NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 16
 
Mnogo pre svoje smrti, preosvećeni Ignjatije je počeo da se priprema za nju i često se u svojim razgovorima doticao odluka u slučaju smrti. Za pet godina (1862. godine), on je sačinio duhovno zaveštanje, koje je overeno 20. jula 1863. godine u Domu građanskog suda u Kostromu, kojim je sva svoja dela predao u vlasništvo i na raspolaganje svom bratu Petru Aleksandroviču Brjančaninovu. U avgustu 1864. godine, on je govorio svom bratu: „Naša majka je takođe bila bolesna pred smrt, kao i ja, sve na nogama, i apetit je bio dobar; a kad je došlo vreme – za tri dana bolest je učinila kraj svemu. Molim te, kada ja budem umirao, ne pomišljajte da zovete doktora, dajte mi da umrem kao hrišćanin – ne stvarajte gužvu. O mojoj smrti ne obaveštavajte rodbinu i na čekajte ih radi pogreba, nego kada me predate zemlji, onda ih obavestite… Ja ti govorim unapred, kako bi ti znao, i kako u tom času predsmrtne bolesti ne bi zaboravio i brinuo se. O tome, kako i gde da me sahrane, ne govorim ništa i ništa ne zaveštavam zato što ne želim da uplićem bližnje izvan granica svog života, a osim toga, to se skoro nikada ne ostvaruje.“
Došla je 1866. godina, štampani su treći i četvrti tom dela preosvećenog Ignjatija, njegova „Asketska propoved“ i „Prinos savremenom monaštvu“ ili „Saveti“; međutim, njegove fizičke snage su vidno slabile, tako da su njegova duhovna deca, koja su dolazila iz Petrograda, bila zaprepašćena promenom sa kojom su se suočila videvši duhovnog oca iznurenog bolešću i prevremenom staračkom nemoći. Bez obzira na takvu fizičku slabost, duševna živahnost ga nije napustila. „Ne bojte se“, pisao je on jednom od svojih duhovnih čeda, koja su se bavili korekturom njegovih dela koja su izdavana, „ja neću umreti dok ne završim svoje delo služenja čovečanstvu i dok mu ne predam reč istine, iako sam zaista tako oslabio i iznemogao u telesnoj snazi, kao što vam izgleda.“
Godine 1866, 14. avgusta, nikolo-babajevsku obitelj su posetili njihova imperatorska visočanstva, naslednik Aleksandar Aleksandrovič i veliki knez Vladimir Aleksandrovič. Vladika, poklanjajući cariću svetu ikonu blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, dočekao ga je sledećim rečima: „Svemogući Bog, u teška vremena za Rusiju, osenio je nebeskim blagoslovom i nebeskom pomoći blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, neka tim blagoslovom i pomoći oseni i Vaše imperatorsko Visočanstvo u velikom služenju Bogu i čovečanstvu, koje Vam predstoji.“ Zatim, uručujući Vladimiru Aleksandroviču ikonu svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira, rekao je: „Vaše imperatorsko visočanstvo! U starini, dva velika kneza – Ravnoapostolni i Monomah – nosila su ime Vladimir. Blagočešće, mudrost i hrabrost su odlikovali njihov život. – I sada veliki knez, koji nosi ime poželjno za Rusiju, neka obraduje Rusiju tim osobinama koje toliko dobra donose narodu kada ga ozare iz svetilišta – carskog doma.“ Razgovor sa uzvišenim posetiocima, u keliji vladike, ticao se manastira. „Manastiri su bolnice“, govorio je preosvećeni – „to je utočište za ljude koji saznavši svoju nemoć da sačuvaju sebe, svoju dušu, živeći u svetu, odlaze u to pribežište i donose u njega svoja shvatanja, svoje navike, svoje poroke, svoje strasti, koje su razvijene obrazovanjem koje su dobili u svetu – zato se moralno stanje manastira nalazi u potpunoj zavisnosti od moralnog nastrojenja naroda. Razvraćuje se narod, razvraćuju se i manastiri. U njih se potkralo mnogo toga za osudu, mnogo rđavog; ali i pored svega toga, oni čuvaju svoj karakter pribežišta, za one koji žele da se sačuvaju od večne pogibli; oni su bolnice za duše beznadežno bolesnih, oni su utočište vernosti Pravoslavnoj Crkvi i prestolu. Izvolite, Vaše visočanstvo, obratite pažnju na tu okolnost, da nema drugog staleža, osim monaškog, u kom se ne bi mogla kovati izdaja prestola. Monaštvo i manastiri su zato naročito progonjeni od strane zlonamernih partija, zato što su oni odani veri i prestolu i podržavaju ta osećanja kod onih koji se zbližavaju sa njima i koji se potčinjavaju njihovom duhovnom usmeravanju. Jednom nogom ja sam već u grobu i ne tražim ništa za sebe, i ništa mi nije potrebno, nego Vašem visočanstvu saopštavam suštu istinu, radi istine; molim Vaše visočanstvo, podržavajte manastire radi tog dobra koje donosi njihovo postojanje.“ – Njihova visočanstva su se veoma blagonaklono odnosili prema vladici, obodrili su ga svojim zanimanjem za njegove reči. Njihova poseta je ostavila najprijatniji utisak na preosvećenog, i on ga je, pred onima iz svog okruženja, nazvao „viđenjem svetila koja izlaze“.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *