ASKETSKI OGLEDI

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 14
 
Preosvećeni je doputovao u Nikolobabajevski manastir 13. oktobra 1861. godine. Sa njim su došli: iguman Justin, koji je uz njega upravljao kavkaskim arhijerejskim domom, blisko duhovno čedo episkopa, jeromonah rizničar Kalist, jedan od poslušnika Sergijeve pustinje, jeromonah Teofan, nekada duhovnik stavropoljskog arhijerejskog doma, pri Andrejevskoj crkvi, jedan od monaha Nikiforovske pustinje, Olonecke eparhije i nekoliko poslušnika.
Poslednji su se na Kavkazu nalazili pod duhovnim rukovođenjem jeromonaha Teofana, koji se, isto kao i iguman Justin i jeromonah Kalist, sam koristio savetima i duhovnim usmerenjima vladike Ignjatija. Tako su sve ličnosti koje su došle sa Kavkaza u babajevsku obitelj činile jednu duhovnu porodicu, i njihov jednodušni način delovanja uticao je na sav unutrašnji i spoljašnji život obitelji.
Nikolobabajevski manastir nalazio se na desnoj obali reke Volge, gde se u nju uliva mala reka Solonica, koja deli kostromsku manastirsku obalu sa granicom Jaroslavske provincije. Iza obe te reke, manastir poseduje male livade za košenje. Stanovnici Jaroslavlja su oduvek bili naklonjeni Nikolo-babajevskom manastiru i sa posebnim strahopoštovanjem i verom poštuju svetinju koja je u njemu – čudotvornu ikonu svetog Nikolaja. Po svoj prilici, povoljan položaj obitelji, koja se nalazila na polovini puta između dva provincijska grada Jaroslavlja i Kostroma, i pored jednog od prvih vodenih puteva, trebalo je da povoljno utiču na njeno materijalno blagostanje, ali u stvarnosti nije bilo tako: pridošlice sa Kavkaza zatekle su
taj opštežiteljni manastir sa svega 60 rubalja u gotovini, i dve hiljade rubalja duga, i to pred sam ulazak u zimu, bez ikakve zalihe hleba i pripremljenih drva; ratarstvom se u manastiru uopšte nisu bavili. Uređenju obitelji mnogo je pomogla okolnost da je, još pre dolaska preosvećenog Ignjatija, njen bivši nastojatelj, iguman Partenije, po sopstvenoj želji i molbi, bio premešten od strane eparhijske vlasti u Nadjejevsku pustinju, iste te Kostromske eparhije, i njegovu dužnost odmah je preuzeo iguman Justin: za uređenje manastira određen je jeromonah Kalist, a jeromonah Teofan je postao drugi duhovnik. Čin bogosluženja, poredak života u kelijama, bratska trpeza i kuće, sve je krenulo nabolje. Uvedeno je redovno ratarstvo na zemlji koja pripada manastiru, oko 80 desetina, delom blatnih, delom pod peščanim nanosom, zbog čega je izvršeno uređivanje polja, prokopani su kanali radi isušivanja blata i kroz njih je blatna voda spuštena u Volgu. Započeto je preuređivanje kelija, određenih za samog episkopa, i kapitalna popravka kelija za bratiju i nastojatelja. Ta zgrada, sa jedne strane okrenuta prema Volgi – bila je dvospratna, a druga, unutar manastira – jednospratna; smatrali su da je potrebno da se ona ojača poprečnim gvozdenim šinama, zato što je ona, zbog vlažnosti tog mesta i zbog neravnomernog sleganja, znatno ispucala u tom pravcu. Gostoprimnica za one koji dolaze, koja se nalazila u sklopu same ograde manastira, iznutra je sva bila prepravljena i pristojno nameštena.
Prve godine posle dolaska vladike Ignjatija na Babajku, posetio ga je njegov stari drug Čihačov, i taj susret im je bio poslednji u životu. Obojica su uvidela da za poslednjeg nije dobro da napusti svoje mesto boravka, u Sergijevoj pustinji, u koju je on uložio sve svoje imanje i gde će uživati potrebnu pažnju tokom bolešljive starosti. Krajem juna 1862. godine, u babajevsku obitelj došao je da živi rođeni brat vladike, P. A. Brjančaninov, koji je izmolio otpust sa službe na dužnosti stavropoljskog gradskog guvernera, i preselio se u manastir, kao bogomoljac.
U maju 1862. godine, episkop Ignjatije je posetio preosvećene: Platona u Kostromu, Nila u Jaroslavlju i Irineja u Tolgskom manastiru, blizu Jaroslavlja; posle tog putovanja više nigde nije izlazio iz manastira, osim vožnje kočijama po okolini manastira, po lepom vremenu. U sedam časova ujutru, on je pio čaj, koji je smatrao neophodnim, kao sredstvo koje zagreva krv, i govorio je: „Evo šta znači starost, ne napiješ se čaja i ne možeš Bogu da se pomoliš.“ Od devet časova, prihvatao se posla ili je izlazio na liturgiju ili je nadgledao poslove koji su se izvodili; primao je posetioce, najvećim delom bolesne seljake, koji su uzimali lekove od vladike (homeopatija). Okupljalo se veoma mnogo takvih bolesnika; jedan od kelijnika je zapisivao u knjigu njihova imena, godine i vrstu bolesti, a vladika je odgovarao kome je dat kakav lek, koliko puta ga je primio i dijetu, ako se pokazalo da je ona potrebna. Lečenje je teklo uspešno, ali je posle tri godine prekinuto zbog mnogobrojnog okupljanja bolesnih, koji su narušavali osamu svetitelja. Po isteku dvanaestog časa, vladika je ručao. Njegova trpeza je bila prosta i jeo je veoma umereno. U petnaest časova, on je pio čaj na koji je uvek pozivao i nekoga od bratije, i ugošćenje je uvek završavao razgovorom, spasonosnim za dušu. Posle večernje, do dvadeset časova, primao je sve monahe i poslušnike kojima je bio potreban u duhovnom smislu, kao i posetioce sa strane. Od dvadeset časova, vladika se zatvarao u svoje kelije; spavao je obično ne skidajući se, noću je obuvao čizme od valjane vune, zbog bolesti nogu, koje su odavno promrzle. Tako je bio uređen kelijni život preosvećenog Ignjatija na Babajki.
Dolaskom preosvećenog Ignjatija u manastir, okupljanje naroda na bogosluženja znatno se uvećalo; crkva svetog Nikolaja, koja je mogla da smesti ne više od 600 ljudi, postala je tesna, i sva manastirska bratija i okolno stanovništvo počeli su da izražavaju želju da se izgradi novi hram, na mestu sabornog hrama Iverske Majke Božije, koji dospeo u opasno stanje, i koji je bio sastavljen od šest malih crkvica, od kojih je u četiri bilo zabranjeno vršiti bogosluženje, jer su se stvorile velike pukotine u svim pravcima kamenih svodova. Pojavio se priložnik – izvođač kamenih radova, meštanin Jaroslavlja Teodotov, koji je obećao da će sve kamene radove izvesti sa svojim radnicima besplatno, i da će dati za početne radove 1 000 rubalja. Preosvećeni je iz Petrograda pozvao arhitektu kojeg je poznavao, profesora Akademije umetnosti I. I. Gornostajeva, i predao mu je svoju veličanstvenu ideju za novi hram, koju je ovaj ostvario u svom projektu. Kako bi se porušio razrušeni saborni hram, bilo je potrebno izdejstvovati dozvolu Svetog sinoda, preko ober-prokuratora; a takođe je bila potrebna i najviša potvrda i odluka za izgradnju novog hrama. Međutim, manastir je morao da požuri sa rušenjem hrama, zato što su se radnici Teodotova, u slučaju da se ne dobije rešenje, spremali da odu u Petrograd, na svoje poslove, a tada bi i Teodotov bio prinuđen da odustane od onoga što je obećao, što bi bio veliki gubitak za graditelje hrama.
U subotu, prve nedelje Velikog posta, car je po pristupanju svetim tajnama blagoizvoleo da se seti da oberprokurator ima poslove o kojima treba da sačini izveštaj i tražio je da se upozna sa njima. Ober-prokurator, direktor njegove kancelarije, načelnik odeljenja – svi kroz čije ruke je prošao predmet o babajevskom hramu, bili su pričasnici tog dana. Car je primio k znanju prilog Teodotova i izvoleo je da odobri razrušenje starog hrama. Istog tog dana, odluka je telegrafom poslata, preko Jaroslavlja u Babajevski manastir; sva manastirska bratija bili su pričasnici, ali vladika je o tome bio obavešten drugog dana – u nedelju na dan Nedelje pravoslavlja, posle liturgije, koju je on sam služio. Tako se odigrao događaj koji zaslužuje da bude pomenut: prvi korak u izgradnji novog hrama učinila su lica koja su sva, bez izuzetka, neposredno pre toga pristupila pričešću Svetim Hristovim Tajnama – vidljivi znak blagoslova Božijeg na započeti posao. U ponedeljak druge nedelje posta, započeto je razrušavanje starog hrama. Radovi su tekli brzo, cigla je pripremana u ciglanama koje su podignute uz manastir, a na licu mesta je vađen grubi kamen koji je upotrebljen za coklu. Mesto je raščišćeno, jer je novi hram podignut malo dalje ka dubini obale i označene su razmere temelja; tvrdo tlo nije zahtevalo učvršćivanje stubovima. Bilo je planirano da se početkom proleća započne izgradnja objekta. Čekala se potvrda projekta, koja je kasnila. Ministar saobraćaja je smatrao da su arhitektonske linije na njemu suviše smele da bi se mogle pouzdano izvesti; tek posle ličnih objašnjenja arhitekte Gornostajeva, ministarstvo se saglasilo sa potvrdom. Tako je projekat hrama u čast čudotvorne ikone iverske Majke Božije bio pripremljen za svedržavni izveštaj, koji se sa svoje strane, zbog različitih okolnosti, protegao do kraja maja, i tek je dvadeset prvog dana tog meseca, na dan praznovanja Majke Božije, Vladimirske Ikone, car je odobrio da se potvrdi projekat. „Nad izgradnjom hrama Bogomajke“, pisao je vladika svom bratu – „očigledan je prst Bogomajke. Ljudima koji se trude na nekom poslu daruje se pomoć; ujedno im se daje da se izbore sa preprekama i da se pomuče, radi njihove duševne koristi, kako bi se to delo očistilo od primesa sujete i drugih zanosa, kako bi ono bilo izvršeno u bogomudrom smirenoumlju. Takav je, uobičajeno, tok dela kojima je Bog pokrovitelj.“
Za izgradnju novog hrama novac su davali građani Jaroslavlja i Kostroma, koji su bili naklonjeni manastiru. Episkop jaroslavski Nil sa simpatijama je gledao na želju građana da svake godine u litiji prenose čudotvornu ikonu svetog Nikolaja iz Babajevskog manastira u jaroslavsku sabornu crkvu. Kostromski episkop Platon izrazio je svoje odobrenje i Sveti sinod, ukazom od 4. jula 1866. godine, prihvatio je i odobrio litiju jaroslavskog arhipastira. Od tada, ta ikona se svake godine nosi u Jaroslavlje, kada je susreću i prate desetine hiljada žitelja.