АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 12
 
Епископ Игњатије, поред толико дугог свог управљања Сергијевом пустињом, не само да није прикупио никакав капитал него је дошао до таквог сиромаштва да приликом свог одласка није имао сопствених средстава чак ни за даљи пут. Он је био необично дарежљив у милостињи: никога није одбио, ако је имао нешто да да, и када није било новца, давао је ствари, тако да су се келијници трудили да задовоље просјаке новцем, ако је било могуће, како би их предухитрили да се лично не обрате архимандриту. Зато, када је било потребно отпутовати из Петрограда, епископ је био принуђен да се обрати за новчану помоћ једној особи, са којом је био у блиском духовном односу, која му је и дала помоћ од хиљаду рубаља. Двадесет петог новембра, он је напустио Петроград и двадесет шестог је стигао у Москву, одакле је отпутовао у Сергијеву лавру. Пошто је провео недељу дана у Москви, он су упутио у Харков и Ростов (на реци Дон), где је одседао у провинцијским градићима код епархијских архијереја, и по њиховом позиву, служио је литургију у Курску и Харкову, затим је свратио у светогорски манастир, и двадесет четвртог децембра, ујутру, кренуо је из Бахмута, по још летње сувом путу. Ноћ уочи Божића, у степи га је сустигла страшна снежна мећава, која је његов живот довела у велику опасност. Тек у седам сати ујутру, двадесет петог децембра, он се некако довукао до насеља, у санкама, којима су свештенослужитељи најближег села изашли да га пронађу, када су их обавестили кочијаши, који су оставили кочије у степи и појурили на коњима ударивши на сва звона да им је потребна помоћ.
Године 1858, 4. јануара, у четири сата после подне, епископ Игњатије је стигао у Ставропољ кавкаски. Архијерејски дом није постојао; новопристигли владика сместио се у стану који је припремљен за њега, у дому трговца Стасенкова. Постојала је мала дрвена кућица, налик на колибу, коју је четрнаест година раније поклонио ставропољски трговац Волобујев, као привремени смештај за првог епископа Јеремију. На ту колибу је дограђен само скроман део, састављен од две мале собе, које су назване сала и гостинска соба – последња је служила уједно и као богомоља за архијереја, јер је из ње направљен и прозорчић и улазна врата у малу камену цркву крста, која је надограђена на ту колибу. Тада је и та трошна кућица потпуно разрушена, тако да су се грађани постидели да приме епископа у њу; покренути добром жељом, они су изнајмили за њега пристојан стан, на свој рачун. На дан доласка, преосвећени је примао у свом стану свештенство саборне цркве, грађане са хлебом и сољу и начелника губерније генерал-поручника А. А. Волоцког; увече је код куће слушао вечерњу, а другог дана (недеља), 5. јануара, служио је литургију у градској саборној цркви. На дан Богојављења, по завршетку литургије, осветио је воду у базену који се налазио у центру града, у присуству великог броја сабраних војника, са кропљењем знамења и у присуству многобројног окупљеног народа, који је срдачно примио владику.
Ставропољска епархија, потпуно неуређена, тражила је велике напоре од епископа Игњатија. Она је установљена око 1840. године. Њен први епископ био је Јеремија, који се из ревности према православљу сувише строго понео према расколницима, којих је у знатном броју било у Кавкаском линијском одреду војске. Због тога је Кавкаска линијска управа настојала да изузме насељавање линијског одреда из ресора епархијског архијереја и да га пренесе у надлежност оберсвештеника Кавкаске армије. Тако је у тек установљеној епархији, са пет стотина хиљада душа, које су чиниле њену паству, половина отишла из управе епископа, који никако није претпостављао могућност такве поделе. Пошто је та епархија била сврстана у ред трећеразредних, њен епископ је морао примати плату од 285 рубаља у сребру годишње. С обзиром на то да је таква сума била крајње недовољна за обнову тек отворене катедре, којој је било потребно уређење у свему, Свети синод је одредио да се привремено епископу одваја из синодске своте по 1000 рубаља у сребру годишње, као џепарац, и по 1500 рубаља у сребру, за издржавање архијерејског двора, све до потпуног успостављања катедре.
Преосвећени Игњатије је у Ставропољу затекао, како је раније примећено, градског гувернера Волоцког, родом из Вологода, свог вршњака из детињства, са којим је истовремено стигао у Петроград да ступи у службу; начелник војске био је генерал-поручник Филипсон, веома благочестив човек, а намесник кнез А. И. Барјатински. Ускоро је Волоцки отишао на отпуст, а његово место је заузео ставропољски вицегувернер П. А. Брјанчанинов, рођени брат епископа. При поласку из Петрограда, обер-прокуратор Синода, гроф А. П. Толстој, уверавао је преосвећеног да ће наставити да му дају средства од Синода, која су примали његови претходници, али без обзира на више пута поновљену молбу, ниједну од поменутих плата ниједном нису дали; међутим, епископ тешко да би икако могао живети, да му посебне случајне околности, као што су: у почетку, блискост са другом из детињства, а затим са рођеним братом, нису дале могућност да покрије недостатке. У време доласка епископа Игњатија на катедру, архијерејском дому су били одређени само редовни служитељи, комадић обрадиве земље око двеста десетина удаљен од града, затим летњиковац у шуми близу града, у који улази једним својим делом, налазећи се уз Андрејевску цркву која припада архијерејском дому, у ком је сада смештен викарни епископ. У вези са тим шумским летњиковцем, требало је да архијерејски дом узме у своју надлежност спор са једним приватним лицем, које је заузело земљу у том летњиковцу, и на њој направило циглану.
Прво дело епископа било је да захвали грађанима за њихово старање о његовом смештају, при чему им је објаснио да је неугодно да он, који је окружен монасима, живи у световном дому породице, и молио их је да му помогну да сагради макар мали смештај уз цркву крста, на месту раније поменуте разрушене колибе. Грађани су се усрдно сагласили. Одмах је прикупљена сума од више од 4 000 рубаља, и почетком пролећа започета је градња дрвене куће, на каменом темељу, са осам соба и деветом – богомољом. У тај дом, сместили су се: архијереј, два јеромонаха, неколико послушника и послуга. Истовремено, епископ је договорио са градским гувернером сагласност управе да државни сељаци замене редовне служитеље, који су се отпремали платом, у годишњем износу, по локалној умањеној важећој цени, од 40 рубаља годишње по раднику. Та сагласност, предложена кавкаском намеснику, била је потврђена; исто тако, по највишој наредби, коју је измолио намесник, била су замењена и средства, која су законом одређена архијерејским домовима, одговарајућом годишњом новчаном надокнадом кавкаском архијерејском дому, из пореских прихода коморе државне имовине. То је и одредило побољшање издржавања епископа, у време док је преосвећени Игњатије био на ставропољској катедри. Видевши да његови поднесци Светом синоду за повећање средстава издржавања из различитих разлога нису уважавани, епископ Игњатије је у вези са тим отишао директно кавкаском намеснику, кнезу Барјатинском, и потпуно му предочио положај кавкаског епископа, сиротог, по средствима издржавања, која су њему лично одређена (285 рубаља у сребру, годишњег следовања), и постављеног на такво административно место које неизоставно тражи одговарајуће спољашње уређење и некакву независност у материјалним средствима; притом, намеснику је представљен образац издржавања Таврическе епархије, по чијем примеру је епископ тражио да се одреди издржавање кавкаске катедре. “Не старам се ради себе за ту накнаду” – писао је преосвећени кнезу – “јер мене несумњиво тада већ неће бити, када се одобри тај мој захтев, него се старам ради саме те ствари; боље је затворити катедру, него је остављати у тако сиромашном стању, без чиновника и лица која окружују епископа, да тражи погрешна средства за издржавање.” Та молба, помогнута суделовањем фелдмаршала, овенчана је успехом, али тек онда када је епископ Игњатије напустио Кавкаску катедру, сада једну од најбоље обезбеђених у материјалном погледу.
Прва брига епископа Игњатија у управљању паством била је да се установи богослужење по одговарајућем црквеном чину, и да се утврде потребни односи између свештенства и народа, како у градовима, тако и у селима. Он сам је у односу са свештенством био срдачан, прост и директан, непрестано се бринуо о њиховом животу, образовању и узајамним односима, какви приличе свештеничком чину; пажљиво је улазио у делање окружних протопрезвитера, у морално стање оних који су били подвргнути казнама и примедбама, трудећи се, колико је могуће, да одвоји службену кривицу особе од њених породичних околности и свих кућних потреба. Крајем августа, преосвећени је обишао југоисточни део епархије, посетио је градове Моздок и Кизљар, и кроз насеља источног дела провинције вратио се у Ставропољ, где је на зиму прешао у поново изграђени дом.
Преосвећени Игњатије је обраћао своју пажњу и на васпитавање младих у школским установама које су биле у његовој надлежности. Тако је он сматрао за неопходно да се ограниче мере кажњавања, које су биле уобичајене у тим школама, па је наложио управи богословије да васпитачи више обрате пажњу на моралну страну захтева, да развијају у деци и младима савесност, која ће више гарантовати њихово добро владање, и да савесно процењују праведност казне, у сразмери са њиховом кривицом; како би саме казне биле разумне и људске, без завођења гневом или жустрином.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!