ASKETSKI OGLEDI

 
Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova
 
GLAVA 6
 
Ruka promisla, koja je do sada nevidljivo pokrivala lutalicu bez utočišta, dotakla se srca preosvećenog Stefaia, vologodskog episkopa: arhipastir je prozreo duhovna stremljenja mladog Brjančaninova i umilostivio se prema njemu. Preosvećeni Stefan je toliko zavoleo Dimitrija Aleksandroviča da se živo zauzeo za njega, i ta ljubav vladike bila je vidljivi znak blagonaklonosti Božije prema žrtvi srca, koju je prinosio novi Avelj: ona je nagoveštavala povoljan ishod svih iskušenja podnesenih na putu ka monaštvu, zato što je arhipastir u svojim rukama držao onaj venac koji je trebalo položiti na glavu mladoga borca, izmučenog u borbi sa svetom, telom i đavolom. Kada se oporavio od bolesti, Dimitrije Aleksandrovič nije želeo da se vrati kod roditelja, nego se, po blagoslovu vladike, nastanio u Semigorodskoj pustinji. Mesto na kom se nalazila ta obitelj povoljno je uticalo na ušostavljanje njegovog zdravlja; on se sa novom revnošću predao svojim uobičajenim duhovnim zanimanjima; bogomisliju i molitvi u tišini usamljenosti kelije. Ovde je napisao svoj „Plač monaha“, u kom se ispoljilo žalosno stanje duše koja pojačano teži Bogu ali je razbijena životnim tegobama, zbog čega joj je preostao samo plač na ruševinama njenih stremljenja. Dimitrije Aleksandrovič nije dugo živeo ni u Semigorodskoj pustinji; ubrzo, 20. februara 1831. godine, po njegovoj molbi, preosvećeni ga je premestio u usamljeniji Dionisijev manastir, u Glušickoj pustinji, gde je i naimenovan u poslušnika. U to vreme, dogodio se i prvi susret preosvećenog Ignjatija sa tadašnjim igumanom Nikolo-ugrješskog manastira, arhimandritom Pimenom. O. Pimen, tada još mladi trgovački sin, ovako opisuje spoljašnjost poslušnika Brjančaninova: „Prvi put sam imao priliku da vidim Brjančaninova na obali reke Zolotuhe (u Vologodu): ja sam bio na levoj obali, a on je šetao desnom. Kao sad da ga vidim: visokog rasta, vitak i stasit, svetlosmeđ, kovrdžav, sa prelepim tamnobraon očima; na njemu je bio ovčiji kožuh, prekriven nankingom[1] boje graška, na glavi poslušnička kapa.“ Dalje se pripovedač oduševljava njegovim uzvišenim držanjem, skromnim ponašanjem, stajanjem u crkvi na bogosluženju sa najvećim strahopoštovanjem, i na kraju, samim govorom, koji opisuje sledećim rečima: „Bez obzira i na njegove mlade godine, bilo je očigledno da je Brjančaninov mnogo čitao otačke knjige, da je veoma solidno poznavao Jovana Lestvičnika, Jefrema Sirijskog, Dobrotoljublje i dela drugih podvižnika, i zato je njegov poučan i zanimljiv govor, pružao uživanje u najvećoj meri.“[2]
Međutim, roditelj Dimitrija Aleksandroviča, i u vreme njegovog boravka u Glušickom manastiru, nije prestajao da izražava želju za ispunjenjem svojih potreba: on je uporno tražio to da sin napusti manastirski život i stupi u državnu službu. Tada je novonastali poslušnik počeo moliti arhijereja da mu učini milost i da, s obzirom na porodične okolnosti, ubrza njegov postrig u monaštvo. Preosvećeni, dobro znajući duhovno raspoloženje Brjančaninova, odlučio je da ispuni njegovu molbu. Kako bi izdejstvovao dozvolu Svetog sinoda, on je pozvao Dimitrija Aleksandroviča da dođe iz Glušickog manastira u Vologod, i rekao mu je da se priprema za postrig; ujedno mu je rekao i da to čuva kao tajnu, od rodbine i poznanika, kako bi izbegao nekakve pritiske sa njihove strane, koji bi mogli biti prepreka tom delu, jer on je nameravao da izvrši njegov postrig neočekivano za sve. Takav položaj je bio neugodan, u tako važno vreme: onaj koji se pripremao za postrig bio je prinuđen da boravi u svratištu, i da se usred svetovne neobuzdanosti priprema za veliki obred.
Godine 1831, 28. juna, preosvećeni Stefan je izvršio obred postriženja Brjančaninova u malu shimu, u sabornoj crkvi Vaskrsenja, i nazvao je Dimitrija – Ignjatijem, u čast sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca, koga Crkva slavi 20. decembra i 29. januara. Monah Ignjatije je u početku slavio prvi, a kasnije poslednji od tih dana, kao svoj imendan. To ime, Ignjatije, ukazuje još i na prepodobnog Ignjatija, kneza, vologodskog čudotvorca, čijs mošti počivaju u Priluckom manastiru, gde se čuvaju i mošti prepodobnog Dimitrija Priluckog – zaštitnika novopostriženog monaha, od njegovog krštenja. Tako je on dobio ime po dvojici čudotvorca, koji počivaju u jednoj obitelji. Za ime jednoga, koje je dato na krštenju, vezano je sećanje na okolnosti rođenja, a ime drugoga, izrečeno na postrigu, dato je kao znak sećanja na sličnost zemaljske sudbine novpostriženoga sa prepodobnim, poreklom iz kneževskog roda. Rođaci Brjančaninova koji su 28. juna došli u crkvu na bogosluženje bili su krajnje zaprepašćeni zbog neočekivanog sveštenog čina čiji su posmatrači oni postali. Četvrtog jula iste te godine, preosvećeni Stefan rukopoložio je monaha Ignjatija u jerođakona, a 25. istog tog meseca – u jeromonaha, i privremeno ga postavio pri arhijerejskom dvoru, koji se u Vologodu nalazi uz sabornu crkvu, iza iste ograde koju čine zidine tvrđave iz vremena cara Ivana Groznog. Radi obučavanja u sveštenosluženju, novorukopoloženi je bio postavljen u gradsku crkvu Spasa, obično pod rukovođenjem sveštenika Vasilija Nordova, koji je na kraju postao protojerej i starešina vologodske saborne crkve.
Roditelji novopostriženog monaha, podrazumeva se, sa nezadovoljstvom su gledali na taj događaj, naročito je Aleksandar Semjonovič bio pogođen njime; njegova volja – na kojoj je on tako uporno istrajavao – nije ispunjena: svi planovi vezani za svetsku karijeru njegovog sina su se rušili, maštanja o njegovoj blistavoj budućnosti su iščezla. Sin je u očima oca postao beskorisni član društva, koji je izgubio sve što mu je otac preneo vaspitanjem. Žensko srce, manje istrajno u suprotstavljanju okolnostima i uvek popustljivije u odnosima, učinilo je da Sofija Atanasjevna blagonaklonije posmatra postupak sina; ali duhovna strana je bila i njoj strana, tako da su svetovna shvatanja odnela prevagu. Sve to, naravno, nije imalo nikakvog značaja za monaha, koji je sam sebe dobrovoljno doveo u taj položaj, prinuđen da zaboravi sve svetovne veze i rodbinska osećanja; ali okolnosti za monaha Ignjatija nisu bile takve da je mogao ostati bezosećajan na to nezadovoljstvo roditelja. Posle postriga, on je morao da boravi u domu, koji se nalazio izvan grada, a koji je pripadao njegovom rođaku i krsnom kumu Dimitriju Ivanoviču Samarinu, i bio je prinuđen da prima novčanu pomoć od jedne svoje rođake (gđe Vojejkove). Boravak u Vologodu ga je primoravao da se često kreće u krugu rodbine i poznanika; mnogi od njih su počeli da ga posećuju, i tražili su od njega da im uzvraća posete. Mladih godina, prijatne spoljašnjosti, on je bio predmet interesovanja čitavog vologodskog društva, svi su govorili o njemu, svi su želeli da se zbliže sa njim. To ga je neminovno uvlačilo u svetovnu rasejanost i direktno se sukobljavalo sa onim zavetima koje je tek izgovorio u oltaru. Sve spoljašnje okruženje pustinoljubivog monaha bilo je suprotno njegovim željama, dojadile su mu gradske glasine i počeo je da moli svog pokrovitelja, preosvećenog Stefana, da ga otpusti da ide u Glušicki manastir; ali preosvećeni, nameravajući da mu da mesto koje odgovara njegovim sposobnostima i njegovom blagočestivom nastrojenju, koje mu priliči i po njegovom odnosu prema društvu, zadržavao ga je pored sebe. Ubrzo se pokazalo takvo mesto: krajem 1831. godine, upokojio se upravitelj Pelšemskog Lopotovog manastira, jeromonah Josif. Naloženo je da obred pogrebenja izvrši jeromonah Ignjatije. Godine 1832, 6. januara, on je imenovan na mesto upokojenog, a 14. januara mu je dato zvanje upravitelja, pri čemu je na njega položen nadbedrenik.
 

1. Nanking – prvobitno kineska, veoma gusta i jaka pamučna tkanina, obično žute boje (nazvana po kineskom gradu Nankingu) (prim. prev.).
2. Sećanja arhimandrita Pimena.