NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O STANJIMA ČOVEČIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA
 
5. STANJE NAKON ČOVEKOVOG ISKUPLJENJA
 
Čovečija priroda je obnovljena kroz iskupljenje. Bogočovek ju je obnovio Sobom i u Sebi. Takva Gospodom obnovljena čovečija priroda se kalemi na palu prirodu posredstvom krštenja. Krštenje ne uništava prirodu, već stanje njenog pada; krštenje ne čini prirodu drugačijom, već menja njeno stanje tako što ljudsku prirodu čini pričasnicom Božije prirode.[1]
Krštenje je ujedno i umrtvljenje i oživotvorenje, ujedno i sahrana i rođenje. U banju krštenja se pogružava ozleda pale prirode, dobijena zbog greha, u nju se ta ozleda sahranjuje, u njoj ona i umire, a iz banje ustaje obnovljena priroda; u banju se pogružava sin starog Adama, a iz banje izlazi sin Novog Adama. Gospod je to posvedočio rečima: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije. Što je rođeno od tijela, tijelo je; što je rođeno od Duha, duh je.[2] Iz ovih reči je očigledno da Sveti Duh prima u banju krštenja telesnog čoveka, dakle onakvog čoveka kakav je on postao nakon pada, a iz banje izvlači istog tog čoveka, ali već duhovnog, dakle čoveka u kome je umrtvio grešno telesno stanje i koga je duhovno rodio. Na krštenju se čoveku oprašta prvorodni greh, preuzet od praroditelja, a opraštaju mu se i lični gresi učinjeni do krštenja. Na krštenju se čoveku daruje duhovna sloboda:[3] greh više ne vrši nasilje nad njim, već čovek može po svojoj volji da bira dobro ili zlo. Krštenje izgoni satanu iz čoveka, izgoni, dakle, onoga koji živi u svakoj paloj prirodi. Krštenom čoveku je prepušteno da odluči hoće li da prebiva u hramu Božijem i da bude slobodan od satane, ili će da udalji iz sebe Boga, i ponovo postane stan satane.[4]
Krštenjem se čovek oblači u Hrista.[5] Krštenjem svi ljudi postaju jednaki, zato što je dostojanstvo svakog hrišćanina isto. Ono je Hristos. To dostojanstvo je beskrajno veliko; u njemu se poništava svaka zemaljska razlika između ljudi.[6] Tu razliku, beznačajnu po spoljašnjosti, Hristos nije oduzeo za vreme zemaljskog života, i upravo zato što ostaje, ona još jasnije otkriva svoju beznačajnost. Tako truplo iz kojega je izašla duša smatramo mrtvim iako se ono još nije raspalo. Krštenjem se obilno izliva na čoveka blagodat Svesvetog Duha, koja je odstupila od prekršioca Božije zapovesti u raju, od sledbenika grešnog razuma i volje palog anđela. Blagodat ponovo pristupa onome ko se iskupljen krvlju Bogočovekovom miri sa Bogom, odriče svog razuma i svoje volje, i pri tome sahranjuje u banji krštenja strasti pale prirode, to jest njen život – uzrok smrti. „Hristos, kao savršeni Bog“, rekao je prepodobni Marko Podvižnik, „darovao je krštenima savršenu blagodat Svetog Duha, a ona ne prima naše priloge, već nam se otkriva i javlja po meri delanja zapovesti.“[7] Činjenjem dobra koje pripada obnovljenoj prirodi kršteni čovek razvija u sebi blagodat Svesvetog Duha dobijenu na krštenju; sama po sebi blagodat je neizmenljiva, ali njeno sijanje u čoveku je onoliko jače koliko je jače Hristovo dobro koje čovek čini: sunčev zrak sam po sebi jeste neizmenljiv, ali je njegovo sijanje onoliko jače koliko je nebo čistije, koliko je slobodnije od oblaka. Suprotno od ovoga, ako čovek i nakon krštenja čini zlo, ako čini ono što mu nalaže pala priroda, ako je oživljava, onda on više ili manje gubi duhovnu slobodu: greh ponovo dobija nasilnu vlast nad čovekom; đavo ponovo ulazi u čoveka, postaje njegov gospodar i vođa. Svemoguća desnica Božija je izbavila čoveka iz žalosnog i teškog robovanja, a čovek je opet, po sopstvenoj volji, u okovima, u zarobljeništvu, u tamnici, u paklu. Takvoj nesreći čovek se izlaže u većoj ili manjoj meri, saobrazno gresima koje sebi dozvoljava, i saobrazno navici koju je sticao tokom grešnog života. Greh koji živi u čoveku i vrši nasilje nad njim nazivamo strašću. Strast nije uvek očigledna: ona može tajno da živi u čoveku i da ga uništava. Kršteni čovek potpuno gubi duhovnu slobodu i onda kada dozvoli sebi da provodi život po razumu i volji pale prirode, ne hajući na činjenicu da se odrekao svoje prirode i obavezao se da će u svim delima, pomislima i osećanjima ispoljavati samo obnovljenu Božiju prirodu, to jest da će živeti jedino po volji i umu Gospoda Isusa Hrista – drugim rečima, po jevanđelskim zapovestima i učenju. Slediti svoju palu prirodu, slediti njen razum i njenu volju, to znači na delu odbacivati Hrista i obnovljenje koje je On darovao na krštenju. Oživljavanje pale prirode u sebi nije ništa drugo do potpuno vraćanje ka večnoj smrti, potpuno nastanjivanje i umnožavanje smrti u sebi. Zašto su propali i zašto propadaju Judejci i Jelini? Zato što vole palu prirodu. Jedni hoće da sačuvaju dostojanstvo kao pravdu pale prirode, kao njeno dobro, drugi kao njen razum, a i jedni i drugi se udaljavaju od Hrista, jedine Istine, jedine riznice znanja.[8] Onaj ko se nije odrekao prirode, ko nije uvideo da je ona, zbog nepotrebnog pada, u svakom smislu nečista, taj ne može da se približi Hristu, ne može da primi Hrista, ili da ga primi i ostane u primanju.
Božija milost je jasno pokazala u vidljivoj prirodi mnoga tajanstvena hrišćanska učenja. Oživljavanje svih biljaka u proleće je slika vaskrsenja ljudi; dejstvo nekih lekova, koji najpre otkriju bolest i naizgled je pospeše, a onda je izleče, jeste slika duhovnog podviga, koji najpre razotkriva u čoveku njegove tajne strasti, pokrene ih, a onda ih, malo-pomalo, uništava.[9] I krštenje ima svoju neobičnu sliku u prirodi. Pođimo u baštu i pogledajmo šta radi baštovan sa stablima jabuka da bi ih osposobio da donose ukusne plodove. Jabuka koja je iznikla iz semena, makar i najbolje jabuke, može da donosi samo kisele, gorke, štetne i neupotrebljive plodove; zato svaku jabuku izniklu iz semena nazivaju divljom. Naša pala priroda je kao ta jabuka. Ona može da donosi samo gorki, pogubni plod; kada se dobro pomeša sa zlom, i kada ga zlo zatruje, onda takvo dobro i samo postaje zlo od primesa zla, i ubija čoveka koji smatra da ono jeste dobro, dostojno Boga i čoveka. Da bi divlju jabuku pretvorio u pitomu, baštovan bez milosti odseca sve njene grane i ostavlja samo stablo. Na takvo stablo kalemi grančicu pitome jabuke; ta grančica srasta sa stablom i korenom, pušta svoje grane na sve strane, njene grane zamenjuju odsečene grane; prirodno drvo postaje neprirodno, nakalemljeno. Nakalemljeno drvo stoji na prirodnom stablu, crpi sokove iz zemlje kroz prirodni koren – rečju, svoj život neraskidivo povezuje sa životom prirodnog drveta. Takvo drvo počinje da donosi izvrsne plodove, koji pripadaju prirodnom drvetu, a ujedno se potpuno razlikuju od plodova koje donosi prirodno, divlje drvo. Dok god to stablo postoji u bašti, baštovan brižno pazi da iz stabla i iz korena ne krenu izdanci prirodnog drveta: oni bi izrasli i opet donosili neupotrebljivi plod, vukli sokove sebi, i tako nakalemljenim granama oduzeli i sokove i snagu da donose svoj prekrasni plod; rečju, osušili bi ih i uništili. Dobre osobine, zdravlje i snage takvog stabla jabuke biće očuvani jedino pod uslovom da sve njegove grane izrastaju samo iz nakalemljene grane. Kalemljenju blagorodne grane na divlju jabuku slična je sveta tajna krštenja: kršteni čovek mora da postupa kao onaj baštovan. Krštenje ne odseca naše biće, iako je ono začeto u bezakonju i rođeno u grehu: krštenje odseca telo greha, odseca telesno i duševno stanje prirode, koje može da stvara dobro jedino onda kada je pomešano sa zlom; na čovekovo biće, na njegov život i njegovu suštinu kalemi se Bogočovekom obnovljena čovečija priroda. Sve pomisli, osećanja, reči, sva dela krštenog moraju pripadati obnovljenoj prirodi. O tome je prepodobni podvižnik Marko rekao: „U dobro možemo verovati, dobro možemo činiti jedino u Isusu Hristu i u Svetom Duhu.“[10] Kršteni nikako ne sme da dopušta u sebi dejstvo pale prirode; on mora da odmah odbacuje sve njene težnje i pobude, čak i one koje spolja izgledaju dobre; on mora da ispunjava jedino jevanđelske zapovesti, i pomislima, i osećanjima, i rečima, i delima. Do takvog načina mišljenja dovode nas zapovesti koje je Gospod dao svojim učenicima i sledbenicima: Ostanite u meni, i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa. Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti. Ostanite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj.[11] Može li šta biti jasnije, određenije od ovoga? Jedino onaj koji brižno održi jevanđelske zapovesti, jedino onaj koji ispunjava od Boga date zapovesti onako kako to i dolikuje može da ostaje u ljubavi prema Bogu, ne u onoj ljubavi koja pripada paloj prirodi, nego u onoj koja je dar Svetog Duha, koja se izliva u obnovljenog čoveka dejstvom Svetog Duha[12] i sjedinjuje čoveka sa Bogom. Onaj koji ne mari za zapovesti i sledi težnje pale prirode, taj narušava ljubav, raskida sjedinjenje. Jevanđelje kaže da je Isus pozvao narod i svoje učenike i objavio im sledeće: Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati.[13] Očigledno, ovde se ne zahteva da odbacimo naše biće, no palu prirodu, njenu volju, njen razum, njenu pravdu. Mi smo toliko prihvatili stanje pada, tako smo se stopili sa našim postojanjem, da je odricanje od njih postalo odricanje od sebe, uništenje svog života; a da bismo se spasili moramo se odreći sebe, svog palog ja, koje još ne priznaje da je palo. Dok to ja postoji, dotle Hristos ne može da nam donese nikakvu korist. Ako neko ne mrzi i život svoj, ne može biti moj učenik.[14] Koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga,[15] posvedočio je Gospod. On je zapovedao da svoj život izgubimo ne samo Njega radi, nego i radi Jevanđelja, objašnjavajući poslednjim prvo. Izgubiti život radi Gospoda znači odbaciti razum, pravdu i volju pale prirode, a onda ispuniti Božiju volju i pravdu, izraženu u Jevanđelju, i slediti Božiji um, koji sija iz Jevanđelja. Svi koji su primoravali sebe da ispunjavaju jevanđelsko učenje, iskustveno znaju kako su razum, pravda i volja pale prirode suprotni i neprijateljski Jevanđelju. Između njih nema pomirenja i sporazuma. Odbacivanje pale prirode je neizbežni, stvarni uslov spasenja. Svoju palu prirodu odbacuje onaj koji neprestano izučava Jevanđelje i nastoji da ga oživljava u sebi svakim svojim postupkom i delom. Jevanđelje je Hristovo učenje. Hristovo učenje je Božije učenje, pa samim tim i zakon. Tačno ispunjenje zakona je neizbežni dug iskupljenih stvorenja zato što je to zapovedio Bog, Tvorac i Iskupitelj. Nemar u izučavanju i ispunjenju zakona nije ništa drugo do odbacivanje samog Zakonodavca.
Sveti apostol Pavle je rekao: Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.[16] To znači da su kršteni u Hrista primili na krštenju, u samom krštenju, dar od Svetog Duha, koji je uticao na njih; primili su živo osećanje Hrista, osećanje Njegovih svojstava. Ali krštenima nije oduzeta sloboda da sami, po svojoj volji izaberu staro ili novo, pošto ni Adamu u raju nije bila oduzeta sloboda da održi zapovest Božiju ili da je naruši. Apostol govori onima koji su poverovali u krštenje: Noć poodmače, a dan se približi. Odbacimo, dakle, djela tame i obucimo se u oružje svjetlosti. Da hodimo pošteno kao podanu: ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti, ne u svađi i zavisti. Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote.[17] Pošto kršteni ima slobodu izbora, Sveti Duh ga poziva da podrži jedinstvo sa Iskupiteljem, da podrži u sebi obnovljenu prirodu, da podrži duhovno stanje darovano krštenjem, da se uzdrži od ugađanja žarkim željama tela, to jest da se udalji od telesnih želja, od duševnog mudrovanja. Isto značenje imaju apostolove reči: Prvi čovjek je od zemlje, zemljan; drugi čovjek je Gospod sa neba. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je nebeski, takvi su i nebeski. I kao što nosimo sliku zemljanoga – jer se svi rađamo u prvorodnom grehu i sa svim bolestima dobijenim zbog pada i otkrivenim u Adamu nakon njegovog pada – tako ćemo nositi i sliku nebeskoga posredstvom krštenja kao darodavca te slike, i brižnog držanja jevanđelskih zapovesti, koje u nama čuvaju celovitost slike, njenu božansku savršenost i otmenost.[18] Oblačiti se u lik nebeskog čoveka, oblačiti se u Gospoda Isusa Hrista, uvek nositi na telu umiranje Gospoda Isusa Hrista,[19] to ne znači ništa drugo do neprestano umrtvljavati u sebi telesno stanje stalnim ostajanjem u jevanđelskim zapovestima. Tako se obukao, tako je prebivao obučen u Bogočoveka sveti apostol Pavle. Zato je mogao smelo da kaže o sebi: Živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos.[20] Isto to on traži i od svih verujućih. Ili ne poznajete sebe – govori on – da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani (u ruskom prevodu: sem ako niste ono što biste morali biti).[21] Kakav opravdan zahtev, kakvo opravdano izobličenje! Sveto krštenje odseca u svakom krštenom čoveku palu prirodu, kalemi na čoveka Bogočovekom obnovljenu prirodu. Zato se u Svetom pismu krštenje naziva banjom novoga rođenja, a život nakon krštenja novim životom.[22] Svaki kršteni je dužan da u sebi otkrije i razvije obnovljenu prirodu, to jest da u sebi otkrije Gospoda Isusa Hrista koji živi, govori i deluje. Hrišćanin koji to ne učini nije ono što mora biti.
Sveti apostol Pavle neobično tačno i podrobno objašnjava tajnu krštenja: Svi koji se krstismo u Hrista Isusa[23] govori on, u smrt njegovu se krstismo.[24] Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem, znajući ovo, da se stari naš čovjek razape sa Njime, da bi se uništilo tijelo grjehovno, da više ne robujemo grijehu. Jer ko umrije oslobodi se od grijeha. Ako li umrijesmo sa Hristom, vjerujemo da ćemo i živjeti sa njime, znajući da Hristos, ustavši iz mrtvih, više ne umire; smrt više ne vlada njime. Jer što je umro, grijehu je umro jednom zasvagda; a što živi, Bogu živi. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grijehu, a živi Boguu Hristu Isusu, Gospodu našem. Da ne caruje, dakle, Grijehu vašemu smrtnom tijelu, da ga slušate u pohotama njegovim; niti dajite udove svoje Grijehu za oružje nepravde; nego predajte sebe Bogu kao oživljeni iz mrtvih, i udove svoje Bogu za oružje pravde.[25] Iz ovoga se opet vidi da je krštenje ujedno i umrtvljavanje i oživljavanje.
Prilikom sagrešenja praroditelja smrt je odmah pogodila dušu; Sveti Duh je odmah odstupio od duše, a On je činio istinski život duše i tela; zlo je odmah stupilo u dušu, a ono je bilo istinska smrt duše i tela. Tvorčeva pretnja se doslovno ostvarila: Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.[26] Smrt je u jednom trenu učinila duhovnog čoveka telesnim i duševnim, svetog je učinila grešnim; telu je prenela ogrubelost, slabunjavost, nečiste požude; potpuno je porazila telo nakon nekoliko vekova.[27] Suprotno ovome, sveto krštenje pruža vaskrsenje duši, telesnog i grešnog čoveka pretvara u duhovnog i svetog, umrtvljava telo greha, to jest čovekovo telesno stanje, ne osvećuje samo čovekovu dušu nego i telo, daje mu sposobnost da vaskrsne u slavi; a samo vaskrsenje dešava se kasnije, onda kada to Bog odredi. Kao što je između pojave smrti u čoveku, nevidljive telesnim očima, i razdvajanja duše od tela, vidljivog i telesnim očima, proteklo prilično vremena, tako i između pojave života u čoveku i samog oživljavanja tela, koje mora ponovo da se sjedini sa dušom, protiče određeno vreme, poznato jedino Bogu. Što je duša za telo, to je Sveti Duh za celog čoveka, za njegovu dušu i telo. Kao što telo umire onoga trena kada ga napusti duša, i to onako kako umiru sve životinje, tako i čovek umire ceo, i telom i dušom, i za istinski život, i za Boga, onoga trena kada ga Sveti Duh ostavi. Kao što telo oživljava i vaskrsava onda kada se duša vrati u njega, tako ceo čovek, i telom i dušom, duhovno oživljava i vaskrsava onda kada se Sveti Duh vrati u njega. Upravo to oživljavanje i vaskrsavanje čoveka dešava se u tajni svetog krštenja. Posredstvom svetog krštenja oživljava i vaskrsava sin prvosazdanog Adama, ali ne u onom stanju neporočnosti i svetosti u kome je Adam bio sazdan: ne, on oživljava i vaskrsava u onom neuporedivo višem stanju koje je čoveku dao očovečeni Bog. Oni koji su obnovljeni krštenjem ne oblače se u prvobitni, neporočni lik prvosazdanog čoveka, nego u lik nebeskog čoveka, Bogočoveka.[28] Drugi lik je onoliko iznad prvog koliko je Bogočovek iznad prvog čoveka u stanju neporočnosti.
Izmena koju sveto krštenje vrši u čoveku potpuno je jasna, potpuno se oseća; no ta izmena ipak većini hrišćana ostaje nepoznata: krstimo se u detinjstvu, od detinjstva se predajemo zanimanjima koja pripadaju prolaznom svetu i paloj prirodi, a duhovni dar koji nam je dat svetim krštenjem pomračujemo u sebi onako kako gusti oblaci pomrače sunce. No dar se ipak ne uništava: on ostaje u nama celog našeg zemaljskog života. Sunce ne prestaje da postoji kada ga oblaci zaklone. Jedino kršteni čovek ostavlja delatnost pale prirode, počinje da pere svoje grehove suzama pokajanja, da raspinje telo sa strastima i požudama, da stupa na poprište delatnosti Novog Čoveka – dar Duha ponovo počinje da otkriva svoje prisustvo u krštenom, umnožava se, preovladava. Očišćenje pokajanjem je posledica i dejstvo blagodati koju je krštenje zasadilo. Pokajanje je obnavljanje, vraćanje stanja stvorenog krštenjem.[29] Iskustveno znanje o izmeni koju je krštenje izazvalo u čoveku može da stekne jedino onaj koji se očistio pokajanjem.
„Kada se krštavamo“, govori sveti Jovan Zlatousti, „tada duša, očišćavana Duhom, sija svetlije od sunca, tada ne gledamo samo slavu Božiju, nego iz nje pozajmljujemo neko sijanje. Kao što čisto srebro stavljeno naspram sunčevih zraka sija i od sunčevog sjaja a ne samo po svojoj prirodi, tako i duša, očišćena i svetlija od srebra, prima od Duha zrak slave i ispušta ga obostrano.“[30]
Iako u Delima apostolskim nema direktnog, faktičkog izlaganja o toj izmeni koju je tajna svetog krštenja stvarala u krštenima – u prvobitnoj Crkvi svima je bila poznata izmena koju krštenje donosi, svima je ona bila očigledna po plodovima Svetog Duha, i većinom se otkrivala odmah po krštenju – ipak su opisani slučajevi koji su sačuvali za potomstvo dokaze o toj izmeni. Kada se krstio evnuh etiopske carice, tačnije, kada je izašao iz vode, Sveti Duh je odmah sišao na njega; evnuh više nije imao potrebu za učiteljem, zato što je Duh postao njegov učitelj, i radosno je otišao svojim putem, iako je samo nešto saznao o Gospodu Isusu Hristu iz veoma kratkog razgovora sa apostolom Filipom.[31] Na Kornilija, kapetana i neznabošca, i na druge neznabošce koji su bili sa njim i poverovali u Gospoda Sveti Duh je sišao još pre krštenja, a tada su oni počeli da govore na stranim, njima do tada potpuno nepoznatim jezicima, i time javljali veličinu Božiju, koju do tog trenutka uopšte nisu shvatali.[32] Iako je Duh već bio sišao na njih, sveti apostol Petar je zapovedio da se krste u vodi, jer je sama tajna to neodložno nalagala. Crkvena istorija je sačuvala za nas sledeći veoma važan događaj. Rimski car Dioklecijan, poznat po tome što je pokrenuo najžešće progone hrišćana, proveo je najveći deo 304. godine po Hristovom rođenju u Rimu. U prestonicu je stigao da proslavi svoju pobedu nad Persijancima. U programu zabava kojima se car predavao bila je i poseta pozorištu. Neki Genesije, glumac komičar, dobro je zabavljao publiku improvizacijama. Jednom prilikom, igrajući u pozorištu u prisustvu cara i brojnog naroda, on je, glumeći da je bolestan, legao na postelju, i rekao: „Ah, prijatelji moji! Mnogo mi je teško: hteo bih da me utešite.“ Drugi glumci su odgovorili: „Kako da te utešimo? Hoćeš li da te pomilujemo strugaljkom, da ti bude lakše?“ „Bezumnici!“ odgovori on, „hoću da umrem kao hrišćanin.“ „Zašto?“, upitaše ga oni. „Zato da bi me ovog velikog dana Bog primio kao bludnog sina.“ Istog časa poslaše po sveštenika i vrača. Oni, to jest glumci koji su ih predstavljali, priđoše, sedoše kraj kreveta na kome je Genesije ležao i rekoše: „Sine naš, zašto si nas pozvao?“ On odgovori: „Zato što hoću da dobijem milost od Isusa Hristai da se ponovo rodim radi oslobođenja od mojih grehova.“ Izvršili su nad njim ceo obred svete tajne, zatim su ga obukli, po običaju novokrštenih, u belu odeću. Tada su ga vojnici, nastavljajući glumu, uzeli i doveli pred cara, da ga, tobože, ispita onako kako ispituje mučenike. Genesije je rekao: „Care, i svi dvorani carski! Mudraci ovoga grada! Poslušajte me. Čim sam čuo ime hrišćanin, osetio sam prema tom imenu užasnu odvratnost; zasipao sam grdnjama one koji su ostajali u ispovedanju tog imena; čak sam svoje rođake i srodnike mrzeo zbog imena hrišćanin; prezreo sam tu veru toliko da sam detaljno izučio njene tajne da bih vas zabavljao predstavama o njima. No kada me je, obnaženog, dotakla voda, kada sam, upitan, odgovorio da verujem, video sam ruku koja silazi sa neba; okružujući nju, svetli anđeli su sišli na mene. Oni su u nekoj knjizi pročitali sva sagrešenja koja sam počinio od detinjstva, oprali ih tom istom vodom u kojoj sam se u vašem prisustvu krstio, a onda su mi pokazali knjigu koja je, ispostavilo se, bila čista (neispisana) kao sneg. Prema tome, veliki care, i narode, i vi koji podsmesima zasipate hrišćanske tajne, poverujte, kao što sam ja poverovao, da je Isus Hristos istiniti Gospod, da je On svetlost istine i da vam On može dati oproštaj.“ Dioklecijan, potpuno ogorčen tim rečima, naredio je da Genesija žestoko udaraju palicama; zatim su ga predali prefektu Plavcijanu da ga prisili da prinese žrtvu idolima. Dugo su ga derali metalnim noktima i palili zapaljenim bakljama. Mučili su ga, a on je uzvikivao: „Nema drugog cara osim Onoga koga sam video! Njega poštujem i Njemu služim! I kada bi me hiljadu puta lišili života zbog služenja Njemu, uvek bih Njemu pripadao! Neće mučenja istrgnuti Isusa Hrista ni iz mojih usta, ni iz mog srca. Neobično mi je žao što sam bio u zabludi, što sam gajio odvratnost prema Njegovom svetom imenu, i zato što sam tako kasno postao Njegov poklonik.“ Genesiju su odrubili glavu.[33] Sveti Grigorije Bogoslov u govoru na grobu svog oca po telu, Grigorija, episkopa Nanzijanza, koji je primio krštenje u poodmaklim godinama, govori sledeće: „Roditelj pristupa drugom rođenju vodom i Duhom, kroz koje se, kako ispovedamo pred Bogom, stvara i ostvaruje Hristov čovek, zemaljsko se prevodi u duh i presazdaje. A umivanju pristupa sa plamenom željom, sa svetlom nadom, tako što je pre toga očistio sebe, koliko je mogao, i postao dušom i telom mnogo čistiji od onih koji su se pripremili da od Mojsija prime tablice. Njihovo očišćenje se odnosilo jedino na odela, i sastojalo se u kratkotrajnoj celomudrenosti i u tome da se donekle obuzda utroba; za njega pak sav prethodni život bio je samo priprema za prosvetljenje, priprema za očišćenje, do očišćenja, koje ograđuje dar, a sve zato da bi savršenstvo bilo povereno čistoti i da darovano blago ne bi bilo izloženo opasnosti od navika koje se bore protiv blagodati. Prilikom izlaska iz vode obasjavaju ga svetlost i slava dostojne onog raspoloženja sa kojim je pristupio daru vere. I drugima je to bilo očigledno. Iako su to čudo sačuvali u ćutanju, iako nisu smeli da razglašavaju, zato što je svaki mislio da je jedini on to video, ipak su to ubrzo saopštili jedni drugima. Ali onome koji ga je krstio i savršio tajnu viđenje je bilo potpuno jasno i razumljivo, i on nije mogao da ga drži kao tajnu, i svima je objavio da je pomazao Duhom svog naslednika.“[34] Ovde sveti Grigorije Bogoslov naziva sveto krštenje drugim rođenjem vodom i duhom, prosvetljenjem, očišćenjem, darom, savršenstvom, darovanim blagom, darom vere, tajnom. U Slovu o krštenju Bogoslov govori ovako: „Taj dar, kao i njegovog davaoca, Hrista, nazivaju mnogim i raznim imenima: to je ili zato što nam je on veoma prijatan – a obično onaj koji prema nečemu gaji silnu ljubav sa zadovoljstvom sluša i ime toga što voli – ili zbog toga što su mnoga u njemu sadržana dobra dela stvorila u nama i nazive. Mi ga nazivamo darom, blagodaću, krštenjem, pomazanjem, prosvetljenjem, odelom netruležnosti, banjom novoga rođenja, pečatom, svime što je dostojno poštovanja.“[35] U istom tom slovu sveti Grigorije kliče: „Poznati silu te tajne već je prosvetljenje!“ Tako je sveto krštenje shvatao Grigorije Bogoslov. On se krstio u zrelim godinama, i iz sopstvenog iskustva i iz iskustva njemu savremenih muževa saznao tu neiskazivu izmenu, to savršeno ponovno rođenje, taj novi život, rečju sve to što od tajne krštenja osećaju svi oni koji su se dostojno krstili i pravilno pripremili za sveto krštenje, pa stoga i osetili i poznali svu njegovu silu. Čuli smo da Grigorije Bogoslov napominje da je divna svetlost obasjala njegovog roditelja čim je izašao iz banje novoga rođenja. Prijatelj Grigorija Bogoslova, kapadokijski otac sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop kesarijski, podvrgao se takođe potpuno vidljivom dejstvu tajne. O tome govori njegovo žitije.[36]
Pre primanja svetog krštenja neophodna je temeljna priprema. Temeljna priprema je neizbežan uslov, i tek ispunjenje tog uslova omogućava da velika tajna obilno donese svoj plod, da posluži na spasenje, a ne na veliku osudu. Ovo je rečeno radi objašnjenja tajne, a posebno radi onih koji krštenju pristupaju tek posle detinjstva, dakle posle onog životnog doba u kome, zbog sadašnjih okolnosti, skoro svi mi primamo krštenje. Priprema za sveto krštenje je istinsko pokajanje. Bez istinskog pokajanja sveto krštenje ne može biti primljeno na dostojan način, na spasenje duše. Istinsko pokajanje se sastoji u uviđanju da naši grehovi jesu grehovi, u žaljenju zbog njih, u ispovedanju tih grehova, u ostavljanju grešnog života. Drugim rečima, pokajanje je saznanje pada, saznanje da ne možemo bez Iskupitelja; pokajanje je osuda svoje pale prirode i odricanje od nje radi obnovljene prirode. Neophodno je da naš sasud – a sasudom nazivam čovečiji um, srce, i telo, u pogledu Božije blagodati – bude očišćen radi primanja i čuvanja duhovnog dara, kojeg daje sveto krštenje. Neophodno je da taj sasud bude očišćen, ali i revnosno pregledan; njegova oštećenja, naročito pukotine, moraju biti temeljno popravljena. Ako ostanu nepopravljena, živa voda[37] koju sveto krštenje toči u sasud neće moći da se zadrži u sasudu, već će se, na njegovu najveću nesreću, izliti iz njega. Pukotinama nazivamo grešne navike. Neophodno je da naš Jerusalim sa svih strana bude okružen dobrim ponašanjem i običajima, kao zidovima: jedino se tada naša pala priroda može prineti na žrtvu svespaljenicu, u banji krštenja, a obnovljena priroda, koju nam daje krštenje, postaće oltar, veoma potreban za prinose i žrtve svespaljenice blagougodne Bogu.[38] Kakva može biti korist od krštenja bez takve pripreme? Kakva može biti korist od krštenja kada ga primamo u uzrastu u kome uopšte ne razumemo njegov smisao? Kakva može biti korist od krštenja kada ga primamo u mladenaštvu, a i nakon toga uopšte ne znamo šta smo primili? Mi smo, međutim, primili neprocenjivi dar, preuzeli smo strašnu obavezu; naša odgovornost za tu obavezu je isto tako nemerljiva i beskonačna kao što je i sam dar neizmeran i beskonačan. Kakva može biti korist od krštenja kada ne shvatamo svoj pad, čak ne priznajemo da se naša priroda nalazi u stanju najžalosnijeg pada; kada nepotrebno dobro pale prirode smatramo izvrsnim i blagougodnim dobrom; kada uporno nastojimo da činimo to dobro, i ne primećujemo da ono samo hrani i podiže u nama naše samoljublje, samo nas sve više i više udaljava od Boga, samo učvršćuje, pečati naš pad i otpalost? Kakva može biti korist od krštenja, ako ne smatramo gresima čak ni smrtne grehe, na primer preljubu, i sve što uz nju ide, već ih nazivamo naslađivanjem; ako ne znamo da je naša priroda obnovljena krštenjem; ako potpuno omalovažavamo delatnost po zakonima obnovljene prirode, zasipamo je hulama i podsmesima?
Krštenje Jovana preteče Gospodnjeg bilo je samo krštenje koje uvodi u pokajanje, a ne čin koji donosi Carstvo nebesko – zato je od onih koji su mu dolazili da ih krsti tražio da se pre krštenja ispovede, ne stoga što je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, već zato što mu je stalo do njihovog spasenja.[39] Zaista: kako može čovek da stupi na poprište pokajanja ako ne ispovedi svoje grehove? Kako on saznaje stepen važnosti različitih grehova i način pokajanja zbog njih ako mu i jedno i drugo ne kaže opitni učitelj? Kako će se bez učitelja upoznati sa duhovnim oružjima i sa njihovom upotrebom protiv grešnih pomisli i osećanja, protiv grešnih navika, protiv strasti ukorenjenih zbog dugog ostajanja u njima? Ispovedanje grehova je neophodno i zato da se čovek na pravi način pokaje zbog ranije učinjenih grehova i da se ubuduće zaštiti od upadanja u grehove. Hristova Crkva je uvek smatrala da je ispovedanje grehova deo pokajanja. Od svih koji su nameravali da se krste pokajanje je zahtevano zato da bi predato sveto krštenje bilo primljeno i sačuvano onako kako treba da bude primljena i sačuvana velika, neponovljiva tajna. Pokajanje je, najzad, uredba Božija i dar Božiji palom čoveku.
Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko,[40] javljao je sveti Preteča onima koji su mu dolazili i od njega primali krštenje pokajanja. Preteča je sam objasnio da je Carstvo nebesko označavalo u njegovoj propovedi svetu novozavetnu tajnu krštenja.[41] Da bismo primili Carstvo nebesko, moramo se pokajati. Spasitelj sveta je tražio pokajanje od ljudi da bi im posredstvom svetog krštenja darovao dar spasenja, da bi učinio ljude sposobnima za primanje nebeskog duhovnog dara. Pokajte se – govorio je on jer se približilo Carstvo nebesko;[42] pokajte se i vjerujte u jevanđelje.[43] Radi vas je učinjeno sve; od vas se ne traži nikakav trud, nikakav podvig, nikakav prinos daru! Od vas se traži jedino da se očistite pokajanjem, zato što se besceno, svesveto, duhovno blago ne može poveriti nečistima i onima koji ne nameravaju da budu čisti. Kada je slao učenike da propovedaju, Bogočovek im je zapovedio da kazuju ljudima da se pokaju zato što se približilo Carstvo nebesko.[44] Apostol Pavle govori da je, putujući po vaseljeni, propovedao pokajanje, obraćanje Bogu i veru u Gospoda našega Isusa Hrista, i to svima, i Judejcima, i Jelinima.[45] Kada su u Jerusalimu hiljade Judejaca poverovale u Spasitelja zbog propovedi svetog apostola Petra, i upitali i njega, i ostale apostole: Šta da učinimo, ljudi, braćo? tada je apostol Petar rekao: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijehova; i primićete dar Svetoga Duha.[46] Svuda vidimo pokajanje kao jedini ulaz, jedinu lestvicu, jedino predvorje pred verom, Jevanđeljem, Carstvom nebeskim, pred Bogom, pred svim hrišćanskim tajnama, pred svetim krštenjem – tim rođenjem čoveka za hrišćanstvo. Odbacivanje prethodnog grešnog života i odlučnost da se život provodi po jevanđelskim zapovestima su neophodni da bi smo dostojno primili dar Svetog Duha, dobijen na krštenju, i da bismo imali mogućnost da ga dostojno sačuvamo u sebi. Pastiri hrišćanske Crkve prvih vekova činili su sve što su mogli da oni koji primaju krštenje (tada se ono primalo skoro isključivo u zrelim godinama) prime sveto krštenje sa punom svešću o tome kakav duhovni dar primaju.[47]
I današnji pastiri imaju svetu i neizbežnu obavezu da pružaju tačno i podrobno znanje o svetom krštenju onima koji su primili tajnu u svom mladenaštvu, i zato nemaju nikakvog opitnog znanja o tajni. Dar su dobili, i moraće da podnesu račun o tome kako su dar upotrebili. Blagovremeno pripremanje za podnošenje računa je neophodno, krajnje neophodno! Nemarno i neznalačko postupanje sa darom ima izuzetno teške posledice. Ko ne upotrebi dar po želji i zapovesti Darodavca, ko ne umnoži u sebi blagodat krštenja delatnošću po jevanđelskim zapovestima, nego sakrije dati mu talant u zemlju, to jest zakopa ga, sahrani blagodat krštenja, uništi u sebi svako njeno dejstvo čim se preda zemaljskim brigama i nasladama, od toga će se oduzeti blagodat krštenja na sudu Hristovom. Nedostojni posednik te blagodati biće bačen u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba.[48] Da bismo imali potrebno znanje o važnom značaju svetog krštenja, moramo provoditi Bogu ugodni, jevanđelski život: sam on dovoljno jasno otkriva hrišćaninu tajnu hrišćanstva.[49] Krštenje je sveta tajna koja se ne može ponavljati. Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova – uči pravoslavni Simvol vere. Kao što se čovek može jednom roditi za život, tako se jednom može roditi i za novi život, to jest za krštenje. Kao što se razne bolesti, koje nakon rođenja napadaju, uzdrmavaju i razaraju čovekov život, leče raznim lekovima zasnovanim na životnoj sili datoj kad i sam život, tako se i razna sagrešenja učinjena nakon krštenja i razni njihovi napadi na čovekov duhovni život i pokušaji da ga rastroje leče pokajanjem, a ono je delotvorno jedino uz pomoć blagodati Svetog Duha koja je zasađena u čoveka svetim krštenjem, i sadrži se u umnožavanju te sagrešenjima potisnute i zaglušene blagodati. Prepodobni Marko Podvižnik kaže da je „Hristos, kao savršeni Bog, darovao krštenima savršenu blagodat Svetog Duha, dakle blagodat koja ne prima od nas prinose, nego nam se otkriva i javlja onoliko koliko držimo zapovesti, i daje nam prinose da bismo svi dostigli u jedinstvo vjere i poznanja Sina Božijega, u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove“.[50] Jedinstvo vere ovde treba razumeti kao ono stanje u kome vera potpuno ovladava celokupnom delatnošću hrišćanina, a celokupna delatnost je izraz duhovnog znanja, to jest Jevanđelja. „Sve, dakle, što Njemu (Hristu) prinosimo nakon našeg novog rođenja (krštenja), sve je On već zasadio u nama (tokom tajne krštenja).“[51]
 


 
NAPOMENE:

  1. 2 Pt 1,4.
  2. Jn 3, 5, 6.
  3. „Gospod nas je oslobodio činom svetog krštenja tako što nam je oprostio grehe i dao nam slobodu da činimo dobro, ako to želimo, i da se zlu ne predajemo, takoreći nasilno, jer gresi otežavaju, i zanose slugu greha; i u Pismu je rečeno da se svaki zapliće u uže svoga greha“ (Prič 5, 22). Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta. „Krštenje ne oduzima našu volju: ono nam pruža slobodu, pri kojoj đavo više ne vrši nasilje nad nama bez naše saglasnosti. Nakon krštenja nama je prepušteno da prebivamo u zapovestima koje nam je dao Hristos, Gospod i Bog, u koga smo se krstili, i da idemo putem njegovih zapovesti, ili da se lukavim delima opet vratimo našem suparniku i neprijatelju, tj. đavolu.“ Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 109,Dobrotoljublje, tom 1.
  4. Mt 12, 43-45. „Krštenjem se izgoni nečisti duh i obilaze se neplodne i neverne duše, ali u njima se ne nalazi počinak: počinak se za demone sastoji u tome da lukavim delima zbunjuju krštene – nekršteni pripadaju nečistom duhu od početka – i on se vraća na krštenog sa sedam drugih duhova, gorih od sebe. Kao što ima sedam darova Duha, tako ima i sedam lukavih, zlih duhova. Kada se đavo vrati krštenome, i nađe da je besposlen, i da se zbog lenjosti ne suprotstavlja neprijateljima, tada on uđe u njega, i čini zlodela žešće nego ranije. Onaj koji je očišćen na krštenju, a zatim je opoganio samog sebe, taj nema nade u drugo krštenje: osim ako ima nadu u vrlo teško pokajanje.“ Objašnjenje blaženog Teofilakta Ohridskog ovde navedenog jevanđelskog teksta. Prepodobni Grigorije Sinajski je rekao: „Drži nezadrživi um, drži, dakle, onoga kojeg opseda i rasejava protivnička sila, koja se nakon krštenja, zbog nemara, opet vratila u lenju dušu, i to sa drugim lukavim duhovima, kako govori Gospod.“ Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, gl. 3, Dobrotoljublje, tom 1; prep. Makarije Veliki, Beseda 27, gl. 11
  5. Gal 3, 27.
  6. Gal 3,28.
  7. Slovo o krštenju.
  8. Kol 2, 3; Rim 5, 19.
  9. „Izrastoše grešnici kao trava, iznikoše svi koji čine bezakonje; da budu istrebljeni u vek veka (Ps 91, 8). Pod grešnicima, koji iznikoše kao trava, podrazumevaju se strasne pomisli; one su, kao i trava – slabe i bez sile. Kada u duši izrastaju strasne pomisli, tada izniču, to jest otkrivaju se svi koji čine bezakonje, to jest strasti, da bi bile istrebljene u vek veka: podvižnici iskorenjuju strasti onda kada ih jasno uoče. Udubite se u redosled izloženog; strasne pomisli prvo izrastu, strasti se tako otkriju, a onda se iskorenjuju.“ Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13, O trpljenju iskušenja.
  10. Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, glava 2.
  11. Jn 15, 4-10.
  12. Pim 5, 5.
  13. Mk 8, 34, 35.
  14. Lk 14,26.
  15. Mt 10, 38,39.
  16. Gal 3, 27.
  17. Pim 13. 12-14.
  18. 1 Kop 15, 47-49.
  19. 2 Kop 4, 10.
  20. Gal 2,20.
  21. 2 Kop 13, 5.
  22. Tit 3, 5 i Mt 19,28.
  23. Radi veće jasnosti, autor ovde navodi apostolove reči u ruskom prevodu, izdanje 1822. godine (Krestivšiesя vo Iisusa Hrista).
  24. Na staroslovenskom: Elicы vo Hrista Iisusa krestihomsя, v smertь Ego krestihomsя (pogružalisь). Krštenje i pogruženje su istoznačne reči. U celokupnoj vaseljenskoj Crkvi krštenje se vršilo kroz pogružavanje do XII veka. U XII veku u Rimu su počeli da pogružavanje zamenjuju oblivanjem. Dictionnaire Theologique par Bergier, Bapteme.
  25. Rim 6, 3-13. Vidi objašnjenje ovih reči sv. Jovana Zlatoustog.
  26. Post 2, 17.
  27. Prep. Makarije Veliki, Beseda, 7, gl. 26.
  28. „Kršteni se kroz krštenje menja u umu, u reči i delu i, po datoj mu sili, postaje isto što i Onaj koji ga je rodio.“ Dvadeseto moralno pravilo sv. Vasilija Velikog Dela svetih otaca.
  29. Prepodobni Marko Podvižnik, Slovo o krštenju; sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, glave 16, Dobrotoljublje, deo 2.
  30. Ioanni Chrisotomi in Epistola 11 ad Cor. Homila VII, cap. 5.
  31. Dap 8, 39.
  32. Dap 10, 44-46.
  33. Fleri, Crkvena istorija, knjiga VIII, gl. H1LH. Druga priča, slična ovoj, nalazi se i u Četiminejima, 15. septembar. Komedijaša Porfirija, koji se pogruzio u vodu samo zato da bi se podsmejao krštenju, sveta tajna je pretvorila u hrišćanina. To se desilo pred očima cara Julijana Odstupnika. Porfirije je ispovedao Hrista, izobličio carevo bezbožništvo, i zbog toga je bio žestoko mučen i zatim pogubljen.
  34. Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda 18, Dela svetih otaca.
  35. Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda 40, Dela svetih otaca.
  36. Četiminej, 1. januar.
  37. Jn 7, 38.
  38. Ps 50, 20, 21.
  39. Lestvica, Pouka 4, O blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti.
  40. Mt 3, 2.
  41. Mt 3,11.
  42. Mt 4,17.
  43. Mk 1,15.
  44. Mt 10, 7.
  45. Dap 20,21.
  46. Dap 2, 37, 38.
  47. Vidi dela sv. Grigorija Bogoslova, sv. Kirila Jerusalimskog, sv. Jovana Zlatoustog i drugih.
  48. Mt 25, 30.
  49. „Zakon slobode poštujemo ako ga istinski razumemo, a razumemo ga ako tvorimo (jevanđelske) zapovesti“, rekao je prepodobni Marko; Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, 32. glava.
  50. Ef 4,13.
  51. Završetak Slova o krštenju.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *