела.” Сви су заплакали, пали на своја лица и рекли: “Оче! Моли се за нас.”[17] Својим даром суза свети учитељ светих древних монаха је изнео кратко учење о сузама, сабравши у њему све учење о монашком животу. Слушаоци су пројавом свог дара суза показали да су они разумели значај и опширност учења. Ту није било потребно много речи. Дар суза – то је осењеност благодаћу Божијом, која најчешће посећује подвижнике у време пажљиве молитве, будући да је њен уобичајени плод; некима он долази у време читања; другима у време било каквог труда. Тако су преподобном Кирилу Белојезерском сузе долазиле док је радио у манастирској кухињи. Гледајући на тварни огањ, он се сећао неугасивог огња вечне муке, и проливао је сузе. Кирил, сматрајући да ће се у безмолвију његово умиљење појачати и сузе умножити, желео је да се осами у келији. По Божијем провиђењу, околности су му донеле оно што је желео, и шта? Уклањањем узрока који је побудио умиљење и сузе, нестало је суза, и Кирил је молио настојатеља да га врати код огња манастирске кухиње.[18] Свети оци заповедају да се пребива у оном делању у ком долазе сузе: зато што су сузе – плод, а циљ монашког живота је – достизање плода оним средством којим је Богу благоугодно да достави плод. Преподобни Теодор Енатски је говорио да је “он знао монаха који је безмолвствовао у келији и за рукодеље имао плетење ужади. Када је тај монах седео и плео уже, бавећи се умном молитвом, долазиле су му сузе. Тада је он устајао ради молитвословља, али тада су се сузе заустављале. Брат је седао, прихватао се ужета, усредсређујући у себи мисли, и сузе су поново долазиле. Исто тако, када је он седео и читао, долазиле су сузе. Он је устајао на молитву, и сузе су се одмах заустављале. Само што је поново узимао књигу, сузе су се враћале”. Тим поводом преподобни је рекао: “Оправдана је изрека светих отаца да је плач – учитељ. Он учи сваког човека ономе што му је корисно.”[19]
Преподобни Теодор Енатски је говорио: “Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши (1 Кор 6, 18), зато што из тела извире нечистота која га прља: тако и свака врлина ван тијела је, и онај који свакодневно плаче очишћава и тело: зато што суза која долази одозго умива тело од његове нечистоте.”[20] “Онај који се истински каје сматра”, по речима светог Јована Лествичника, “сваки дан у који није плакао, изгубљеним за себе, чак и ако је у току њега он и учинио нешто добро.[21] Ма како узвишен живот ми водили, ако не стичемо скрушено срце, тај живот је – лажан и бесплодан. Приличи, заиста приличи онима који су се упрљали после бање новог рођења (после светог крштења) да очисте своје руке непрекидним жаром срца и милошћу Божијом.[22] Нећемо ми, пријатељи, бити оптужени, приликом изласка наше душе из тела, што нисмо били чудотворци, богослови, што нисмо имали духовна виђења, него ћемо неизоставно Богу дати одговор за то што нисмо непрестано плакали”,[23] то јест, што нисмо пребивали у непрестаној спасоносној жалости због наших сагрешења и греховности. Иако се плач готово увек овенчава више или мање обилним сузама, неки подвижници, међутим, како се види из утехе коју су свети оци изнели због њих, посустају, или током читавог свог подвига, или током значајног времена, под теретом плача, не добијајући сузе за утеху и освежење. Они нека знају да се суштина покајања налази у смирењу и скрушености нашег духа (Пс 50,19), када дух заплаче због смирења. Плач духа, у недостатку телесних снага за изражавање телесним подвизима и делања покајања које делује у души, замењује све телесне подвиге и делања, а међу њима и сузе.[24] Амин.
 

1. То мишљење може се прочитати у дијалозима Севера Сулпиција, који се налазе у библиотеци Галанда, обухваћени су пуним курсом патрологије.
2. Лествица, Поука 7; Преподобни Нил Сорски, Поука 8.
3. Преподобни Варсануфије и Јован, Одговор 282.
4. Поука 30.
5. Преподобни Нил Сорски, Поука 8.
6. Поука 7, гл. 3.
7. Поука 8.
8. Преподобни Нил Сорски у Поуци 2, молитву и плач духа назива разумним вапајем и плачем.
9. Лествица, Поука 7, глава 60.
10. Лествица, Поука 7, глава 60.
11. Свети Исак Сиријски, Поука 89.
12. Преподобни Нил Сорски. Поука 7.
13. Преподобни Макарије Велики, Поука 4, глава 19.
14. Плач Јеремијин 1, 0. Овај стих постоји у Септуагинти и у преводу на црквенословенски језик, и означен је као нулти (0). Овде се стих цитира у преводу са руског језика (прим. изд.).
15. Одговор 38.
16. Свети Исак Сиријски, Поука 65.
17. Алфавитни патерик и Незаборавна казивања, глава 33.
18. Чети минеј, 9. јун.
19. Алфавитни патерик.
20. Алфавитни патерик.
21. Поука 5, глава 33.
22. Поука 7, глава 64.
23. Поука 7, глава 70.
24. Свети Исак Сиријски, Поука 59. Лествица, Поука 7. Преподобни Нил Сорски, Поука 8.