NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O MOLITVI
 
DRUGI DEO
 
Svet je veliki, za dušu spasonosan, podvig molitve. On je – glavni i prvi među monaškim podvizima. Svi ostali podvizi – jesu podvizi koji služe tom podvigu; oni se preduzimaju radi toga da bi se podvig molitve uspešnije izvršavao, kako bi plodovi molitve bili obilniji. „Glava svakog blagočestivog života“, rekao je prepodobni Makarije Veliki, „i vrh svih dobrih dela jeste postojano prebivanje u molitvi.“[1]
Koje ljudsko stanje može biti uzvišenije, koje se može uporediti sa stanjem čoveka od onog u kome je dopušteno da molitvom razgovara sa Carem careva, sa Bogom bogova, sa Tvorcem i punovlasnim Vladarom svih vidljivih i nevidljivih, materijalnih i duhovnih stvorenja?
Zbog važnosti vršenja molitve, to vršenje zahteva značajnu prethodnu pripremu.[2]
Od onih koji žele da pristupe Caru careva, On traži Njemu ugodan način mišljenja i raspoloženje srca, onaj način mišljenja i ono raspoloženje srca, posredstvom kojih su se Njemu približili i Njemu ugodili svi pravednici Starog i Novog zaveta (Lk 1,17). Bez tog načina mišljenja i raspoloženja srca pristup je nemoguć, pokušaji i napori pristupa su uzaludni.
Ti koji želiš da pristupiš Bogu, i prisajediniš se Njemu neprekidnim prebivanjem u molitvi, pazi se! Brižljivo ispitaj svoj način mišljenja: da li je zaražen nekakvim lažnim učenjem? Da li tačno i bez izuzetka slediš učenje Istočne Crkve, jedine istinite, svete, apostolske?[3] Ako li neko ne posluša ni Crkvu, rekao je Gospod učeniku Svome, neka ti bude kao neznabožac i carinik, koji su strani Bogu, koji su neprijatelji Božiji. Kakav pak značaj može imati molitva onoga ko se nalazi u stanju neprijateljstva prema Bogu, u stanju otuđenja od Boga?
Saznanje sopstvene grehovnosti, saznanje sopstvene nemoći, svoje ništavnosti – jeste neophodan uslov da molitva bude milostivo primljena i uslišena od Boga. Svi sveti su u osnovu svoje molitve polagali saznanje i ispovedanje svoje grehovnosti i grehovnosti čitavog čovečanstva. Svetost čoveka zavisi od saznanja i ispovedanja te grehovnosti. Onaj koji daruje svetost ljudima za njihovo pokajanje, rekao je: Nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje (Mt 9,13).
Ti koji želiš da se baviš podvigom molitve! pre nego što pristupiš tom podvigu, potrudi se da oprostiš svakome ko te je ogorčio, oklevetao, ponizio, ko ti je pričinio bilo kakvo zlo. Taj, pred koga nameravaš da staneš molitvom, zapoveda ti: Ako, dakle, prineseš dar molitve gornjem žrtveniku Caru careva, i ondje se sjetiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt 5, 23-24).
Pripremi sebe za molitvu bestrašćem i bezbrižnošću. Od strasti su – brige. Sputavana strastima, opsednuta brigama, tvoja misao ne može nesmetano molitvom da stremi Bogu. Ne možete služiti Bogu i mamonu: jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše. Ne brinite se, dakle, govoreći: Šta ćemo jesti, ili šta ćemo piši, ili čime ćemo se odjenuti? Ištite prilježnim, postojanim, molitvama, ispunjenim umiljenjem, najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati. Otrgni od zemlje i svega zemaljskog tvoj um i srce, i neće ti biti teško da započneš nevidljivi hod molitvom ka nebu.
