NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O MOLITVI
 
PRVI DEO
 
Sirotome je svojstveno da prosi, a čoveku koji je osiromašio padom u greh je svojstveno da se moli.
Molitva je obraćanje palog čoveka i pokajnika Bogu. Molitva je plač palog čoveka i pokajnika pred Bogom. Molitva je izlivanje želja i molbi srca, uzdisanje palog, grehom ubijenog čoveka pred Bogom.
Prvo ispoljavanje, prvi pokret pokajanja je – plač srca. To je – molitveni glas srca, koji prethodi molitvi uma. I ubrzo um, podstaknut molitvom srca, počinje da rađa molitvene pomisli.
Bog je jedini izvor svih istinskih dobara. Molitva je majka i glava svih vrlina,[1] kao sredstvo i stanje opštenja čoveka sa Bogom. Ona pozajmljuje vrline od izvora dobara
Boga – i daje ih onom čoveku koji se molitvom trudi da prebiva u dodiru sa Bogom.
Put ka Bogu je – molitva. Odmeravanje pređenog puta jesu različita molitvena stanja, u koja postepeno ulazi onaj koji se moli pravilno i postojano.
Nauči se da se pravilno moliš Bogu. Naučivši da se moliš pravilno, moli se postojano – i lako ćeš naslediti spasenje. Spasenje dolazi od Boga u svoje vreme, i neosporno u srcu obaveštava onoga koji se moli pravilno i postojano.
Za pravilnu molitvu potrebno je da se ona proiznosi iz srca ispunjenog siromaštvom duha; iz srca skrušenog i smirenog. Sva druga stanja srca, pre njegove obnove Duhom Svetim, smatraj – kakvim upravo i jesu – nesvojstvenim grešniku pokajniku, koji moli Boga za oproštenje svojih grehova i za oslobođenje – kao iz tamnice i okova – od porobljenosti strastima.
Mojsijevim zakonom Izrailjcima je bilo propisansgda samo na jednom, od Boga određenom mestu, prinose sve njihove žrtve. I duhovni zakon hrišćanima određuje samo jedno duhovno mesto za prinošenje svih njihovih žrtvi, a naročito žrtve nad žrtvama – molitve. To mesto je smirenje.[2]
Bogu nisu potrebne naše molitve! On zna i pre naše molitve šta je nama potrebno; On, Premilosrdni, obilno izliva svoje darove i na one koji ne traže od Njega. Molitva je neophodna nama: kroz nju čovek prima Boga. Bez nje, čovek je stran Bogu, a što se više vežba u molitvi, više se približava Bogu.
Molitva je – pričešće života. Napuštanje nje, duši donosi nevidljivu smrt.
Što je vazduh za telo, to je Duh Sveti za život duše. Duša posredstvom molitve diše tim svetim, tajanstvenim vazduhom.
Kada ustaneš od sna, neka tvoja prva misao bude o Bogu; sam početak tvojih misli, još nezapečaćen nikakvim sujetnim utiskom, prinesi Bogu. Kada odlaziš u san, kada se pripremaš da se pogruziš u taj obrazac smrti – neka tvoje poslednje misli budu o večnosti i Bogu koji caruje u njoj.
Anđeo je nekom svetom monahu otkrio sledeći poredak misli u molitvi, koji je blagougodan Bogu: „Početak molitve treba da se sastoji od slavoslovlja Bogu, od blagodarenja Bogu za Njegova bezbrojna dobra dela; zatim smo dužni da prinesemo Bogu najiskrenije ispovedanje naših grehova, u skrušenosti duha, a u zaključku možemo izneti, ali u velikom smirenju, molbe Gospodu za naše duševne i telesne potrebe, sa strahopoštovanjem ostavljajući Njegovoj volji ispunjenje ili neispunjenje tih molbi.“[3]
Početni uslov molitve je – vera: verovah, zato (i) govorih (Ps 115,1) molitvu moju milosrdnom Bogu, koji je blagoizvoleo da mi zapovedi molitvu i obećao je da će obratiti pažnju na nju.
Sve što ištete u svojoj molitvi, vjerujte da primiti; i biće vam (Mk p,24), objavio je Gospod. I bacivši svaku sumnju i dvodušnost, neodstupno
u molitvi Gospodu, koji je zapovedio Svagda da se mole, i $k ne klonu (Lk 18,1), to jest da ne padaju u uninije zbog teskobe u molitvi, koja je naročito u početku teška, nepodnošljiva za um koji je navikao svuda da luta.
Blažena je duša koja molitvom ieprekidno udara na vrata milosrđa Božijeg, i jadikovanjem na suparnika svoga (Lk 18, 3) – na greh koji je napada – neprestano zamara Nezamorivog[4]: ona će se u svoje vreme obradovati u svojoj čistoti i svom bestrašću.
Ponekad naša molba biva smesta uslišena, a ponekad pak, po rečima Spasitelja, Bog će oklijevati (v. Lk18,7), to jest, ne ispunjava odmah ono što smo tražili: On vidi da je potrebno odložiti na neko vreme to ispunjenje, radi našeg smirenja, da je nama potrebno da se zamorimo, shvatimo svoju nemoć, koja se uvek veoma oštro ispolji kada mi bivamo ostavljeni sebi samima.
Molitva, kao razgovor sa Bogom, sama po sebi je – veliko dobro, često daleko veće od onoga što čovek moli – i milosrdni Bog, ne ispunjavajući molbe, ostavlja molitelja uz njegovu molitvu, kako je ne bi izgubio, kako ne bi ostavio to najviše dobro, kada primi traženo dobro, koje je daleko manje. Molbe, čije je ispunjenje povezano sa štetnim posledicama, Bog ne ispunjava; On ne ispunjava ni te molbe koje su protivne Njegovoj svetoj volji, protivne Njegovim premudrim, nedostižnim sudovima.
Nasuprot Božijem određenju, veliki bogovidac Mojsije je tražio da mu bude darovano da uđe u obećanu zemlju, i nije bio uslišen (Ponz Z,26); sveti David se molio, pojačavajući molitvu postom, pepelom i suzama, da se sačuva život njegovog bolesnog sina, ali nije bio uslišen (2 Sam 12). I ti,kada tvoje moljenje Bog ne bude ispunio, pokori se sa strahopoštovanjem volji svesvetoga Boga, koji je iz nepoznatih razloga ostavio tvoju molbu neispunjenom.
Sinovima sveta, koji traže od Boga zemaljska blaga radi zadovoljenja telesnih požuda, sveti apostol Jakov objavljuje: Ištete, i ne primate, jer pogrešno ištete, da na uživanja vaša trošite (Jak 4,3).
Kada želimo da stanemo pred zemaljskog cara, pripremamo se za to sa naročitom brižljivošću: proučavamo kakvo treba da bude, pri razgovoru sa njim, nastrojenje osećanja našeg srca, kako nas zbog poriva nekakvog osećanja ne bi povukla neka reč ili pokret, neprijatan caru; blagovremeno smišljamo šta ćemo mu govoriti, kako bi govorili samo ono što je podesno, i time ga oraspoložili prema sebi; staramo se i za to da sam naš spoljašnji izgled privuče njegovu pažnju na nas. Tim pre, dužni smo da se dolično pripremimo, kad želimo da stanemo pred Cara careva, i da molitvom stupimo u razgovor sa Njim.
Čovjek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce (1Sam 16,7); ali kod čoveka, raspoloženje srca se najbolje procenjuje na osnovu izgleda njegovog lica, njegove spoljašnjosti. I zato prilikom molitve, drži telo u položaju koji ispoljava najveće strahopoštovanje. Stoj kao osuđenik, sa pognutom glavom, ne smejući da pogledaš nebo, ruku spuštenih niz telo ili sastavljenih pozadi, kao da su vezane užetom, kao što obično bivaju vezani prestupnici uhvaćeni na mestu prestupa. Zvuk tvog glasa neka bude žalosni zvuk plača, jecaj povređenog smrtonosnim oružjem ili izmučenog ljutom bolešću.
Gospod gleda na srce. On vidi najskrivenije, najtananije naše pomisli i osećanja: vidi sve prošlo i sve buduće naše. Bog je – svuda prisutan. I zato stoj na tvojoj molitvi kao što bi stajao pred samim Bogom. Tačno je da ti stojiš pred Njim! Ti stojiš pred tvojim Sudijom i punovlasnim Vladikom, od koga zavisi tvoja sudbina c u vremenu i u večnosti. Iskoristi tvoje predstojanje pred Njim na uspostavljanje svog blagostanja; nemoj dopustiti da to predstojanje,zbog tvoje nedostojnosti, postane uzrok tvog kažnjavanja prolaznog i večnog.
Kada nameravaš da prineseš Bogu molitvu, odbaciše zemaljske pomisli i brige. Nemoj se baviti mislima koje ti tada dolaze, da ti se one ne bi učinile važne, blistave, neophodne. Daj Bogu Božije, a ono što je potrebno za prolazni život stići ćeš da daš u svoje vreme. Nije moguće u isto vreme raditi za Boga molitvom i umom se baviti uzgrednim pomislima i brigama.
Pre molitve okadi u svom srcu tamjanom straha Božijeg i svete pobožnosti: pomisli da si ti razgnevio Boga bezbrojnim sagrešenjima, koja su Njemu bolje znana negoli samoj tvojoj savesti: potrudi se da umilostiviš Sudiju smirenjem. PazI se! Nemoj da probudiš Njegovo negodovanje nemarnošću i drskošću. On je blagoizvoleo da čak i Njemu najbliže, najčistije anđelske sile stoje pred Njim u svakoj pobožnosti i najsvetijem strahu (Ps 88,8).
Haljina tvoje duše treba da sija belinom prostote. Ničega složenog tu ne treba da bude! Ne treba da se mešaju lukave pomisli i osećanja sujete, licemerja, lažljivostm, stomakougađanja, visokoumlja, sladostrašća – tih tamnih i smradnih mrlja, kojima biva pokrivena duhovna haljina fariseja koji se mole.
Umesto bisera i dijamanata, umesto zlata i srebra, ukrasi se celomudrenošću, smirenoumljem, suzama krotosti i duhovnog razuma, a pre nego što dobiješ te suze, suzama pokajanja; ukrasi se dečijom, anđelskom nezlobivošću: to je dragoceni nakit! Kada car ugleda na duši taj nakit – ka duši se okreće Njegov milostivi pogled.
Molitva za sve, sve bez izuzetka zbog uvreda, čak i najtežih – jeste neizostavni uslov uspeha u molitvi. I kad stojite na molitvi, kaže Spasitelj, praštajte ako šta imate protiv koga; da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama sagrješenja vaša. Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac vaš koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrješenja vaša (Mk 11, 25-26). „Molitva zlopamtljivih jeste – usev na kamenu“, rekao je prepodobni Isak Sirijski.[5]
Umereno, razumno, postojano uzdržavanje u hrani i piću, čini telo lakim, očišćuje um, daje mu bodrost, i zato takođe služi kao priprema za molitvu. Neuzdržanje creva čini telo teškim, debelim, žesti srce, pomračuje um mnoštvom isparenja i gasova, koji iz želuca odlaze u mozak. Onaj koji se prejeo ili zasitio jedva staje na molitvu – sanjivost i lenjost ga napadaju, i mnoštvo prostačkih maštanja prikazuje se u njegovoj uobrazilji, njegovo srce ne može dospeti u umiljenje.
Koliko je štetno neuzdržanje, toliko je štetan, a možda i više, neumeren post.[6] Slabost tela koja nastaje usled nedovoljne ishrane ne dozvoljava da se vrši molitva u potrebnoj količini i sa potrebnom snagom.
Količina molitve određuje se svakome prema načinu njegovog života, i prema količini duševnih i telesnih snaga. Dve udovičine lepte, koje je ona donela u crkvu i koje su činile svu njenu imovinu, za pravosudnog Boga bile su veće od značajnih priloga bogatih, od njihovog suviška. Tako sudi i o molitvi: odredi sebi njenu količinu u skladu sa svojim snagama, i seti se premudrog saveta velikog učitelja podvižnika: „Ako ti svoje nemoćno telo primoraš na dela koja premašuju njegove snage, time u svoju dušu unosiš pomračenje i donosiš joj pometenost, a ne korist.“[7]
Od zdravog i snažnog sastava traži se odgovarajuća molitva. „Svaka molitva“, rekao je isti taj veliki otac, „pri kojoj se telo ne napreže, a srce ne dođe u skrušenost, smatra se nedozrelim plodom: zato što je takva molitva – bez duše.“[8]
Budući da obavljaš društvene dužnosti, a ako si monah onda poslušanja, i nemaš mogućnok:ti da odvojiš za molitvu onoliko vremena koliko bi ti želeo, nemoj da te to zbunjuje: služenje koje se obavlja po zakonu i po savesti, priprema čoveka za usrdnu molitvu, i kvalitetom zamenjuje količinu. Ništa toliko ne pomaže napredovanju u molitvi kao savest, zadovoljena bogougodnim delanjem.
Ispunjenje jevanđelskih zapovesti oraspoložuje srce za čistu, umiljenjem ispunjenu molitvu, a istinska molitva upućuje na mišljenje, osećanje, delanje prema zapovestima Jevanđelja.
Milosrđe prema bližnjima i smirenje pred njima, koji se izražavaju spoljašnjim delima i gaje u duši, zajedno sa čistotom srca, prvenstveno u odnosu na bludne pomisli i osećanja, čine osnovu i silu molitve.[9] Oni – kao da su njena krila (Ps 54,7), kotima ona uzleće na nebo. Bez njih, molitva ne može da se podigne od zemlje, to jest da nikne iz telesnog mudrovanja: ono je zadržava, poput mreže ili silom; ono je zbunjuje, skrnavi, uništava.
Duša molitve je – pažnja.[10] Kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i molitva bez pažnje – mrtva. Molitva koja se proiznosi bez pažnje, preokreće se u praznoslovlje, i onaj koji se tako moli ubraja se u one koji uzimaju uzalud ime Boga (V. Pr. 30, 9).
Reči molitve izgovaraj bez žurbe, ne dozvoli umu svuda da luta, nego ga zatvori u reči molitve.[11] Tesan je i mučan taj put za um, koji je navikao slobodno da luta po vaseljeni, ali taj put vodi ka pažnji. Ko je iskusio veliko blago pažnje – taj će zavoleti da pritesni svoj um na putu koji vodi ka blaženoj pažnji.
Pažnja je prvobitni dar božanske blagodati koji se daje onome koji se trudi i strpljivo strada u molitvenom podvigu.[12]
Pažnji koja je blagodatni dar mora prethoditi sopstveni trud na pažnji: poslednje mora biti delatno svedočanstvo iskrene želje da se dobije prvo. Sopstvenu pažnju pogađa bura pomisli i maštanja, premišlja se o njima, a blagodatna pažnja je preispunjena čvrstinom.
Zabrani sebi rasejanost misli prilikom molitve, zamrzi maštanje, silom vere odbaci brige, udari u srce strahom Božijim, i lako ćeš se naučiti pažnji.
Um koji se moli mora da se nalazi u potpuno istinskom stanju. Maštanje, ma koliko bilo primamljivo i lepo, budući da je sopstvena, proizvoljna tvorevina uma, izvodi um iz stanja božanske istine i uvodi ga u stanje samoobmane i prelesti, i zato se ono i odbacuje u molitvi.
Um u vreme molitve mora biti bez viđenja, i sa svom brižnošću se sačuvati od njih, odbacujući sve slike koje se ocrtavaju u uobrazilji: zato što um u molitvi stoji pred nevidljivim Bogom, koga nije moguće predstaviti nikakvim materijalnim prikazom. Slike, ako ih um dozvoli prilikom molitve, postaju neprozirna zavesa, zid, između uma i Boga. „Oni koji pri svojim molitvama ne vide ništa, vide Boga“, rekao je prepodobni Meletije Ispovednik.[13]
Ako bi ti se u toku molitve čuvstveno javio ili se sam po sebi u tebi umno prikazao lik Hrista, ili anđela, ili nekog svetog, jednom rečju, ma kakva da je to slika, nipošto ne primaj to javljanje kao istinito, ne obraćaj na njega nikakvu pažnju, ne ulazi u razgovor sa njim.[14] Inače ćeš neizbežno doživeti obmanu i najveću duševnu ozledu, što se mnogima i dogodilo. Čovek, pre njegove obnove Svetim Duhom, nesposoban je za opštenje sa svetim duhovima. On, budući da se nalazi u oblasti palih duhova, u njihovom zarobl>eništvu i ropstvu, može videti samo njih, i oni često, primetivši njegovo visoko mišljek>e o sebi i samozavaravanje, javljaju mu se u vidu svetlih anđela, u vidu samog Hrista, kako bi pogubili njegovu dušu.
Crkva je prihvatila svete ikone radi podsticanja blagočestivih sećanja i osećanja, a nikako radi podsticanja maštanja. Stojeći pred ikonom Spasitelja, stoj kao pred samim Gospodom Isusom Hristom, svuda prisutnim po Božanstvu, i ikonom Svojom prisutnim na tom mestu gde se ona nalazi. Stojeći pred ikonom Majke Božije, stoj; kad pred samom Presvetom Djevom; ali um tvoj čuvaj bez viđenjaa: najveća je razlika biti u prisustvu Gospoda i stajati pred Gospodom, ili uobražavati Gospoda. Osećanje prisustva Gospodnjeg uvlači u dušu spasonosni strah, unosi u nju spasonosno osećanje straha Božijeg, a uobraženje Gospoda i Njegovih svetih prikazuje se umu kao materijalno, i navodi ga na lažno, gordo mišljenje o sebi – dušu dovodi u lažno stanje, stanje samoobmane.[15]
Uzvišeno je stanje osećanje Božijeg prisustva! Njime se um zadržava od razgovora sa stranim pomislima, koje kleveću na molitvu; zbog njega se snažno oseća ništavnost čoveka; zbog njega se javlja naročita budnost nad sobom, koja čoveka čuva od sagrešenja, čak i najmanjih. Osećanje Božijeg prisustva dobija se pažljivom molitvom. Njegovom zadobijanju mnogo doprinosi i pobožno stajanje pred svetim ikonama. Reči molitve, oživljene njom, prodiru duboko u dušu, ubadaju, probadaju, takoreći, srce i proizvode u njemu umiljenje. Reči molitve koja se obavlja u rasejanosti dotiču se jedino površine duše, ne ostavljajući nikakav utisak na nju.
Pažnja i umiljenje smatraju se darom Svetog Duha. Samo Duh može zaustaviti talase uma, koji se razležu svuda, rekao je sveti Jovan Lestvičnik.[16] Drugi otac, dostojan blaženstva, rekao je: „Kada je sa nama umiljenje, tada je sa nama Bog.“[17]
Onaj ko je dostigao neprekidnu pažnju i umiljenje u svojim molitvama, dostigao je stanje blaženstva onih koji se u Jevanđelju nazivaju siromašni duhom i koji plaču. On je već raskidao mnoge okove strasti, već je zamirisao mirisom duhovne slobode, već u svojim nedrima nosi zalog spasenja. Ne napuštaj tesni molitveni put – i dostići ćeš sveti mir tajanstvene subote: u subotu se ne izvršava nikakav zemaljski posao, povlači se na borbu i podvig; u blaženom bestrašću, izvan rasejanosti, duša čistom molitvom stoji pred Bogom, i umiruje se u Njemu, verom u Njegovu beskrajnu dobrotu, predanošću Njegovoj svesvetoj volji.
Kod podvižnika molitve napredovanje u molitvi u početku počinje da se javlja kao naročito prisustvo pažnje: s vremena na vreme, ona neočekivano obuzima um i zaključava ga u reči molitve. Zatim, ona postaje mnogo postojanija i dugotrajnija: um kao da se prilepi za reči molitve, one ga povlače ka sjedinjenju sa srcem. Na kraju, sa pažnjom se iznenada poveže umiljenje i čoveka učini hramom molitve, hramom Božijim.
Prinosi Bogu tihe i smirene molitve, a ne strasne i vatrene. Kada postaneš tajanstveni sveštenoslužitelj molitve – tada ćeš ući u Božiju skiniju i tamo ćeš sveštenim ognjem napuniti molitvenu kadionicu. Nečisti oganj – slepo, veštastveno rasplamsavanje krvi – zabranjeno je prinositi svesvetome Bogu.
Svešteni oganj molitve – pozajmljen iz Božije skinije – jeste sveta ljubav, koja se Duhom Svetim izliva u istinske hrišćane (Rim 5,5). Onaj koji se trudi da sjedini molitvu sa ognjem krvi misli, u svojoj samoobmani, obmanut mišljenjem o sebi, da izvršava služenje Bogu, a u stvari ga razgnevljuje.
Ne traži naslade u molitvi: one nikako nisu svojstvene grešniku. Želja grešnika da oseti nasladu već je samoobmana. Traži da oživi tvoje mrtvo, okamenjeno srce, kako bi se ono otvorilo da oseti svoju grehovnost, svoj pad, svoju ništavnost, kako bi ih ono shvatilo, sagledalo ih u samoodricanju. Tada će se u tebi javiti istinski plod molitve: istinsko pokajanje. Ti ćeš zajaukati pred Bogom i zavapićeš Njemu molitvom, iz bednog stanja svoje duše, koje ti se iznenada otkrilo; vapićeš kao iz tamnice, kao iz groba, kao iz ada.
Pokajanje rađa molitvu, i dvostruko se rađa od svoje kćeri.
Naslada u molitvi – isključivo je udeo svetih izabranika Božijih, obnovljenih Svetim Duhom. Ko je zaveden silinom krvi, zaveden sujetom i sladostrašćem, i sam sebi predstavlja nasladu: taj se nalazi u najgoroj samoobmani. Na takvo delo vrlo je sposobna duša pomračena životom po telu, duša obmanuta i obmanjivana svojom gordošću.
Osećanja rođena molitvom i pokajanjem sastoje se u olakšanju savesti, u duševnom miru, u pomirenju sa bližnjima i sa životnim okolnostima, u milosti i sastradanju sa čovečanstvom, u uzdržanju od strasti, od hladnoće prema. svetu, u pokornosti Bogu, u snazi prilikom borbe sa grehovnim pomislima i zanosima. Tim osećanjima – kojima ćeš takođe okusiti nadu spasenja – budi zadovoljan. Ne traži prevremeno uzvišena duhovna. stanja i molitvena ushićenja. Ona uopšte nisu takva kakvim ih predstavlja naša uobrazilja: dejstvo Svetog Duha, od kog se javljaju uzvišena molitvena stanja, nedostižno je telesnom umu.[18]
Nauči da se moliš svakom svojom pomišlju, svom dušom svojom, svom snagom svojom. Pitaš: „Šta to znači?“ – To se ne može drugačije saznati, nego iskustvom. Trudi se da se neprekidno baviš pažljivom molitvom: pažljiva molitva će ti doneti odgovor na pitanje kroz blaženo iskustvo.
Molitveni podvig izgleda težak, skučen, suvoparan za um, koji je navikao da se bavi jedino truležnim stvarima. Navika na molitvu se teško stiče; a kada se pak zadobije ta navika, ona tada postaje izvor neprestane duhovne utehe.
Molitva, kao što je već ranije rečeno, jeste majka svih vrlina: steci majku! Sa njom će doći i njena čeda u dom tvoje duše, i učiniće ga hramom Božijim.
Pre započinjanja svakog posla prinesi molitvu Bogu; njom se priziva Božiji blagoslov na tvoja dela, i njome sudi o svojim delima: pomisao o molitvi udaljuje od dela koja su protivna zapovestima Božijim.
Ko se pre svakog dela i reči obraća molitvom Bogu za urazumljenje, pomoć i blagoslov: taj živi svoj život kao da je pred očima Boga, pod Njegovim rukovođenjem. Navika na takvo ponašanje je vrlo pogodna; nema ničeg oštroumnijeg, rekao je Veliki Varsanufije, nema ničega zgodnijeg, od toga da se, pri svakoj potrebi sa kojom se srećemo, um uzvodi Bogu.[19]
U teškim životnim okolnostima učestaj molitve Bogu. Sigurnije je pribeći molitvama, nego praznim razmišljanjima slabog ljudskog razuma, razmišljanjima koja se najvećim delom pokažu kao neostvarljiva. Sigurnije je osloniti se verom i molitvom na svemogućeg Boga – nego klimavim razmišljanjima i pretpostavkama – na svoj nemoćni razum.
Nemoj biti nerazborit u svojim molbama, kako ne bi prognevio Boga svojim maloumljem: onaj koji od CARA careva traži nešto ništavno unižava Njega. Izrailjci koji nisu obratili pažnju na čuda Božija, koja su radi njih izvršena u pustinji, molili su da im se ispune želje creva: Još dok hrana beše u ustima njihovim, dođe gnjev Božiji na Njih (Ps 77,30-31).
Prinosi Bogu molitve koje priliče veličini Njegovoj. Solomon je tražio od Njega premudrost; dobio ju je, i sa njom mnoštvo drugih dobara: zato što je tražio razumno. Jelisej je tražio od Njega blagodat Svetog Duha, dvostruko, pred svojim velikim učiteljem, i njegova molitva je bila primljena.
