NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 17
 
Zimu 1866/1867. godine, preosvećeni Ignjatije je proveo u radu na pripremi za štampu izabranih izreka i događaja iz života svetih monaha, koji čine šesti tom njegovih dela, koji je izdat tek posle njegove smrti pod nazivom „Otačnik“. Zajedno sa tim, on nije prekinuo ni da nastavlja i druge delom započete, delom dopunjene, ranije napisane članke. Te zime, on je napisao članak „O trpljenju stradanja“, „O odnosu čoveka prema njegovim strastima“, i značajno je dopunio „Razgovor starca sa njegovim učenikom o Isusovoj molitvi“.
Dani su prolazili, ništa se naizgled nije menjalo. Ljudi iz njegovog okruženja su navikli da ga gledaju stalno bolesnog, slabih snaga, ali pritom neprekidno obučenog, stalno zauzetog radom za pisaćim stolom, ili u molitvenom podvigu – i ništa vidno nije pokazivalo blizinu njegove smrti; iako se on ponekad žalio na bol srca, bolest nogu i druge nevolje, sve je to prolazilo, kao povremene pojave i prilično uobičajene, tako da nimalo nisu menjale poredak dnevnih zanimanja. Bez obzira na različite nevolje o kojima je govorio onima iz njegovog okruženja – niko nikada nije čuo njegov bolesnički jauk. On je više puta govorio da se, suzdržavajući se od jaukanja zbog bolesti, on uči da trpi sve što dolazi, a po običaju atonskih podvižnika, ne skidajući se ni danju ni noću, do samog časa smrti, on kao da je tim spoljašnjim poretkom života sakrio od okruženja koliko je opasno njegovo stanje.
Godine 1867,16. aprila, na dan svetlog Hristovog vaskrsenja, odsluživši liturgiju, preosvećeni se tako umorio da su ga sa mukom doveli do kelije. Bio mu je potreban polučasovni odmor, kako bi prikupio snagu da uzme hranu. Istog tog dana, on je objavio onima iz svog okruženja da ga posle večernje niko ne uznemirava, jer od tog časa tog dana neće nikoga primati, objavivši kao razlog te odluke „svoju potrebu pripremanja za smrt“.
Narednog dana, sedamnaestog, bio je rođendan cara imperatora Aleksandra Nikolajeviča, i preosvećeni je prestojao liturgiju u oltaru, ali je izašao da odsluži blagodarni moleban, pri čemu je čitao završnu blagodarnu molitvu sa tako snažnim, duboko blagodatnim izrazom, da je skrenuo opštu pažnju na taj slučaj. Ko je mogao da pretpostavi da je to bio poslednji izlazak svetitelja iz njegovih kelija – iz kojih po povratku više nije izlazio, iako je njegov uobičajeni život u trudovima, u podvigu, u bolestima tekao nepromenjivo uobičajenim redom.
Dvadeset prvog aprila, iz Petrograda su stigli treći i četvrti tom njegovih dela, koji su tek izašli iz štampe. Preosvećeni se prekrstio i proslavio Boga, i ne otpakovavši, ne pogledavši knjige, naredio je da se one ostave do dolaska njegovog brata Petra Aleksandroviča iz Petrograda. Njegova ravnodušnost bila je potpuno suprotna brižnom i prirodno delatnom karakteru, i ranijem zanimanju preosvećenog za izdavanje njegovih dela, na šta je on gledao kao na obavezno ispunjavanje svog duga. Ne može da se ne primeti da je pritom, dolazak njegovog brata bio krajnje neodređena okolnost, pa se pomenutom odlukom preosvećeni potpuno povukao od posla, koji je po prirodnom poretku njemu, kao arhipastiru i autoru, bio najbliži od svih njegovih zemaljskih poslova. U to vreme, objašnjavajući arhimandritu Justinu svoje duhovno stanje, on mu je govorio da je izgubio svaki osećaj prema svemu zemaljskom, da je čak izgubio zanimanje za ukus hrane, pri čemu je dodao: „Ja neću dugo potrajati.“ – Svome omiljenom kelijniku, Vasiliju Pavlovu,[1] više puta je ponavljao da je veoma korisno moliti Gospoda za obaveštavanje o danu smrti. „Veoma je dobro“ – rekao je on – „ako Gospod nekoga obavesti o smrti koja se približava, samo što ti izveštaji ne bivaju uvek tačno određeni, zbog toga da bi čovek prebivao u neprestanom strahu. Sveti Tihon je molio Gospoda: ‘Kaži mi Gospode, kada ću ja umreti?’ – Njemu je bilo rečeno: ‘U nedeljni dan’, ali nije bilo rečeno tačno u koji. Dakle, i pripremaj se u ‘svaku nedelju'“. Dvadeset trećeg aprila, u nedeljni dan, u Nedelju svetog apostola Tome, preosvećeni je ceo dan proveo na postelji, zbog opšte slabosti. Sledećeg dana, u ponedeljak, on je pisao nastojatelju Nikolo-ugrješskog manastira arhimandritu Pimenu da je tako slab, da čeka smrt, i dalje kaže: „Juče (u nedelju), čitav dan sam preležao, čekao sam smrt, a danas ponovo vrim.“
Još u vreme Strasne sedmice vladika je govorio da je imao mali udar, ali pošto nije ostavio nikakve tragove bolesti, taj slučaj nije izazvao nikakvu ozbiljnu opasnost. Dvadeset petog aprila, udar se ponovio. Arhimandrit Justin je tražio blagoslov da pošalje po doktora, ali preosvećeni je sa rešenošću, u mirnom i spokojnom raspoloženju, odlučno rekao: „Nije potrebno“; ponovio je nekoliko puta: „Meni je tako lako – dobro!“
Dvadeset sedmog, u četvrtak, preosvećeni je molio jednog od svojih najbližih, jeromonaha Kalista, da ga namaže borovom mašću: po završetku mazanja on je tražio oproštaj od Kalista i rekao je da je prihvatio tu uslugu od njega poslednji put. Na pitanje jeromonaha: zar mu se mast ne dopada? – odgovorio je: „Ne, nego su moji dani odbrojani.“
Dvadeset osmog, u petak, posle ručka, preosvećeni je po običaju legao da se odmori, ali je ubrzo ustao, traživši da mu daju čaj. Kelijnik Vasilij, primetivši neobično crvenilo lica, pitao je za razlog. Vladika je objasnio da je to posledica blagog udara, koji nije izazvao nikakvu naročitu povredu, ali se on oseća toliko loše da očekuje smrt. Zbog tih reči, koje su pogodile mladića tugom i užasom, svoju prvu misao izrazio je pitanjem: „Kako ću ja živeti bez vas vladiko – pa i sada je veoma teško?“ Vladika je odgovorio: „Da, baćuška, veoma, veoma teško, tako teško da ti ne možešni zamisliti: i ja sam mislio o tebi i predao sam, kako sebe, tako i tebe, volji Božijoj.“ Kada mu je došao stariji kelijnik, koji je bio ekonom njegove kelije, jerođakon Nikanor, i predložio da pošalju po doktora, vladika je odbio taj predlog. Ranije je on, ne jednom, govorio onima oko njega: „Kada ja budem umirao ne šaljite po doktora, dajte mi da umrem kako sleduje hrišćaninu – u pažnji, bez smućivanja i rasejavanja vašom brigom“. Arhimandrit Justin kaže da je još početkom prošle zime, povodom razgovora o licu koje je doživelo paralitični udar, vladika rekao: „I ja ću umreti od udara.“ Arhimandrit je počeo gotovo da prigovara, govoreći da je to za njegov telesni sastav, mršavost i način života neverovatno, ali je vladika, kratko potvrdivši svoje reči promenio temu razgovora. U petak uveče vladika se umirio, i naredio je da za subotu pripreme za kupanje, ali ustavši ujutru, dovoljno živahan, rekao je da mu je bolje, i dodavši: „A juče samo što nisam umro“ promenio je odluku o kupanju, rekavši: „Još nije potrebno.“
Tih poslednjih dana svog života, preosvećeni je prema svima bio zagrejan neobičnom milošću, koja kao da je ublažila tugu. Ta milost i nezemaljska radost koja od nje potiče, sijali su na licu bolesnika. Jednog od tih poslednjih dana, vladika je, opraštajući se sa svojim kelijnikom, odgovorio na njegov poklon i praštanje poklonom do zemlje u strahopoštovanju, rekavši: „Ti meni, baćuška, oprosti.“ Izgled starca, pun divnog smirenja, doveo je kelijnika do suza. Tih dana, vladika mu je više puta govorio da „je njemu teško da spušta um na bavljenje zemaljskim“ i povukavši se od opštenja sa svima, on gotovo da nije više živeo na zemlji.
Tridesetog aprila, u Nedelju žena mironosica, u sedam sati izjutra, kelijnik Vasilije, ušavši u spavaonicu[2] preosvećenog, pronašao je orlec[3] ispred ikona nesklonjen, što se dešavalo veoma retko – najvećim delom ga je preosvećeni, budući da ga je uvek upotrebljavao prilikom ispunjavanja kelijnog pravila, sam sklanjao. Umivši se, on je po običaju ispio bogojavljensku vodicu i izašao je u trpezariju da pije čaj, naredivši Vasiliju da pospremi spavaonicu.
Popivši dve čašice čaja, on je požurio u svoju unutrašnju keliju. Po isteku osmog sata, pred samu propoved na kasnoj liturgiji, Vasilije, ulazeći k njemu sa uobičajenom molitvom, našao ga je kako leži na postelji, na levom boku, licem prema zidu. Primetivši da vladika, uvek veoma pažljiv, nije obraćao pažnju na to što je on ušao, kelijnik je u početkuto pripisao naročitoj udubljenosti pri molitvenom delanju, što se ponekad dešavalo sa njim. Stojeći neko vreme, Vasilije je ponovio molitvu, ali – odgovora nije bilo. Zagledajući pažljivo, on je primetio da je ruka vladike pokrivena samrtničkim bledilom; prišao je bliže i uverio se da je vladika već skončao. Njegova glava, koja je ležala na uzglavlju, bila je malo nagnuta napred, dlan leve ruke bio je podignut nagore, kao u molitvi, a desna ruka, spuštena niz telo, ležala je pored otvorenog kanonika.[4] Zapravo, pobožan položaj tela bio je razlog zbog kog kelijnik nije mogao brzo da prihvati da je on već prešao u večnost. Smrt, dolazeći svetitelju Hristovom, zatekla je njegov um zanet molitvoslovljem; započevši ga na zemlji, on je bio prizvan na beskonačno slavoslovlje Boga – na nebu.
Episkop Ignjatije se odavno pripremao i čekao je dolazak smrti, naoružan neprestanom molitvom imenom Gospoda Isusa Hrista, i smrt, poražena Hristom, poštovala je život u Hristu, dolazeći slugi Hristovom prema njegovoj želji u tišini usamljenosti, u času molitve, sa pažnjom udubljenom u molitvoslovlje; – čak je izabrala takav položaj tela koji neće narušiti blaženost svetitelja koji odlazi, koji je sav svoj život posvetio duhovnom delanju koje je Gospod zapovedio: pokajanju i plaču. Išavši tim putem, nije mogao a da se ne približi blaženstvima koja su obećana u Jevanđelju za te vrline.
Lice umrlog episkopa, kada su telo preneli na sto, sijalo je svetlom radošću,koja nije zemaljska. Na levoj slepoočnici bila je primetna plava žila, koja se spuštala oko uha, po obrazu, sa linijicama crvene boje – verovatno je pratila put kojim je smrt ušla u telo.
Razgovarajući sa jednim od njemu bliskih učenika o jevanđelskim zapovestima, sveti Ignjatije je rekao: „Svaka javna vrlina, nije moja vrlina, po učenju samog Gospoda, koji je zapovedio da se svako jevanđelsko dobro čini tajno.“ I upravo je sva veličina njegovog životnog podviga, u svom neopisivom obimu, ostala tajna njegove duhovne kelije, koja je ispovedana i otkrivena, koliko je to bilo moguće, u njegovim delima, ali je u svojoj punoći poznata jedino Bogu. Tom tajnošću, koja je odlikovala svu njegovu zemaljsku delatnost, prema tačnom smislu jevanđelskih zapovesti, preosvećeni Ignjatije je obeležio i svoj konačni, predsmrtni podvig. Povezujući njegovo pripovedanje kelijniku o obaveštavanju odozgo svetog Tihona o danu njegove smrti „u nedeljni dan“, sa pismom preosvećenog arhimandritu Pimenu, da je on preležao svu Tominu nedelju, očekujući smrt, i na kraju, na dan smrti (nedelja), naređenje njegovom kelijniku da požuri da mu što brže pripremi spavaonicu, navodi na misao da je i njemu bio otkriven dan njegove smrti, i određen isto kao i svetom Tihonu, kao „nedeljni dan“.
Radi utehe nama, svojim osirotelim duhovnim čedima, vladika je ostavio određeno uputstvo o svom zemaljskom životnom putu, o tome kuda je on stremio životom, i gde je – verujemo – stigao. „Ja sam uzet,“ – kaže on u predgovoru četvrtom tomu svojih dela – „uznesen sa širokog puta, koji vodi u večnu smrt, i postavljen sam na tesan i mučan put, koji vodi u život. Tesni put ima najdublje značenje: on podiže sa zemlje, izvodi iz pomračenja sujetom, uzvodi na nebo, uzvodi u raj, uzvodi Bogu, postavlja pred Njegovo lice u nezalaznu svetlost, radi večnoga blaženstva.“
Divno je što se na taj isti praznik, u Nedelju žena mironosica, upokojio i prepodobni Nil Sorski, poznati delatelj umne molitve; ta istovetnost dana smrti kao da potvrđuje primetnu sličnost unutrašnjeg podviga našeg savremenog otšelnika, kako po karakteru, tako i po njihovim plodovima, sa osnivačem otšelničkog života u Rusiji, u davnini. Sve to, naravno, ne može biti značajno za svakoga, ali oni koji poznaju molitveno podvižništvo svetitelja iz ličnog saživota sa njim, ili koriste njegove spise, ne mogu da to ne sabiraju u srcu, kako bi u sebi izgradili svešteno sećanje na svog duhovnog oca i nastavnika.
Tri dana i tri noći stajalo je telo episkopa Ignjatija u njegovim kelijama, nepromenjivo čuvajući svetli izraz lica, a zatim je bilo preneto u sabornu manastirsku crkvu svetog Nikolaja. Kada je prošao šesti dan, 5. maja, u petak, zaupokojenu liturgiju i opelo odslužio je episkop Jonatan, episkop kinišemski, vikar kostromski. Po njegovoj odluci, opelo je služeno po činu pashalnog služenja, a po završetku opela, on je izgovorio nadgrobnu besedu i oprostio se od pokojnika, a posle njega se oprostilo sveštenstvo, saslužitelji, manastirsko bratstvo i svi prisutni, na čelu sa upravnikom Kostromske provincije, T. S. Dorogobužinovim. Zatim je telo, u otkrivenom kovčegu, bilo nošeno u litiji oko crkve svetog Nikolaja, i uneto je u bolničku manastirsku crkvu sv. Jovana Zlatoustog i prepodobnog Sergija Radonješkog, gde su posle uobičajene litije zatvorili poklopac i kovčeg je spušten u grobnicu iza leve pevnice.
Po opštem mišljenju, opelo pokojnika je na njih ostavilo pre utisak crkvene svečanosti nego žalosnog obreda. Učenici vladike su se prisećali njegovih reči: „Može se videti da li je pokojnik u milosti Božijoj, ako je prilikom pogreba njegovog tela tuga onih koji ga okružuju razvodnjena nekakvom neshvatljivom utehom.“
Iako je svih dana pre pogreba broj okupljenih ljudi bio prilično veliki, na dan pogreba, bez obzira na izlivanje Volge, koje je stanovništvu sa one strane reke otežalo prelazak u manastir, okupilo se oko pet hiljada ljudi.
Blaženi koje si izabrao i primio, Gospode! Neka ih pamte iz naraštaja u naraštaj!
 


 
NAPOMENE:

  1. Sada monah petrogradske Nevske lavre.
  2. Vladika je zauzimao svega dve sobe, prijemnu u kojoj je bila i trpezarija, i kabinet, koji je ujedno bio i spavaonica.
  3. Orlec je ćilim okruglog oblika, sa izvezenim orlom na njemu, koji se postavlja pod noge episkopa pri bogosluženju i molitvi.
  4. Kanonik, grč. – crkvena knjiga koja sadrži u sebi razne kanone, akatiste i još neke molitve (prim. prev.).

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *