АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Не укради
 
Какав би требало да буде истински, религиозни однос према својини, према имовини? Слиједећи за словом свог Учитеља и Господа, Христови ученици су све у свијету сматрали Божијим, а не својим. Да, све – осим нашег зла, које заиста припада нама, људима – све је у свијету Божије власништво! Онај Који је створио свијет, у вишем смислу јесте и владалац свим. Вјерник на може другачије мислити. Све у свијету је Божије, све у свијету је Христово. И сам човјек не припада себи, него Богу; он је предназначен на вјечни живот у Богу. Али човјек није саздан као робот, него као син. И призван је да слободно, синовски прими вољу Божију, налазећи у њој највиши живот и радост.
Љубав саздаје заједништво и јединство. Све што има Отац, има и Син. Љубав брише границу између “мојег” и “твојег”; љубав сједињује људе и њихову имовину; а злоба, егоизам, а тим прије разбојничко насиље, сво вријеме рушe у свијету љубав и границу између својине човјека и његове личности. Посежући за његовом имовином, они посежу и за његовом личношћу. Егоизам тјера човјека да отима туђе и да не даје своје. А љубав вуче човјека да чува туђе и да своје даје другим. Зато идеја материјализма, потпуно туђа моралном поимању свијета и човјека, не може створити стварно заједништво између људи; идеја материјализма је противрјечна самој суштини стварне духовне заједнице људи и она само продубљује људске диобе. Заједништво се рађа само у духовној области, области љубави, повјерења, вјере, кроз дух љубави, кроз живу вјеру у реалност Божијег и свог вишег битија. Заједништво људи је неоствариво кроз идеју материјализма.
На гори Синај људима је дат Закон Божији и заповијед: “Не укради”. Та је заповијед исто онако јасна, као што су и заповиједи: “Не убиј”, “Не чини прељубе”, “Поштуј оца својег и мајку”… Десетом заповијеђу Божанствени Закон чак забрањује жељети било шта што је туђе и завидјети на имовини ближњем. Зло је све што нарушава љубав према Богу и према човјеку. На тај начин, заповијед Божија поставља основе стварне човјечанске културе и отвара пут ка вишој друштвености и човјечности. Философски говорећи, свака “својина” вриједи – не сама по себи, него само као пројекција – израз и одраз – личности човјека.
Зато нико од људи и нема право да самовољно одузима живот или имовину од свог ближњег. Човјек има право да даје само свој живот, и своју имовину, другим; одузимати, пак, имовину човјек има право само од себе. Слику таквог, духом високог човјечанства Христос је показао у причи о Милосрдном Самарићанину. Милосрдни Самарићанин је својом бригом и пожртвовањем спасио живот потпуно непознатом човјеку, којег су израњавали разбојници и оставили да окрваљен и претучен лежи поред пута. Ако је карактерна особина разбојника да одузимају и слободу, и имовину, и живот других људи, карактеристична црта истинитог човјека је – да помаже другим људима и дијели са њима своју имовину и своја најбоља душевна осјећања, окрепљујући и утјешујући живот људи који га окружују. Такав је пут стварне човјечности.
Најбоља социјална могућност показивања човјечанских осјећања и дјела саздаје се у друштву у којем се сваком човјеку указује могућност да, не чинећи штету другим, не унижавајући никога, не чинећи насиље ни над ким, слободно пројави своје таленте у корист оних који га окружују, у корист свог народа и цијелог свијета. Само на тим принципима се може саздати и више јединство људи, дјеце Јединог Оца Небеског, Бога; на тим основама се саздаје личност, здрава породица, мирно друштво и мирно општење међу људима.
Егоизам, пак, у свим својим облицима је – деструктиван. А од свих најгори егоизам – то је организовани егоизам, када се људи намјерено уједињују један са другим, да би испољавали егоизам колективно. Ако је један егоиста лош, онда ће милиони уједињених егоиста бити милион пута гори и злоћуднији. Зато се у правном друштву законима ограничавају и умирују не само појединачне личности, него и цијели организовани колективи људи.
Неправедност према једном једином човјеку погубно се одражава на све људе, зато што је човјечанство јединствен организам. Робовласничко друштво било је погубно не само за робове, него и – још више – за робовласнике. Антирелигиозна мисао лаже, када говори да је хришћанство оправдавало робовласнички систем или господство богатих. Сво Свето Писмо је пуно обличавања неправедног и немилосрдног богатства, егоизма и грабежљивости људи. Имовинско благостање људи може бити благословено само ако је оно праћено милосрђем и праведношћу. Пророци и апостоли уче човјечанство вишем братству, вишем заједништву. Сви људи су браћа у Богу, или, другим ријечима, све је створио један Отац Небески; и у Христу, у јеванђеоском духу, то се братство остварује. Христова љубав и милосрђе јесу јединствена реална сила стварног (не фиктивног) уједињења људи.`
У својој првој Посланици апостол Петар говори вјерницима: “Ако вас злослове за Име Христово, ви сте блажени, јер Дух славе, Дух Божији почива на вама… Само да неко од вас не пострада, као убица, или лопов, или посегнувиши за туђим” (Петр. 4:14-15).
Наравно, било је у историји људи који су себе називали “вјерницима”, чак и “пастирима”, а који нису били вјерни Христу, него су ласкаво лагали, улизивали се и угађали богаташима, и нису помагали биједним, нису спашавали поробљене; али они су у томе ишли оштро против учења Цркве и Христове вјере. Истинити представници Христове Цркве и вјере у историји увијек су били слуге јеванђеоске правде и истине.
Руски проповиједник тринаестог вијека, епископ Серапион, овако је обличавао ћуди силних људи свог времена, говорећи им да они “као звијери… неситошћу својом оробљавају имања, не милују сиротињу, не знају шта је то човјеково биће”… У рукопису петнаестог вијека “Измарагд” црквени проповиједник се обраћа немилосрдним богаташима, говорећи: “Богаташу! Ти си запалио на свјећнику Црквином своју свијећу. Али, ево, дођоше овдје они које си ранио, увриједио – робље, сиротиња и удовице, са уздасима на тебе. Они ће твоју свијећу угасити својим сузама”… Архиепископ Великог Новгорода, Јефрем, забранио је свештеницима да примају дарове за храм од људи немилосрдних, који “налажу на људе рад преко мјере… који море гладом, умарају наготом…” Историјски споменици говоре о истинитим пастирима сваког времена: “Дужницима ослобођење подаваше, и сам отпушташе дугове; оштећеним од силничких и немилостивих судија заступник бијаше”.
Пророци, апостоли, пастири, ученици Христови, у свим народима, слиједећи за Словом свог Учитеља и Господа, доносе вијест о духовној, најдубљој револуцији човјечанства. Јер, ма какве социјалне реформе предузимали, ма какве револуције правили по свијету – оне ничему срећном неће довести свијет, ако сам човјек буде остајао егоист, и ако се у њему самом не буде одвијао духовни процес борбе за добро, за правду и љубав – т.ј. она истинита револуција свијета, револуција истине и љубави, правде и добра, коју је донио на земљу Свјетлост свијета – Христос, и коју Он, по вјери човјековој, у човјеку и остварује.
 

   

Comments are closed.