NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 9
 
Bilo je mnogo napora, prepreka, neuspeha, žalosti i iskušenja, kako za samog upravitelja, tako i za bratiju koja ga je okruživala, koja je došla sa njim; sama neugodnost mesta na kom se manastir nalazio, stojeći na prometnoj raskrsnici prigradskih kuća prestonice, bila je za njih težak unutrašnji krst, nevidljiv svetovnim očima. Ovde je arhimandrit Ignjatije, iskustveno učeći svoja duhovna čeda unutrašnjem nošenju krsta, koje je udeo svakog blagočestivog hrišćanina, a tim pre monaha, sam za njih bio primer dobrodušnog trpljenja i nošenja svoga krsta bez roptanja, čime je, uz pomoć blagodati, dostigao toliko veliku duhovnu silu, da je takvo nošenje krsta u mnogim slučajevima bilo prijatno za njega. Tako, nastavljajući gore navedeni članak „Plača“, on govori o sebi: „Ovde je milosrdni Gospod udostojio mene da poznam neizrecivu radost i mir duše; ovde me je On udostojio da osetim duhovnu ljubav i sladost u ono vreme kada sam sreo mog neprijatelja, koji je tražio moju glavu, i u mojim očima lice tog neprijatelja izgledalo je kao lice svetlog anđela. Iskustveno sam poznao tajanstveno značenje Hristovog ćutanja pred Pilatom i judejskim arhijerejima. Kakva je sreća biti žrtva poput Isusa! Ili ne! Kakva je sreća biti raspet blizu Spasitelja, kao što je nekada bio raspet blaženi razbojnik, i zajedno sa tim razbojnikom, iz ubeđenja duše, ispovedati: ‘Dostojno delima mojim primiću: Sjeti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu svome.'“ (Lk 23, 4142).[1] Rečima utehe žalosnim monasima, duhovni krstonosac ovako poučava o toj stvari, koja je, možemo reći, nasušni hleb istinskog monaškog života: „Sledimo Hrista! Smirimo se poput Njega! Poput Njega, nemojmo odbiti da se pročujemo kao licemeri i umno poremećeni – nemojmo poštedeti našu čast, nemojmo sklanjati lice od pljuvanja i obraz od udarca, ne tražimo ni slavu, ni lepotu, ni naslade koje pripadaju ovom svetu; izvršimo zemaljsko stranstvovanje, kao tuđini, koji nemaju gde da sklone glavu; primimo, primimo uvrede, poniženja i prezir od ljudi, kao ono što neodvojivo pripada putu koji smo izabrali; borimo se, javno i tajno, sa pomislima gordosti, svim silama odbacimo te pomisli našeg starog čoveka, koji traži da oživi svoje ja, pod raznim izgovorima sličnim istini. Tada će se Sin Božiji, koji je rekao: Useliću se u njih, i živjeću u njima (2 Kor 6, 16), javiti u našem srcu, i daće nam vlast i silu da svežemo jakoga, opljačkamo njegove sudove, stanemo na aspidu i vaziliska,[2] i pogazimo ih.“
„Odbacimo roptanje, odbacimo tugovanje nad našom sudbinom, odbacimo žalost srca i melanholiju, od kojih slabe duše stradaju više nego od samih nevolja. Odbacimo svaku misao o osveti i uzvraćanju zla za zlo. Moja je osveta, ja ću vratiti (Rim 12,19), rekao je Gospod.“
„Hoćeš li tegobe da podnosiš sa lakoćom i udobnošću? – Smrt radi Hrista da priželjkuješ. Ta smrt neka neprestano stoji pred tvojim očima. Umrtvljuj sebe svakodnevno, uzdržavanjem od svih grehovnih pohota tela i duha; umrtvljuj sebe odbacivanjem svoje volje i odbacivanjem samoopravdanja, koji dolaze od lažnog razuma i kroz lukavu savest starog čoveka; umrtvljuj sebe živo zamišljajući i oslikavajući svoju neminovnu smrt. Data nam je zapovest da sledimo Hrista, uzevši svoj krst. To znači? Mi smo dužni da uvek sa radošću i veseljem, umremo za Hrista…“
„Onaj koji želi da umre za Hrista, kakvu nevolju, kakvu žalost neće velikodušno pretrpeti?“[3]
Zajedno sa neophodnom izgradnjom i utvrđivanjem poretka unutar obitelji, upravitelj arhimandrit Ignjatije morao je svoju delatnost okrenuti i na druge grane njenog uređenja, tačnije, na zemljišno imanje i seosko domaćinstvo. Kada je stupio na manastirsku upravu, on nije našao nijednu među na manastirskoj zemlji. Prema poslovodstvu obitelji, izgledalo je da su svu zemlju, koja je stečena kupovinom još od strane osnivača pustinje, nezakonito koristili seljaci privrednici iz sela Podmanastirskog naselja,[4] a manastir je pak imao samo 25,5 desetina,[5] koliko je zauzimao povrtnjak i livada – i da su sva nastojanja manastira da se obnovi njegovo pravo na tu zemlju, bez obzira na neospornost njegovih dokumenata, ostala bez uspeha. Godine 1835. arhimandrit je izašao sa molbom za ponovno utvrđivanje međa na manastirskoj zemlji i najbržem razmatranju prava na posedovanje zemlje koju su seljaci nepravedno prisvojili, a takođe i o dodeljivanju dela šume manastiru, saglasno najvišoj naredbi, objavljenoj 4. juna 1835. godine, prema kojoj manastirima, kako bi im se pomoglo u sredstvima za život, treba dodeliti približno od 100 do 150 desetina zemlje, radi osnivanja zemljoradničkog domaćinstva. Spor sa seljacima rešen je 1836. godine, tako što je, iako je priznato da zemlja pripada manastiru, zbog teškoće da se sa nje isele seljaci, koji su se tu nastanili 1765. godine, odlučeno, sa saglasnošću upravitelja, da se zemlja podeli na dva dela: istočna strana, na kojoj je manastir, po liniji od severa ka jugu, predaje se njemu, a zapadna, na kojoj su se naselili seljaci, da se ustupi njima. Saglasnost sa tim ustupkom, upravitelj je divno izrazio u njegovom pismu bivšem državnom sekretaru, pri primanju molbe, knezu A. N. Golicinu. „Vaša Svetlosti“, pisao je arhimandrit, „vaša uobičajena snishodljivost mi daje hrabrost da vas uznemiravam najpokornijom molbom, ali veoma lakom za vas; ona se sastoji u sledećem: naša obitelj odavno vodi spor zbog zemlje koja, prema tapiji, planu i zvaničnoj knjizi razgraničenja, pripada njoj, ali je osporena od strane državnih seljaka koji su se samovoljno naselili na njoj. Ministar finansija, razmotrivši stvar, premda je i našao da zemlja po svoj pravdi pripada Sergijevoj pustinji, međutim, zbog problema preseljenja seljaka, odredio je da se zemlja podeli ovako: stranu, na kojoj se nalazi manastir, predati manastiru, a onu na kojoj su se naselili seljaci – seljacima. Ovo njegovo mišljenje je došlo pred komitet ministara. Mislim da bi se prepodobni Sergije pre saglasio da ustupi deo svog imanja, nego da učini žalost seljacima, preseljavajući ih, čemu se ovi prosti ljudi neće drugačije povinovati, nego će se predati neutešnoj žalosti i gorkim suzama. Zato sam i ja, poverenik prepodobnog Sergija, kako u ovoj stvari, tako i u ostalima, koje se tiču njegove obitelji, dužan da uzimam u obzir milosrđe svog nastojatelja, i da budem zadovoljan rešenjem ministra finansija. Podržite ovo rešenje u kabinetu ministara. Eto u čemu se sastoji sva molba Vašoj svetlosti od poverenika obitelji prepodobnog Sergija.“
U vreme dok je vođen spor o zemljišnom posedovanju, upravitelj je postavio domaćinska načela, time što je prekinuo davanje u arendu nevelikog komada zemlje, koji je ostao u posedu obitelji, i zaveo je na njemu povrtnjak, poboljšao je voćarstvo, znatno je povećao jabuke u vrtu. Odvojen od manastirske svojine, letnjikovac je, od samog početka problema ostavši bez ikakvog obrađivanja, zarastao u korov i pretvorio se u blato. Čišćenje i isušivanje blata bio je posao tokom jedne godine. Namislivši da obezbedi izdržavanje manastira uvođenjem racionalnog seoskog domaćinstva, arhimandrit Ignjatije je tražio od mitropolita Serafima dozvolu da pozajmi iz kapitala komisije duhovnih škola 45 000 rubalja, sa otplatom kapitala u ratama, i kamatom od 8 % godišnje. Ta suma je bila potrebna za pokretanje stočarstva, zemljoradničko oruđe, tegleće konje, najam ljudi i druge potrebe i građevine domaćinstva.
Po najvišoj odluci, komisija je odobrila samo 30 000 rubalja, ali je doprinos oca Mihaila Čihačova, koji je priložio 40 000 rubalja u novčanicama, na lično, samovlasno raspolaganje arhimandritu, omogućio da se taj posao dovrši, i da se ostvari moguće proširenje i poboljšanje stočarstva i čitavog seoskog domaćinstva. Manastir je počeo čitave godine da koristi povrće iz svog povrtnjaka; ražanog hleba je neretko bilo dovoljno za čitavu godinu, bez obzira na znatno povećani broj bratije, ogromne rashode na darivanje bogomoljaca u praznične dane i prehranjivanje svih manastirskih radnika; ovsa i sena bilo je toliko da se svake godine prodavalo za sumu od jedne do jedne i po hiljade rubalja. Stočarstvo je snabdevalo bratsku trpezu obiljem mlečnih proizvoda; pored salaških zemljoradničkih zdanja, koja su koštala do 20 000 rubalja u novcu, sa sušarom za sušenje hleba i šupama za detelinu, napravljeni su i drugi seoski objekti neophodni obitelji.
Unapređenje i širenje domaćinstva, i prihodi od bogomoljaca, koji su u velikom broju dolazili u obitelj, omogućili su da se izdržava veći broj bratije, potreba koju su povećavali kako sami bogomoljci, tako i česte potrebe vlasti za jeromonasima koji bi služili u floti. Arhimandrit je 1836. godine počeo moliti eparhijsku upravu da se bratstvo uveća za šest jeromonaha. Sveti sinod, na čije razmatranje je predata ta stvar, 23. maja 1836. godine, doneo je sledeću odluku: „Imajući u vidu“ – piše Sinod – „da Sergijevu pustinju, koja se nalazi blizu prestonice, posećuju mnogi bogomoljci, i da se u njoj, pod upravom sadašnjeg upravitelja, moralno stanje bratstva, pobožnost i poredak među njima i u samom crkvenom služenju osetno popravljaju, i da njeni monasi često odlaze da služe u mornaricu, na prekomorskim putovanjima, Sveti sinod smatra da je pravedno i korisno, umesto onog što je predloženo od strane eparhijske uprave, da se u toj pustinji samo poveća broj jeromonaha za šest ljudi, da se ona prevede iz drugorazredne u prvorazrednu, i da joj se dodeli ljudstvo i opšte održavanje kao prvoklasnom manastiru, i time da se omogući pustinji mogućnost da priprema veći broj dobrih monaha, i da se održi njeno dostojanstvo u mišljenju naroda, radi bogomoljstva koje se tu sliva.“ Ovo rešenje, kojim se izražava priznanje najvišoj duhovnoj upravi Sergijeve obitelji, zbog tadašnjeg napredovanja, potvrđeno je posle najvišeg Svedržavnog izveštaja, 3. juna 1836. godine. Posledica toga bilo je brzo povećanje broja bratije, koji je 1837. godine, došao čak do 42 čoveka. Nedostajao je smeštaj za sve. Promisao Božiji ubrzo je pokazao pomoć: u to vreme, u pustinju je stupio Makarov, poreklom od petrogradskih trgovaca, koji je skončao u toj pustinji kao shimonah. On je obitelji priložio na korišćenje sav svoj dobro stečeni kapital, koji je činilo 50 000 rubalja u novcu. Od te sume, 40 000 je upotrebljeno, 1840. godine, za izgradnju veće drvene zgrade na kamenom temelju, unutar manastirske ograde, za kelije bratije; 10 000 je upotrebljeno za osnovne životne potrebe obitelji.
Delokrug arhimandrita Ignjatija još je raširen kada je 22. juna 1838. godine određen za ustrojitelja svih manastira Petrogradske eparhije. Tu službu on je nosio sve do samog njegovog izabranja na episkopsku katedru. I na tom služenju on je zadobio opšte poverenje i uvažavanje, kako upravitelja manastira tako i braće monaha, spajajući za sve u svom liku, i tvrdorazumnog predstavnika administrativne vlasti, i, za one koji su tražili duhovni savet – starca, iskusnog rukovoditelja, uvek spremnog da sa ljubavlju pomogne bližnjem, duhovnim savetom ili rečju duhovne utehe.
 


 
NAPOMENE:

  1. Asketski ogledi, tom 1.
  2. Vazilisk mit. Legendarni kraljevski zmaj koji je, tobože, svojim pogledom zadavao smrt (prim. prev.).
  3. Asketski ogledi, tom 1.
  4. Rus. sloboda – naselje sa slobodnim stanovništvom (prim. izd.).
  5. Desetina – mera za površinu, jednaka 1, 09 hektara (prim. prev.).

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *