NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O STANJIMA ČOVEČIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA
 
8. ZAKLJUČAK
 
Izložio sam, shodno svojim oskudnim snagama, stanje po pitanju odnosa dobra i zla čovečije prirode nakon stvaranja, nakon pada i nakon njenog iskupljenja. No kome da se obratim u zaključku ovog ubogog slova? Slovo izobličava moje sopstvene nedostatke, i zato se obraćam samom sebi kratkom poukom, kojom se obično završava svako slovo. Tu kratku pouku uzeću od svetih otaca. Ako ko od mojih bližnjih bude smatrao da ona priliči i njemu, neka je prihvati sa ljubavlju. „Reče da si“, govori Teolipt Filadelfijski, „onu blagorodnost koju si na krštenju primio od blagodati dragovoljno odbacio strastima u svet; sada si poželeo da tu blagorodnost vaspostaviš dobrom voljom; takvu želju dokazao si delom, to jest time što si došao u sveto učilište, obukao se u časne odežde pokajanja i dao obećanje da ćeš smirenog duha prebivati u manastiru do same smrti. Sklopio si sa Bogom drugi zavet. Prvi je bio učinjen prilikom ulaska u ovaj život; drugi je učinjen kada si počeo da se približavaš kraju ovog života. Tada te je Hristos primio radi pobožnosti; sada si se pridružio Hristu pokajanjem. Tada si dobio blagodat, sada si ispovedio dut. Tada si bio dete, i nisi osetio dostojanstvo koje ti je dato, ali si kasnije, čim si sazreo, poznao veličinu dara, a tvoja usta su zatvorena (za samoopravdavanje); sada imaš prilično razvijeno poznanje i shvataš značaj obećanja. Pazi da ne prenebregneš i ovo obećanje (pokajanja); pazi da ne budeš odbačen i gurnut, kao kakav potpuno razbijeni sasud, u tamu najkrajnju, gde se čuje plač i škrgut zuba.[1] Osim puta pokajanja nema druge staze koja vraća spasenju.“[2] Zato, kako veli Duh Sveti: Danas, ako glas njegov čujete, nemojte da budu tvrdokorna srca vaša kao prilikom ogorčenja u dan kušanja u pustinji, gdje me iskušavaše ocevi vaši, ispitivaše me a gledali su djela moja četrdeset godina. Zato se razgnjevih na pokoljenje ono, i rekoh: svagda lutaju srcem, a sami ne poznaše puteva mojih; zato se zakleh u gnjevu svojemu da neće ući u počinak moj. Pazite, braćo, da ne bude nekome od vas zlo srce nevjerovanja, odstupanjem od Boga živoga; nego bodrite jedan drugoga svaki dan, dokle hod to „danas“ traje, da koji od vas ne postane tvrdokoran obmanom grijeha. Jer smo postali zajedničari Hristovi, samo ako prvobitnu vjeru[3] do kraja čvrsto održimo.[4] Imajući, dakle, Prvosveštenika velikoga, koji je prošao nebesa, Isusa Sina Božijega, treba da se držimo čvrsto vjere koju ispovijedamo. Jer nemamo prvosveštenika koji ne bi mogao sastradati nemoćima našim, nego Prvosveštenika koji je u svemu kušan kao i mi, ali bez grijeha. Stoga pristupajmo smjelo prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za blagovremenu pomoć.[5] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt 22, 13.
  2. Sveti Teolipt, mitropolit filadelfijski, Slovo o skrivenom delanju, Dobrotoljublje, tom 2.
  3. Prvobitnom verom, to jest zalogom zaveta sa Bogom, ovde se smatra blagodat krštenja, koja je, kao zrno gorušično, zasađena u nas prilikom spajanja sa Hristom. Dar blagodati se čuva tako što se razvija: Koji ne sabira sa mnom, rasipa (Lk 11,23), rekao je Gospod.
  4. Jev 3, 7-14.
  5. Jev 4, 14-16

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *