NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O SUZAMA
 
Suze su prirodne palom ljudskom biću. Pre pada ono nije znalo za suze – znalo je samo za najčistije naslađivanje rajskim blaženstvom. Ono je izgubilo to blaženstvo: njemu su ostale suze, kao izraz saosećanja prema blaženstvu, kao svedočanstvo pada, kao svedočanstvo stanja pod gnevom prognevljenog Božanstva, kao nada da će se jednom vratiti u blaženstvo. Istinita je ta nada: zato što saosećanje prema blaženstvu nije izbrisano iz bića. Istinita je ta nada: zato što tugovanje za izgubljenim nebeskim blaženstvom ne može biti zadovoljeno nikakvim prolaznim zadovoljstvom; i ono, ostajući nezadovoljeno, očekuje zadovoljenje, objavljuje postojanje zadovoljstava. U suzama, na tajanstven način, živi uteha, a u plaču – radost. Čovek, ma u kakvom zemaljskom blagostanju se nalazio, ma na kakvoj visini stajao, u kakvom obilju plivao, susreće se i preživljava takve minute, sate i dane, u kojima mu je potrebna uteha koju donose suze – utehu u drugoj utehi ne nalazi. Svaki od nas, samo što stupi u zemlju našeg izgnanstva i muke, u zemlju stradanja i plača, tako i obeležava to stupanje, početak svog postojanja, plačnim vapajem. Blažen je čovek kome je zaštita u Tebe, koja se znamenuje suzama pri njegovoj molitvi! Takva nevidljiva, duhovna ushođenja zaveštaj u srcu svome, prelazeći dolinu plača – zemaljski život, koji si Ti odredio za pokajanje: Jer će blagoslove dati Zakonodavac, koji nam je odredio plač i suze. Oni koji se očiste plačem i suzama, hodiće iz sile u silu, i javiće se Bog nad bogovima na Sionu – u ljudskom duhu, koji je istinskim pokajanjem pripremljen *za primanje Boga (Ps 83,6,8). Koji su sejali u suzama, požnjeće u radosti. Oni koji idući putem zemaljskog života, iđahu uskim i žalosnim putem, i plakahu, bacajući seme svoje, dolazeći doći će sa radošću, uzimajući rukoveti svoje (Ps 125,5-6).
Suze, kao osobina našeg palog bića, zaražene su slabošću pada, kao i sve ostale osobine. Neko biva naročito sklon suzama po prirodi, i u svakoj pogodnoj situaciji proliva suze: te suze nazivaju se prirodnim. Postoje i grehovne suze. Grehovnim suzama nazivaju se suze koje se prolivaju iz grehovnih pobuda. Takve suze u^izobilju naročito lako prolivaju ljudi koji su predani sladostrašću; suze, slične sladostrasnim suzama, prolivaju oni koji se nalaze u samoobmani i prelesti; u izobilju se prolivaju suze iz sujete, licemerja, pretvaranja, čovekougađanja. Na kraju, proliva ih zloba: onda kada je lišena mogućnosti da učini zlodelo, da prolije ljudsku krv, tada ona proliva suze. Te suze je imao Neron, u kom su savremeni hrišćani, zbog njegove žestine i mržnje prema hrišćanstvu, mislili da vide antihrista.[1] Prirodnim suzama pripadaju suze iz ogorčenja; kada pak ogorčenje ima grehovni karakter, onda suze ogorčenja postaju grehovne suze. I prirodne i grehovne suze, kako nam nalažu sveti oci, treba pretvarati u bogougodne, to jest, menjati pobude suza: privoditi u svoje sećanje naša sagrešenja, neizbežnu i neizvesnu smrt, sud Božiji – i plakati iz tih razloga.[2]
Neobična stvar! Oni koji su po prirodnoj naklonosti prolivali potoke bestrudnih, besmislenih i besplodnih suza, kao i oni koji su ih prolivali iz grehovnih pobuda, kada zažele da bogougodno zaplaču, iznenada u sebi vide neobičnu suvoću, ne mogu iz očiju istisnuti nijednu kapljicu suza. Iz toga se učimo da suze straha Božijeg i pokajanja jesu dar Božiji, i da je za njihovo zadobijanje prvo potrebno pozabaviti se sticanjem onoga što ih uzrokuje.
Uzrok suza je viđenje i saznanje svoje grehovnosti. Izvore voda izvedoše oči moje, govori prorok David, zato što ne sačuvaše zakon Tvoj (Ps 118, 136). Uzrok suza je siromaštvo duha: budući da je samo po sebi blaženstvo, ono porađa drugo blaženstvo – plač (Mt 5, 3-4), hrani ga, potpomaže, osnažuje. „Ne proizilazi plač od suza, nego suze od plača“, rekao je prepodobni Jovan Prorok. „Ako neko, nalazeći se među bratijom, odseca svoju volju, i ne obraća pažnju na tuđe grehe: zadobiće plač. Kroz ovo se sabiraju njegove pomisli, i sabirajući se na taj način, rađaju u srcu tugu (plač) po Bogu, a tuga rađa suze.“[3] Suze, kao dar Božiji, služe kao znak milosti Božije: „Suze pri molitvi“, kaže sveti Isak Sirijski, „jesu znamenje molitve Božije, koje se udostojila duša svojim pokajanjem, i toga da je ona primljena i da je počela da ulazi u polje čistote suzama. Ako se pomisli ne otrgnu od prolaznih stvari, ne odbace od sebe nadanja na taj svet; ako se u njima ne probudi prezir prema njemu, i one ne počnu da pripremaju što je potrebno za put ka svom izlasku; ako ne počnu u duši da deluju pomisli o predmetima koje pripadaju budućem veku: oči neće moći da proizvedu suze.“[4]
Onome koji je stekao viđenje svoje grehovnosti, koji je stekao strah Božiji, koji je stekao osećaj pokajanja i plača, potrebno je da izmoli od Boga dar suza, usrdnom molitvom. Tako je i Asha, kćer Haleva, budući predata na udaju i dobivši u miraz deo zemlje, kada je sela na magare, kako bi se uputila u dom muža, počela sa jecajem i vapajem moliti oca kako bi on delu zemlje koji joj je dao pridodao i drugi, koji obiluje vodama. Kad si mi dao suhe zemlje, daj mi i tvora vodenijeh (Sud 1,15). Halev je ispunio želju kćeri. Sveti oci pod ličnošću Ashe podrazumevaju dušu koja, kao na magarcu, sedi na beslovesnim telesnim pohotama. Suva zemlja predstavlja delanje pod vođstvom straha Božijeg, a to što je Asha počela sa jecajem i vapajem da moli za izvore voda, time se označava krajnja potreba za suzama svakog podvižnika, koji je dužan da sa uzdasima i bolom u srcu traži od Boga dar suza.[5] Pri molitvi za darovanje suza, neophodan je i sopstveni napor u njihovom stvaranju. Sopstveni napor ili trud biva i ono što prethodi izlivanju suza i ono što sudeluje u tom izlivanju. Trud koji prethodi suzama jeste razumno uzdržavanje od hrane i pića, razumno bdenje, nesticanje, odvlačenje pažnje od svega što nas okružuje, i njena usredsređenost na nas same. Sveti Jovan Lestvičnik je u Besedi o plaču rekao: „Pokajanje je dobrovoljno odricanje od svake telesne utehe.“[6] Sveti David ovako opisuje stanje onoga koji plače: Pokošen bih kao trava, i isahnu srce moje, jer zaboravih jesti hleb svoj. Od glasa uzdisanja moga, prilepi se kost moja telu mome. Postadoh sličan rodi pustinjskoj, bejah kao noćna vrana na zidinama; bdijah i bih kao ptica, usamljena na krovu (kuće). Prašinu kao hleb jedoh, i piće svoje sa plačem mešah (Ps 101,5-8, 10). Bez umrtvljenja za svet nije moguće steći plač i suze: stičemo ih po meri našeg umrtvljenja za svet. Napor pri samom plaču i izlivanju suza sastoji se u prinuđavanju sebe na njih, u velikodušnom trpljenju suvoće i bezvodnosti, koje ponekad naleću u blaženom podvigu, posle kojih se trpeljivi delatelj uvek nagrađuje obilnim izlivanjem suza. Kao što zemlja koja dugo čeka orošavanje i na kraju ga dobije u izobilju, odjednom biva pokrivena nežnim, jarkim zelenilom: tako i srce, izmoreno suvoćom i potom oživljeno suzama, ispušta iz sebe mnoštvo duhovnih pomisli i osećanja, obojenih zajedničkom bojom smirenja. Delanje plača, budući da je nerazdvojno od delanja molitve, traži iste uslove za napredovanje koje traži i molitva. Ona traži strpljivo, neprestano prebivanje u njoj: to traži i plač. Ona traži umaranje tela, stvara iznemoglost tela: tu iznemoglost stvara i plač, traži zato da bi se rodio u naporu i zamoru tela. Umorih se u uzdisanju mojem, govori veliki Delatelj plača, svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim postelju svoju oblivam (Ps 6,7). Primoravanje sebe i trud treba da su srazmerni telesnim snagama. Prepodobni Nil Sorski savetuje i proslavlja plač i suze. „To je put pokajanja i njegov plod“ kaže on. „Ko u svakom iskušenju koje nailazi na njega, i protiv svake neprijateljske pomisli, plače pred dobrotom Božijom, kako bi mu ona pomogla: taj će ubrzo naći pokoj, ako se moli u duhovnom razumu.“[7] Ipak, i ovaj prepodobni, savetujući da se u delanju rukovodi onim poukama koje se nalaze u knjigama svetog Jovana Lestvičnika i svetog Simeona Novog Bogoslova, daje upozorenje, pozajmljeno od svetog Isaka Sirijskog, da se ne bi slabo telo dovelo u rastrojstvo neumerenim primoravanjem. „Tada“, kaže on, „beskorisno ratuje priroda. Kada nemoćno telo bude prinuđeno na dela koja prevazilaze njegovu snagu: tada se duši nanosi pomračenje na pomračenje – ona se dovodi u zbunjenost.“[8] Međutim, i pri slabom telesnom sastavu i zdravlju, nekakvo primoravanje, srazmerno snagama, neophodno je. Tu srazmernost lako možemo sagledati sa nešto malo iskustva. Nemoćni moraju privoditi sebe plaču i suzama najpre pažljivom molitvom, i truditi se radi sticanja plača u duhu,[9] pri čemu se izlivaju tihe suze, i bol srca ne biva tako snažan. Svako duhovno delanje, budući da je lično Božiji dar u nama, neizostavno traži naše primoravanje u odnosu na njega: zato što je prinuđavanje delatno ispoljavanje i svedočenje naše dobre volje. Prinuda je naročito potrebna tada, kada iz pale prirode ili zbog zlog delovanja demona, u nama ponovo nikne nekakva grehovna težnja ili negodovanje: tada je neophodno izgovarati plačne reči molitve, donekle naglas. Veštački, mahinalni, glasni, a posebno prinudni i usiljeni plač ne priliči nemoćnima, jer potresa telo i donosi mu mučno zamaranje i bolovanje. To zamaranje i bolovanje oci upoređuju sa porođajnim bolovima[10]; za posledicu imaju značajnu iznemoglost, čak i kod snažnih podvižnika. Monasima snažnog telesnog sastava moguće je i korisno snažnije prinuđavanje na plač i suze; njima je potrebno, naročito u početku njihovog podviga, pre nego što steknu plač duha, da reči molitve proiznose plačnim glasom, kako bi se duša, koja je usnula smrtnim snom od grehovnog zanosa, pobudila glasom plača, i sama doživela osećaj plača. Tako je plakao moćni David. Rikah od uzdaha srca mojega (Ps37,9), kaže on za sebe, rikah, poput lava, čiji se vapaj razleže pustinjom, vapaj u kom su silno ispoljene snage, ispoljene muke. Za glasnu molitvu i plač neophodna je usamljenost kelije, u krajnjoj meri: za to delanje nema mesta među bratijom. Iz žitija svetih otaca može se videti da su oni koji su imali mogućnosti upražnjavali glas^plač, koji se nehotice razlegao izvan zidova kelije, iako su oni nastojali, sa svom savesnošću, da svako njihovo delanje ostane tajno, poznato jedino Bogu. Kao što se nagomilani gasovi razbuktaju od groma, pri obilnoj kiši: tako se i nagomilano osećanje plača u duši razbukti od jecaja sa vapajem i izobiljem suza. To se dogodilo sa monahom čiji podvig je opisao sveti Isak u njegovoj Desetoj pouci. Posle groma i kiše nastaje vazduh posebno dobrog sastava: i duša, koja je svoju tugu olakšala jecajem, i rashladila se suzama, okuša naročitu tišinu i mir, iz kojih se, poput miomirisa od aromatičnih predmeta, rađa i deluje najčistija molitva. Uopšte je korisno saznavati iz Svetog pisma i otačkih spisa različite načine monaškog delanja, ispitivati ih, i izabrati za sebe ono delanje koje se pokaže najsvojstvenije. Ljudi su sazdani tako raznoliko, njihove sposobnosti i osobine su tako raznolike, da jedno isto delanje i način, kada ih koristi nekoliko podvižnika, kod svakog od njih deluju sa bitnom razlikom. Iz tog razloga neophodno je iskustvo, kako savetuje i apostol: Sve ispitujte, dobra se držite (1 Sol 5,21).
Dar plača i suza je jedan od najvećih Božijih darova. On je dar koji nam je suštinski potreban za naše spasenje. Darovi proroštva, prozorljivosti, čudotvorenja, jesu znaci naročitog ugađanja Bogu i naklonosti Božije, a dar umiljenja i suza je znak pokajanja koje je prihvaćeno ili se prihvata. „Tuga misli je časno delo Božije, onaj koji je ima i čuva je kako je potrebno sličan je čoveku koji u sebi ima svetinju. Telesni podvizi bez tuge misli slični su telu bez duše.“[11]
Suze koje se prolivaju zbog grehova u početku bivaju gorke, izlivaju se uz bol i zamaranje duha, koje duh prenosi telu. Malo-pomalo, sa suzama počinje da se sjedinjuje uteha, koja se ogleda u naročitom spokoju, u osećanju krotosti i smirenja; ujedno, i same suze, srazmerno i u skladu sa utehom koja dolazi, menjaju se, u znatnoj meri gube gorčinu, ističu bezbolno ili sa manje bola. U početku one bivaju oskudne, i retko se pojavljuju; zatim, malo-pomalo, počinju češće da dolaze, i postaju obilnije. Kada pak dar suza u nama ojača, po Božijoj milosti: tada se obuzdava unutrašnja borba, pomisli se utišavaju, počinje da deluje u posebnom razvoju umna molitva ili molitva duha, koja hrani i uveseljava unutrašnjeg čoveka. Tada sa uma spada prekrivač strasti, i njemu se otkriva tajanstveno učenje Hristovo. Tada se suze pretvaraju iz gorkih u sladostrasne. Tada u srcu prebiva duhovna uteha, kojoj nema ničega sličnog među zemaljskim radostima, i koja je poznata samo onima koji se vežbaju u molitvenom plaču i koji imaju dar suza.[12] Tada se ostvaruje obećanje Gospoda: Blaženi koji plaču, jer će se utješiti (Mt 5,4). Tada podvižnik sebe pozdravlja, po nadahnuću i svedočanstvu Svetog Duha: Gospod čuva odojčad; ponizih se i spase me. Povrati se dušo moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod učini dobro. Jer izbavi dušu moju od smrti, oči moje od suza, i noge moje od skliznuća (Ps 114,68). Tada podvižnik, uviđajući svoju nemoć nad grehovnim pomislima i osećanjima, koji se uzaludno trude da ga potčine svom uticaju, njima drsko govori: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje, jer usliša Gospod glas plača mojega. Usliša Gospod moljenje moje, Gospod molitvu moju primi (Ps 6,9-10).
U plaču svetog proroka Jeremije je živopisno prikazano duševno stanje monaha, koji je uvideo pad ljudske prirode, koji se ne obmanjuje zabludama prolaznog sveta, nego je svecelo ustremio oči duše na taj pad i u dubokoj usamljenosti predao se dubokom plaču.[13] I pošto Izrailj bi odveden u ropstvo, i Jerusalim beše opustošen, sede prorok Jeremije plačući, i jecaše jecajem nad Jerusalimom.[14] Nikakve pomoći nema za Jerusalim, i svaka je uzaludna: ostalo je jedino ridanje nad njim. Prorokmu je objavljivao nekada, objavljivao mu neućutnu proročku reč: tek sada bi neko slušao tu reč; samo nema ljudi, nema ni zgrada; ostale su jedino ruševine: na njima se mogu razlegati jedino jecaji. Ti jecaji nikome nisu razumljivi, i nema potrebe truditi se da oni budu razumljivi bilo kome. Njima prorok izražava svoju neizrecivo tešku muku; oni se razležu iz ruševina po pustinji; njih sluša Bog sa neba. U kakvom položaju se nalazi prorok! On je jedini na prostranim ruševinama grada; on je jedini živ usred bezbrojnih mrtvih znamenja i svedočanstava minulog života; on je jedini živ usred predela smrti. Kao živ, on podiže glas žalosti zbog gubitka života; on poziva taj život da se vrati u svoje napušteno stanište, da ponovo zameni strašnu, bezosećajnu smrt. Kako sjedi sam, posta kao udovica, grad koji bješe pun naroda! velik među narodima, Glava među zemljama potpade pod danak! (Plač 1,1) Prorok označava um monaha, prosvećen otkrivenim učenjem Božijim; veliki grad – to je sav čovek, stvoren od Boga; stanovnici grada su svojstva duše i tela; neznabošci – to su demoni, koji su bili potčinjeni čoveku pre njegovog pada, a postali su njegovi vladari posle njegovog pada. U stanju pada nalazi se i sam monah i svi ljudi: predmet njegovog plača je on i svi ljudi. Ali plače jedino monah, zato što jedino on, pri svetlosti reči Božije, vidi pad čovečanstva; ostali ljudi ga ne vide i ne uzimaju učešća u plaču, ne shvataju plač i za onoga koji plače misle da je izgubio razum. Monah jedini plače svojim licem i licem čitavog čovečanstva, ne mogavši da se odvoji od čovečanstva zbog ljubavi prema njemu i srodnosti sa njim; monah plače za sebe i za čitavo čovečanstvo: on oplakuje palu prirodu, zajedničku svima. On jedini plače na bezosećajnim ruševinama, usred hrpa razbacanog kamenja, ruševine i kamenje – jesu slika čovečanstva, pogođenog bezosećajnošću, čovečanstva koje ne oseća i ne shvata svoj pad i večnu smrt, uopšte se ne brinući zbog njih. Monah jedini plače i njegov plač je poznat jedino Bogu. Jednako plače noću, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svijeh koji ga ljubljahu da ga potješi: svi ha prijatelji njegovi iznevjeriše, postaše mu neprijatelji (Plač 1,2). Da bi se zaplakalo plačem po Bogu, treba se udaljiti od sveta i ljudi, umreti za svet i ljude, i srcem i umom postati sam. „Napuštanje svih briga ti pomaže da se približiš gradu bezmolvija, ako se ne budeš starao za sebe, uselićeš se u njega; ako pak umreš za svakog čoveka, postaćeš naslednik grada i njegovih blaga“, rekao je Varsanufije Veliki monahu kog je pripremao za bezmolvije i otšelništvo u grobu – keliji, omiljenom obitalištu molitvenog plača.[15] Judeji, koji se nalaze u zarobljeništvu i u najmu u Vavilonu, predstavljaju dobrovoljne muke, to jest lišavanja i telesne podvige, kojima monah sebe podvrgava u cilju pokajanja, kao i muke koje promisao Božiji popušta na njega radi očišćenja grehova. Duhovni zođa podviga – plač, šalje im sa ruševina Jerusalima, na kojima bezmolvstvuje u usamljenosti, poslanicu. U poslanici on objavljuje zarobljenicima oslobođenje, posle određenog vremena. Gorki plač ima svoj određeni rok, i čaša dobrovoljne i nevoljne gorčine ima svoju meru. Ta merila i mere određene su od Boga,[16] kako je rekao i sveti David: Da nas hraniš hlebom suza i pojiš nas suzama na meru (Ps79,6), iznesoh suze moje preda Te, kao sredstvo očišćenja, u obećanju Tvome (Ps55,9) pomilovanja i spasenja. Bili su dani u kojima biše mi suze moje hleb moj dan i noć (Ps41,4), posle njih su došli dani kada prema ranijem mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje obradovaše dušu moju (Ps 93,19). Kada vraćaše Gospod roblje Sionsko, bejasmo utešeni. Tada se ispuniše radošću usta naša i jezik naš veselja (Ps 125,12). A ti se ne boj, slugo moj Jakove, govori nadahnuti Jeremija, u ime Boga, izabranom narodu, na koji je zbog njihovih grehova bilo popušteno ropstvo u Vavilonu, i ne plaši se, Izrailju, jer svoja ću te izbaviti iz daljne zemlje i sjeme tvoje iz zemlje ropstva njegova; i Jakov će se vratiti i počivaće, i biće miran (Jer 46,27). Muka i bol pokajanja imaju u sebi seme utehe i isceljenja. Ta tajna se u plaču otkriva njegovom učeniku. – Svi monasi koji su se očistili od grehova, očistili su se plačem, i svi koji su dostigli hrišćansko savršenstvo, dostigli su ga plačem. Naročito je to delanje bilo razvijeno među mnogobrojnim bezmolvnicima Donjeg Egipta, u pustinji Skita, u Nitrijskoj gori u Kelijama i drugim usamljenim mestima. Ono je pretvorilo lica i vojske monaha u lica i vojske anđela. Kada je osnivač monaškog života u Skitskoj pustinji, prepodobni Makarije Veliki, koga su i ostali pustinožitelji smatrali ocem otaca, dostigao duboku starost: monasi Nitrijske gore, koja je veoma blizu Skita, molili su ga da ih, pre nego što ode Gospodu, poseti. Makarije je došao na goru; mnoštvo monaha, koji su u bezmolviju živeli na njoj, dočekali su ga. Molili su ga za pouku. Makarije, zasuzivši reče: „Braćo! Zaplačimo. Naši oci prolivaju suze do našeg odlaska tamo, gde će naše suze žariti naša tela.“ Svi su zaplakali, pali na svoja lica i rekli: „Oče! Moli se za nas.“[17] Svojim darom suza sveti učitelj svetih drevnih monaha je izneo kratko učenje o suzama, sabravši u njemu sve učenje o monaškom životu. Slušaoci su projavom svog dara suza pokazali da su oni razumeli značaj i opširnost učenja. Tu nije bilo potrebno mnogo reči. Dar suza – to je osenjenost blagodaću Božijom, koja najčešće posećuje podvižnike u vreme pažljive molitve, budući da je njen uobičajeni plod; nekima on dolazi u vreme čitanja; drugima u vreme bilo kakvog truda. Tako su prepodobnom Kirilu Belojezerskom suze dolazile dok je radio u manastirskoj kuhinji. Gledajući na tvarni oganj, on se sećao neugasivog ognja večne muke, i prolivao je suze. Kiril, smatrajući da će se u bezmolviju njegovo umiljenje pojačati i suze umnožiti, želeo je da se osami u keliji. Po Božijem proviđenju, okolnosti su mu donele ono što je želeo, i šta? Uklanjanjem uzroka koji je pobudio umiljenje i suze, nestalo je suza, i Kiril je molio nastojatelja da ga vrati kod ognja manastirske kuhinje.[18] Sveti oci zapovedaju da se prebiva u onom delanju u kom dolaze suze: zato što su suze – plod, a cilj monaškog života je – dostizanje ploda onim sredstvom kojim je Bogu blagougodno da dostavi plod. Prepodobni Teodor Enatski je govorio da je „on znao monaha koji je bezmolvstvovao u keliji i za rukodelje imao pletenje užadi. Kada je taj monah sedeo i pleo uže, baveći se umnom molitvom, dolazile su mu suze. Tada je on ustajao radi molitvoslovlja, ali tada su se suze zaustavljale. Brat je sedao, prihvatao se užeta, usredsređujući u sebi misli, i suze su ponovo dolazile. Isto tako, kada je on sedeo i čitao, dolazile su suze. On je ustajao na molitvu, i suze su se odmah zaustavljale. Samo što je ponovo uzimao knjigu, suze su se vraćale“. Tim povodom prepodobni je rekao: „Opravdana je izreka svetih otaca da je plač – učitelj. On uči svakog čoveka onome što mu je korisno.“[19]
Prepodobni Teodor Enatski je govorio: „Svaki grijeh koji čovjek učini van tijela je, a koji bludniči svome tijelu griješi (1 Kor 6, 18), zato što iz tela izvire nečistota koja ga prlja: tako i svaka vrlina van tijela je, i onaj koji svakodnevno plače očišćava i telo: zato što suza koja dolazi odozgo umiva telo od njegove nečistote.“[20] „Onaj koji se istinski kaje smatra“, po rečima svetog Jovana Lestvičnika, „svaki dan u koji nije plakao, izgubljenim za sebe, čak i ako je u toku njega on i učinio nešto dobro.[21] Ma kako uzvišen život mi vodili, ako ne stičemo skrušeno srce, taj život je – lažan i besplodan. Priliči, zaista priliči onima koji su se uprljali posle banje novog rođenja (posle svetog krštenja) da očiste svoje ruke neprekidnim žarom srca i milošću Božijom.[22] Nećemo mi, prijatelji, biti optuženi, prilikom izlaska naše duše iz tela, što nismo bili čudotvorci, bogoslovi, što nismo imali duhovna viđenja, nego ćemo neizostavno Bogu dati odgovor za to što nismo neprestano plakali“,[23] to jest, što nismo prebivali u neprestanoj spasonosnoj žalosti zbog naših sagrešenja i grehovnosti. Iako se plač gotovo uvek ovenčava više ili manje obilnim suzama, neki podvižnici, međutim, kako se vidi iz utehe koju su sveti oci izneli zbog njih, posustaju, ili tokom čitavog svog podviga, ili tokom značajnog vremena, pod teretom plača, ne dobijajući suze za utehu i osveženje. Oni neka znaju da se suština pokajanja nalazi u smirenju i skrušenosti našeg duha (Ps 50,19), kada duh zaplače zbog smirenja. Plač duha, u nedostatku telesnih snaga za izražavanje telesnim podvizima i delanja pokajanja koje deluje u duši, zamenjuje sve telesne podvige i delanja, a među njima i suze.[24] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. To mišljenje može se pročitati u dijalozima Severa Sulpicija, koji se nalaze u biblioteci Galanda, obuhvaćeni su punim kursom patrologije.
  2. Lestvica, Pouka 7; Prepodobni Nil Sorski, Pouka 8.
  3. Prepodobni Varsanufije i Jovan, Odgovor 282.
  4. Pouka 30.
  5. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 8.
  6. Pouka 7, gl. 3.
  7. Pouka 8.
  8. Prepodobni Nil Sorski u Pouci 2, molitvu i plač duha naziva razumnim vapajem i plačem.
  9. Lestvica, Pouka 7, glava 60.
  10. Lestvica, Pouka 7, glava 60.
  11. Sveti Isak Sirijski, Pouka 89.
  12. Prepodobni Nil Sorski. Pouka 7.
  13. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 19.
  14. Plač Jeremijin 1, 0. Ovaj stih postoji u Septuaginti i u prevodu na crkvenoslovenski jezik, i označen je kao nulti (0). Ovde se stih citira u prevodu sa ruskog jezika (prim. izd.).
  15. Odgovor 38.
  16. Sveti Isak Sirijski, Pouka 65.
  17. Alfavitni paterik i Nezaboravna kazivanja, glava 33.
  18. Četi minej, 9. jun.
  19. Alfavitni paterik.
  20. Alfavitni paterik.
  21. Pouka 5, glava 33.
  22. Pouka 7, glava 64.
  23. Pouka 7, glava 70.
  24. Sveti Isak Sirijski, Pouka 59. Lestvica, Pouka 7. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 8.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *