NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 8
 
Namera igumana Ignjatija da se preseli iz Lopotovog manastira imala je u osnovi čisto fizički uzrok. Njegovom potkopanom organizmu bila je potrebna klima, ako ne južna, onda u najvećoj meri suva, a ne močvarna. Srećan zbog zanimanja moskovskog vladike, on bi bio zadovoljan Nikolo-ugrješskim manastirom; ali državna volja ga je postavila na mnogo širu delatnost.
Položaj Sergijeve pustinje, u pogledu klime, nije nudio čak ni one pogodnosti koje je imao Lopotov manastir.
Obala Finskog zaliva, čiji talasi se razlivaju u pravcu same obitelji, nikako nije mogla pomoći u obnavljanju fizičke snage. A u duhovno-moralnom pogledu, novo mesto boravka bilo je daleko neugodnije u poređenju sa prethodnim; ono je zahtevalo dvostruki duhovni podvig, jer je bilo okruženo trnjem svetovnih glasina i sujete, koje je neminovno moralo povređivati duhovnog čoveka. Samo su ga živa vera u promisao Božiji i dobra savest u ispunjavanju monaškog zaveta poslušanja, koje je arhimandrit Ignjatije pokazivao u odnosu na carsku volju, mogle osnažiti prilikom stupanja na to novo poprište. On je tu stupio kao istinski monah; nasuprot ličnim interesima, on se brinuo jedino o dobru obitelji koja mu je poverena. Kao verni podanik i monah, on je čvrsto odlučio da tačno ispuni volju ljubljenog monarha, i da od pustinje koja mu je poverena načini obitelj koja će biti uzor u svakom pogledu.
Sergijeva pustinja, osnovana 1734. godine, i smeštena blizu samog Petrograda, pored sadašnjeg petrogradskog železničkog puta, bila je, kao što je rečeno, pod upravom vikarnih episkopa. Takav administrativni položaj ni najmanje nije išao na ruku njenom materijalnom stanju, a blizina prestonice činila ju je raskrsnicom za stanovnike prestonice koji putuju, što je veoma neugodno delovalo na duhovni život bratstva obitelji. Manastirska zdanja, počev od crkve prepodobnog Sergija do poslednjih manastirskih sporednih zgrada, odavno su bila zapuštena. U crkvi, kada se pristupilo njenoj popravci, samo jedan zid se pokazao kao upotrebljiv; zgrada za upravitelja, povijena unutra, skoro da nije postojala, stajala je zaključana i nije se mogla zagrejati; smeštaja za novopristiglog upravitelja nije bilo, i on je bio primoran da odsedne u domu za invalide, koji je sagrađen pri manastiru sredstzima grofova Zubovih, i koji je bio na njihovom izdržavanju. Tamo su mu bile dodeljene dve sobe u koje se smestio, zajedno sa osam ljudi, bratijom, većinom monaha; čitavo bratstvo koje je zatekao bilo je sastavljeno od trinaestoro ljudi: osam monaha, tri poslušnika i dva iskušenika. Bez obzira na tako neznatan broj bratije, među njima nije bilo poretka koji priliči manastiru. Zapuštenost u materijalnom, raspuštenost u moralnom pogledu, carovali su svom snagom. U takvom stanju je Sergijevu pustinju zatekao novi upravitelj. Obitelji je bio potreban takav upravitelj. Delom promisla, ili molitvama prepodobnog Sergija, sto godina po osnivanju počelo je njeno obnavljanje, kako materijalno, tako i duhovno. Dostojanstvena ličnost upravitelja i njegova asketska duhovnost, odgovarali su stanju obitelji i onom naznačenju sa kojim ju je primio. Međutim, napori i brige zbog spoljašnje obnove i dobrog ustrojenja, i odnosi svake vrste prema višima i nižima, ostavili su svoj pečat na bolesnom monahu strogog poodviga. Po njegovom sopstvenom priznanju, ožalošćenja od strane ljudi, koja su ga sustigla do tada, bila su „umerena“.
„Kako bi ih iskusio“, govori on u svom „Plaču“, „bilo je potrebno posebno poprište. Nedokučivim delima promisla, ja sam premešten u tu obitelj, susednu severnoj prestonici, koju, dok sam živeo u prestonici, nisam želeo čak ni da vidim, smatrajući je po svemu neodgovarajućom u odnosu na moje duhovne ciljeve. Godine 1833. bio sam pozvan u Sergijevu pustinju i postavljen sam za njenog upravitelja. Sergijeva pustinja me je negostoljubivo primila. Prve godine po dolasku u nju, pogodila me je teška bolest, druge godine druga, treće treća; one su uništile ostatke mog oskudnog zdravlja i snage, postao sam izmožden, neprestano stradajući. Ovde su se podigli i zapenušali zavist, zlorečje, kleveta, ovde sam se ja podvrgao teškim, dugotrajnim, ponižavajućim kaznama, bez suda, bez najmanje istrage, kao beslovesna stoka, kao bezosećajni idol; ovde sam video neprijatelje koji dišu nepomirljivom zlobom i žeđu za mojom pogibelji.“[1]
Iz tog pregleda stupanja oca arhimandrita Ignjatija u novu obitelj, očigledno je da se njegova upraviteljska delatnost, od samog početka, mora deliti na dve grane: na spoljašnje ustrojstvo i unutrašnje dobro uređenje. Prvo delo upravitelja bila je obnova hrama prepodobnog Sergija i kapitalna popravka zgrade upraviteljskih kelija. Evo šta je on pisao 1834. godine, u svojoj molbi tadašnjem mitropolitu Petrograda Serafimu, kako bi dozvolio da se u obitelji izvedu neophodna izgradnja i popravke: „Pregledajući manastirske građevine, našao sam da su one bez izuzetka u veoma lošem stanju. Takvo stanje su uvideli moji prethodnici, koji su upravljali manastirom, preosvećeni episkopi reveljski i zato su blagovremeno pripremili novčanu sumu (do pedeset hiljada rubalja u novčanicama) i znatnu količinu čerpića, imajući za neizostavan cilj: čuvanje starih i izgradnju novih zdanja.“ Radovi su započeti naredbom Petrogradske eparhijske uprave, kojom je dozvoljena upotreba sakupljenih pedeset hiljada rubalja u novcu i pripremljenog čerpića. Grofica Orlova takođe je pomagala svojim bogatim prilozima. Crkva i zgrada upraviteljskih kelija, kao jednofasadna zdanja, povezani su novom, dvospratnom zgradom, na čijem gornjem spratu je veoma udobno bila izgrađena prostrana bratska trpeza, a u donjem se nalazila kuhinja, pekara, i druge prostorije domaćinstva. U vreme izgradnje tih zgrada, iste te 1834. godine tokom leta, potpuno neočekivano, obitelj je posetio car imperator. Došavši iz Petrograda, oko šest sati posle podne, On sam, ušao je u crkvu i pitao je monaha kog je sreo: „Da li je arhimandrit kod kuće?“ „Kaži da stari drug hoće da ga vidi.“ Došao je arhimandrit, u pratnji njegovog nezamenjivog druga oca Mihaila Čihačova. Car se blagonaklono i nežno poneo prema njima, pitao ih je za njihovog trećeg prijatelja Teodorova, koji je zajedno sa njima stupio u manastir, i na odgovor da se Teodorov vratio u svet i ponovo u službu, primetio je: „Izgleda da mu se manastirski hleb učinio suv, a tebi je“, obratio se Čihačovu, koji se znatno popunio, „išao na korist“. Tada su došli carica imperatorka i car naslednik. Naravno, sakupilo se mnogo naroda, i sav taj narod bio je svedok očinskog zanimanja, koje je oduvek bilo karakteristična crta odnosa pokojnog imperatora prema počivšem vladici Ignjatiju. Car je želeo podrobno da pogleda zgrade koje se grade, i smatrao je da je neophodno obnoviti sabornu crkvu, zbog čega je zapovedio arhimandritu da podnese predračun, po poretku, nadležnoj službenoj vlasti. Načinjeni predračun utvrđen je 25. decembra 1835. godine, i državnim dopisom bilo je određeno da se iz blagajne Petrogradske blagajničke komore isplati 96 808 rubalja i 19 kopejki, za popravku Trojickog sabornog hrama. Obnova je završena 1838. godine, a 1842. godine, u tom hramu su izgrađene bogate pevnice, od sume koju je priložila imperatorka Aleksandra Teodorovna.
Prva briga upravitelja, vezana za unutrašnje duhovno blagostanje obitelji, bila je ustanovljavanje strogog poretka u svemu, saglasno manastirskim ustavima: crkveno bogosluženje je počelo da se odvija u harmoničnom činu, uzvišeno i svečano, što je dopunjavalo i privlačno horsko pevanje, razgovetno čitanje, ceremonijalno stajanje, pokloni i dolična kretanja uopšte, uređeno prebivanje kod trpeze, veoma prigodne odežde, a urednost i čistoća u svemu, davali su okruženju izgled prefinjenosti, sjedinjenog sa prostotom, koji su oplemenjivali samu prirodu monaha. Upravitelj se udubljivao u kelijni život svakoga, ustanovio je spasonosno provođenje vremena u čitanju monaških knjiga, vršenje poslova po poslušanju, prema mogućnostima, unosio je duh istinskog monaštva u bratstvo, pobuđujući svakoga na pažnju, prihvatanje saveta i pouka u moralnom životu, na utvrđivanje sebe po rukovođenju svetootačkih spisa. On je prenosio bratiji svoj način mišljenja i poglede na monaštvo, bio je otac i učitelj svih, primajući ih radi otkrivanja pomisli, pouke i duhovnog stanja. Vrata kelije oca arhimandrita bila su otvorena; njemu su slobodno dolazili od prestarelih monaha sveštenoslužitelja do mladih poslušnika, zbog čega je sve bratstvo počelo činiti jednu veliku porodicu, kojom je upravljao jedan otac, povezanu savezom saglasja i duhovnog jedinstva, oduhovljenu i rukovođenu uzvišenim učenjem oca učitelja. Naročito je, kaže Čihačov, delatnosti nastojatelja pomagalo njegovo umeće da izabere ljude i njegovo poznavanje ljudskog srca, kojim je on umeo da vezuje ljude za posao koji im poverava. On je težio da razvije u čoveku predanost poslu koji mu je naložen, i ohrabrivao je (tu predanost) pohvalama, čak i nagradama i unapređenjima. Okružujući se sposobnim i snažnim ljudima, on je brzo dostigao svoje ciljeve i sprovodio je svoje namere tačno ih ostvarujući.
 


 
NAPOMENE:

  1. Asketski ogledi, tom 1

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *