NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 12
 
Episkop Ignjatije, pored toliko dugog svog upravljanja Sergijevom pustinjom, ne samo da nije prikupio nikakav kapital nego je došao do takvog siromaštva da prilikom svog odlaska nije imao sopstvenih sredstava čak ni za dalji put. On je bio neobično darežljiv u milostinji: nikoga nije odbio, ako je imao nešto da da, i kada nije bilo novca, davao je stvari, tako da su se kelijnici trudili da zadovolje prosjake novcem, ako je bilo moguće, kako bi ih preduhitrili da se lično ne obrate arhimandritu. Zato, kada je bilo potrebno otputovati iz Petrograda, episkop je bio prinuđen da se obrati za novčanu pomoć jednoj osobi, sa kojom je bio u bliskom duhovnom odnosu, koja mu je i dala pomoć od hiljadu rubalja. Dvadeset petog novembra, on je napustio Petrograd i dvadeset šestog je stigao u Moskvu, odakle je otputovao u Sergijevu lavru. Pošto je proveo nedelju dana u Moskvi, on su uputio u Harkov i Rostov (na reci Don), gde je odsedao u provincijskim gradićima kod eparhijskih arhijereja, i po njihovom pozivu, služio je liturgiju u Kursku i Harkovu, zatim je svratio u svetogorski manastir, i dvadeset četvrtog decembra, ujutru, krenuo je iz Bahmuta, po još letnje suvom putu. Noć uoči Božića, u stepi ga je sustigla strašna snežna mećava, koja je njegov život dovela u veliku opasnost. Tek u sedam sati ujutru, dvadeset petog decembra, on se nekako dovukao do naselja, u sankama, kojima su sveštenoslužitelji najbližeg sela izašli da ga pronađu, kada su ih obavestili kočijaši, koji su ostavili kočije u stepi i pojurili na konjima udarivši na sva zvona da im je potrebna pomoć.
Godine 1858, 4. januara, u četiri sata posle podne, episkop Ignjatije je stigao u Stavropolj kavkaski. Arhijerejski dom nije postojao; novopristigli vladika smestio se u stanu koji je pripremljen za njega, u domu trgovca Stasenkova. Postojala je mala drvena kućica, nalik na kolibu, koju je četrnaest godina ranije poklonio stavropoljski trgovac Volobujev, kao privremeni smeštaj za prvog episkopa Jeremiju. Na tu kolibu je dograđen samo skroman deo, sastavljen od dve male sobe, koje su nazvane sala i gostinska soba – poslednja je služila ujedno i kao bogomolja za arhijereja, jer je iz nje napravljen i prozorčić i ulazna vrata u malu kamenu crkvu krsta, koja je nadograđena na tu kolibu. Tada je i ta trošna kućica potpuno razrušena, tako da su se građani postideli da prime episkopa u nju; pokrenuti dobrom željom, oni su iznajmili za njega pristojan stan, na svoj račun. Na dan dolaska, preosvećeni je primao u svom stanu sveštenstvo saborne crkve, građane sa hlebom i solju i načelnika gubernije general-poručnika A. A. Volockog; uveče je kod kuće slušao večernju, a drugog dana (nedelja), 5. januara, služio je liturgiju u gradskoj sabornoj crkvi. Na dan Bogojavljenja, po završetku liturgije, osvetio je vodu u bazenu koji se nalazio u centru grada, u prisustvu velikog broja sabranih vojnika, sa kropljenjem znamenja i u prisustvu mnogobrojnog okupljenog naroda, koji je srdačno primio vladiku.
Stavropoljska eparhija, potpuno neuređena, tražila je velike napore od episkopa Ignjatija. Ona je ustanovljena oko 1840. godine. Njen prvi episkop bio je Jeremija, koji se iz revnosti prema pravoslavlju suviše strogo poneo prema raskolnicima, kojih je u znatnom broju bilo u Kavkaskom linijskom odredu vojske. Zbog toga je Kavkaska linijska uprava nastojala da izuzme naseljavanje linijskog odreda iz resora eparhijskog arhijereja i da ga prenese u nadležnost obersveštenika Kavkaske armije. Tako je u tek ustanovljenoj eparhiji, sa pet stotina hiljada duša, koje su činile njenu pastvu, polovina otišla iz uprave episkopa, koji nikako nije pretpostavljao mogućnost takve podele. Pošto je ta eparhija bila svrstana u red trećerazrednih, njen episkop je morao primati platu od 285 rubalja u srebru godišnje. S obzirom na to da je takva suma bila krajnje nedovoljna za obnovu tek otvorene katedre, kojoj je bilo potrebno uređenje u svemu, Sveti sinod je odredio da se privremeno episkopu odvaja iz sinodske svote po 1000 rubalja u srebru godišnje, kao džeparac, i po 1500 rubalja u srebru, za izdržavanje arhijerejskog dvora, sve do potpunog uspostavljanja katedre.
Preosvećeni Ignjatije je u Stavropolju zatekao, kako je ranije primećeno, gradskog guvernera Volockog, rodom iz Vologoda, svog vršnjaka iz detinjstva, sa kojim je istovremeno stigao u Petrograd da stupi u službu; načelnik vojske bio je general-poručnik Filipson, veoma blagočestiv čovek, a namesnik knez A. I. Barjatinski. Uskoro je Volocki otišao na otpust, a njegovo mesto je zauzeo stavropoljski viceguverner P. A. Brjančaninov, rođeni brat episkopa. Pri polasku iz Petrograda, ober-prokurator Sinoda, grof A. P. Tolstoj, uveravao je preosvećenog da će nastaviti da mu daju sredstva od Sinoda, koja su primali njegovi prethodnici, ali bez obzira na više puta ponovljenu molbu, nijednu od pomenutih plata nijednom nisu dali; međutim, episkop teško da bi ikako mogao živeti, da mu posebne slučajne okolnosti, kao što su: u početku, bliskost sa drugom iz detinjstva, a zatim sa rođenim bratom, nisu dale mogućnost da pokrije nedostatke. U vreme dolaska episkopa Ignjatija na katedru, arhijerejskom domu su bili određeni samo redovni služitelji, komadić obradive zemlje oko dvesta desetina udaljen od grada, zatim letnjikovac u šumi blizu grada, u koji ulazi jednim svojim delom, nalazeći se uz Andrejevsku crkvu koja pripada arhijerejskom domu, u kom je sada smešten vikarni episkop. U vezi sa tim šumskim letnjikovcem, trebalo je da arhijerejski dom uzme u svoju nadležnost spor sa jednim privatnim licem, koje je zauzelo zemlju u tom letnjikovcu, i na njoj napravilo ciglanu.
Prvo delo episkopa bilo je da zahvali građanima za njihovo staranje o njegovom smeštaju, pri čemu im je objasnio da je neugodno da on, koji je okružen monasima, živi u svetovnom domu porodice, i molio ih je da mu pomognu da sagradi makar mali smeštaj uz crkvu krsta, na mestu ranije pomenute razrušene kolibe. Građani su se usrdno saglasili. Odmah je prikupljena suma od više od 4 000 rubalja, i početkom proleća započeta je gradnja drvene kuće, na kamenom temelju, sa osam soba i devetom – bogomoljom. U taj dom, smestili su se: arhijerej, dva jeromonaha, nekoliko poslušnika i posluga. Istovremeno, episkop je dogovorio sa gradskim guvernerom saglasnost uprave da državni seljaci zamene redovne služitelje, koji su se otpremali platom, u godišnjem iznosu, po lokalnoj umanjenoj važećoj ceni, od 40 rubalja godišnje po radniku. Ta saglasnost, predložena kavkaskom namesniku, bila je potvrđena; isto tako, po najvišoj naredbi, koju je izmolio namesnik, bila su zamenjena i sredstva, koja su zakonom određena arhijerejskim domovima, odgovarajućom godišnjom novčanom nadoknadom kavkaskom arhijerejskom domu, iz poreskih prihoda komore državne imovine. To je i odredilo poboljšanje izdržavanja episkopa, u vreme dok je preosvećeni Ignjatije bio na stavropoljskoj katedri. Videvši da njegovi podnesci Svetom sinodu za povećanje sredstava izdržavanja iz različitih razloga nisu uvažavani, episkop Ignjatije je u vezi sa tim otišao direktno kavkaskom namesniku, knezu Barjatinskom, i potpuno mu predočio položaj kavkaskog episkopa, sirotog, po sredstvima izdržavanja, koja su njemu lično određena (285 rubalja u srebru, godišnjeg sledovanja), i postavljenog na takvo administrativno mesto koje neizostavno traži odgovarajuće spoljašnje uređenje i nekakvu nezavisnost u materijalnim sredstvima; pritom, namesniku je predstavljen obrazac izdržavanja Tavričeske eparhije, po čijem primeru je episkop tražio da se odredi izdržavanje kavkaske katedre. „Ne staram se radi sebe za tu naknadu“ – pisao je preosvećeni knezu – „jer mene nesumnjivo tada već neće biti, kada se odobri taj moj zahtev, nego se staram radi same te stvari; bolje je zatvoriti katedru, nego je ostavljati u tako siromašnom stanju, bez činovnika i lica koja okružuju episkopa, da traži pogrešna sredstva za izdržavanje.“ Ta molba, pomognuta sudelovanjem feldmaršala, ovenčana je uspehom, ali tek onda kada je episkop Ignjatije napustio Kavkasku katedru, sada jednu od najbolje obezbeđenih u materijalnom pogledu.
Prva briga episkopa Ignjatija u upravljanju pastvom bila je da se ustanovi bogosluženje po odgovarajućem crkvenom činu, i da se utvrde potrebni odnosi između sveštenstva i naroda, kako u gradovima, tako i u selima. On sam je u odnosu sa sveštenstvom bio srdačan, prost i direktan, neprestano se brinuo o njihovom životu, obrazovanju i uzajamnim odnosima, kakvi priliče svešteničkom činu; pažljivo je ulazio u delanje okružnih protoprezvitera, u moralno stanje onih koji su bili podvrgnuti kaznama i primedbama, trudeći se, koliko je moguće, da odvoji službenu krivicu osobe od njenih porodičnih okolnosti i svih kućnih potreba. Krajem avgusta, preosvećeni je obišao jugoistočni deo eparhije, posetio je gradove Mozdok i Kizljar, i kroz naselja istočnog dela provincije vratio se u Stavropolj, gde je na zimu prešao u ponovo izgrađeni dom.
Preosvećeni Ignjatije je obraćao svoju pažnju i na vaspitavanje mladih u školskim ustanovama koje su bile u njegovoj nadležnosti. Tako je on smatrao za neophodno da se ograniče mere kažnjavanja, koje su bile uobičajene u tim školama, pa je naložio upravi bogoslovije da vaspitači više obrate pažnju na moralnu stranu zahteva, da razvijaju u deci i mladima savesnost, koja će više garantovati njihovo dobro vladanje, i da savesno procenjuju pravednost kazne, u srazmeri sa njihovom krivicom; kako bi same kazne bile razumne i ljudske, bez zavođenja gnevom ili žustrinom.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *