АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 14
 
Преосвећени је допутовао у Николобабајевски манастир 13. октобра 1861. године. Са њим су дошли: игуман Јустин, који је уз њега управљао кавкаским архијерејским домом, блиско духовно чедо епископа, јеромонах ризничар Калист, један од послушника Сергијеве пустиње, јеромонах Теофан, некада духовник ставропољског архијерејског дома, при Андрејевској цркви, један од монаха Никифоровске пустиње, Олонецке епархије и неколико послушника.
Последњи су се на Кавказу налазили под духовним руковођењем јеромонаха Теофана, који се, исто као и игуман Јустин и јеромонах Калист, сам користио саветима и духовним усмерењима владике Игњатија. Тако су све личности које су дошле са Кавказа у бабајевску обитељ чиниле једну духовну породицу, и њихов једнодушни начин деловања утицао је на сав унутрашњи и спољашњи живот обитељи.
Николобабајевски манастир налазио се на десној обали реке Волге, где се у њу улива мала река Солоница, која дели костромску манастирску обалу са границом Јарославске провинције. Иза обе те реке, манастир поседује мале ливаде за кошење. Становници Јарославља су одувек били наклоњени Николо-бабајевском манастиру и са посебним страхопоштовањем и вером поштују светињу која је у њему – чудотворну икону светог Николаја. По свој прилици, повољан положај обитељи, која се налазила на половини пута између два провинцијска града Јарославља и Кострома, и поред једног од првих водених путева, требало је да повољно утичу на њено материјално благостање, али у стварности није било тако: придошлице са Кавказа затекле су
тај општежитељни манастир са свега 60 рубаља у готовини, и две хиљаде рубаља дуга, и то пред сам улазак у зиму, без икакве залихе хлеба и припремљених дрва; ратарством се у манастиру уопште нису бавили. Уређењу обитељи много је помогла околност да је, још пре доласка преосвећеног Игњатија, њен бивши настојатељ, игуман Партеније, по сопственој жељи и молби, био премештен од стране епархијске власти у Надјејевску пустињу, исте те Костромске епархије, и његову дужност одмах је преузео игуман Јустин: за уређење манастира одређен је јеромонах Калист, а јеромонах Теофан је постао други духовник. Чин богослужења, поредак живота у келијама, братска трпеза и куће, све је кренуло набоље. Уведено је редовно ратарство на земљи која припада манастиру, око 80 десетина, делом блатних, делом под пешчаним наносом, због чега је извршено уређивање поља, прокопани су канали ради исушивања блата и кроз њих је блатна вода спуштена у Волгу. Започето је преуређивање келија, одређених за самог епископа, и капитална поправка келија за братију и настојатеља. Та зграда, са једне стране окренута према Волги – била је двоспратна, а друга, унутар манастира – једноспратна; сматрали су да је потребно да се она ојача попречним гвозденим шинама, зато што је она, због влажности тог места и због неравномерног слегања, знатно испуцала у том правцу. Гостопримница за оне који долазе, која се налазила у склопу саме ограде манастира, изнутра је сва била преправљена и пристојно намештена.
Прве године после доласка владике Игњатија на Бабајку, посетио га је његов стари друг Чихачов, и тај сусрет им је био последњи у животу. Обојица су увидела да за последњег није добро да напусти своје место боравка, у Сергијевој пустињи, у коју је он уложио све своје имање и где ће уживати потребну пажњу током болешљиве старости. Крајем јуна 1862. године, у бабајевску обитељ дошао је да живи рођени брат владике, П. А. Брјанчанинов, који је измолио отпуст са службе на дужности ставропољског градског гувернера, и преселио се у манастир, као богомољац.
У мају 1862. године, епископ Игњатије је посетио преосвећене: Платона у Кострому, Нила у Јарослављу и Иринеја у Толгском манастиру, близу Јарославља; после тог путовања више нигде није излазио из манастира, осим вожње кочијама по околини манастира, по лепом времену. У седам часова ујутру, он је пио чај, који је сматрао неопходним, као средство које загрева крв, и говорио је: “Ево шта значи старост, не напијеш се чаја и не можеш Богу да се помолиш.” Од девет часова, прихватао се посла или је излазио на литургију или је надгледао послове који су се изводили; примао је посетиоце, највећим делом болесне сељаке, који су узимали лекове од владике (хомеопатија). Окупљало се веома много таквих болесника; један од келијника је записивао у књигу њихова имена, године и врсту болести, а владика је одговарао коме је дат какав лек, колико пута га је примио и дијету, ако се показало да је она потребна. Лечење је текло успешно, али је после три године прекинуто због многобројног окупљања болесних, који су нарушавали осаму светитеља. По истеку дванаестог часа, владика је ручао. Његова трпеза је била проста и јео је веома умерено. У петнаест часова, он је пио чај на који је увек позивао и некога од братије, и угошћење је увек завршавао разговором, спасоносним за душу. После вечерње, до двадесет часова, примао је све монахе и послушнике којима је био потребан у духовном смислу, као и посетиоце са стране. Од двадесет часова, владика се затварао у своје келије; спавао је обично не скидајући се, ноћу је обувао чизме од ваљане вуне, због болести ногу, које су одавно промрзле. Тако је био уређен келијни живот преосвећеног Игњатија на Бабајки.
Доласком преосвећеног Игњатија у манастир, окупљање народа на богослужења знатно се увећало; црква светог Николаја, која је могла да смести не више од 600 људи, постала је тесна, и сва манастирска братија и околно становништво почели су да изражавају жељу да се изгради нови храм, на месту саборног храма Иверске Мајке Божије, који доспео у опасно стање, и који је био састављен од шест малих црквица, од којих је у четири било забрањено вршити богослужење, јер су се створиле велике пукотине у свим правцима камених сводова. Појавио се приложник – извођач камених радова, мештанин Јарославља Теодотов, који је обећао да ће све камене радове извести са својим радницима бесплатно, и да ће дати за почетне радове 1 000 рубаља. Преосвећени је из Петрограда позвао архитекту којег је познавао, професора Академије уметности И. И. Горностајева, и предао му је своју величанствену идеју за нови храм, коју је овај остварио у свом пројекту. Како би се порушио разрушени саборни храм, било је потребно издејствовати дозволу Светог синода, преко обер-прокуратора; а такође је била потребна и највиша потврда и одлука за изградњу новог храма. Међутим, манастир је морао да пожури са рушењем храма, зато што су се радници Теодотова, у случају да се не добије решење, спремали да оду у Петроград, на своје послове, а тада би и Теодотов био принуђен да одустане од онога што је обећао, што би био велики губитак за градитеље храма.
У суботу, прве недеље Великог поста, цар је по приступању светим тајнама благоизволео да се сети да оберпрокуратор има послове о којима треба да сачини извештај и тражио је да се упозна са њима. Обер-прокуратор, директор његове канцеларије, начелник одељења – сви кроз чије руке је прошао предмет о бабајевском храму, били су причасници тог дана. Цар је примио к знању прилог Теодотова и изволео је да одобри разрушење старог храма. Истог тог дана, одлука је телеграфом послата, преко Јарославља у Бабајевски манастир; сва манастирска братија били су причасници, али владика је о томе био обавештен другог дана – у недељу на дан Недеље православља, после литургије, коју је он сам служио. Тако се одиграо догађај који заслужује да буде поменут: први корак у изградњи новог храма учинила су лица која су сва, без изузетка, непосредно пре тога приступила причешћу Светим Христовим Тајнама – видљиви знак благослова Божијег на започети посао. У понедељак друге недеље поста, започето је разрушавање старог храма. Радови су текли брзо, цигла је припремана у цигланама које су подигнуте уз манастир, а на лицу места је вађен груби камен који је употребљен за цоклу. Место је рашчишћено, јер је нови храм подигнут мало даље ка дубини обале и означене су размере темеља; тврдо тло није захтевало учвршћивање стубовима. Било је планирано да се почетком пролећа започне изградња објекта. Чекала се потврда пројекта, која је каснила. Министар саобраћаја је сматрао да су архитектонске линије на њему сувише смеле да би се могле поуздано извести; тек после личних објашњења архитекте Горностајева, министарство се сагласило са потврдом. Тако је пројекат храма у част чудотворне иконе иверске Мајке Божије био припремљен за сведржавни извештај, који се са своје стране, због различитих околности, протегао до краја маја, и тек је двадесет првог дана тог месеца, на дан празновања Мајке Божије, Владимирске Иконе, цар је одобрио да се потврди пројекат. “Над изградњом храма Богомајке”, писао је владика свом брату – “очигледан је прст Богомајке. Људима који се труде на неком послу дарује се помоћ; уједно им се даје да се изборе са препрекама и да се помуче, ради њихове душевне користи, како би се то дело очистило од примеса сујете и других заноса, како би оно било извршено у богомудром смиреноумљу. Такав је, уобичајено, ток дела којима је Бог покровитељ.”
За изградњу новог храма новац су давали грађани Јарославља и Кострома, који су били наклоњени манастиру. Епископ јарославски Нил са симпатијама је гледао на жељу грађана да сваке године у литији преносе чудотворну икону светог Николаја из Бабајевског манастира у јарославску саборну цркву. Костромски епископ Платон изразио је своје одобрење и Свети синод, указом од 4. јула 1866. године, прихватио је и одобрио литију јарославског архипастира. Од тада, та икона се сваке године носи у Јарославље, када је сусрећу и прате десетине хиљада житеља.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!