ASKETSKI OGLEDI

 
UVOD
 
Sjećajte se svojih starješina,
koji vam propovijedaše riječ Božiju;
gledajući na svršetak njihova života,
ugledajte se na vjeru njihovu.
(Jev 13,7)
 
Prošlo je dvanaest godina od dana mirnog upokojenja preosvećenog episkopa Ignjatija Brjančaninova, svetitelja i monaha Ruske crkve 19. veka, koga se neprestano sećamo. Još uvek nam je blisko njegovo vreme, mnogi njegovi savremenici, sapodvižnici i učenici, još uvek su među živima, a svetla ličnost blaženopočivšeg svetitelja Božijeg stoji visoko nad nama i svetli svetlošću njegovih hrišćanskih vrlina, podvizima njegovog strogog monaškog života i njegovim asketskim spisima. Kao ukras monaštva našeg veka, svetitelj je bio delatni učitelj monaha, i ne samo svojim spisima nego i čitavim svojim životom pružao je divni primer samoodricanja, bliskog ispovedništvu, primer borbe čoveka sa strastima, teškoćama, bolestima, primer života, koji je uz pomoć i dejstvo obilne blagodati Božije doneo podvižniku venac pobede i mnoge posebne darove Duha Svetoga. Kada sa strahopoštovanjem pratiš taj mnogostradalni i plačem ispunjeni put podvižnika ka duhovnim visinama, i kada jasno uviđaš naročito prisustvo promisla Božijeg u čitavom njegovom životu, tada ćeš, i nehotice, živo poznati veru u očinsko staranje Boga, Tvorca i Spasitelja našeg o nama, i sam ćeš zaželeti da, po meri sopstvenih snaga, slediš taj savremeni obrazac hrišćanskog savršenstva. Ostavljajući budućem biografu podroban i iscrpan sud o plodotvornoj delatnosti nezaboravnog svetitelja, mi smo odlučili, za sada, da ovde iznesemo samo kratak životopis, usnulog u Gospodu preosvećenog Ignjatija, koji je sastavljen prema zapisima njegovih najbližih učenika i njegovog rođenog brata Petra Aleksandroviča Brjančaninova, koji mu je bio duboko predan u duhovnom odnosu, i delio sa njim samoću poslednjih godina njegovog života u miru Nikolobabajevskog manastira i koji je uživao puno poverenje i naklonost blaženog svetitelja, kao i njegovog sapodvižnika, druga od rane mladosti, pa sve do duboke starosti, shimonaha Sergijeve pustinje, Mihaila Čihačova, sa kojim je započeo svoj monaški podvig i podelio ga sa njim do samog episkopstva, druga pred kojim nije skrivao nijedan događaj svog života. I na kraju – najvažnije – rukovodili smo se ličnim pripovedanjem arhipastira i monaha o svojim bolestima, borbama, brigama, osećanjima i blagodatnim iskustvima, koja je izložio u svojim delima. Za sva dela uopšte, a naročito za duhovno-moralna, karakteristično je da se u njima potpuno tačno oslikava unutrašnji život njihovih pisaca. Na taj način dela daju obilan materijal biografu pri oblikovanju karaktera ličnosti – tog suštinskog dela životopisa; ali da bi se na istinski način predstavio život preosvećenog Ignjatija potrebno je prethodno proučiti i ispitati ono što je on sam izučavao i ispitivao. To izučavanje, međutim, tako je malo dostupno, jer su takva iskustva sasvim izuzetna, a to najmanje zavisi od ličnih napora i volje čoveka. Samo onaj koji je promislom Božijim postavljen na sličan put i donekle uveden u vatru sličnih iskušenja može znati svu posebnost takvih iskustava, i iz tog ugla pravilno oceniti delanje onoga koji o njima govori. Odlika životopisa izuzetno značajnih ili istaknutih ljudi je da se više naglašava jedna strana njihovog života, i to ona u kojoj se delatnost tih lica u najvećoj meri projavljuje, čime se ističu samo grube, najkarakterističnije crte njihove ličnosti i na njih se usredsređuje sva pažnja, tako da spoljašnjost njihovih dela zaklanja sve ostalo. Zato je pri sastavljanju životopisa takvih ličnosti potrebno imati u vidu ovu činjenicu i pridržavati je se od početka do kraja životopisa; jedino tako će životopis imati vlastitu zadršku. U tom kontekstu, život preosvećenog Ignjatija ima naročitu prednost: on ima vrlo osobenu stranu, koja potpuno izdvaja njegovu ličnost od ostalih duhovnih ljudi njegovog vremena. Ta strana njegovog života jeste potpuno samoodricanje radi tačnog ispunjavanja jevanđelskih zapovesti u skrivenom monaškom duhovnom podvigu, koji je postao predmet novog asketsko-bogoslovskog učenja u našoj duhovnoj literaturi – učenja o unutrašnjem usavršavanju čoveka kroz monaški način života i čovekovom odnosu sa drugim duhovnim realnostima koje na njega utiču, kako na njegovu unutrašnjost, tako i na njegovu spoljnu ili fizičku stranu. Upravo to je ta posebnost koja odvaja svetog Ignjatija od drugih duhovnih pisaca našeg vremena – karakteristična crta koja ga, iako je svi dobro ne uviđaju, nesumnjivo čini drugačijim.