АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

О смијеху
 
Постоје два смијеха: свијетли и тамни. Они се моментално препознају – по осмијеху, по очима онога који се смије. У себи га можеш препознати по духу који га прати: ако нема лаке радости, ако нема тананог, срце омекшавајућег повјетарца, такав смијех није свијетли смијех. Ако ти је у грудима опоро и суво, ако ти се осмијех криви, такав смијех је – прљав. Такав је смијех послије анегдота, послије било каквог исмијавања над хармонијом свијета. Искривљена хармонија свијета криви душу човјека, и то се изражава у кривљењу црта лица.
“Тешко вама, који се тако смијете сада, јер ћете заплакати” (Лк. 6:25). Заплакаћете! Зато што ћете увидјети да своју радост нисте приложили ка ономе чему се радост може приложити, него ка ономе што је достојно муке.
“Благи осмијех” је огледало нађене хармоније. Свети се осмјехују не смијући се. Смијех, као пуноћа чисте радости, јесте стање будућег вијека. Блажени сте ви који данас плачете, јер ћете се ви смијати. Аскетичко искуство просвјетљења и преображења човјека савјетује, чак, осмјехивати се не показујући зубе (боље је и мало мање радости, него да се уз њу провуче макар и најмања, нечистота!).
“Анегдотски смијех” којим се смију у кино-салама, позориштима, на забавама и “журкама”, којим олако исмијавају ближњег, којим се смију над слабостима и над достојанством човјековим, над савјешћу и над гријесима његовим, ради увесељавања и ради заборављања туге, без смисла, сујетно исмијавајући других, све је то – болест духа. Још тачније: то је симптом болести духа.
У свијету духова живе нечисти духови; они се могу видјети на лицима који се “гуше” од смијеха… Анђеоска радост озарује лице осмијехом.
Добрим смијехом се без шума могу распршити тамни облаци злобне жеље за свађом, мржњом, чак и – убиством… Добрим смијехом оживљује се пријатељство, учвршује се породично огњиште.
“Јетки” смијех није од Бога. Заједљиви осмијех, сарказам оштрине – то је пародија на јеванђеоску со мудрости. Пародија која се криви у осмијеху.
“Оштрина” ријечи се увијек урезује у душу. Али оштрина, која код два ножа, чак, може да буде једнака – код хирурга и код разбојника – може да изазове потпуно различите посљедице. Једна, разрезујући, пропушта свјетлост небеску и топлоту Духа, или изрезује гној, отсијеца мртвило; друга – безблагодатна оштрина – реже, касапи душу и често је убија.
Оштри су само свети, и само оно што је свето је оштро. Прљави, пак, духови само пародирају оштрину, и много људи у свијету се изоштрава у “изражавању себе” кроз такву, лакрдијашку оштрину.
Крајњи домет духовне нечистоте смијеха је – “хомеровски грохот” – хохотање… Такав смијех обично посјећује људе који су недалеко од обилатих трпеза.
Онај који о себи води рачуна, онај који пребива у благоговенију пред тајном свог живота, онако како води рачуна о читавом свом животу, тако ће водити рачуна и о свом смијеху. Он чак води рачуна какав ће му бити и осмијех пред Богом. Све ће код њега – уз помоћ невидљивих његових чувара – бити чисто и јасно…
Свети су свијетлили свијету и својим плачем, и својим осмијехом. Као дјеца. Јер само дјеца – и људи који стварно вјерују у Христа – имају чистоту живота, која је видљива чак и тјелесним очима, чак и у цртама лица.
Све је просто и чисто код дјеце, још не такнуте духом распадања. Смрт се још није појавила у осмијеху њихове смртне природе; њима је дато прољеће живота, као почетак и подсјећање на рај; и гле, она чисто гледају, не-лукаво говоре, лако плачо, лако заборављају свој плач…
“Ако се не преобратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско”… Јасно је – зашто.
Највећа похвала човјеку је – рећи му “Он има дјечији осмијех”… смијех непорочни, близак рајској хармонији.
 

   

Comments are closed.