NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 10
 
Ljubav prema služenju monaštvu sopstvenim primerom i spisima, nije se sama po sebi rasplamsala i gorela kod arhimandrita Ignjatija: on je verovao u svoje prizvanje odozgo na to služenje, i odnosio se prema njemu kao prema božanskom delu, trudeći se da poveća talant koji mu je dat; i zato je takva ljubav kod njega trijumfovala nad svim ćudljivostima života. U njemu je lebdeo duh žive vere u promisao Božiji, što su osećali svi koji su ga znali i što se jasno moglo videti iz njegovih spisa. On je smatrao da se život čoveka, koji se svecelo predao vođstvu proviđenja, odvija po nekom Božijem planu, čiji je prvoobrazac prikazan kroz sveštene događaje izabranog naroda Božijeg. Gledajući na monaški život kao na putovanje po zemaljskoj pustinji i pripremanje za ulazak u obećanu zemlju večnosti, on je učio da je potrebno sagledati tu večnost još pri sadašnjem zemaljskom postojanju, kako bi obezbedili sebi ulazak u nju kada pređemo granicu groba. To nije bilo prosto, površno izjednačavanje, nego saznanje stečeno duhovnim delanjem, čije je brojne primere on video na sebi samom; često, kada je prirodni izvor njegovih dobrih želja presušio od vreline strasti i životnih bura, on je u sebi nalazio nova vrela blagodatnih misli, koja su iznenada isticala i obnavljala iznemogle snage; životne gorčine su se rastvarale blagodatnim silama trpljenja i kroz to su postajale slatke, prijatne za duhovni ukus. On je imao poseban dar da sve posmatra na duhovan način; najmanji događaj, po svoj prilici beznačajne okolnosti, kod njega su često dobijale duboki smisao, i uvek su imale odjeka u moralnom učenju kojim se on rukovodio; oni su obilno hranili njegov um i srce, i često su se, u divnoj melodiji reči, razlegali sa njegove duhovno-poetske lire. Takva njegova dela su: „Blažen muž“ „Pesma pod senkom krsta“, „Molitva progonjenog čoveka“, „Plač monaha“ i mnoga druga. Iz takvih posebnosti duhovnog prizvanja i stanja proizilazi da je pismeno izražavanje bila duhovna potreba arhimandrita Ignjatija. Trudeći se da otkrije suštinu monaškog života, arhimandrit Ignjatije se trudio da u samom sebi ostvari i živopisnom rečju drugima prenese duhovnu lepotu karaktera drevnog egipatskog monaštva, koje je bilo ideal njegovog života. Monaštvo po učenju i primeru svetih otaca, prvenstveno egipatskih, bilo je od detinjstva njegova zavetna zamisao. Rukovođen tim učenjem, on je osećao besprimernu ljubav prema kinovijskom monaštvu, i ta ljubav je bila potpuno shvaćena: on je gledao na uspostavljanje monaštva kao na osnivanje asketskog učenja, gde se rađaju i razvijaju monaški karakteri; a na monaštvo uopšte – kao na nauku nad naukama. U tom duhu, on je upućivao svakog ko je raspoložen da stupi u monaštvo, i snagom sopstvenog stremljenja svojim visokim idealima, snažno je uticao na mlade, životom neiskvarene duše. On je rado primao takve, u duhovno srodstvo sa sobom, i rukovodio ih je svojom iskusnom duhovnom rečju, koja je imala takvo dejstvo da je preobraćala srca, razrešavala od dugogodišnjih iskustava, slabila navike, menjala karaktere mnogih. Sposobnost da prima ispovest pomisli, što je veoma retka pojava u naše vreme, arhimandrit Ignjatije je doveo do savršenstva; mnogostrano iskustvo, duboka pronicljivost, stalno i precizno samoposmatranje, činili su ga umešnim u isceljivanju duševnih ožiljaka, kojima je on uvek prilazio najtanjom oštricom duhovne reči. Umevši da vlada sobom u svim životnim događanjima, ne padajući duhom ni u najtežim okolnostima, on je tu čvrstinu prenosio i onima koji su mu ispovedali svoje pomisli: tuga koja tišti, posle ispovesti kod njega, činila im se kao puko priviđenje. Pravilno gledanje na strasnu prirodu čoveka – plod dugogodišnjeg samoposmatranja, koje je izložio u članku: „Odnos hrišćanina prema sopstvenim strastima“[1] bilo je izvor utehe za njegove učenike; ono ih je primoravalo da se pri otkrivanju pomisli iskazuju sa punom slobodom, poverenjem i bez straha; oni su uvek slušali odgovor potpuno pomireni sa sobom; često je primer iz sopstvenog života koji je starac navodio, ili ukazivanje na neki događaj opisan u knjigama, bio tako blizak događaju koji je ispoveđen, da u duši onoga koji se ispovedio nije ostavljao nikakvu sumnju ili nedoumicu, učenik je uvek odlazio od starca sa utehom.
Ispovest pomisli monaha početnika, za starca je uvek bila u osnovi monaškog života; ona je, kao neizbežni ulov, ulazila u krug duhovnog vaspitanja arhimandrita Ignjatija. Borba sa pomislima je mučna, naročito u početku podviga, kada monah koji je tek stupio nije još navikao da ratuje sa njima oruđem molitve; upravljanje sebe prema poukama iz knjiga jeste korisno i neophodno, ali je nedovoljno. Teško je mladome da obuzda sebe duhovnim uzdama kada nema primer pred sobom; a neprijatelj naročito snažno ratuje upravo protiv onih koji biraju manastir sa direktnim ciljem spasenja, odbacujući sve svetske prednosti i pogodnosti: za takve je to duhovno rukovođenje živom rečju, prilikom ispovesti pomisli, pravo otkriće; ono postaje ograda protiv napada neprijatelja i čini sopstvenu volju postojanom. Sve je to dobro u slučaju kada je starac toliko mudar i iskusan da je u stanju da razume pomisli koje mu se otkrivaju i da shvata njihove uzroke i posledice; inače će njegov savet delovati razorno, kao loše prepisani lek. Na dobro ustrojstvo duhovne suštine početnika utiče i ta okolnost, kada se njegov starac nalazi u vrhu uprave: gde je mnogovlašće ili zavisnost starca, tamo je nesloboda u duhovnom pogledu. Arhimandrit Ignjatije je spojio u sebi i jedno i drugo, tj. i duhovnu mudrost i spoljašnju vlast, i zato je život pod njegovim rukovođenjem i u njegovoj obitelji bio dragoceno stecište za one koji su tražili da razumno monahuju. Ne obazirući se na svoju bolešljivost, on je primio na sebe napor da svakodnevno odsluša ispovest pomisli – njegovi učenici su čak imali običaj da vode njihov dnevni zapis, i oni su svoje pomisli otkrivali čistog srca, sa iskrenošću, zato što je starac bio sposoban da prima takvu ispovest potpuno bestrasno. Korist od ispovedanja pomisli bila je očigledna svima. Pritom, starac nije podvrgavao svoje učenike teškim iskušenjima, nego je promišljao fizičke sposobnosti i umnu razvijenost svakoga, tako da je stanje pod njegovim duhovnim rukovodstvom bilo čak olakšano, kako u fizičkom, tako i u moralnom pogledu.
Evo mišljenja samog starca Ignjatija o ispovesti pomisli, zasnovanog na strogom sledovanju učenju svetih otaca:
„Svi oci su saglasni u tome da je monah početnik dužan da odbacuje grehovne pomisli i maštanja u njihovom samom začetku, ne ulazeći u raspravu niti u razgovor sa njima. Za odbacivanje grehovnih pomisli i maštanja, oci predlažu dva oruđa:
1) neodložno ispovedanje pomisli i maštanja starcu, i
2) neodložno obraćanje Bogu, sa najtoplijom molitvom za prognanje nevidljivih neprijatelja. Prepodobni Kasijan govori: ‘Svagda gazi na glavu zmije, tj. početak pomisli, i odmah ih govori starcu: tada ćeš se naučiti da gaziš ubitačne poduhvate zmije, kada se ne budeš stideo da ih, sve bez izuzetka, otkrivaš tvome starcu.’ Taj način borbe sa demonskim pomislima i maštanjima bio je zajednički za sve monahe početnike u vreme cvetanja monaštva. Početnici koji su se neprestano nalazili uz svoje starce u svako vreme su ispovedali svoje pomisli, kako se to može videti iz žitija prepodobnog Dositeja, a početnici koji su dolazili svom starcu na određeno vreme ispovedali su svoje pomisli jednom dnevno, uveče, kako se to može videti u Lestvici i drugim otačkim knjigama. Ispovedanje svojih pomisli i rukovođenje savetom duhonosnog starca, drevni monasi su smatrali neophodnošću bez koje se nije moguće spasiti…“ „Pouke duhonosnog starca postojano vode monaha početnika putem jevanđelskih zapovesti, i ništa ga tako ne razdvaja od greha i početka greha – demona, kao postojano i uporno ispovedanje greha u njegovom samom početku. Takvo ispovedanje postavlja između čoveka i demona nepomirljivo neprijateljstvo, spasonosno za čoveka. Takvo ispovedanje, uništavajući dvodušnost ili kolebanje između ljubavi prema Bogu i ljubavi prema grehu, daje dobroj volji neobičnu silu, a zatim i neverovatnu brzinu napredovanju monaha, u šta se opet može uveriti iz žitija prepodobnog Dositeja. Oni monasi koji se nisu mogli boriti protiv greha postojano čestim ispovedanjem pomisli, jer nisu imali starca, borili su se protiv njega postojanom i učestalom molitvom.“[2]
 


 
NAPOMENE:

  1. Asketski ogledi, tom 1. Taj članak je izdat posle smrti ep. Ignjatija, 1870. godine, u brošuri: tri članka nisu bila u štampi.
  2. Sveti Ignjatije Brjančaninov. Prinos savremenom monaštvu.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *