NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 11
 
Zimu 1846. godine, arhimandrit Ignjatije je proveo ne izlazeći iz kelije, zbog teške bolesti, a kada je nastupilo proleće 1847. godine, on je uložio molbu da se oslobodi dužnosti nastojatelja i da se otpusti u mirovinu, u Nikolo-babajevski manastir Kostromske eparhije. Umesto otpusta u mirovinu, njemu je odobren samo jedanaestomesečni otpust, radi popravljanja zdravlja, u Babajevski manastir, na koji je ukazao. Posle odlaska arhimandrita na taj otpust, car imperator, kada je jednom susreo Čihačova, pitao ga je za zdravlje njegovog druga, i rekao mu je da mu napiše da nestrpljivo očekuje njegov povratak.
Leto 1847. godine, arhimandrit Ignjatije je proveo u Nikolo-babajevskom manastiru, gde se i prihvatio ozbiljnog lečenja. Njemu su bile određene kelije, koje su se sastojale iz četiri male sobe, u odvojenom potkrovlju, iznad kelija nastojatelja. Taj smeštaj, odvojen od ostalih stanova, bio je veoma pogodan za bezmolvije. Sa jedne strane, sa prozora kelije, otvarao se veličanstveni pogled na široki predeo, natopljen rekom Volgom, i bio je prizor za uživanje otšelnika, u trenucima predaha. Ovde je arhimandrit Ignjatije napisao mnogo duhovno poučnih pisama raznim osobama, među kojima je niz pisama nekom monahu Leonidu, sa ovakvim zaglavljem: „Monahu koji se bavi umnim delanjem.“ Ovde je napisan članak „Borodinski manastir“, koji nije ušao u sabrana dela; a povod pisanja tog članka bila je poseta arhimandrita Borodinskog manastira, na putu u Babajevski manastir, po pozivu tadašnje nastojateljice, igumanije Marije Tučkove. Posle jedanaest meseci, 1848. godine, arhimandrit Ignjatije se vratio u Sergijevu pustinju. Trajno bezmolvije za vreme prebivanja u usamljenosti, u Babajevu, još više ga je oraspoložilo prema savršenom otšelništvu, kome je on postojano težio.
Pretrpevši veliki gubitak zbog smrti svog voljenog monarha, cara imperatora Nikolaja Pavloviča, i ne napuštajući nameru da se preseli u tišinu, arhimandrit Ignjatije je 1856. godine preduzeo putovanje u skit Optinske pustinje, isključivo sa ciljem da tamo uredi željeni boravak u bezmolviju. On je već sasvim bio dogovorio sa nastojateljem Optine pripremanje kelije za sebe, u skitu, i za njenu izradu je dao 200 rubalja kapare, i vratio se u Petrograd, gde je, zbog okolnosti koje nisu zavisile od njega, morao na neodređeno vreme odložiti ispunjenje svoje zamisli o preseljenju u tišinu, i prepustiti svoju dalju sudbinu volji Božijoj.
Godine 1856. upokojio se mitropolit Petrogradski Nikanor; a mitropolit Grigorije, koji je postavljen na njegovo mesto, dobro je poznavao arhimandrita Ignjatija i čak je bio u duhovno bliskim odnosima sa njim, i tada mu je, u smislu koristi za Crkvu Božiju, predložio episkopsku katedru u Stavropolju kavkaskom. Posle dobijanja najviše odluke, 23. oktobra 1857. godine, u Svetom sinodu došlo je do narečenja arhimandrita Ignjatija za episkopa kavkaskog i crnomorskog, a 27. – sama hirotonija u kazanskoj crkvi, u prisustvu velikog broja okupljenog naroda. Drugog dana, novopostavljeni episkop je služio liturgiju u crkvi krsta u Lavri, a zatim je tri dana sledećeg meseca proveo u Sergijevoj pustinji. Drugog novembra, pustinju je posetila velika kneginja Marija Nikolajevna – „kako bi se oprostila sa episkopom Ignjatijem“, kako je ona izvolela da se izrazi. Trećeg novembra, u nedelju, episkop Ignjatije je odslužio božansku liturgiju u pustinji, učestvovao je u zajedničkoj bratskoj trpezi, i pozdravivši se sa svima, konačno je napustio Sergijevu pustinju. Otputovao je u Nevsku lavru.
Četvrtog novembra, po zahtevu udovice imperatorke Aleksandre Teodorovne, episkop Ignjatije je otputovao u Carsko Selo, kako bi se susreo sa Njenim visočanstvom. Carica je izvolela da ga primi u svom kabinetu, gde mu je poklonila panagiju, ukrašenu brilijantima i rubinima, rekavši: „Po izvoljenju cara, dajem vam tu panagiju, radi sećanja na mene i pokojnog cara.“ Devetog novembra, episkop se pozdravljao sa velikim knezom Konstantinom Nikolajevičem i velikom kneginjom Aleksandrom Josifovič.
Tom prilikom je vodio dug duhovni razgovor sa velikom kneginjom, a desetog, u Carskom Selu, imao je sreću da se ponovo oprosti sa carem, a zatim i sa caricom posebno, u njenim odajama, kada je carici bilo pogodno da sa njim vrlo ozbiljno razgovara o monaštvu uopšte, i naročito o Sergijevoj pustinji. Sedamnaestog je preosvećeni učestvovao u hirotoniji soloveckog arhimandrita Aleksandra u arhangelskog i holmogorskog episkopa. Na tom bogosluženju, namesnik Sergijeve pustinje, jeromonah Ignjatije, proizveden je u čin arhimandrita, i po preporuci episkopa Ignjatija i jednodušnoj želji bratije, postavljen je za nastojatelja pustinje.
Proživevši u Sergijevoj pustinji dvadeset četiri godine, bez dva meseca, episkop Ignjatije ju je napustio u stanju procvata. Za vreme njegove uprave, obitelj je ukrašena sa tri nova velelepna hrama.
Od onih koje je arhimandrit Ignjatije vaspitavao u monaštvu, Sergijeva pustinja je dala šesnaest nastojatelja: deset arhimandrita, pet igumana i jednog upravitelja.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *