АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

О крађи
 

“Ватру дођох Ја да спустим на земљу…”

(Лк. 12:49.)
 
Тајна безакоња Прометејевог није у томе што он краде ватру, него у томе што он краде. Постојање жеље да усхитиш и да се богатиш тим усхићењем – је откривање првозадане хармоније свијета (могућности овладавања свим), и његове разрушене љубави.
Красти не смије нико, и ништа, јер онај који краде нема јединство са оним од кога краде.
Онај, пак, који достигне љубав, овладава сваком ствари, не отимајући је. То и јесте Царство Божије. “Ништа немамо, а све имамо” (2 Кор. 6,10).
Сваки крадљивац тућег је незаконит, зато што то туђе он никако не може учинити својим… Само кроз љубав се ствари потчињавају човјеку. Зато, у свијету треба молити (“Молите и даће вам се”… Мт. 7:7); зато у свијету треба давати (“Давајте, и даће вам се”… Лк. 6,38).
Краду увијек туђе, јер своје се не може украсти. Само се своје може поклонити и само се своје може узети. То је закон Новог свијета.
“Не укради” је наставак “не убиј”; то је закон Препорода, закон Љубави. Онај који краде, убија живот, и свој, и оног од кога краде…
“Такви су путеви сваког ко жуди за туђим добром: оно узима живот у онога ко завлада њиме” (Прич. 1:19).
Ако нема сједињујуће љубави, туђе увијек остаје туђе, и уистину “узима живот”. И свједочиће (пржиће) на Страшном Суду.
Свијет који је човјеку дао Бог и који се предаје са човјека на човјека јесте велико озарење и велика топлота живота… Свијет који је човјек украо и који се од човјека краде јесте ватра паклена.
Крађа, малог или великог, материјалног или духовног, дјелом или жељом, јесте гријех ка смрти, зато што је против Љубави, против Живота.
Само љубав, не отимајући, све чини својим. А своје украсти не можеш.
Сваки који отима – отима ватру са неба…
Сваки који воли има ту ватру. Јер њу је дошао да на земљу спусти Господ.
 

   

Comments are closed.