Onaj koji traži u svojoj molitvi truležna zemaljska blaga izazvaće negodovanje nebeskog cara na sebe. Anđeli i arhanđeli – te velmože Njegove – gledajju te u vreme tvoje molitve, gledaju šta ti tražiš od Boga. Oni se zadivljuju i raduju kada vide zemaljskog koji je ostavio svoju zemlju i prinosi molitvu za dobijanje nečega nebeskog; oni se žaloste, nasuprot tome, na onoga koji ne obraća pažnju na nebesko, i traži svoju zemlju i truležnost.
Nama je zapoveđeno da budemo kao deca, po zlobi, a ne po umu (1 Kor 14,20). Prilikom molitve odbacuje se razum ovoga sveta, mnogogovorljiv i razmetljiv: iz toga ne sledi da se u njoj očekuje i traži oskudnost uma. U njoj se traži savršeni razum, razum duhovni, ispunjen smirenoumljem i prostotom, koji se često u molitvi izražava, ne rečima, nego molitvenim ćutanjem, koje prevazilazi reči. Molitveno ćutanje tada obuzima um, i tada se pred njim iznenada pojave nova, duhovna shvatanja, koja se ne mogu izraziti rečima ovog sveta i veka, i tada se javlja naročito živi osećaj prisustva Boga. Pred neobuhvatnom veličinom Božanstva zamukne Njegova nemoćna tvar – čovek.
Mnogogovorljivost (Mt 6,7,8), koju je Gospod osudio u molitvama neznabožaca, nalazi se u mnogobrojnim molbama za prolazna blaga, kojih su prepune molitve neznabožaca, u tom pompeznom izlaganju u kom su one zatražene[20] – kao da retorički ukrasi, veštastvena zvučnost i snaga stila, mogu na Boga delovati isto kao što deluju na sluh i nerve telesnih ljudi. Osuđujući tu mnogorečitost, Gospod nikako nije osudio dugotrajne molitve, kako se učinilo nekim jereticima: On sam je osvetio dugotrajnu molitvu, prebivajući dugo u molitvi. I provede svu noć u molitvi Bogu (Lkb, 12), svedoči Jevanđelje o Gospodu.
Dugotrajnost molitve ugodnika Božijih nije zbog mnogogovorljivosti, nego zbog izobilja duhovnih osećanja, koja se kod njih javljaju za vreme molitve. Izobiljem i snagom tih osećanja vreme se, takoreći, poništava preobražavajući se za svetitelje Božije u večnost.
Kada delatelj molitve dostigne napredovanje u svom blaženom podvigu: tada različite misli u psalmima i drugim molitvoslovljima postaju neodgovarajuće za njegovo raspoloženje. Molitva mitara i druge kraće molitve, bolje izražavaju neizrazivu, opširnu želju srca, i često su ugodnici Božiji provodili u takvoj molitvi mnoge sate, dane i godine, ne osećajući potrebu za raznolikošću misli za svoju snažnu, usredsređenu molitvu.[21]
Molitve koje su sastavili jeretici veoma su slične molitvama neznabožaca: u njima je mnogogovorljivost; u njima je zemaljska lepota reči; u njima je uzburkana krv; u njima je nedostatak pokajanja; u njima je težnja ka braku sa Sinom Božijim pravo iz bludilišta strasti; u njima je samoobmana. One su strani Duhu Svetome: u njima se oseća smrtonosna zaraza mračnog duha, duha lukavog, duha laži i pogibli.
Veliki je rad molitva! Sveti apostoli su se radi molitve i služenja Slovu odrekli služenja bližnjima u njihovim telesnim potrebama. Ne dolikuje nama, rekli su oni, da ostavivši riječ Božiju služimo oko trpeza… A mi ćemo u molitvi i u službi riječi prilježno ostati (Dap 6,2, 4), to jest, u razgovoru sa Bogom u molitvi, i razgovoru o Bogu sa bližnjima, objavljujući im triipostasnog Boga i očovečenog Boga Logosa.
Bavljenje molitvom je najuzvišenije delo za čovečiji um; stanje čistote, koje je strano razonodi, i koje umu dolazi od molitve je njegovo najuzvišenije prirodno stanje; njegovo ushićenje Bogom, čemu je osnovni uzrok čista molitva – jeste natprirodno stanje.[22]
U natprirodno stanje ulaze samo sveti ugodnici Božiji, obnovljeni Svetim Duhom, koji su svukli starog Adama i obukli se u Novog, koji su sposobni otkrivenim licem odražavati slavu Gospodnju, preobražavati se u taj isti lik, iz slave u slavu, delovanjem Duha Gospodnjeg (2 Kor 3, 18). Najveći deo božanskih otkrivenja oni dobijaju u vreme bavljenja molitvom, budući da je to vreme u koje duša biva naročito pripremljena, okrenuta opštenju sa Bogom.[23] Tako je sveti apostol Petar, u vreme molitve, ugledao poznatu plaštanicu kako se spušta sa neba (Dap 10,11). Tako se kapetanu Korniliju u vreme molitve javio anđeo (Dap 10, 3). Tada, kada se apostol Pavle molio u Jerusalimskom hramu, javio mu se Gospod i naredio da smesta napusti Jerusalim: Idi, jer ću teja poslati daleko među neznabošce (Dap 22,17-21), rekao mu je On.
Gospod je zapovedio molitvu, kao i pokajanje. Kao kraj molitve, kao i pokajanja, pokazan je jedino: ulaz u Carstvo nebesko, u Carstvo Božije, koje je – u nama. Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt 4,17). Carstvo Božije unutra je u vama. Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, dobija; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se. Otac vaš nebeski će dati Duha Svetog onima koji ištu od Njega (Lk 11, 9-10,13). A zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i žale se na nasilje kojem su izloženi od grehovne zaraze i demona? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti (Lk 18,78). Ulazak u Carstvo nebesko, koje je svetim krštenjem usađeno u srce svakog hrišćanina, jeste razvijanje tog Carstva dejstvom Svetog Duha.
Molitvom hita duša koja čeka spasenje, hita za Spasiteljem, u pratnji Njegovih bezbrojnih učenika. Viči za Njim, poput žene Hananejke (Mt 15,22-28); ne žalosti se zbog Njegovog dugotrajnog neobaziranja: velikodušno i smireno izdrži tegobe i poniženja, koje će On dopustiti na tvom molitvenom putu. Radi uspeha u molitvi, neizostavno je potrebna pomoć iskušenja. Po tvojoj veri, za tvoje smirenje, radi tvog neodstupanja u molitvi, On će te utešiti isceljenjem kćeri tvoje, koja besni zbog delovanja strasti – isceljenjem tvojih pomisli i osećanja, pretvorivši ih od strasnih u bestrasne, od grehovnih u svete, od telesnih u duhovne. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lestvica, zaglavlje Pouke 28. Prepodobni Makarije Egipatski, Pouka 3,glava 1.
  2. Prema objašnjenju Pimena Velikog. Alfavitni paterik
  3. Lestvica, Pouka 28, glava 7.
  4. Lestvica, Pouka 7, glava 11.
  5. Pouka 89.
  6. Prepodobni Kasijan. Pouka o rasuđivanju. Dobrotoljubnje, tom 4.
  7. Sv. Isak Sirijski, Pouka 85.
  8. Isto, Pouka 11.
  9. Sveti Isak Sirijski, Pouka 56. i Pouka 57.
  10. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Reč o tri vida molitve, Dobrotoljublje tom 1.
  11. Lestvica, Pouka 28, glava 17.
  12. Kalist i Ignjatije Ksantopuli, Dobrotoljublje, tom 4, glava 24.
  13. Delo „O molitvi“, ovog ugodnika Božijeg, smešteno je u knjizi „Klasje“, u izdanju Optinske pustinje.
  14. Prepodobni Grigorije Sinait, O prelesti, vrlo korisna poglavlja, Dobrotoljublje, tom 1.
  15. Pouka prepodobnog Simeona o tri oblika molitve.
  16. Lestvica, Pouka 28, glava 17.
  17. Jeromonah Serafim Sarovski.
  18. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.
  19. Odgovor 216.
  20. Po tumačenju blaženog Teofilakta Ohridskog
  21. Jeromonah Serafim Sarovski, monah koji je naročito napredovao u molitvi, koji je proveo hiljadu dana i hiljadu noći stojeći na kamenu i vapijući Gospodu: „Bože milostiv budi meni grešnome!“ Pripovest o životu i podvizima o. Serafima. Moskva, izdanje 1844. godine.
  22. Lestvica, Pouka 28.
  23. Sveti Isak Sirijski, Pouka 16.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *