АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Похвала праведности
 
Ми, људи, веома брзо примјећујемо сваку неправедност, нама нанесену. Људи се љуте на све који им се нађу у близини, па чак и на самог Господа Бога, ако у њиховом животу не иде онако како би они то хтјели. Али неправедност коју ми, људи, чинимо у свијету, не видимо баш тако јасно. Ми чак не желимо ни да је признамо.
Праведност, правда – каква прекрасна ријеч! Има нешто божанствено у њој. Она надахњује, прекоријева и мучи. Свето нас мучи, кад се ми боримо за правду других људи, и у тугу нас баца када се боримо, и то веома често око неких бесмислица, када су други нарушили праведност у односу на нас.
Сама правда нас сво вријеме гура и нуди да будемо изнад правде и никада да не будемо испод ње. И ми у својој души осјећамо мир и радост када чинимо правду, а нарочито када се у својим осјећањима уздижемо изнад правде. Стати изнад правде – то већ значи ући у Царство Христове љубави.
Ми, људи, имамо осјећања која се могу назвати дарежљивим, богатим, као што су, напримјер – љубав, великодушност, несебичност, самопожртвовање. Али у нама постоје и друга, од ових скромнија, осјећања, која су нам у свакодневном животу још потребнија, и без којих живот у свијету постаје сасвим немогућ. У та тиха и скромна осјећања спада и осјећање за правду. Оно регулише основе човјековог живота – личног, друштвено-социјалног, и државног. За осјећање правде су везана и осјећања простог поштења, нелагања, уважавања другог човјека, његовог живота, његове ријечи, његове слободе. Слобода је најглавнији дио живота другог човјека. Слобода се мора чувати правдом. Правда се дефинише заповиједима које је Бог дао човјечанству на Синају. Све оне говоре о преведном Закону Божијем, који је дат човјеку. И десета, посљедња заповијед говори да је неправедност према другом човјеку недопустива чак ни у човјековим скривеним жељама. Не смије се жељети ништа што може нарушити живот и права другог човјека.
Ја сам љубав назвао дарежљивим, “богатим” осјећењем. Наравно, то се не односи на сваку љубав, него само на самопожртвовану и праведну љубав. Напримјер, ако се родитељи који су усвојили дијете према њему понашају горе него према свом рођеном дјетету, они испољавају неправедност. Тако праведност контролише чак и љубав.
Шта Библија говори о праведности? Књига Јова о Јову говори са похвалом: “Бијаше тај човјек непорочан, праведан” (Јјов, 1:2). Псалом 118. говори о Богу: “Праведан јеси… и праведни јесу судови Твоји”. Из тога слиједи да, ако ми не осјећамо Божанску праведност у односу на себе, то значи да наша савјест заостаје од времена и од Истине Божије.
Недавно ми је један младић испричао каква му се непријатност десила. Када су пљачкали бензинску станицу, он се случајно нашао у близини, и полиција га је ухапсила. Протекло је извесно вријеме док се испоставило да он то није учинио, и он је то вријеме провео иза решетака. Мене је задивила и обрадовала реакција тог човјека на такав поступак, који по њега није био праведан. Он је рекао: “Након што сам упао у ту збрку, почео сам да размишљам о ономе што се десило; и дошао сам до закључка да је у том догађају постојала извјесна морална закономјерност, и у њему сам увидио вишу праведност. Ствар је у томе што сам једном раније био починио неморалан поступак, који је заташкан. И ја сам морао да претрпим неку количину патње због тога данас. То је праведно…” Ја сам се задивио таквом морално-чистом, религиозношћу проникнутом свијешћу о животу тог младог човјека. “Таква је истинска вјера у Бога”, помислио сам ја.
Савјест, као осјећање глобалне праведности, урођена је у човјеку (човјек је “образ[1] Божији”). Код дјеце и младих људи савјест зна да буде много тананија него код људи који су се наживјели и надисали се неправедности овога свијета. Идући у свом животу путем моралних компромиса, човјек себи постепено пустоши душу и престаје да осјећа када бива неправедан према другом човјеку, оштро, ипак, при том осјећајући сваку неправедност других када су сами у питању.
Милосрђе према биједним Псалам 87. не назива милосрђем, него праведношћу; и то је, наравно, праведно. “Ништом пружајте праведност” – говори Библија. Ако имаш два парчета хљеба и двије кошуље, а човјек који је тик уз тебе нема ни парчета хљеба, па чак ни једне једине кошуље, то више није нити љубав, нити милосрђе – него баш праведност, када даш једно парче хљеба и кошуљу ономе коме је то неопходно. Говорећи у Посланици Ефесцима о томе како дјеца морају да поштују родитеље, апостол Павле поштовање родитеља назива праведношћу. Заповијед коју је Бог дао човјеку: “Поштуј оца твојега и мајку твоју, да благо теби буде и да дугољетан на земљи будеш” (јединствена заповијед са обећањем) указује на пут праведности. Непоштовање и непажња према људима који су такво огромно дјело за нас учинили – родили нас на свијет и од Самог Бога били изабрани да постану наши отац и мајка – је дубока, вапијућа неправедност. Далеко не сви то осјећају тако. Али када сами окусе исту ту неправедност на себи, од стране своје дјеце, боље се подсјете свог гријеха.
Благоразумни разбојник, који је висио на Голготи уз Спаситеља свијета, заустављајући другог, такође распетог, али озлобљеног разбојника. исказао је мисао која је показала јасност и поштење његове моралне свијести и високу његову праведност. Он овако рече свом, такође распетом и умирућем на крсту, другу: “… ми смо праведно осуђени, зато што смо достојно по нашим дјелима примили; а Он (т.ј. Христос) ничега лошег није учинио” (Лк. 23:41). Овдје се јасно види двојака усмјереност праведности: то је признање човјеково своје кривице, и признање невиности другог човјека. То је примјер поштене, неегоцентричне свијести. Она се и у веома грешном човјеку може открити. То је илустрација онога што је Ф.М.Достојевски рекао о човјеку уопште, а и о руском нарочито, у својој књизи “Забиљешке из Мртвог дома”. Достојевски је увидио да се у души чак и најокорјелијег злочинца таји искра оној човјечности, која и јесте образ Божији у човјеку. Ту је источник све свјетске праведности. Свјетлост иде од Бога кроз човјека, који је протрљао огледалце своје душе, скинуо прашину са своје савјести и почео да рефлектује Божију Свјетлост. Ми у свијету осјећамо велику утјеху од сваке праведности, независно чак ни од тога, односи ли се она или не на нас лично. Праведност је свјетлост сама по себи. И када се ми дотичеме ње, ми преживљавамо осјећање пуноће живота и радости. Бог је тада са нама. То је схватио разбојник на Голготском крсту. И због тога је са Христом ушао у Рај.
Највеће торжество правде збиће се на посљедњем Суду, када Бог “отре сваку сузу” са очију човјека. Све ће тада бити названо својим правим именом, пашће свака лажна величина, и правда ће заузети своје мјесто. То ће бити апотеоза свемирне правде и највише љубави.
Увидјети праведност оних који нас окружују, осјетити и своју праведност у односу на друге људе – то је велика срећа, пошто је највиша правда – изнад правде, и њено име је љубав.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. образ – икона, слика, лик