Ako trpiš siromaštvo, ili te muče teške okolnosti, ili te zlostavlja i progoni tvoj neprijatelj: ne osvrći se – zbog toga da tvoja pažnja pri molitvi ne bi bila napadana nikakvom razonodom, nikakvim zbunjivanjem – ne osvrći se na nadolazeća sećanja i pomisli o tvom siromaštvu, o tvojim okolnostima, o tvom neprijatelju. Taj, u čijoj punoj vlasti si i ti, i tvoje okolnosti, i tvoj neprijatelj, kaže voljenima Svojima: Neka se ne zbunjuje srce vaše, vjerujte u Boga, i u mene vjerujte (Jn n, 1).
Kada se moliš, zaveštao nam je Gospod, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti: i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno. Bilo da si u društvu ljudi ili si sam, trudi se da se postojano udubiš u unutrašnju klijet tvoje duše, da zatvoriš vrata čula i jezika, i da se tajno moliš umom i srcem.
Zavolevši podvig molitve, zavoli samoću i veštastvenu keliju. Zatvori njena vrata za sebe i za druge. Trpeljivo podnosi skučenost zatvorenosti: ona neće ubrzo biti zamenjena prijatnijim osećanjem. „Prebivaj u svojoj keliji“, rekli su sveti oci, „ona će te naučiti svemu“[4] to jest, monaškom životu, koji je sav usredsređen na molitvu.
Zavolevši podvig molitve, zavoli ću^anje: ono će snage duše sačuvati nerazjedinjene, sposobne za neprestanu molitvu u unutrašnjoj klijeti. Naviknutost na ćutanje daje mogućnost za bezmolvnu molitvu srca i usred galame mnoštva ljudi.2
Kao žrtvu ljubavi prema molitvi prinesi čulne naslade i umne naslade, radoznalost, znatiželju; čuvaj tvoju dušu od svih spoljnih utisaka, kako bi se na njoj otisnuo, posredstvom molitve, Bog. Njegov svesveti, nevidljivi, duhovni lik ne trpi da prebiva u duši koja je zagađena slikama sujetnog, veštastvenog, prolaznog sveta.
Ne zanosi se vidljivom prirodom, ne bavi se sozercavanjem njene lepote; nemoj gubiti drago^eno vreme i duševne snage na sticanje znanja koje donose ljudske nauke.1 I snage i vreme upotrebi za sticanje molitve, koja sveštenodejstvuje u unutrašnjoj klijeti. Tamo, u tebi samome, molitva će otkriti prizor koji će privući svu tvoju pažnju: ona će ti doneti znanja koja svet ne može primiti, o bićima koja on čak ne može ni razumeti.
Tamo, u dubini srca, uvidećeš pad čovečanstva, uvidećeš tvoju dušu ubijenu grehom, uvidećeš grob, uvidećeš ad, uvidećeš demone, uvidećeš lance i okove, uvidećeš plameno oružje heruvima, koji čuva prolaz ka drvetu života, braneći čoveku ulaz u rajsku obitelj – uvidećeš mnoge druge tajne, sakrivene od sveta i od sinova sveta.[5] Kada otkriješ taj prizor, tvoje oči će se prikovati za njega; ti ćeš ohladniti prema: sveku zemaljskom i truležnom, s čim si do sada saosećao.
„Sada ili sutra umreću“ rekao je sveti Andrej monahu,[6] odvlačeći ga od privezanOsti za materijalno, objašnjavajući nerazumnost takve privezanosti. Veoma tačne reči! Veoma tačno prikazana neodređenost kraja našeg zemaljskog života! Ne danas, sutra ću umreti. Ništa nije lakše nego umreti. I najduži život, kada se približimo njegovom kraju, deluje kao najkraći trenutak. Zašto bi se pak bavili onim što ćemo, po neophodnosti, morati napustiti zauvek, napustiti veoma brzo. Bolje je molitvom izučiti sebe, izučiti život i svet koji nas očekuje, u kom ćemo večno ostati.
Usamljenost kelije i pustinja – tu je obitalište molitve. „Ko je iskusio molitvu“ rekao je sveti Jovan Lestvičnik, „taj će izbegavati mnoštvo ljudi: ko će, ako ne molitva, učiniti svog ljubitelja, poput pustinoljubivog magareta, slobodnim od potrebe za društvom.“[7] Ako hoćeš svoju dušu da posvetiš delu molitve: udalji se od gledanja sveta, odvoji se od ljudskog društva, od razgovora i uobičajenog primanja drugova u svoju keliju, čak i pod izgovorom ljubavi. Udalji od sebe sve što sprečava i ometa tvoj tajanstveni razgovor sa Bogom.[8] Prebivaj na zemlji i u ljudskom društvu, kao tuđin. Ti si tuđin. Zemlja je gostionica. Nepoznat je čas u koji ćeš biti pozvan. Poziv je neizbežan i neumitan, odbiti ili usprotiviti se nije moguće. Pripremi sebe svetom molitvom za radostan izlazak iz gostionice.
Molitva prisajedinjuje čoveka Bogu. Na njeno dejstvo, sa neiskazivom zavišću i mržnjom, gledaju pali anđeli, koji su padom, iz prisajedinjenosti Bogu prešli u strašno, bezumno neprijateljstvo prema Njemu. Raznoraznim iskušenjima oni nastoje da pokolebaju onoga koji se moli, da ga odvrate od najspasonosnijeg podviga, da mu otmu to napredovanje i blaženstvo koje je, bez sumnje, dobio podvigom. I zato se mora na vreme pripremiti za teškoće onaj koji želi da se bavi molitvom, kako ne bi dolazio u nedoumicu i zbunjenost kada ga one sustignu, kako bi im se mogao odvažno suprotstaviti snagom vere i trpljenja.[9]
Demoni pogađaju monaha koji prebiva u molitvi, telesnim bolestima, muče ga siromaštvom, nedostatkom interesovanja i pomoći ljudi, kao što su pogađali i mučili pravednog Jova, po Božijem dopuštenju. Ali mi, poput tog pravednika, blagoslovimo i zablagodarimo Bogu za to što su, po Njegovom dopuštenju, izvršili demoni (Jov gl. 1. i 2); u slavoslovlju i blagodarnosti izvršimo svesvetu volju Božiju, koju nam je objavio Sveti Božiji Duh: Na svemu zahvaljujte; jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu (1 Sol. 5,18).
Demoni uče ljude da se naoružaju protiv delatelja molitve, da ga osuđuju zbog čudnog ponašanja, zbog oskudnosti korisne delatnosti – optužuju ga za prazninu, licemerje i umišljenu svetost, pripisuju mu zle i lažljive namere, poročna dela, narušavaju i ometaju njegovo bezmolvije, primoravaju ga na poslove suprotne njegovom načinu života, povezane sa zabavom, rasejanošću, na narušavanje mira srca. Znajući početni uzrok tih iskušenja, molićemo se, prema zapovesti Jevanđelja i zaveštanju svetih otaca, za naše bližnje, koji greše u neznanju i zavedenosti; podvale demona uništiće Bog.
Iskušavajući nas spolja, demon deluje i unutar nas. Sada se udaljimo u usamljenost, i počnemo da se bavimo molitvom: oni pobuđuju u nama razne grehovne želje, kakve do tada nismo osećali – napadaju naše srce bezbrojnim grehovnim pomislima i maštanjima, koja se do tada nikada nisu pojavljivala u našem umu: oni to čine kako bi mi, dospevši u nedoumicu i uninije, budući da ne vidimo nikakvu korist od molitvenog podviga i usamljenosti, napustili iste.[10] To delovanje demona za podvižnike koji su novi u podvigu izgleda kao delovanje sopstvene duše: nevidljivi, u zlu brzi naši neprijatelji, čineći zlodela ujedno hoće da se sakriju, kako bi izlazak iz zamki, postavljenih za čoveka, njemu bio nemoguć, a rastrojstvo i pogibija neizbežni.[11]
Kao što demoni smatraju da je veoma važno za njih da se sakriju od čoveka, tako je za čoveka veoma važno da shvati da su oni – početni delatelji greha, izvor naših iskušenja, a ne naši bližnji, ne mi, kada život provodimo u služenju Bogu – a ne bilo kakav događaj. Uvidevši neprijatelje, postepeno ćemo se naučiti, pod rukovođenjem reči Božije, da budno nadziremo njih i sebe, da im se čvrsto suprotstavljamo. Ponizite se, uči nas vrhovni apostol, dakle, pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas. Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži ko1a da proždere. Njemu se protivite utvrđeni vjerom (1 Pt5,b9).
Ta borba, ti napadi demona na one koji se mole i spasavaju, dopušteni od samog Boga – jesu posledica našeg proizvoljnog pada, prilikom kog smo se pokorili vlasti demona. Pokorimo se odluci Božijoj, pravosudnoj za nas, i pognimo glavu pred svim udarcima muka i bolesti, kojima će biti ugodno Bogu da kara našu grehovnost i naša sagrešenja u prolaznom životu, kako bi nas izbavio od večnih muka i bolesti koje smo zaslužili. Bog, dopuštajući da nam se dogode iskušenja, i predajući nas đavolu, nikada ne prestaje da promišlja o nama; kažnjavajući nas, ne prestaje da nam čini dobro. Vjeran je Bog, kaže apostol, koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podnijeti (1 Kor 10,13). I đavo, kao sluga i stvorenje Božije, iskušava ne onoliko koliko on hoće, nego onoliko koliko mu dopušta zapovest Božija; iskušava ne onda kada on ushtedne, nego kada mu se za to daje dozvola.[12] Predajmo Bogu, po savetu apostola, svu našu brigu o sebi, sve naše tuge, svu našu nadu, i zbog toga se češće i snažnije molimo Njemu.
Dopuštenje demonima da nas iskušavaju je neophodno za naše spasenje: protiveći se našoj molitvi, oni nas primoravaju da se naučimo da naročito vešto koristimo taj mač. Mačem molitve slama se ognjeni mač heruvima koji čuva put ka drvetu života, i pobednik postaje pričasnik večnog života (Otk 2,7).[13] Po neizrecivoj premudrosti Božijoj, zlo dobru pomaže, u nameri koja nije dobra.[14] Kada u našoj usamljenosti i bavljenju molitvom, u nama iznenada proključaju strasna osećanja i pokreti, napadnu nas ljutite pomisli, stanu pred nas grehovna maštanja u zavodljivoj živosti: to je znak dolaska demona. Tada – nije vreme za uninije, nije vreme za raslabljenost: vreme je podviga. Usprotivimo se neprijateljima snažnom molitvom Bogu, i on će rasejati, prognati naše neprijatelje.[15]
U nevidljivoj borbi nećemo uvek i brzo postati pobednici: pobeda je dar Božiji, koji Bog daruje podvižniku usvoje vreme, koje je poznato jedino Bogu i određeno je jedino od Boga. Sami porazi postaju neophodni za nas. Ovde se podrazumevaju porazi koji dolaze od naše nemoći i naše grehovnosti, a ne od promenljive volje. Porazi bivaju dopušteni radi našeg smirenja, radi toga, da bi mi uvideli i izučili pad našeg bića, i priznali neophodnost Iskupitelja, poverovali u Njega, i ispovedali Njega.[16]
Prilikom takvih poraza naši nevidljivi neprijatelji izazivaju stid kod nas zbog naših poraza, a zbog stida dolazi raslabljenost u molitvenom podvigu, nepoverenje u njega, misao o njegovom napuštanju i o prelasku na dobru delatnost meću ljudima. Ne dajmo se obmanuti! U samoodricanju i bez stida, otkrijmo svoju ranu pred sveblagim i svemogućim Bogom našim, koji je nam zapovedio tu spasonosnu bestidnost, i obećao da će je ovenčati odmazdom nad suparnicima našim (Lk 18). Položimo zavet u svojoj duši: do kraja života ne ostavljati molitveni podvig, iz njegovog okruženja preći u večnost.
Naš stid pri porazima daleko je od smisla: on je zao podsmeh nama od strane naših neprijatelja. Može li taj list smokve – stid sa njegovim sredstvima – da sakrije čovekovo sagrešenje od svevidećeg Boga? Bog vidi greh i bez ispovedanja greha. On traži ispovedanje jedino radi toga da bi izlečio. Ako je On zaveštao Svom apostolu da oprašta bratu, koji je sagrešio i koji se kaje, sedam puta na dan: tim pre će to sam ispuniti nad nama, koji mu neprestano prinosimo molitvu i pokajanje (Lk 17,4).
Brižljivo obratimo pažnju na sledeće: zar naša dvodušnost ne snaži naše neprijatelje u borbi sa nama? Nije li ona – uzrok naših čestih poraza? Ne učvršćujemo li mi sami vlast i uticaj naših neprijatelja nad nama, ispunjavajući njihovu volju kada ispunjavamo naše telesne želje, zanose, strasti? Ne prognevljujemo li time Boga, ne udaljujemo li ga od sebe? Ne deluje li u nama svetoljublje, koje zadržava na nama izgled služitelja Božijih, ali nam oduzima suštinsko dostojanstvo Božijih sluga, čineći nas u suštini neprijateljima Boga? (Jak4,45)
Dvojedušan čovjek, nepostojan je u svima putevima svojim ka vrlini (Jak 1,8): tim pre, on će se pokolebati na putu najuzvišenije, najvažnije vrline – molitve. On biva odbačen od Boga, kao ni topao ni hladan (Otk 3, 16). On neće moći da bude učenik istinske molitve, koja svoje učenike dovodi pred lice Božije, radi natprirodne pouke, koja ih vodi za Isusom, ako se ne odreče svega što ima (Lk 14, 33): bolesne naklonosti volje palog čoveka prema svetu. A koji su Hristovi, raspeše tijelo sa strastima i željama (Gal 5,24): samo oni koji svecelo pripadaju Hristu mogu steći istinsku molitvu.
Naizgled ništavna strast, naivna ljubav prema bilo kom predmetu, živom ili neživom, nizvodi um i srce sa neba, obara ih na zemlju među beslovesne gmizavce i one koji mile prostranim ovosvetskim morem (Ps 103, 25). Sveti oci upoređuju podvižnika koji je napredovao u molitvi sa orlom, a sitničave strasti sa petljom na omči; ako se u tu petlju zaplete makar jedan nokat snažne noge orla, orao postaje nesposoban da preleti goru, i postaje lak i neizbežan ulov za lovca[17]: uzaludna je tada i snaga i neustrašivost carske ptice.
„Idi“, uče nas sveti oci, „uzmi uputstvo iz svetog Jevanđelja, prodaj sve što imaš i podaj siromasima i uzmi krst, odreci se sebe, tako što ćeš se suprotstaviti tvojim strastima i tvojoj paloj volji (Mt 19,21; 16,24; Mk 10,21), kako bi mogao da se pomoliš nesmućeno i bez rasejanosti.“[18] Dok u tebi žive strasti, dotle će tvoju molitvu ometati zbunjenost i rasejanost.
Neophodno je prvo se odvojiti od materijalnog bogatstva, rastati se od sveta, odreći ga se: samo kada se dogodi to odricanje, hrišćanin može sagledati svoje unutrašnje ropstvo, tamnicu, okove, rane, umrtvljenje duše.[19] Borba sa smrću koja živi u srcu, koja se odigrava posredstvom molitve, pod vođstvom Reči Božije, jeste raspeće, jeste pogubljenje duše radi spasenja duše (Mk 8,35).[20]
Sjedini molitvu sa razumnim postom: sjedinjenje ta dva duhovna oružja zapovedio je sam Gospod, radi isterivanja demona iz sebe (Mk 9,29). A ti kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij (Mt 6, 17), zapovedao je Spasitelj. Po tumačenju svetih otaca[21] jelej, kojim su u to vreme pomazivali glavu, označava milost koju moramo imati u svom duhovnom rasuđivanju, kako je rekao i apostol: Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol 3, 12-13). Lice tela i duše treba umivati suzama: one će se tada pojaviti na očima onog koji posti i moli se, kada se njegovo srce preispuni ljubavlju prema bližnjima, sastradanjem sa celim čovečanstvom bez izuzetka.
Hoćeš li da zadobiješ Boga molitvom? U srcu zadobij milost, kojom nam je zapoveđeno da se upodobimo nebeskom Ocu (Lk. 6,36) i dostignemo blagodatno savršenstvo (Mt 5,48). Primoraj srce na milost i dobrotu i pogruzi, obuci sav svoj duh u te osobine, dok god ne osetiš u sebi čovekoljublje, poput onog kojim sunce obasjava jednako i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt 5,45).[22]
Kada od duše svim bližnjim oprostiš njihova sagrešenja: tada će ti se otkriti tvoja sopstvena sagrešenja. Ti ćeš uvideti koliko ti je potrebno milosrđe Božije, koliko je ono potrebno čitavom čovečanstvu: zaplakaćeš pred Bogom za sebe i za čovečanstvo.
Sveti oci sve delanje monaha, sav njegov život, sažimaju u plač. Šta znači plač monaha? To je njegova molitva.[23]
Sveti Duh, kada se useli u čoveka, moli se za nas uzdisajima neizrecivim (Rim 8,26). Božanski i nadnebesni Duh, kao da je postao duša čoveka, moli se i plače za njega; On se moli za svete po volji Božijoj (Rim 8,27), zato što je jedino Njemu potpuno poznata volja Božija. Šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega (1 Kor. 2,11); Gospod, obećavajući Svojim učenicima najveći dar, dar Svetog Duha, rekao je: Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu (Jn 14,26); dakle svemu, i plaču i molitvi. On će plakati za nas, On će se moliti za nas, jer mi ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba (Rim 8,26). Toliko smo mi nemoćni, ograničeni, pomračeni i povređeni grehom![24]
Ako Sveti Duh, uselivši se u nas, plače za nas: tim pre smo mi, dok ne primimo tog Stranca u sebe, dužni da plačemo za sebe. Ako je naše stanje, posle obnovljenja Svetim Duhom, dostojno plača po svedočanstvu samog Duha: tim pre je ono dostojno plača u svojoj starini, u svom padu, prepušteno samo sebi. Plač mora biti neodvojivo svojstvo naše molitve, njen postojani, nerazdvojivi saputnik i satrudnik, njena duša.
Ko spaja plač sa molitvom, taj se podvizava po zapovesti samoga Boga, podvizava se ispravno, zakonito. U svoje vreme on će požnjeti obilan plod: radost pouzdanog spasenja.
Ko je odstranio plač iz molitve: taj se trudi nasuprot Božijem određenju, taj neće požnjeti nikakav plod. Ne samo to, požnjeće trnje taštine, samoobmane, pogibli.
Braćo! Ne dopustimo sebi da nas obmanu lažne, smešne, nerazumne, pogibeljne misli: nemojmo stremiti traženju naslade prilikom naše molitve! Nije grešnicima svojstvena blagodatna naslada; njima je svojstven plač: zatražimo ga sa svim usrđem, zatražimo tu riznicu – ključ za sve duhovne riznice.
Onaj koji nema plač, nalazi se u lažnom stanju: on je obmanut svojom gordošću.
Sveti oci nazivaju plač vođom duhovnog podviga. On je dužan da predvodi sve naše blagočestive pomisli, da ih usmerava ka pravom cilju. Pomisao koja nije prožeta plačem i koja nije rukovođena njim – jeste zabludela pomisao.[25]
Prepodobni Pimen Veliki je rekao: „Sav život monaha mora biti plač. To je – put pokajanja, koji nam je predat preko Pisma i otaca, koji su rekli: ‘Plačite! Drugog puta osim plača nema.“[26]
Drugi veliki otac je rekao: „Ako hoćeš da ugodiš Bogu, izađi iz sveta, odvoji se od zemlje, napusti tvar, pristupi Tvorcu, i sjedini se sa Tvorcem, molitvom i plačem.[27]
Monasi koji žive u manastirima sa puno ljudi, i žele da steknu molitveni plač, moraju naročito da obrate pažnju na umrtvljenje svoje volje. Ako je oni budu odsecali i ne budu obraćali pažnju na grehe i ponašanje bližnjih uopšte, zadobiće i molitvu i plač. Pomisli, sabirajući se u srcu, pobuđuju u njemu molitvu i tugu po Bogu, a ta tuga proizvodi suze.[28]
Kako naše vreme strašno oskudeva u učiteljima istinske molitve, izaberimo sebi za rukovoditelja i učitelja plač. On će i naučiti molitvi, i sačuvati od samoobmane.
Svi koji su odbacili plač, koji su ga odvojili od svoje molitve, upali su u samoobmanu. To potvrđuju sveti oci.[29]
Ko je posredstvom plača dostigao čistu molitvu, seća se u vreme molitve samo Boga i svoje grehovnosti. Smrt i sud, koji mora nastupiti odmah posle smrti, izgleda mu kao da je već nastupio. On u srcu oseća da stoji pred Sudijom koji u konačni dan suda neće gledati ko je ko i biće neumoljiv, pred Sudijom koji još može biti umoljen i može prihvatiti lice onoga koji plače na sud koji je uspostavljen i otpočeo u molitvi. On se blagovremeno užasava, dvoumi, treperi, rida, stenje, kako bi izbegao beskorisne užase, trepet, nedoumice, ridanje, očajanje, koje će kod odbačenih grešnika izazvati konačna odluka prognevljenog Boga u vekove.
On osuđuje sebe, kako ne bi bio osuđen; priznaje za sebe da je prestupnik, dostojan svih kazni, kako bi od sebe udaljio kazne; ispoveda da je grešnik, kako bi dobio pravednost iz desnice Božije, koji tu pravednost daje svim grešnicima koji su spoznali i raskajali se za svoju grehovnost.
Gospod zapoveda: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Ovde je ukazano ne na jednokratno delovanje, nego na neprekidno; zapovest se odnosi na čitav zemaljski život čoveka. Jer svaki koji ište, na takav način, dobija; i koji traži, nalazi; i koji kuca, neprekidno, otvara mu se. Otac vaš nebeski će dati Duha Svetoga onima koji ištu od njega? (Lk 11,9-10, 13) Prema samom obećanju, neophodno je savesno, neprekidno delanje: Ne znate kada će doći gospodar kuće: uveče ili u ponoći ili u poj pijetlova ili ujutru, da ne dođe iznenada i nađe vas da spavate (Mk 13, 35-36).
Nije moguće, primećuje sveti Jovan Lestvičnik, naučiti molitvi onoga koji želi da joj se nauči koristeći samo reči.[30] Njeni učitelji su – iskustvo i plač. U skrušenosti i smirenju duha, počnimo podvig molitve, stupimo pod rukovođenje plača: i sam Bog, koji daje molitvu onome koji se moli (1 Sam 2,9),1 postaće naš učitelj molitve. Hodite k meni, poziva nas sveta majka svih dobrodetelji – molitva, svi koji ste umorni, pod jarmom strasti robujući palim duhovima, i natovareni raznim sagrešenjima, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naći ćete pokoj dušama svojim, isceljenje vaših rana. Jer jaram je moj blag (Mt 11 ,28-30), može da isceli od sagrešenja, čak i najvećih.[31]
„Hodite čeda“ poziva nas sveta majka svih vrlina – molitva – „poslušajte me: strahu Gospodnjem naučiću vas (Ps 33, 11). Naučiću vas strahu Gospodnjem na samom iskustvu, u vaša srca uneću njegov osećaj. Naučiću vas i strahu početnika, kojim se svako udaljuje od zla (Pr 15,27),[32] i čistom strahu Gospodnjem, koji ostaje u vek veka (Ps 18,10), strahu, kojim je strašan Gospod nad svima oko Njega (Ps 88,8), strašan nad samim ognjenim heruvimima i preslavnim, šestokrilnim serafimima. Ostavite besplodnu i uzaludnu privezanost za sve što je prolazno, sa kojim ćemo se morati i nevoljno rastati! Ostavite sablažnjive zabave i naslade! Ostavite praznoslovlje, smeh, i mnogoslovlje, koji pustoše dušu! Setite se, shvatite, uverite se, da ste vi ovde, na zemlji, kratkotrajni prolaznici, da je vaša otadžbina, večna obitelj – nebo. Vama je potreban pouzdan i silan vođa do tamo: taj vođa sam ja, niko drugi. Svi sveti, koji su prešli sa zemlje na nebo, nisu prešli drugačije nego sa mnom. Onome koji stupi u savez sa mnom, ja otkrivam pad i grehovnost čoveka, i izvlačim ga iz njih, kao iz duboke propasti. Ja pred njim razotkrivam knezove koji su u vazduhu, njihove zamke i lance, raskidam te zamke i lance, pobeđujem i progonim te knezove. Ja stvorenju objašnjavam Tvorca, i iskupljenome Iskupitelja, mirim čoveka sa Bogom. Ja svom učeniku i ljubitelju otkrivam neobuhvatnu veličinu Boga, i uvodim ga u ono stanje straha Božijeg i pokornosti Njemu, u kom treba da se nalaze stvorenja pred Stvoriteljem. Ja sejem smirenje u srcu, i činim srce izvorom obilnih suza; svoje pričasnike činim pričasnicima božanske blagodati. Ne napuštam one koji se rukovode sa mnom, dok ih ne izvedem pred lice Božije, dok ih ne sjedinim sa Bogom. Bog je neispunjivo ispunjenje svih želja u sadašnjem i budućem veku. Amin.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Pouka 3, glava 1.
  2. Lestvica, Pouka 28, glava 1.
  3. Trebnik, Poredak ispovesti.
  4. Alfavitni paterik, prepodobni Arsenije Veliki.
  5. Sveti Isak Sirijski, Pouka 41.
  6. Sveti Jovan Karpatski, glava 13, Dobrotoljublje, tom 4. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 1, glava 1, Pouka 7, glava 1 Četi minej, 2 oktobar.
  7. Lestvica, Pouka 27, glava 56.
  8. Pozajmljeno iz 56. pouke svetog Isaka Sirijskog.
  9. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, Dobrotoljublje, tom 4.
  10. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3.
  11. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 7, glava 31.
  12. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 7.
  13. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 5.
  14. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 4, glava 6.
  15. Primer borbe sa pobunjenim strastima može se videti u Žitiju svete Justine. Četi minej, 2. oktobar.
  16. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3.
  17. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 11,O brzom odsecanju strasti
  18. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, gl 17.
  19. Prepodobni Makarije Egipatski, Beseda 21, glave 2. i 3.
  20. Iskustvo takve borbe i raspeća vidimo u žitiju Antonija Velikog, prepodobnog Makarija Egipatskog i drugih svetih monaha.
  21. Blagovesnik.
  22. Sveti Isak Sirijski, Pouka 1.
  23. Sveti Isak, Pouka 21.
  24. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 6, glava 11; Pouka 7, glava 12.
  25. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Pouka 6.
  26. Alfavitni paterik.
  27. Alfavitni paterik, Sisoje Veliki
  28. Rukovođenje u duhovnom životu, prepodobnih Varsanufija Velikog i Jovana Proroka, Odgovor 282.
  29. Prepodobni Grigorije Sinait, O preleti, i o mnogim drugim predlozima, Dobrotoljublje, tom 1.
  30. Pouka 28, glava 64.
  31. Lestvica, Pouka 28, glava 2.
  32. Citat po crkvenoslovenskoj Bibliji.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *