NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O STANJIMA ČOVEČIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA
 
4. STANJE NAKON ČOVEKOVOG PADA
 
U paloj čovekovoj prirodi dobro je pomešano sa zlom. Zlo, dovedeno u čoveka, toliko se smešalo i slilo sa čovekovim prirodnim dobrom da prirodno dobro nikada ne može da dejstvuje odvojeno od zla, ne može da dejstvuje a da pri tome ujedno ne deluje i zlo. Čovek je zatrovao sebe time što je probao greh, to jest time što je iskustveno poznao zlo. Otrov je prodro u sve delove tela, u sve; sile i svojstva duše: bolest greha pogodila je i telo, i srce, i um. Pali ljudi nazivaju i smatraju svoje znanje zdravim, ali time pogubno lažu i obmanjuju sebe. Zdravo znanje je bilo do pada; nakon pada ono je kod svih ljudi, bez izuzetka, postalo lažno, i moramo ga odbaciti, ako nam je stalo do spasenja.[1] Svetlost očiju mojih ni ona nije sa mnom,[2] govori Pismo o znanju pale prirode. Pali ljudi nazivaju i smatraju svoje srce dobrim, ali time pogubno lažu sebe i obmanjuju sebe: ono je bilo dobro do pada; nakon pada čovekovo dobro se smešalo sa zlom, oskrnavljeno je, i zato ga moramo odbaciti, ako nam je stalo do spasenja. Bog, srceznalac, nazvao je sve ljude zlim.[3] Zaraza greha je sve rastrojila u čoveku; sve dejstvuje nepravilno, sve dejstvuje pod uticajem laži i samoobmane. Tako dejstvuje njegova volja, tako dejstvuju osećanja njegovog srca, tako dejstvuju sve njegove pomisli. Ništavno je i beskorisno to što ih palo i zaslepljeno čovečanstvo naziva dobrim, izvrsnim, uzvišenim.
Duboko smo mi pali: malo ko uviđa da je palo biće i da mu je potreban Spasitelj; većina gleda na svoj pad kao na stanje potpunog trijumfa i napreže sve svoje snage da učvrsti i razvije svoje stanje pada.
Čovek više i nije u stanju da sopstvenim naporima odvoji dovedeno zlo od prirodnog dobra. Zlo je prodrlo u sam početak čoveka; čovek se začinje u bezakonju, rađa se u gresima.[4] Od samog svog rođenja čovek nema nijednog dela, nijedne reči, nijedne pomisli, nijednog osećanja u kojima je dobro, bar za tren, bilo bez veće ili manje primese zla. To posvedočuje i Sveto pismo, i kaže da među palim ljudima nema nijednog pravednog; svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše: nema ha koji čini dobro, nema baš nijednoga.[5]
Ukazujući na palu prirodu, sveti apostol Pavle govori: Dobro ne živi u meni, to jest u tijelu mojemu.[6] Ovde pod tijelom apostol ne podrazumeva čovečije telo u doslovnom smislu, nego telesno stanje celokupnog čoveka: njegovog uma, srca i tela. I u Starom zavetu nazvan je tijelom celokupni čovek: Neće se duh moj, rekao je Bog, dovijeka preti s ljudima, jer su tijelo.[7] U tom telesnom stanju, kao u svom telu, žive greh i večna smrt. Za telesno stanje apostol ima nazive tijelo smrti,[8] tijelo grjehovno.[9] To stanje se naziva telom, telom smrti i greha, zato što su u njemu misao i srce, čiji je zadatak da streme ka duhovnom i svetom, upućeni i prikovani samo za materijalno i grešno, i žive u materiji i grehu. Čovečije telo samog apostola bilo je hram Svetog Duha, bilo je prožeto Božijom blagodaću i izlivalo iz sebe dejstva Božije blagodati.[10] Na njega ne mogu da se odnose izrazi koji se tako verno odnose na telesno stanje u koje se čovekova priroda survala prilikom pada: Koji su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu;[11] da bi se uništilo tijelo grjehovno;[12] ko će me izbaviti od tijela smrti ove?[13]
Apostol izvanredno opisuje mešanje dobra sa zlom u palom čoveku, prepuštenom sopstvenim naporima na činjenju dobra, pri čemu zlo nužno izbija iz prirode, izopačuje čovekovo dobro i obara zamisli uma koji uzaludno pokušava da istinsko služenje Bogu uvede u hram duše. Zakon je duhovan, govori apostol, aja sam tjelesan, prodan u ropstvo grijehu. Jer ne znam šta činim,jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim. Ako li činim ono što neću, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne činim više ja, nego grijeh koji živi u meni. Jer znam da dobro ne živi u meni, tojest, u tijelu mojemu; jer htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, već ne činim to ja, nego grijeh koji živi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mije prisutno. Jer se radujem Božijem zakonu po unutarnjem čovjeku; ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom grijeha koji je u udima mojim. Ja jadni čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove? Tako, dakle, ja sam umom služim Božijem zakonu, a tijelom zakonu grijeha.[14] Pod rečju tijelo ovde opet treba razumeti telesno stanje koje obara sve pokušaje čovečijeg uma da ispuni Božiju volju dok se čovek nalazi u stanju pada, dok nije obnovljen Duhom; kada se Duh nastani u čoveku, On ga oslobađa od robovanja grehu,[15] da bi se uništilo telo grehovno,[16] to jest telesno stanje u čoveku. Tako treba razumevati i apostolove reči: Tijelo i krv ne mogu naslijediti Carstva Božijega.[17] Ovde se pod rečima tijelo i krv podrazumevaju pomisli i osećanja koji nastaju u našoj prirodi i drže čoveka u telesnom stanju po njegovom umu, srcu i telu.
To stanje je stanje staroga čovjeka.[18] Apostol zapoveda hrišćaninu da ostavi to stanje i obuče se u novoga čovjeka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine.[19] To je ono isto što je on rekao u Poslanici Rimljanima: Obucite se u Gospoda Isusa Hrista,[20] i u Prvoj poslanici Korinćanima: Nosićemo i sliku nebeskoga[21] (čoveka). Izvesno je da je apostol bio obnovljen Duhom i da je bio obučen u Hrista; prosvetljen Duhom i pokretan ljubavlju prema bližnjima, on je u ime palog čoveka, koji se naprezao da raskine lance greha, izgovorio ispovedanje stanja u kome čovek, zbog zla koje živi u njemu i vrši nasilje nad njim, ne može da ne čini zlo, čak i kada bi želeo da čini dobro.[22] Takvo viđenje čovečijeg pada je dar Božije blagodati.[23]
U zajednici palog čovečanstva neke ljude nazivaju dobrima. Tako ih nazivaju nepravilno, relativno. U toj zajednici dobrim se naziva onaj čovek koji čini najmanje zla, a zlim onaj koji čini najmanje dobra. Uostalom, zli čovek može toliko da napreduje u zlu da se sva njegova delatnost pretvara u neprekidni niz zlodela. Dobar čovek, u preciznom smislu, ne postoji. Nema čoveka koji bi u svom palom stanju činio čisto dobro, neopoganjeno zlom: Niko nije blag osim jednoga Boga,[24] govori Reč Božija. Sve ljude Ona smatra i naziva zlim.[25] Starozavetni pravednici nazivani su pravednicima jedino u odnosu na ostale ljude,[26] a ne u odnosu na Boga. U odnosu na Boga celokupno čovečanstvo, bez izuzetka, postalo je nedostojno; sva dela padom pokvarene prirode postala su neblagougodna Bogu zato što su opoganjena neodvojivom primesom zla.
Sama vera u obećanog Iskupitelja, koja se dokazuje delima vere, i zbog koje je Bog primio starozavetne pravednike, i koja im je uračunata u pravednost,[27] pružala je nadu u spasenje, nadu u izlazak iz tamnica pakla, u koje su bačene ljudske duše, bez izuzetka, nakon odvajanja od tela, dok očovečeni Bog nije slomio prijevornice i vrata pakla.
Kao da je bilo malo to što je greh posredstvom pada postao gotovo prirodan čoveku, toliko prirodan da je Pismo greh nazvalo životom,[28] da je odricanje od greha postalo odricanje od sebe,[29] pa je pali čovek primio u sebe satanu, koji ga je sablaznio, i postao stan satanin. „Ispostavlja se“, govori prepodobni Makarije Veliki, „da i sam neprijatelj na neki način prebiva u nama, bori se i zarobljava nas.“[30] Ovo ni u kom slučaju nije proizvoljno mišljenje, nije mašta, nego opitno znanje, a to znanje dobijaju oni koji, kako govori isti taj ugodnik Božiji, postojano ostaju u molitvi i nepokolebivo se suprotstavljaju svome neprijatelju.[31]
Hrišćaninu koji živi u svetu takvo opitno poznanje čovekovog pada nije dostupno zato što su ga svezale razne brige, a i zato što ga ne4restana rasejanost odvlači od viđenja samog sebe. Nije za njega naše slovo. Neka on dobrim delima u krilu Pravoslavne crkve, naročito milostinjom i celomudrenošću, stvara svoje spasenje. Mi besedimo sa monasima, koji su se potpuno predali služenju Bogu, koji žele da Carstvo Božije ugledaju u sebi, otkriveno u sili i slavi. Neizmenljivi duhovni zakon podvižništva zahteva da čovek najpre raskine materijalne lance, kojima je svezan izvana, i da tek tada počne da raskida one lance kojim su ga duhovi zlobe svezali u dubini njegovog uma i srca. „Ispostavilo se“, govori sveti Makarije Veliki, „da je čovek nakon prestupanja zapovesti i nakon izgona iz raja svezan na dva načina, i dvema vrstama lanaca: ispostavilo se da ga u ovom svetu vezuju predmeti sveta i ljubav prema svetu, to jest prema telesnim željama i strastima, prema bogatstvu i slavi, takođe ljubav prema tvarima, prema ženi i deci, prema srodnicima, prema domovini, prema mestima, prema odelima, kraće rečeno, ljubav prema svim onim vidljivim stvarima od kojih mu Reč Božija zapoveda da se dragovoljno odrekne (zato što se čovek dragovoljno pokorava svemu vidljivom), da se razreši i oslobodi svega toga da bi zatim mogao potpuno da ispuni Božiju volju. A u sebi (čovečija) duša je toliko svezana, zaključana, okružena zidinama i okovana okovima mraka i svim ostalim sredstvima duhova zlobe da ne može, kako bi htela, da ljubi Boga, da veruje u Njega i da ga poštuje.“[32] Dalje u svojoj besedi veliki ugodnik Božiji i učitelj monaha poučava da svoje zarobljeništvo, svoje ropstvo, svoju večnu smrt mogu da otkriju u sebi samo oni koji su zbacili sa sebe okove sveta i predali se istinskom i izuzetnom služenju Bogu. Onaj ko se, suprotno ovome, nije prethodno potrudio da raskine lance koje je na njega stavila materija, to jest vidljivi svet i zemaljski prolazni život, sa svojim prilikama i odnosima, taj nikada neće poznati, neće primetiti da je zarobljen, i neće zapaziti duhove zlobe koji dejstvuju u njemu. On zauvek ostaje stran samom sebi zato što gaji u sebi skrivene strasti, ali ih ne poznaje: veoma često pobude strasti on smatra pobudama pravde, i njihovo dejstvo smatra dejstvom Božije blagodati ili utehom savesti. U samom monaškom životu telesni podvig, koliko god on bio veliki, ne može sam po sebi da otkrije unutrašnje lance i unutrašnju nesreću: za to je potreban duhovni podvig. Telesni podvig bez duhovnog podviga više je štetan nego koristan; on neobično mnogo pojačava strasti duše: slavoljublje, licemerje, lukavstvo, gordost, mržnju, zavist, uobraženost.[33] „Ako unutarnje delanje po Bogu“, rekao je veliki Varsanufije, „ne pomaže čoveku, onda se on uzalud trudi i u spoljašnjem.“[34]
Sledeći duhovni podvizi otkrivaju podvižniku njegovo unutrašnje robovanje, a u isti mah podižu bitke u njegovim pomislima i osećanjima.
1) Istinska poslušnost. Posredstvom istinske poslušnosti podvižnik početnik, odsecajući, Boga radi, svoju volju i svoja shvatanja – u želji da ispuni volju i shvatanja podvižnika koji je već napredovao i neuskrativo zadobio poslušnost prema Bogu – neizostavno podstiče palog anđela na protivdejstvo, i time otkriva njegovo prisustvo u sebi. Ako podvižnika ne sablazne zle spletke, predlozi i razni izgovori kojima lukavi nastoji da ga odvuče od poslušnosti, i ako ostane postojan u podvigu, on će podstaći nevidljivog neprijatelja na zavist i ljutu borbu, u kojoj taj neprijatelj neće propustiti priliku da podigne u podvižniku razna grešna maštanja, pomisli, osećanja, zanose, i time će podvižnik otkriti u dubini srca skriveno, izuzetno veliko, a naizgled potpuno nepostojeće zlo.
2) Čitanje, izučavanje i ispunjavanje jevanđelskih zapovesti, zato što one, odsecajući delatni greh, prvenstveno istrebljuju greh u samom umu, u samom srcu. Ispunjenje tih zapovesti, ili, pravilnije, naprezanje u ispunjavanju zapovesti, nužno izobličava greh koji živi u nama i izaziva žestoku unutrašnju borbu, u kojoj najviše učestvuju duhovi zlobe.
3) Sramoćenja i druge nevolje takođe otkrivaju greh skriven u dubini duše. Nevolju i zovemo iskušenjem upravo zato što ona otkriva skriveno stanje srca. U čoveku još zarobljenom vlašću greha, sasvim prirodno, upravo nevolja izobličava greh koji živi u dubini duše, otkriva ga posredstvom ožalošćenog srca, tuge, pomisli roptanja, negodovanja, samoopravdavanja, osvete, mržnje. Nesumnjivi znak dejstva palog gordog duha je pojačano dejstvo tih strasti u duši, naročita najezda i pritisak pomisli i maštanja.
4) Pažljiva molitva, naročito molitva imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, uz naprezanje na spajanju srca i uma, razotkriva zmiju koja se gnezdi u dubini srca, ranjava je i podstiče na kretanje. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul u svom delu o tihovanju i molitvi navode sledeće reči svetog Jovana Zlatoustog: „Molim vas, braćo, nikada ne gazite i ne prezirite pravila molitve. Slušao sam nekada oce kako govore da onaj koji pogazi ili prezre to pravilo i nije monah. Takav – i kada jede, i kada pije, i kada prebiva u keliji, ili služi, ili putuje, ili šta drugo čini – mora bez prestanka da vapi ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, da bi neprestano pominjanje imena Gospoda našeg Isusa Hrista razdraživalo neprijatelja na bitku. Najpre će ugledati zlo u unutrašnjosti svog srca, a zatim (u srcu skriveno) dobro (to jest Božiju blagodat), koja je svetim krštenjem zasađena u svakog pravoslavnog hrišćanina.“[35] Prepodobni Makarije Veliki uči da takvo stanje unutrašnje borbe treba podnositi dobrodušno, sa nesumnjivom verom i nadom u Gospoda, sa velikim trpljenjem, očekujući od Gospoda pomoć i dar unutrašnje slobode. Bitka ne može biti krunisana pobedom, i sloboda ne može biti osvojena naporima samog čoveka: i jedno i drugo je dar Božiji, darovan podvižniku u svoje vreme, poznato jedino Bogu.[36]
Mnogo greše oni koji se nalaze pod vlašću strasti a zahtevaju od sebe da budu bestrasni. Zbog takvog nepravilnog zahteva prema sebi, koji je samo posledica nepravilnog mišljenja o sebi, oni padaju u neobično veliku zbunjenost kada se pokaže da u njima na bilo koji način živi greh. Oni tada padaju u uninije, u beznađe. Njima se, zbog nepravilnog mišljenja o sebi, čini da je ta projava greha nešto neobično, nešto što se ne uklapa u postojeći red. A u stvari, projava greha u pomislima, osećanjima, rečima i delima (ovde govorimo o zanosima, a ne o smrtnim gresima, ni o voljnim gresima) sasvim je logična, prirodna, nužna. „Ako nas strast uznemirava“, govori prepodobni ava Dorotej, „onda to ne sme da nas zbunjuje, jer padati u zbunjenost zbog toga što nas strast uznemirava nije ništa drugo do delo bezumlja i gordosti, posledica nepoznavanja stanja svoje duše i izbegavanja truda. Tako su o tome rekli oci. Mi ne napredujemo upravo zato što ne znamo svoju meru, što nemamo strpljenja u započetim delima, što bez truda hoćemo da zadobijemo vrlinu. Čemu se čudiš, strasni čoveče, kada te strast uznemirava? Zbog čega se zbunjuješ? Stekao si strast, imaš je u sebi, i zbunjuješ se! Primio si u sebe i njene zaloge, a kažeš: ‘Zašto me ona uznemiruje?’ Bolje je trpi, podvizavaj se, i moli Boga.[37]
Oni koji sagledavaju u sebi greh upravo zbog tog sagledavanja ceo dan zemaljskog života provode u opominjanju na svoju grešnost, umom pokazuju sebe, svoje jadno stanje Gospodu, i vapiju sa bolom u srcu: Oči su moje svagda ka Gospodu, jer će On izbaviti od zamke noge moje. Pogledaj na me i pomiluj me, jer sam jedinak (= samac) i siromah. Izbavi od mača dušu moju, i iz ruke pseće jedinicu moju. Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup čovjek dati za dušu svoju? Spasi me iz usta lavljih i od rogova nosoroga smernost moju, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehove moje. Vidi neprijatelje moje kako se umnožiše, i mržnjom nepravednom omrznuše me. Sačuvaj dušu moju, kao što si sačuvao dušu Jova, sluge Tvoga, i izbavi me; da se ne postidim.jer se u Tebe pouzdah“[38] Onaj koji živi po ovim pravilima, taj će, bez imalo sumnje, biti udostojen da u svoje vreme kaže: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati pažnju na me, i usliša moljenje moje; i izvede me iz rova mučenja i iz blata mulja (mnogog), i postavi na kamen noge moje, i uspravi stope moje; i stavi u usta moja pesmu novu, himnu Bogu našem.[39] Istinit je Onaj koji daje obećanja onima koji se uzdaju u Njega i koji se ne daju otrgnuti od uzdanja u Njega, bez obzira na to što ih greh svojim nasiljem dugo i iscrpljujuće muči u srcu. Darovalac će sigurno ispuniti svoje obećanje. A zar Bog neće odbraniti – svedoči Sin Božiji – izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć i zar će oklijevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti.[40] Reč oklijevati ovde označava da Bog dopušta grehu i duhovima zlobe, koji žive u čoveku, da određeno vreme iskušavaju čoveka radi njegove koristi. Sveti Makarije Veliki govori: „Knez ovoga veka je štap koji kažnjava (urazumljuje) one koji su još deca po duhu, i bič koji im zadaje rane, ali time što ih ozlobljava i iskušava, on im, kako smo ranije rekli, priprema veliku slavu i veliku čast… Taj štap uređuje neko veliko delo spasenja, kako je negde kazano: Zlo, imajući za cilj zlo, pospešuje dobro. Za dobre duše, za duše dobre volje, i najveća nevolja pretvara se u dobro, što svedoči i sam apostol: Onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro.[41] Tom štapu, koji vaspitava tako što kažnjava, dopušteno je da dejstvuje da bi sudovi bili ispitani, kao u užarenoj peći, da bi dobri postali tvrđi, i da bi loši pokazali da lako pucaju i da ne mogu da izdrže veliku vatru. Đavo je delo i sluga Božiji, i ne može da iskušava onoliko koliko on odluči, ne može da ozlojeđuje onoliko koliko on hoće, već onoliko koliko mu Božiji mig dozvoli i dopusti. Bog tačno zna stanje svih, i svakom čoveku dopušta onoliko iskušenja koliko sam taj čovek ima sila. Vjeran je Bog – govori apostol – koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podnijeti.[42] Koji ište i kuca na vrata, koji traži do kraja, taj će dobiti to što traži.“[43]
Zašto Bog dopušta da duhovi zlobe i greh iskušaju podvižnika? Zato što čovek ima preku potrebu da tačno i detaljno sazna svoj pad, jer bez toga ne može da pozna i primi Iskupitelja onako kako treba. Čovek mora da pozna svoju palu prirodu, njene sklonosti, njoj svojstvenu delatnost, da kasnije, kada primi blagodat Svetog Duha, koju mu daje Iskupitelj, ne bi upotrebio tu blagodat na svoju duhovnu štetu ili da ne bi njena dejstva pripisao sebi, već da bi bio njen dostojan sasud i njeno dostojno oruđe. Sveti Grigorije Sinait govori: „Ako čovek ne bude napušten i poražen i savladan zato što se pokorio svakoj strasti i pomisli, i u duhu pobeđen, a pri tome ne dobija nikakvu pomoć ni od dela, ni od Boga, ni od bilo koga drugog, zbog čega dolazi skoro do očajanja, jer je iskušavan sa svih strana – tada on ne može da dođe u skrušenost duha, ne može da smatra da je manji od svih, da je poslednji i sluga svima, izuzimajući same demone, koji su ga mučili i pobedili. To je smirenje koje dopušta promisao Božiji, kazneno-vaspitno smirenje, posle kojeg Bog daruje drugo, uzvišeno smirenje, koje je božanstvena sila, koja dejstvuje pomoću Boga i pomoću Njega čini sve; (čovek) vidi tu silu u sebi kao oruđe, i tim oruđem čini Božija čuda.“[44] Tako se objašnjava ta divna pojava, tj. svetitelji Božiji; budući da su sasudi Svetog Duha, oni su ujedno videli, shvatili, ispovedali sebe kao najveće grešnike, dostojne privremenih i večnih kazni. Oni su ozbiljno upoznali i izučili svoju palu prirodu, videli da u njoj nema ničega neoskrnavljenog, i stoga su sve dobro koje je Božija blagodat, nastanivši se u njima, učinila posredstvom njih sa punim ubeđenjem pripisali toj blagodati, i stalno strepeli da pala priroda ne izrodi neku pomisao ili neko osećanje uvredljivo za Svetog Duha.[45] Brzi prelazak iz stanja borbe u stanje duhovne slobode ne donosi korist čoveku. Sveti Makarije Veliki napominje da „duše koje su već pričasnice Božije blagodati, već pune nebeske sladosti, već posednice naslada duhovnog mira, ali nepotvrđene, neiskušane u nevoljama koje im nanose zli duhovi često ostaju detinjasto slabe i nesposobne za Carstvo nebesko.
Ako li ste bez karanja, govori sveti apostol, koje su svi iskusili, onda ste kopilad, a ne sinovi.[46] Iskušenja i nevolje se i šalju čoveku radi njegove koristi, da bi duša, ispitana u nevoljama, postala jača i časnija pred svojim Gospodom. Ako izdrži do kraja sa nadom u Gospoda, onda ne postoji mogućnost da ona ne dobije dobra koja je obećao Sveti Duh, i potpuno oslobođenje od zlobe strasti.“[47] Zbog tog Božijeg proviđenja Hristovi podvižnici, izuzimajući nekolicinu njih, znatan deo svog zemaljskog stranstvovanja provode u gorkoj borbi protiv greha, pod jarmom nemilosrdnog faraona. Prilikom izlaska iz Egipta – zemlje u kojoj peku ciglu i jedu meso do presitosti, što odslikava plotsko stanje – sluge istinskog Boga su oplenile Egipćane, to jest odnele su sa sobom bogatstvo delatnog znanja koje se dobija u borbi protiv greha i duhova zlobe. Takva je odluka Božijeg duhovnog zakona.[48] Sveti Isak Sirijski priča sledeću priču: „Neko od svetih je govorio: ‘Beše neki otšelnik, starac dostojan poštovanja. Uputio sam se jednom prilikom njemu jer me je pritiskala tuga od iskušenja koja su me stigla. Starac je u to vreme bio bolestan, ležao je. Pozdravio sam ga, seo kraj njega, i rekao mu: ‘Oče! Pomoli se za mene; demonska iskušenja me mnogo žaloste.’ On otvori oči, pogleda me pažljivo, i reče: ‘Sine! Ti si mlad: na tebe Bog ne dopušta iskušenja.’ Odgovorih mu: ‘Tačno, mlad sam, ali sam podvrgnut iskušenjima krepkih muževa.’ On opet reče: ‘Ako je tako, onda Bog hoće da te učini mudrim.’ A ja rekoh: ‘Kako će me Bog učiniti mudrim kada svakog dana doživljavam smrt?’ On opet: ‘Bog te voli, ćuti. Bog će ti dati Svoju blagodat,1 i dodade: ‘Znaj, sine, da sam se ja trideset godina borio protiv demona. Nakon dvadeset godina borbe nisam osetio nikakvo olakšanje. U dvadeset petoj godini borbe počeo sam da osećam počinak od delanja. Počinak je vremenom postajao veći. U dvadeset osmoj godini borbe počinak je počeo naročito da se uvećava. Pred sami kraj tridesete godine borbe počinak se tako učvrstio (ranije se, znači, menjao: čas je dolazio, čas odlazio) da više ne znam ni meru do koje je napredovao…’ Eto kakav je počinak iznedrilo veoma teško i dugotrajno delanje (podviga).'“[49]
Položimo najpre nadu na našeg svesilnog i sveblagog Boga, a onda se potrudimo da istinskim monaškim životom kroz oblak, dim i oluju misli, koje nam neprestano dolaze, siđemo našoj duši, toj duši koju je greh zarobio i umrtvio, smrdljivoj, unakaženoj, položenoj u grob pada. Tamo, u bezdanu srca, ugledaćemo zmiju, ubicu naše duše.[50] Duboko i tačno poznavanje čovekovog pada veoma je važno za Hristovog podvižnika, jer jedino iz tog znanja, kao iz samog pakla, on može molitveno, u istinskoj skrušenosti duha da viče Gospodu onako kako uči sveti Simeon Novi Bogoslov: „Bože i Gospode svih! Vladaru svega što diše i svake duše, jedini koji možeš da me isceliš, usliši molitvu mene grešnog, i silaskom svesvetog i životvornog Duha umrtvi i pogrebi zmiju koja se gnezdi u meni.“[51] U stanju pada greh i đavo vrše toliko nasilje nad čovekom da on nema nikakve mogućnosti da im se protivi, a onda ga, protivno njegovoj volji, uvlače[52] najviše u spoticanja u mislima, a ne u smrtne grehe, kako smo ranije rekli. Kod revnosnih podvižnika unutrašnja volja veoma retko dopušta da se otkrije i rečju, a kamoli delom.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1 Tim 6,20,21.
  2. Ps 37,11.
  3. Lk 11,13.
  4. Ps 50, 7.
  5. Pim 3,10-12.
  6. Pim 7, 8.
  7. Post 6,3.
  8. Pim 7,24.
  9. Pim 6,6.
  10. Dap 19, 12.
  11. Pim 8,8.
  12. Pim 6,6.
  13. Pim 7,24.
  14. Pim 7, 14-25.
  15. Pim 7,14.
  16. Pim 6,6.
  17. 1 Kop 15, 50.
  18. Ef 4, 22.
  19. Ef 4,24.
  20. Pim 13,14.
  21. 1 Kop 15,49.
  22. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.
  23. Navodeći blagodatna duhovna viđenja koja izlaze pred um Hristovog podvižnika prilikom njegovog postepenog čišćenja sveti mučenik Petar Damaskin stavlja u ta viđenja i viđenje pada, kome se čovečanstvo predalo. Sveti Petar Damaskin, O osam umnih viđenja, knj. 1. Dobrotoljublje, tom 3.
  24. Mk 10,18
  25. Lk 11, 13.
  26. Rim 4,2,3; Jov 1, 8.
  27. Rim 4,28; Gal. 2,1.
  28. Mt 10, 39.
  29. Mt 16,24.
  30. Slovo 4, gl. 16. To se jasno vidi iz zabrana pred svetu tajnu krštenja. Pali čovek je postao stan ne samo greha nego i satane; tajna svetog krštenja izgoni satanu iz čoveka; ali ako kršteni provodi bezbrižan i grešni život, satana se vraća u njega, što ćemo objasniti u daljem tekstu. Vidi Poredak svetog krštenja u Trebniku.
  31. Slovo 4, gl. 5.
  32. Prep. Makarije Veliki, Beseda 21, gl. 1
  33. Šesnaest pouka prep. Sinklitikije, Nezaboravna kazivanja.
  34. Odgovor na pitanje 210.
  35. Gl. 49, deo 2. Ovaj citat je potpunije naveden u Slovu o Isusovoj molitvi.
  36. Beseda 21. gl. 3 i 4.
  37. Pouka 13, O tome kako izdržavati iskušenja. Naš ruski podvižnik, starac Serafim Sarovski, govori: „Treba snishoditi svojoj duši u njenim slabostima i nesavršenostima i trpeti svoje nedostatke, kao što trpimo druge, no ne treba se razlenjiti, već treba podsticati sebe ka boljem. Ako si uzeo mnogo hrane, ili si učinio šta drugo slično ovome, srodno čovečijoj slabosti,nemoj da te to zbunjuje, i nemoj dodavati štetu na štetu, već hrabro pokreni sebe ka ispravljanju, a u isti mah se trudi da sačuvaš duševni mir, po rečima apostola: Blažen je onaj ko ne osuđuje sebe za ono što nađe za dobro“ (Rim 14,22). Kazivanje o životu i podvizima starca Serafima, Moskva, 1844.
  38. Ps 24,1520; Ps 21,21,22; MT 16,26; 1 Pt 5, 8; Jov 2, 6.
  39. Ps 39.24.
  40. Lk 18, 7, 8.
  41. Pim 8, 28.
  42. 1 Kop 10, 13.
  43. Slovo 4, gl. 68.
  44. Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, glava 117, Dobrotoljublje, tom 1.
  45. Prep. Makarije Veliki, Beseda 27, glave 4, 5 i 18.
  46. Jev 12, 8.
  47. Slovo 7, gl. 14.
  48. Izl 3,21,22.
  49. Slovo 31. Ovde je upotrebljena reč „delanje“ zato što oci najčešće tako nazivaju podvig uma i srca, dok rečju „podvig“ češće označavaju telesne trudove. Prep. Varsanufije, Odgovor 210. Isak Sirijski, Slovo 56.
  50. Prep. Makarije Veliki, Slovo 1, gl. 1.
  51. Dobrotoljublje, tom 1. Delatne i bogoslovske glave, gl. 43.
  52. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *