АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Памћење и заборав
 
Несавршенство душе човјечије огледа се и у томе што она заборавља важно и памти неважно. Заборавља то што не би смјела да заборави, а памти оно што мора да заборави.
Ако на ову мисао примијенимо свима нама познату изреку, сваком човјеку можемо поставити сљедеће питање: “Реци ми шта заборављаш и шта памтиш, и рећи ћу ти ко си”.
Почнимо онда себе да питамо шта ми, људи, а поготово ми, вјерници, заборављамо, а шта памтимо. Сјећамо ли се ми увијек Онога, Ко нам је даровао живот? Не заборавља ли наша душа Бога? Да ли је снажно, да ли је дубоко, да ли је животворно наше памћење те истине, те највише реалности? Памтимо ли ми увијек да Онај, Који нас је створио, увијек са нама пребива, мада ми и не пребивамо увијек са Њим? Памтимо ли ми да Дух Свети прониче кроз све наше помисли, чита наше мисли и суди намјере? Памтимо ли ми да је Живи Христос, Који пребива у свијету, највећа Светиња, Чистота, Правда, Истина и Љубав? Је ли сачувало наше памћење Његове Заповиједи и законе, које је Господ дао ради нашег живота и ради наше вјечности? Остају ли у нашој души ријечи Христове, ријечи такве силе љубави и повјерења, да нас је Он назвао Својом дјецом и браћом, а не најамницима, а тим прије – не непријатељима Својим, иако ми, чинећи зло, највише на Његове непријатеље личимо? Памтимо ли ми да се Слово Божије очовјечило и стало тик уз нас, проговорило на нашем језику и научило нас да у себи и у другом видимо унутрашњег, духовног човјека – друга Божијег? И још, памтимо ли ми како је био одбачен Христос, како је мало Он имао заштитника, како се за Њега на земљи није нашло мјеста – ни прве Његове, ни посљедње минуте Његове на земљи? Како је, буквално као муња “која блијешти са истока до запада”, чудесно, тајанствено, неоспорно васкрсао Христос, устао из гроба Својега и јавио се најближим ученицима, дванаесторици, седамдесеторици и половини хиљаде; и како су Га, Васкрслог, препознавали, и како је Он дао безмјерну наду људима; како се послије тога Он сакрио у невидљиви свијет, да би постао још ближи свакој души на земљи, да би још савршеније стајао испред прага сваког човјечијег дома… Памтимо ли ми да анђели и духови светих окружују људе и посебно су близу оних који их у молитвама призивају?
Чувамо ли ми памћење – ма гдје да били – да овај наш земаљски, кратки живот увијек само за длаку иде поред великог невидљивог свијета, и да сваке минуте можемо бити позвани у други свијет, на посљедњи суд Правде Небеске?… Памтимо ли то увијек, а нарочито онда када неки терет који притишће нашу душу улази у нас, и када нам неки унутрашњи глас шапуће ласкаве, тамне ријечи, и наша душа почиње да се колеба и да се уклања према злу? Сјећамо ли се ми тада Бога, зовемо ли Бога? Памтимо ли ми, послије сваког гријеха, да је Милостив Господ, и да нам је дао пут поновног духовног устајања – у покајању? Памтимо ли ми, у тренуцима утучености, да је Господ Дуготрпљив, а у тренуцима искушења злом, да је Господ Праведан? И, када гледамо на људе који нас окружују, памтимо ли ми да је наш Господ и њихов Господ; да је наш Небески Отац и њихов Отац; да је њихов Судија и наш Судија? Памтимо ли ми да се човјек оправдава или осуђује само “од дјела својих”, али да је “без вјере немогуће угодити Богу”?… Таква духовна блага истине и бесмртности може да чува наше памћење, наш живот. Чувају ли они то сијање? Блажен је онај који зна истину Божанске љубави према нама. Ни на шта друго не умјевши да се нада, он се нада на Љубав Божију, и живи љубављу Господа својега.
Ја нисам о свему, него само о најглавнијем питао човјечију савјест и памћење. А сада хоћу да испитам човјечији заборав.
Забораве, јеси ли прогутао све увреде које сам претрпио у животу, све патње и све болове, све страхове живота? Јеси ли прогутао, забораве, немир и трку пређеног животног пута, сва његова ништавна преживљавања, неспоразуме, празне ријечи, непотребне свађе и бриге?… Само на оном пољу, које је очишћено заборавом животних немира, расте мудрост.
Забораве смјели, ти, као вода чистог извора, односиш прах земље и потапаш га у себе, не губећи своју свјетлуцаву чистоту. И човјек може бити само онај, ко мудро заборавља себе, памтећи Бога и Његову истину и правду.
Свијетлим заборавом и свијетлим памћењем својим ми улазимо у стварни живот.
 

   

Comments are closed.