АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 15
 
Живећи у миру бабајевске обитељи, ослобођен службених обавеза, преосвећени Игњатије је све слободне часове свог дана користио за прегледање и допуњавање својих аскетских списа. Рад на њиховом штампању је преузео на себе његов рођени брат Петар Александрович, који се преселио код њега. Међу свим делима, која су издата у то време, нарочито је значајно дело “Реч о смрти”, које је први штампао издавач часописа “Домаћа беседа” – Аскоченски. Касније је преосвећени Игњатије саставио посебан додатак за “Реч о смрти”; тај додатак је ушао у издање “Аскетских огледа”, на крају другог тома, а затим, са поновном значајном допуном аутора, издат је заједно са “Речи о смрти” као засебна књижица, после његове смрти, 1869. и 1880. године.
Продавац књига и издавач И. И. Глазунов, стари познаник владике Игњатија, договорио се са њим за штампање свих његових дела, прихватајући трошкове издаваштва на себе, и тиме је увео преосвећенога у напоран посао прегледања, исправке, допуне и спајања у једну целину свих чланака које је писао у разна времена, у чину архимандрита, а касније и епископа. Тако су настала прва два тома под називом “Аскетски огледи”, која су издата 1864. године; а последња два: “Аскетска проповед” и “Принос савременом монаштву”, која се састоје из савета о доличном понашању и духовном делању, штампана су 1867. године, пре саме смрти владике. Пети том, под насловом “Отачник”, који садржи изреке светих отаца и догађаје из њиховог живота, такође је издао Глазунов, тек после смрти писца. У предговору првом тому, аутор објашњава разлоге који су га побудили да изда своја дела; управо, он сматра да је дужан да хришћанској заједници поднесе извештај о обећаној земљи коју је сагледао, која точи духовна блага, какво је монашки живот који се спроводи по учењу и предању источне Цркве, и који се може сагледавати кроз њене живе представнике. У том предговору се говори да су различити чланци “Аскетских огледа” написани поводом питања која су ницала у заједници монаха, и богољубивих мирјана, који су били духовно повезани са аутором. Сви они, у пуном саставу, изражавају православни хришћански подвиг у његовом поретку, поступности; чувају подвижника од заноса и заблуда, од неумесног стремљења високим духовним стањима; уче да се полажу чврсти темељи испуњавањем јеванђелских заповести, покајањем и покајним плачем.
Овде је веома умесно навести речи самог преосвећеног Игњатија, које је, не једном, у отвореним разговорима поновио свом брату П. А. – да он ни о каквом духовном делању није говорио, а тим пре није ни писао, а да није својим сопственим искуством проверио то учење или делање и његове последице, које је он преносио слушаоцу или читаоцу, указујући у исто то време на Свето писмо и отачке списе који говоре о истој тој ствари – што се уосталом јасно види и из самих његових дела.