АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

О знању
 

  “Шта светије и спаситељније може бити од – поучавања у дјелима Господњим, мисаоног гледања на високи пријесто славе Његове, проповиједања Његове величанствености, премудрости и силе! Астрономија може да упућује на ово, на Његових руку бескрајно здање…

Ломоносов.

 
“Знање ће се поништити” (1 Кор. 13:8)… не, наравно, знање којим у лице гледају истину чисти срцем; не знање од којег у непрестаном удивљењу пребивају свети; не знање на којем се зида живот вјечни.
Поништиће се знање које не зна своја ограничења, своју мизерност и ефемерност. Знање смирено, знање благоговејно и трепетно остаће во вјеки вјеков, јер оно припада Небеском Јерусалиму.
Припадност само овоме свијету јесте признак мртвила – како човјека, тако и знања. И само мртво знање “чини надменим” (1 Кор. 8:1). Немајући у себи живота, човјек бива надмен од илузорног познавања висина и дубина. Дух чисти не бива надмен ни од каквог знања, јер одозго дати огњи могу бити угашени. Чисти дух увијек пребива у трепету и благоговенију пред највишим знањима и бесконачно умањује своје знање.
Противрјечи ли небеско знање вјере – тајне спасења човјечанства – знању прагматичном, знању “науке” садашњег свијета? Наравно, не противрјечи. Као што небески закони живота не противрјече законима земаљским, мада их они и надвисују, и због тога их освештавају.
Знања тесара, столара, водича камила, живописца, љекара, математичара – не противрјече знању светог, вјерујућег човјека, човјека који воли, и сваки човјек у свијету, ма каквим он знањем или талентима овладавао, може да буде свет, може да вјерује, може да воли – не одричући се свог земаљског знања, него га само узвисујући ка небеском.
“Конфликт” “вјере и науке”, “знања и вјере” јесте конфликт који не постоји.
Вјера небеска јесте со живота. Без небеске вјере свако примијењено, практично знање, и свака земаљска вјера јесу – пријесни, беживотни, мучни.
Земаљско знање освештао је Сам Господ Спаситељ, када је постао Дрводјеља. Тиме је Господ освештао сваки земаљски рад и свако знање земаљског Свијета: хемију, физику, архитектуру, историју, медицину, социологију, геометрију; благословио је уређење земаљских научних вјеровања у аксиоме и хиппотезе. Али под условом да цар – живот свијета овога – не затамњује Бога у душама људи.
Ломоносову, Паскалу, Пастеру, Њутну… знање нижег круга није сметало у знању круга вишег. Упркос закону надмености, они се нису надимали својим знањем, својом земаљском љепотом и висином. У свом смирењу (смирење је истина) они су постигли живот у Христу. Они су схватили да њихово “научно” знање није “висина” за њихове богоподобне душе, и због тога су нашли другу висину, другу науку – духа и вјечности. Смирили су се и вазнесли.
А колико научника својом метафизичком надутошћу обмањује и заводи срца простих људи! Колико простака трчи за именом “професора”, као што се раније трчало за именом “краља”, “хероја”… И колико професора прима те идолопоклоничке струје у своје срце! “Род лукави и прељуботворни” (Мт. 12:39), прељуботворни у најстрашнијем смислу – самообоготворења, самообожења.
Наступа вријеме када ће сви чисти људи науке морати да од својих људских достојанстава одлијепе сваки налет практичног идолопоклонства и да буду свједоци Божије славе, благовијесници умањења човјека у Богу, и кроз то – васкрсења новог човјечанства.
Нека не изгледа чудно то што човјек мора да се обучи извјесној врсти незнања. То незнање неће бити не-познање. Још мање – неукост. Стремећи да се удаљи од лажног знања, човјек понекад долази до похвале неукости, до одбацивања благодатне културе знања. То је пут лажне философије незнања, пут фарисејски, који усвајају понеки митари који се склањају у страну од свијета и превазносе се над фарисејима науке. Али није то пут који Господ даје ради превладавања саблазна и празнине лажезнања.
На свим путевима старог живота, човјеку је својствено да се “богати” и да “зна”; ка томе је устремљена и првородна похота човјека.
“И увидје жена да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и пожеље га, зато што даје знање; и узабра рода с њега и окуси” (Пост. 3:6)… Ето гдје се зарађа похота знања, – гријех, у којем пребива сав стари свијет човјека… “знати”, заситити се, обогатити се… без Бога, изван Бога.
Али, – “тешко вама, богати!”… “тешко вама, који сте пресити данас” (Лк. 6:24-25).
У садашњем стању човјечанства никакво знање се не смије доживљавати као знање. Свако знање се мора преживљавати као незнање.
Што више човјек зна, тим мање он мора осјећати – да зна. Као у духовној науци созерцавања тајни небеског свијета, тако и у земаљској науци, стварна спознаја бива у тијесној спрези са свјесним обништавањем. “Знам само то – да ништа не знам” говорио је древни философ, и та се истина више од свега приближила врховним дометима земаљске науке философије. Различите су само њене формулације. То је или “feu, feu, feu” Паскала, или рационални агностицизам Бергсона, или мистички агностицизам St. Joan de la Croix, или пепелом посипано знање преп. Исака Сирина.
Довољно је навести неколико ријечи из крајњих домета људске науке, да бисмо се убиједили у тврдости претпоставки философије незнања.
“Како је велик, о, како је велик Бог, а наше знање ништавно!” (Ампер). “Не знам како ја изгледам за свијет. Али себе ја замишљам да сам као дијете које се игра на обали океана и сакупља глатке каменчиће и лијепе шкољке, у то вријеме, када величанствени океан дубоко скрива истину од његових очију” (Њутн). “То, што ми знамо – то су тричарије, а то што не знамо је – неизмјерно” (Лаплас). “Већина научника осазнаје ограниченост позитивне науке и признаје да су коначни проблеми васељене за њу недостижни” (А. Јолер). “Много сам се бавио изучавањем природе; и зато вјерујем као бретонски сељак. А када бих имао могућност да је изучим још подробније, вјеровао бих простом дјетињом вјером сељанке из Бретање” (Пастер).
Могли бисмо без краја умножавати ова свједочења земаљске људске науке. Од њих се мало чим разликују свједочења великих научника духа, св. Подвижника и Отаца Црвке. Њихово искуство је – бесконачно смирење… Њима се откривају тајне, али им те тајне још величанственије откривају тајну непостижности.
“Када станеш на молитву пред Богом, учини себе у мисли својој да си као мрав, да си као буба која пузи по земљи, да си као пијавица, као дијете које тепа. Не говори пред Богом ништа од знања, него се мислима новорођенчета пбриближавај ка њему”. (Исак Сирин). Познати самог себе представља неку врсту савршенства знања; ипак: “Ум улази унутар дубина Светог Духа након што мине све видљиво и мисаоно, и међу тим непостижним стварима се непокретно креће и окреће, живећи нечим што је више од живота – у животу, бивајући свјетлост у свјетлости, и не свјетлошћу, пошто јесте сам у себи (т.ј. може бити одвојен од Свјетлости Божије). Тада он види – не себе самог, него Онога, Ко је више од њега и, с обзиром да је он подложан мијењању, мисаоно, од тамошње славе, постаје такав да уопште не зна сам себе”… “Он тада бива и слијеп и не слијеп; он тада гледа, али не својим природним очима, пошто је уздигнут изнад природног вида и пошто је добио нове очи, којим гледа оно што је изнад његове природе. Он тада бива потпуно неактиван и непокретан, пошто је испунио свако своје дјелање. Бива не-мисаон, пошто је постао једно са Оним, Ко је изнад сваке мисли, и почива тамо гдје нема мјеста дејству ума, – т.ј. кретању његовом у успоменама или у помислу или у размишљању. Немајући могућност да постигне и позна непостижно и дивно, он некаквим начином почива на овоме, савршеним почивањем, том непокретношћу блажене не-осјећајности, т.ј. не-знатижељно се наслађујући неописивим благостима, са осјећањем, без обзира на све ово, поузданим и одређеним” (преп. Симеон Нови Богослов: Дјелатне и богословске главе, 148, 149).
Различитим ријечима описујући своје искуство, сви подвижници Цркве, у свим вијековима, из свих земаља, говоре о једном те истом.
Слична је и метафизика личне спознаје истинитих научника свијета.
Незнање је предмет првог и посљедњег постигнућа (спознаје) човјека.
Запањујућа је чињеница да се ни у једном Јеванђељу не спомиње ријеч “знање”, а апостол Павле је једини од свих апостола који говори о “знању”; само три пута га изговара у позитивном контексту, и то као дар од Бога: “а другом се даје ријеч знања” (1 Кор. 12:8); “ко љуби Бога, томе се даје знање” (гл. 8:3); “али нема свако знања” (чл. 7). На четири мјеста, пак, он говори о негативним, како узроцима (1 Тим. 6:20), тако и посљедицама (1 Кор. 8:1,10,11) знања. И на једном мјесту каже да ће се знање поништити (1 Кор. 13:8).
Ова необично важна тврдња апостола која је везана за општим односом цијелог Откровења Божијег према проблему знања добија ексклузивно значење за хришћанску гносеолошку културу. Хришћанска философија мора тврдо оцртати, спознати и исповиједати у свијету свој однос према – за старо човјечанство веома мучном – проблему знања.
Како ће “земља и дјела што су на њој бити спржена” (2 Петр. 3:10) – проћи кроз огањ апокалиптичког очишћења, тако ће и “знање” изгорјети. Као слама ће да изгоре све безбројне конструкције старог човјечијег ума. Развалиће се, као дом, на пијеску саграђен. Зато што ће да дуну виши вјетрови познања и да се пролију небеске воде неосмисливе спонаје. И сваки дом, не на Камену (Христу) саграђен, неизбјежно и предодређено ће да падне. Када о томе прича, Јеванђеље (Мт. 7:27) чак додаје да ће пад дома бити величанствен. И заиста, биће то величанствен пад цјелокупног човјековог знања, које се у велчанственој гордости својој супротстављало знању Божијем, знања које није могло да у себе смјести (Јн. 8:37) знање Божије.
То знање Божије, од којих се као “прво од свих тајни” “назива чистота, која се достиже испуњавањем заповиједи” (Исак Сирин), јесте Божанствени живот у човјеку: “ходање Бога у човјеку”, који је и створен управо ради тог ходања Бога у њему, ради таквог знања Бога, и свијета у Богу.
То знање је чисто, божанствено, свето. Со и вијенац живота! Цвјетање духовног у “душевног”.
“Сваки човјек поста безуман од знања” – рекао је пророк (Јеремија, гл. 10,14). “Моје мисли нису ваше мисли, нити су ваши путеви Моји путеви, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путеви Моји виши од ваших путева, и мисли Моје од Ваших мисли” (Исаија, 55:8,9).
Незнањем се мора називати не само знање лажно, него и знање недовољно, које, ако га човјек прецјени, постаје знање лажно.
Прецјењивање, пак, свога знања се сво вријеме дешава у човјековом животу, те се зато човјек сво вријеме врти у кругу лажезнања. Али спознаја тога може да постане извор непрестаног умањења човјека пред Истином, и тиме може да му открије пут чистог познања.
Ово чисто познање јесте Божанствена премудрост, о којој је недовољно говорити ријечима. Сам апостол изражава крајњу немоћ људске ријечи: мудрост свијета овога јесте безумље пред Богом” (1 Кор. 3:19). “Ко хоће да буде мудар, нека буде безуман”. Господ је “изабрао немудро, да би посрамио мудро”. Старом свијету мудраца земаљских апостол супротставља нове људе: мудре у Христу (1 Кор. 4:10). “Прослављам Те, Оче, Господе неба и земље, што си утајио ово од премудрих и разумних а открио то новорођенчадима” (Мт. 11:25).
Ријеч хришћанска (она која у себи има “со”) “није у убједљивим ријечима људске премудрости, него у јављању духа и силе” (1 Кор. 2:4).
Вјера (улазак у Нови Живот) мора да се утврђује “не на мудрости људској” (1 Кор. 2:5). Откуда, пак, такво неповјерење према мудрости људској? Али то није само неповјерење, него огњено одбацивање цијелог старог круга знања, као изванбожанског постојања. “Јелини[1] траже мудрости”… (1 Кор. 1,22). Ко су то “јелини”? Стара култура човјечанска, стари, у себе затворен, од Живог Бога ограђен свијет. То је – философија свијета овог, мудраца који се “увијек уче и никада не могу доћи до познања истине” (2 Тим. 7)… То је, мучно мудрујући и бесконачно себе уздижући, распадајући вијек овај, који на себи има “само привид мудрости” (Колос. 2,23).
Каква је страшна сила у ријечима којима се одбацује старо знање, знање које не приводи ка Богу. Треба бити безуман, треба не знати, да би се кроз то распињање старог смисла, кроз ту смрт човјечијег ништавног дубокомудровања – препородило, проникло у нови свијет Премудрости Божије.
Борба са похотом свијета овога мора се завршити и одбацивањем похоте знања.
Свијет ће експлодирати не преображеним знањем. Погинуће он од своје плотске науке, неуравнотежене, не освештане чистим знањем духа. Оно што је човјечанству могло да буде благослов, биће проклетство. Развезана сила материје ће се обрушити на оне који су је развезали, и самљеће их. У тим минутима, анђели ће да жању плодове покајања и молитви.
У свијету науке и философије десиће се – и већ се дешава – оно што ће се десити и у свим областима старог живота: “Биће двоје на пољу: један се узима (у Царство Божије), а други се оставља; двије ће се мљети у жрвњима: једна се узима, а друга оставља”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Грци

 

   

Comments are closed.