NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
MISAO NA OBALI MORA
 
Na koga je nalik hrišćanin koji podnosi teškoće zemaljskog života sa istinskim duhovnim razumom? Njega možemo uporediti sa putnikom koji stoji na obali zatalasanog mora. Ljutiti beli talasi prilaze nogama putnika i, udarajući o pesak, rasipaju se po njegovim nogama u sitne kapljice. More, prepirući se sa burom, huči, praveći talase kao gore, peni, ključa. Talasi rađaju i proždiru jedan drugog, glave su im ovenčane snežnobelom penom, prekriveno njima, predstavlja jednu neobuhvatnu čeljust, strašnog čudovišta, nanizanih zuba. Taj grozni prizor, sa spokojnom mišlju, posmatra tajanstveni putnik. Jedino su njegove oči na moru, a gde je misao/njegova, gde je srce? Njegova misao je na vratima smrti, a srce – na sudu Hristovom. Tu on već predstoji umom, tu već predstoji osećanjem, tu su njegove brige, tu je njegov strah: od tog straha beži strah zemaljskih iskušenja. Vetrovi će utihnuti, more će se stišati. Gde su se podizali gnevni talasi: tamo se rasprostire nepomična površina voda zamorenih burom. Posle silne uznemirenosti, one se umiruju u mrtvoj tišini; u njihovom prozračnom ogledalu odražava se večernje sunce, kada ono izađe iznad Kronštata, i pusti svoje zrake niz Finski zaliv, u susret strujama Neve, prema Petrogradu. Živopisan je pogled koji znaju stanovnici Sergijeve pustinje! To nebo, ta obala, te građevine, koliko su videli gordih, svirepih talasa ovenčanih penom? I svi oni su prošli, svi su polegli u tišinu groba i grobnice. I oni koji prolaze pored, isto se uspokojavaju! Šta je toliko nepouzdano, toliko kratkotrajno kao venci iz morske pene!
Gledajući iz tihog morskog pristaništa na svetovno more, koje podižu bure strasti, blagodarim Ti, Care i Bože moj! Ti se me doveo u ogradu svete obitelji! Sakrio si me u skrovištu lica Tvoga od meteža ljudskoga! Pokrio si me pod krov od jezika svadljivih (Ps 30,21). Zbog toga je toliko tužna moja duša, zato se zbunjujem u neizvesnosti, jer odem li odavde, sa obale prevrtljivog i nesigurnog mora života, umesto šatora divnog, do doma Božijeg, s glasom radosti i ispovedanja odjeka praznujućeg (Ps 41,5), hoću li se tamo useliti u vekove vekova? Šta me se tiču brige zemaljske – na Boga se pouzdah; neću se bojati šta će mi učiniti čovek. (Ps 55,12).
 
1843. godine, Sergijeva pustinja.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *